Сенка Беле руке – Генерал Петар Живковић

Сенка Беле руке – Генерал Петар Живковић

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

                „Демон југословенске идеје” само je један од нимало похвалних надимака којим су српског официра и политичара Петра Живковића називали његови опоненти. Бес који је произлазио из немоћи да му се супротставе, а неретко и из страха од човека који је дуги низ година био „сива еминенција” режима Александра Карађорђевића, главни су узроци бујице клевета и увреда изречених на његов рачун. Било је у тим речима некад истине, а чешће претеривања – али сврха је увек била јасна. Требало је нарушити његов углед не само у јавности него пре свега у очима југословенског монарха, генераловог интимуса и дугогодишњег заштитника. Захваљујући поверењу краља Александра, Живковић је дошао на најважније позиције у новоформираној југословенској краљевини. У више наврата обављао је дужност министра војске и полиције, а круна његове каријере била је долазак на место председника владе. Политички живот тог времена готово да се није могао замислити без генерала Живковића и тешко да се неко важније питање у држави решавало без његовог утицаја. Треба нагласити да се Петар Живковић политички активирао још пре формирања јужнословенске државе. Почетком XX столећа укључио се у заверу српских официра усмерену против последњег Обреновића – краља Александра. Од тада, његово политичко деловање није престајало и његов утицај у српском друштву постепено је растао. Суштински, кроз његову биографију можемо пропратити све важније историјске догађаје у првој половини XX века, а који се тичу српског народа. Ипак, широј јавности у Србији он је углавном непознат. Разлог за то понајвише је деловање комунистичког режима након Другог светског рата. Намера партизанских револуционара била је да избришу свако сећање на човека који је доследно и сурово сузбијао њихово деловање у монархистичкој Југославији. Стереотипи о демону ретроградног режима тада су највише и афирмисани, а Живковић је остао обележен као развратник, вешт искључиво у сплеткама, закулисним радњама и политичким интригама.

                Петар Живковић је рођен 1. јануара 1879. године у Неготину. Потицао је из сиромашне породице. Његова мајка Сара била је домаћица родом из Тетова, а отац Рака Живковић ситан трговац из Неготина. Као и његов брат Димитрије, после завршене основне школе и гимназије у Зајечару Петар се определио за војнички позив. Војска је у српском друштву увек имала посебно место и углед, и бити официр било је велика част. Младићи у Србији су се због тога често опредељивали за војничку каријеру. Наравно, не треба занемарити ни финансијске бенефите када је у питању та професија. Иако плате у војсци нису биле велике, загарантован посао и редовна примања уз статус који су у српском друштву официри имали чинили су овај позив веома примамљивим. Вероватно је то определило Петра да 1897. године упише Нижу школу Војне академије у Београду. Студије је завршио 1899. године. Потом је произведен у чин коњичког потпоручника и послат на службу у Ниш, где је провео наредне три године. Преломни догађај за његову каријеру и живот представљала је одлука да се прикључи завери која се у то време припремала против краљевског пара Обреновић. Живковић је тако постао део групе младих официра-завереника окупљених око истог циља и свог неформалног вође Драгутина Димитријевића Аписа. Важно је нагласити да ни Апис ни млађи официри нису били иницијатори те завере. Постоји сумња да су планови за свргавање краља осмишљени у одређеним напредњачким и либералним круговима, као и међу појединим вишим официрима попут генерала Јована Атанцковића и пуковника Александра Машина. Временом, завера се ширила и број учесника се непрестано увећавао. У њу су се укључили млађи официри, али и политичари попут Ђорђа Генчића и Јована Авакумовића. Све ове заверенике повезивало је изразито незадовољство свеукупним стањем у земљи, а посебно понашањем краља и још више краљице, коју су сматрали недостојном српског престола и одговорном за лоше кадровање у војсци. У ноћи 28. на 29. мај 1903. године, они су свој наум спровели у дело. Александар и Драга сурово су ликвидирани и тиме је угашена династија Обреновић. Млађи официри-завереници посебно су се истакли у Мајском преврату. Апис је предводио групу која је ликвидирала краљевски пар. Поручник Петар Живковић, тада задужен да чува капију краљевског дома, откључао је врата завереницима и омогућио им да без већих проблема заузму двор. Испоставиће се да је тада отворио не само капију двора већ и врата свог вртоглавог успона у каријери.

