Трибина „Историјски значај елибертације Новог Сада 1748. године” одржана je у уторак 30. јануара у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је др Милош Савин, историчар.
Савин је на почетку трибине подсетио да је Нови Сад данашњи назив добио 1. фебруара 1748. године, када је постао слободан краљевски град у aустријском царству. Процес стицања слободе од феудалних и војних органа био је тежак и трновит. Посебно светло на овај процес баца чињеница да је Нови Сад стекао аутономију политичким путем, без проливене крви.
Из писаних докумената сазнајемо да је Нови Сад добио име 1748. године. Te године у царској повељи назван је „Неопланта”, с правом да се овај назив са латинског преведе на све језике. На српски је то преведено као „Нови сад”, „Нови засад” или „Нова плантажа”.
Савин је указао и на далеки историјат Петроварадина. Почетком 13. века мађарски краљ је одузео Петроварадин од једног локалног феудалца због учешћа у једном убиству. Краљ је одлучио да овамо пресели свештенство из неких француских манастира и од тада почиње развој Петроварадина од којег ће касније зависити и развој Новог Сада.
Крајем 17. века код Новог Сада почиње изградња шанца, односно Мостобрана, који је имао за циљ да насеобину одбрани од завојевача и спречи њихов прелазак на сремску страну. После склапања Карловачког мира, у Нови Сад, у којем је тада било око 40 кућа, долази 215 граничарских породица и део насеља прелази у надлежност српског капетана. У наредним годинама пресељено је у Нови Сад и једно читаво место ‒ Алмаш (између Србобрана и Темерина), јер су житељи били незадовољни односом тадашњих угарских феудалних власти. Тај део града данас се зове Алмашки крај или Подбара.
Нови Сад је убрзо постао нека врста бесцаринске зоне, био је надалеко главно чвориште за трговину, па су угарске власти покушале да спрече трговину са Турцима. Године 1867. долази до договора Срба и Немаца с циљем да град полаже рачуне искључиво цару и да се развија трговина. Они се договарају и да откупе статус слободног краљевског града.
Делегација Новог Сада тим поводом отишла је у Беч да узме кредит којим би откупили своју слободу. Србе је привилегија на крају коштала 95.000 сребрних форинти, јер су морали да потроше 15.000 форинти како би успели да ступе у контакт са најужим царичиним повереницима и са њом лично.
Срби у Новом Саду били су добри трговци и занатлије, али у својим редовима нису имали правнике. То је био озбиљан проблем, јер су правне послове водили Немци. Стога се, почетком и средином 18. века, у Новом Саду школовало веома много адвоката, како би што већи број људи било вично праву.
Остави коментар