Стабилизација односа између Србије и Хрватске

Стабилизација односа између Србије и Хрватске

Пут који нема алтернативу

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Говорећи о српско-хрватским односима, недавно је угледни новосадски и српски социолог Бојан Панаотовић подсетио на чувени стих југословенског уметника Џонија Штулића: „Није важно одакле сам, све док знадеш куда путујем“, при том нагласивши „… да Срби и Хрвати морају да ставе прст на чело и да одлуче куда путују, када је о будућности реч … јер пут сарадње и толеранције води ка стабилности и напретку, док пут мржње и заваде води у мрак и провалију…“. У протеклих век и по од афирмације српске државотворне и националне мисли, као и од стварања хрватског националног препорода, бројни политичари, научници, академски делатници, али и различити представници света дипломатије из многих европских и планетарних метропола, указивали су на чињеницу да се стабилност и мир на Балкану, посебно у његовом западном делу егзистенцијално налазе у најближој вези са односима између Београда и Загреба, Срба и Хрвата или Србије и Хрватске, те да поменуте релације представљају „осовину“ свих културолошко-историјских, друштвено-економских, политичких и геополитичких кретања, стања и процеса у овом делу Старог континента. Морамо да нагласимо да је и са историјског аспекта посматрања поменутих релација између ова два древна етничка и национална колективитета, потпуно исправно гледиште наведених анализа различитих групација научних и културолошких струка, посебно оних из домена друштвених и хуманистичких наука, према којима је та „српско-хрватска осовина“, заправо фундамент стабилности и мира на простору Југоисточне Европе. У периоду од замаха развоја националних „ризорђемената“ у XIX веку, без обзира да ли су исти у различитим фазама свог постојања подразумевали афирмисање југословенске идеје или нису, ниједан озбиљнији национални, наднационални, политички, духовни или економски подухват који би предузимале квалитативно разноврсне друштвене елите ова два национа није било могуће остварити без истинске интеракције између два поменута субјекта материјалних и духовних ens српског и хрватског народа.

Дискурс који преовлађује у поимању српско-хрватских односа, како оних у прошлости, тако и у савременом свету, готово увек, доводи се у контекст непоправљиво нарушених веза између два етницитета, прожетих „мрачном прошлошћу“, неопростивим злочинима и одсуством било којег међусобног поверења. Поменути односи представљени су као „исконски апсолут“, заснован на фундаментима врхунског социополитичког принципа, према коме су релације између Срба и Хрвата у тој мери „нелогичне“, „неприхватљиве“ и квазиисторијски непотврђене или непостојеће да би и само „призивање“ другачијег, научно-методолошки и културолошки синтетизованог приступа сагледавању истих, представљао (најблаже речено), „бласфемични“ и „противприродни“ напад на „разум човечанства“. Поред чињенице да наведени приступи у анализама историјских и савремених токова у српско-хрватским релацијама, на првом месту, представљају социолошки неприхватљиве форме јавног дискурса, а још више друштвено-безбедносно ризичне облике понашања, исти су и те како историјски нетачни, политички, злонамерно идеологизовани и постављени у функцију афирмације популистичких и површних перцепција о потреби постојања „структуре страха“ у комуникацији између две поменуте националне и верске заједнице, а дате перцепције продуковале су и неговале поједине групе неодговорних појединаца у националним елитама оба колективитета. Без намере да оспоравамо неопходност очувања културе сећања и на трагична стања и процесе који су пратили односе између два народа, одавно се појавило присуство потребе да истакнемо и оне елементе из сазнања о прошлости у релацијама два етницитета, који се у многоме не подударају са наглашеном реториком подстицања страха и „идеологизовања“ најнижих социолошких порива у датим колективитетима. Наведени пориви генерисани су у оквирима академских студија и научних истраживања усмерених искључиво у правцу осветљавања оних делова историје међусобних веза два народа, који јесу били, а и даље су оптерећени бројним неспоразумима, трагичним сукобима и суморним злочинима. Међутим, да ли се поменути односи могу или морају посматрати искључиво у оквирима описаног контекста? Нехотично или тенденциозно изазваног, сведоци смо вишедеценијског занемаривања постојања светлих примера сарадње, заједништва и садржајних веза између два стара балканска и јужнословенска народа. Наведене везе, чак сежу у далеку, раносредњовековну прошлост на овим просторима. О историјском континуу српског и хрватског етницитета говори и факт да су Срби и Хрвати једини јужнословенски народи који су на Балкану задржали своја старословенска племенска имена о чијим етимологијама и генезама постоји доста спорних или хипотетичких теорија. Такође, у историјским изворима наведена имена ова два етничка колективитета појављују се готово истовремено, у временској разлици од свега неколико деценија, што би савременој историјској науци и различитим социолошким студијама требало да укаже на вероватноћу да су два јужнословенска и балканска племенска савеза (која су уосталом и егзистирала један поред другог) добро познавала међусобно сродне етнолошке и духовне карактеристике, те да су ове две поменуте етничке заједнице вероватно неговале и сараднички дух односа. Како рекосмо, први концизно утврђени и путем историјских извора потврђени контакти и сарадња између два етничка колективитета, сежу управо у раносредњовековни период и налазе се у тесној вези са турбулентним политичким збивањима насталим у вези са експанзијом Првог бугарског царства у време владавине „цара“ Симеона I. У првој половини треће деценије X века, бугарски владар је уништио српску државу кнеза Захарија из династије Властимировића, а целокупна српска земља била је страховито опљачкана и опустошена. Предводнички или властеоски слој српског становништва, као и хиљаде припадника српског етноса из свих друштвених слојева, спас од сигурне смрти или ропства, потражило је у Хрватској, код тадашњег моћног хрватског владара, кнеза, а потом и краља Томислава Трпимировића. Управо је Томислав пружио одлучан отпор бугарским освајањима, а у борбама против Симеона на просторима Босне зауставио је даљу бугарску експанзију на земље „Западног Балкана“. Након Симеонове смрти, обновљена је српска држава под кнезом Чаславом, а избегло становништво са својим предводничким слојем, вратило се из Хрватске, где је привремено потражило безбедност. У каснијим средњовековним временима нису забележени озбиљнији сукоби између српских владара и хрватског племства, а сарадња је настављена и у нововековном периоду буђења српске државотворне и националне мисли у XVIII столећу.