                Упркос неким проценама и очекивањима, Мајски преврат није изазвао веће потресе у српском друштву. Грађански рат, чему су се надали поједини политички кругови у Бечу, ипак је избегнут. Завереници су релативно лако без значајнијег отпора преузели власт. Формирана је влада под вођством Јована Авакумовића, једног од учесника у преврату, а завереници су заузели кључне министарске ресоре. Покушај групе официра Нишког гарнизона да делује против завереника онемогућен је брзом реакцијом Аписа и Живковића. Контразавереници су желели кажњавање свих учесника у Мајском преврату, јер су их сматрали недостојним официрске униформе после злочина који су починили. Живковић је преко својих веза дошао до списка тих контразавереника и они су затим неутралисани. Наредне године, 1904, као нови владар Србије крунисан је Петар Карађорђевић. На први поглед је деловало да се ситуација у земљи постепено смирује. За власт у Србији „борила су се” три центра моћи. Најмањи утицај у почетку је имао Двор. Устав усвојен 1904. године, који је представљао само делимично измењени текст устава из 1888. године, био је један од најдемократскијих у свету. Краљ Петар прихватао је демократска начела државне власти. Држећи се уставних овлашћења, углавном је препуштао да се за утицај у земљи надмећу друга два центра моћи, а то су били парламент, у коме су доминирали Пашићеви радикали, и неформални центар моћи у самој војсци сачињен од официра који су учествовали у Мајском преврату. Управо су ти официри у почетку имали пресудан утицај у српском друштву. Тајно, из сенке, деловали су на власт, опозицију или Двор. Међусобно су их сукобљавали, користећи једне против других, а све у сврху остваривања својих циљева. Најопаснији противници овој групи нису долазили из земље, него из иностранства. Велике силе су листом осудиле злочин краљеубиства у Београду. Велика Британија и Холандија су ишле толико далеко да су прекинуле дипломатске односе са Србијом уз упозорење новим српским властима да ставове у односима са званичним Београдом неће мењати све док виновници „мајског недела” не буду кажњени. Управо тај притисак довео је до тога да 1906. године поједини виши официри, учесници у Мајском преврату, на својеврстан начин буду кажњени. У ствари, питање је да ли се то може уопште сматрати казном, ако се узме у обзир да су они само пензионисани и то уз значајна новчана обештећења. Вољно или невољно, власти у Београду тада су морале Британцима изаћи у сусрет. Србију је очекивао наговештени почетак решавања Источног питања и знало се да ће Велика Британија у том процесу играти једну од најважнијих улога. Уклањање појединих завереника било је неопходна „жртва” зарад поправљања дипломатских односа са овом великом силом. Међутим, пензионисањем виших официра, учесника у преврату, није угашен тај неформални центар моћи. Вакуум који је тада настао попунили су млађи официри-завереници окупљени око Аписа, којима је припадао и Петар Живковић. На тај начин, њихов утицај у Србији у том периоду значајно је порастао, а они су показали можда чак више енергије у борби за политички утицај од њихових претходника. Поменута чињеница највише је дошла до изражаја у време Анексионе кризе.

Пошто је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину, дошло је до излива таласа незадовољства огорчених Београђана и грађана Србије. Срби су Босну сматрали својом земљом, а чин званичног Беча актом агресије. Све гласније чули су се апели о потреби решавања те ситуације чак и војним путем. Међутим, краљ и влада били су свесни погубности сукобљавања са надмоћним непријатељем без иједног великог савезника на својој страни. Ни Русија ни друге велике силе у том тренутку нису биле у могућности да подрже Србију. Због тога се српска влада помирила са реалном ситуацијом на терену, али то нису учинили и официри. Апис и другови сматрали су да непрекидно попуштање Аустроугарској само отежава положај Србије. Завереници нису опростили краљу Петру и Пашићу капитулантску политику у току Анексионе кризе. Почели су да размишљају и о промени владара на српском престолу и евентуалном позиву неком принцу из стране династије да постане нови српски суверен. Ипак, реалније је било да се утиче на краљевог наследника, пошто је Петар и онако већ био у годинама. Престолонаследник Ђорђе Карађорђевић, по својим ратоборним ставовима, сигурно је био ближи официрима. Он је учествовао у антиаустријским демонстрацијама, јавно је спалио аустроугарску заставу и отворено нападао властодршце у Бечу. Својим понашањем тада је навукао на себе велику мржњу северног суседа Србије. Млади принц није имао више такта ни у унутрашњој политици. Ову групу официра сматрао је штетном и антидинастичком. Послао им је јасну поруку да ће се обрачунати са њима чим дође на власт. Престолонаследник је на тај начин створио моћне непријатеље и ван земље и унутар ње. Официри-завереници окренули су се његовом млађем брату, Александру, као алтернативи када је у питању наследник српског трона. Наводно, поједини официри планирали су чак и да убију принца Ђорђа. Петар Живковић отровао је киселу воду коју је принц требало да попије. Реализација плана обустављена је само зато што се томе Апис лично успротивио. По неким тврдњама, у ту акцију био је упућен и Ђорђев млађи брат Александар. Наводно, он је разменио нека писма са Живковићем која су га инкриминисала и којима га је Живковић касније уцењивао и држао под својом контролом. Ови подаци никада нису фактографски потврђени. Важно је да напоменемо и чињеницу да се после једног великог инцидента, када је принц Ђорђе нехотице убио свог слугу, на крају он сам добровољно повукао са места наследника престола. Тим чином Ђорђе је отворио пут свом млађем брату да постане прво престолонаследник а потом и краљ.

                Односи између новог престолонаследника и официра-завереника испрва су били добри. Када су Апис и другови основали тајну организацију Уједињење или смрт, познатију као Црна рука, Александар им је донирао значајну суму новца за рад њиховог јавног гласила, листа Пијемонт. Међутим, тај пријатељски однос био је само привремен. Александар је у ствари зазирао од ове групе официра. Био је свестан њихове моћи и ароганције, а поготово тога да су већ убили једног краља. Обрачун између њих био је суштински неизбежан. У том сукобу Александар се показао као вешт тактичар са изузетним осећајем за политички моменат и деловање. Никада није нападао сам. У први мах обезбедио је себи моћног савезника у личности Николе Пашића. Радикали су и онако водили готово сталну борбу за утицај наспрам Црне руке. Тиме су се два формална центра моћи, Двор и парламент, ујединила против оног трећег, неформалног, у војним круговима. Александар је добро знао колико је било важно реализовати пресудан политички утицај на војне кругове и није намеравао да тај утицај у потпуности препусти Апису. Главни ослонац у тој борби била му је друга официрска организација, Бела рука. Наведену групу основали су официри учесници у Мајском преврату, али они који су се у међувремену разишли са Аписом. Управо је Петар Живковић био њихов вођа. Заједно са Јосифом Костићем, Владимиром Туцовићем и Антонијем Антићем, он је јавно обелоданио информацију о постојању те тајне организације. Сви они су после тога прекомандовани у унутрашњост. Из тога се најбоље види колики су утицај имали црнорукци како у војсци тако и у политичким круговима. Међутим, престолонаследник Александар успоставио је веома блиске политичке и конспиративне везе са Живковићем, а Живковић је око себе и Двора окупљао противнике Црне руке. Ускоро су чинили најближе окружење самог престолонаследника, његову тзв. дворску камарилу. Тако је Бела рука, основана непуних годину дана после Црне руке, постала њен пандан и оружје у рукама престолонаследника за сузбијање утицаја организације Уједињење или смрт.

Сукоби између различитих центара моћи у Србији изгубили су на интензитету за време балканских ратова. Борба за ослобођење свог народа ујединила је све струје и фракције српског политичког живота. Победе које су тада извојеване донеле су велике користи у виду територијалног проширења и раста угледа српске краљевине. Мајор Петар Живковић се у тим ратовима истакао као командант коњице Тимочке дивизије, али и по једном инциденту. Наиме, српска војска је веома брзо остварила своје ратне циљеве, ослободила Вардарску Македонију и јадранску обалу са луком Драч. После тога, један део Друге српске армије под командом генерала Степе Степановића упућен је у помоћ бугарским савезницима под Једрене. Упркос великом херојству и поднетим жртвама, Бугари нису успели ослободити тај град. Била им је неопходна помоћ, посебно српске тешке артиљерије. Живковић је своје слободно време проводио у локалном градићу, у кафани, где се, по речима сведока, уз алкохол, препуштао хедонистичким страстима. Један војник тада га је оптужио да га је у току оргијања натерао на хомосексуални однос. Скандал је потресао војску, а Степа Степановић је намеравао да изведе Живковића пред суд. Међутим, ситуацију су смирили својим интервенцијама Александар Карађорђевић и Апис. Наводно, иако је био у сукобу са Живковићем, Апис га је тада заштитио како у том важном историјском моменту ништа не би укаљало углед победничке српске војске. Тада изречене оптужбе су ипак нарушиле Живковићев углед и пратиле су га до краја живота. Окончање балканских ратова означило је поновно јачање тензија између цивилних и војних структура у Србији. Сукоб је овај пут тињао око карактера управе над новоослобођеним територијама. Цивилне власти су у том сукобу однеле победу и смениле војну управу. Избори су били расписани, али избијање новог рата је онемогућило њихово одржавање. Почетком Првог светског рата тензије су опале, слично као и у току балканских ратова. Међутим, после слома Србије, повлачења војске и државних институција на Крф, сукоби су поново актуелизовани. У околностима функционисања државе у избеглиштву, црнорукци су осећали да имају премоћ над цивилним структурама. Између осталог, то се најбоље огледало у њиховом арогантном, па чак и осионом понашању према регенту Александру, Пашићу и његовим министрима. Поруке „да ће пре повратка у отаџбину сви пролазити кроз шпалир мачева” најбоље су одсликавале њихову самоувереност и намеру да се обрачунају са политичким неистомишљеницима. С друге стране, старорадикали су те претње доживели као изазов који је био упућен директно њима, што није ни било далеко од истине. Самим тим, пружили су одлучну подршку регенту Александру у његовој намери да се коначно обрачуна са Аписом и Црном руком.

                Крајем 1916. године, Апис и његови сарадници су ухапшени. Уследиле су серије притварања свих оних који су били повезани са Аписовом организацијом. Током такозваног Солунског процеса, организованог 1917. године, суђено им је за покушај убиства регента и за издају. Тужилаштво је сматрало да је њихов циљ био извршење државног удара и склапање сепаратног мира са Централним силама. Под тим оптужбама Апис и његови најближи сарадници, мајор Љуба Вуловић и Раде Малобабић, осуђени су на смрт и стрељани. Велики број црнорукаца тада је послат на дугогодишње робије. На тај начин регент се коначно обрачунао са овом организацијом. Главну реч у креирању самог процеса водио је официр од највећег Александровог поверења, његов заступник првог ађутанта и маршала Двора ‒ пуковник Петар Живковић. Неки историчари иду толико далеко да му приписују и режирање атентата на Александра који је послужио као основа за обрачун са Аписом. У сваком случају, он је редовно обавештавао регента о свим дешавањима током процеса и неспорно је у њему имао велику улогу. Живковић је био тај који је највероватније убедио Аписа да јавно призна како је управо он организовао Сарајевски атентат. Према речима Аписовог чувара у затвору, вођа Црне руке му је рекао да је дао ту лажну изјаву како би се заштитио. Поменута сазнања остављају сумњу у контексту могућности да Александрова и Пашићева жеља да „уклоне“ опасног политичког противника није била једини разлог за обрачун са Аписом и организацију Солунског процеса. Поједини историчари сматрају да је у питању била шира „политичка игра”. Тачније, у датом периоду представници сила Антанте преговарали су са Аустроугарском о сепаратном миру и евентуалном склапању ратног савеза, чиме би пораз Централних сила у Великом рату био сасвим известан. Према тој теорији, српска страна је знала за те преговоре. Државни врх био је свестан тога да у случају њиховог успеха и преласка Аустроугарске на страну победника, Србија не би могла да рачуна на значајније територијалне добитке, па можда чак ни на обнову своје државности. Требало је у тим околностима кренути путем помирења са Аустроугарском, а Апис би био неопходна жртва одговорна и кажњена за лоше односе у прошлости те две државе. Регент је тада наложио Живковићу да посети Швајцарску како би се састао са Сикстом Бурбонским, опуномоћеним представником хабзбуршког цара и краља за преговоре са савезницима. Живковић је требало да му преда поверљиво регентово писмо, које је наводно депоновао у сеф извесне швајцарске банке. Премао тим наводима, писмо је било Живковићево средство за уцењивање Александра и разлог због којег је будући југословенски краљ одржавао присне односе са вођом Беле руке.

Такво писмо никад није пронађено, али свима онима који нису разумели заштитнички однос регента према Живковићу оно је деловало као нешто веома могуће. Нарочито после другог Солунског процеса на коме је Живковић тужио потпуковника Кочу Радовановића за клевету. Према мемоарима Панте Драшкића, Александровог ађутанта, био је то обрачун између чланова Беле руке. Павле Јуришић је наговорио Радовановића да напише рапорт у коме је оптужио Живковића, између осталог, за неморал и хомосексуализам. Јуришић је то урадио да би се осветио Живковићу, јер овај није испунио обећање које му је дао, да ће бити постављен за команданта гарде. Процес је текао уз много увреда, тешких речи и срамних оптужби, а завршио се тако што је регент и овај пут заштитио Живковића. Упркос томе што су га пратиле бројне клевете, Живковић је у новоформираној држави обављао најодговорније функције. Био је командант гарде, министар војске, министар унутрашњих послова и председник владе, а све што је постигао дуговао је управо блиском односу са краљем Александром. Краљ Ујединитељ није изгубио поверење у свог блиског сарадника чак ни када је 1924. године генерал Драгутин Окановић дао отказ у војсци и изнео тешке оптужбе на рачун генерала Живковића. Окановић га је тада назвао „нервним болесником, злом за војску и политички живот, неморалном особом која не заслужује да буде на позицији коју заузима”. Поново су се јавиле оптужбе везане за Живковићев хомосексуализам, а цео случај је изнесен и пред Скупштину. Александар је тада припремио акт о пензионисању генерала Живковића, али се на крају предомислио. Тиме је све оне који су веровали да га Живковић уцењује одређеним компромитујућим материјалом додатно уверио у ту могућност. Међутим, много вероватније је да је ситуација била сасвим обратна. Живковић је у потпуности био лојалан и одан Александру, јер је добро знао да само краљ може да га заштити од оптужби које су се о његовом животу непрестано износиле. Суштински, Александар је генерала „држао у шаци”. Добро је знао колико је Живковићева судбина зависила од његове воље и колико ће му самим тим он увек бити одан. Можда је најбоље о томе сведочио генерал Мирко Милисављевић, припадник Беле руке, када је рекао: „Раширено је било уверење да та група официра све ради, све намешта. Међутим, ми смо само извршиоци онога што нам се нареди. Ми се не усуђујемо ма шта да му (Александру ‒ прим. С. Г.) кажемо. Он би нас кроз прозор избацио…”.

Сарадња краља Александра и генерала Живковића настављена је и после афере коју је изазвао генерал Окановић. Политичка криза у младој јужнословенској краљевини доживела је свој врхунац после убиства посланика Хрватске сељачке странке у парламенту. Међунационалне тензије су иначе узроковале константну нестабилност у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Јавиле су се као последица нерешеног националног питања и претиле су да доведу до распада земље. Александар је на кризу одговорио 6. јануара 1929. године завођењем своје личне власти, Шестојануарске диктатуре. Одлучио је да напусти идеју троименог народа и потражи наду за опстанак државе у идеологији интегралног југословенства. Краљ је намеравао да створи југословенску нацију, чиме би се неутралисале дотадашње етничке размирице, пре свих између Срба и Хрвата. Заведена је потпуна централизација у држави, од месних канцеларија па све до централне владе, а на челу владе нашао се управао генерал Петар Живковић, „ударна песница” Александровог режима, човек који је као врстан администратор бескомпромисно спроводио у дело краљеве жеље и планове. Извршио је унификацију просветног, пореског и правног система. Регионалне банке заменио је централном, Аграрном банком. Све је то имало позитивне последице на функционисање државе. Међутим, било је и оних мрачних страна тадашњег Живковићевог деловања. Пре свега, ту се мисли на прогон политичких неистомишљеника. Нарочито је одлучно и бескомпромисно деловао против комуниста, што му они никада нису заборавили. Остале су забележене њихове тврдње да је тада убијено више десетина, а по некима чак и стотина, њихових активиста. Време је показало да политика интегралног југословенства и маргинализовања националних разлика није дала очекиване резултате. Чак се може рећи да је имала супротан ефекат. Притисци унутар земље, али и ван ње, били су све јачи у правцу укидања диктатуре. У то време група светских реномираних интелектуалаца са Албертом Ајнштајном на челу потписала је проглас против белог терора у Југославији. Под тим притисцима краљ Александар је попустио и 1931. године подарио је народу нови Октроисани устав. Диктатура је на тај начин била само ублажена, није дошло до потпуне демократизације друштва. Најбоље се то очитовало на изборима у којима је учествовала само прорежимска странка, Југословенска радикална сељачка демократија. Око те странке окупили су се сви они кадрови блиски режиму, било да су генерисани из Радикалне, Демократске или дела Словеначке народне странке. Организатор те политичке партије био је нико други до Петар Живковић.

После ублажавања диктатуре јавност је вршила притисак на краља да се дистанцира од човека који је представљао „мрачну страну” једног репресивног апарата. Након одржаних избора, Живковић је добио мандат за састав нове владе, али већ после усвајања буџета поднео је оставку. Александар га је те 1932. године повукао из политике и вратио на место команданта гарде. Тада је и сам краљ зазирао од утицајног генерала, плашећи се његове реакције услед губитка кључних позиција у владајућим структурама. Краљ Александар је добро знао колико је генералов утицај у земљи снажан, а нарочито у војсци, после готово деценије контроле над њом. Ипак, Живковић је остао лојалан југословенском монарху и свом великом заштитнику. Управо то нас највише уверава да су приче о томе како је поседовао компромитујући материјал о Александру вероватно нетачне, јер бољи моменат да искористи те адуте Живковић није имао. Прихватио је владареву одлуку и надао се да ће доћи тренутак његовог великог повратка. После убиства краља Александра у Марсељу 1934. године на власт је дошло Намесништво под вођством краљевог брата од стрица, кнеза Павла Карађорђевића. Према тврдњама Милана Стојадиновића, Живковић је и у томе одиграо пресудну улогу. Наводно, Александар није оставио тестамент тако да је кнез Павле надлежнима уручио неки плави папир, где су се налазила написана имена намесника. Живковић, као командант гарде, стао је на његову страну. На тај начин, кнез Павле је постао намесник малолетном Петру, а не краљева мајка, краљица Марија. Ове тврдње морамо узети са великом резервом, због сукоба који су Стојадиновић и кнез касније имали, али сигурно је то да је командант гарде играо важну улогу у умиривању прилика у земљи после атентата. Под својом контролом држао је оружане снаге у престоници Југославије, што је свакако имало велики значај. У новоформираној влади, Живковић је поново постао министар војске. Међутим, постало је очигледно да кнез-намесник нема намеру да препусти Живковићу кормило државе. Свестан тежине ситуације у којој се земља налази, Павле је тражио ново решење у виду личности која није учествовала у диктатури, а која би поседовала капацитете да се супротстави изазовима економско-политичке кризе у држави. Избор кнеза Павла био је Милан Стојадиновић. Пошто је постао председник владе, Стојадиновић је ускоро потпуно елиминисао Живковића из политичког живота. После неуспелог атентата на Стојадиновића у Скупштини, кнез-намесник и председник владе сумњали су да Живковић стоји иза тог чина. На место министра војске Стојадиновић је поставио генерала Љубомира Марића. Живковић је потом пензионисан и коначно је изгубио све полуге власти. Остао му је само неформални утицај који је стекао дугогодишњим обављањем највиших војних и политичких дужности. Он се тим утицајем обилато користио да би подривао владу Милана Стојадиновића. Из сенке је повлачио конце. Сматра се да је имао велику улогу у распиривању протеста поводом Конкордата. Циљ му је тада био обарање владе Милана Стојадиновића, а Конкордат је само искоришћен као повод за антивладине демонстрације. Све то нас уверава да он ни тада није одустао од политике, али на власт се није вратио све до Другог светског рата.

После краткотрајног Априлског рата 1941. године, Живковић је напустио земљу и доспео у Египат. Поново се политички активирао у избеглиштву. Прво је путовао у Канаду са поверљивим дипломатским задацима. У избегличкој влади МилошаТрифуновића именован је за министра без портфеља. По многим мишљењима, југословенска влада у Лондону је функционисала под његовим великим утицајем. У том периоду, Живковић је у потпуности напустио југословенску идеју и постао тврдокорни заступник просрпске политике. До краја је безрезервно подржавао Драгољуба Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини. Био је креатор предлога о формирању војске у Северној Африци састављене од добровољаца и заробљених Југословена који су се борили у италијанским јединицама. Сматрао да се та југословенска војска у егзилу, уз помоћ савезника, може употребити у евентуалној савезничкој инвазији на далматинској обали, где би постала центар окупљања програђанских четничких јединица. Избегличка влада упутила је савезницима такав предлог, али пошто се он није уклапао у њихове ратне планове, убрзо је одбачен. У сваком случају, Живковић је био заговорник акције и деловања. Планирао је саботаже против комунистичког режима и након окончања рата. Међутим, није још дуго живео. Преминуо је 1947. године остављен од свих. Након смрти сахрањен је у Паризу или у Лондону. Никада се није женио нити имао деце. Заједно са Драгољубом Михаиловићем комунистичке власти су га након рата осудиле на смрт као издајника.