Облици сарадње и међусобне подршке српских политичких, интелектуалних и уопште националних елита, са једне стране и хрватских духовних елита, са друге стране, добили су нови контекст у деценијама обликовања постфеудалног хрватског националног идентитета у првим деценијама „дугог“ XIX столећа. Делови, посебно хрватских, али и српских кругова академске заједнице, готово „у прећутном сагласју“, избегавају озбиљне и свеобухватне научно-истраживачке подухвате, који би за циљ имали анализу релација и сарадње између Илирског покрета, са једне стране и српског националног покрета у Хабзбуршкој монархији, али и младе, нововековне Кнежевине Србије, са друге стране. Без озбиљног утиска у широким слојевима јавности у Хрватској и Србији остају и вредна сазнања о српско-хрватској сарадњи која су добијена путем увида у богату архивску грађу насталу у време делатности политичких и духовних елита поменутих национа у периоду Револуције 1848/49. године у Хабзбуршкој монархији. Зар би били крајње непријатни резултати научноистраживачких напора у којима би представници академске заједнице у Србији и Хрватској подсетили данашње генерације Срба и Хрвата на чињеницу да су народни представници на Мајској скупштини 1848. године у Сремским Карловцима, прогласили успостављање „савеза новоустановљеног Српског војводства са Троједном краљевином Хрватском, Далмацијом и Славонијом, на бази слободе и савршене једнакости“. Било би незахвално уколико бисмо превидели и историјски факт да је карловачки митрополит и српски патријарх Јосиф Рајачић, који је рођен у селу Лучани, под Велебитом, у данашњој Хрватској, обавио чин устоличења Јосипа Јелачића, рођеног у Петроварадину, на положај бана Тројединице, управо те судбоносне 1848. године у Загребу. На обредну церемонију устоличења хрватског бана и данашњег симбола хрватског националног идентитета, Јосипа Јелачића, патријарх Рајачић је из Сремских Карловаца у Загреб отпутовао шестопрегом. Представљамо и речи хрватских савременика који су присуствовали тим свечаним дешавањима у Загребу 4. јуна 1848. године: „Позиву су се одазвали Чеси, Словаци, Срби и други. Посебно је био свечан дочек патријарха Српске православне цркве Јосифа Рајачића… Када се сазнало за његов долазак у Загреб зазвонила су сва звона са загребачких цркава, пуцало се из мужара (топова) … Пред распећем и двије свијеће Јелачић је, дигнувши три прста увис и понављајући за патријархом Рајачићем изговорио присегу…“ У сврхе одбране хрватског народа од великомађарске политике Лајоша Кошута, патријарх Рајачић издвојио је суму од 20 хиљада златних форинти, коју је предао бану Јелачићу. У општој радости и стању великог националног надахнућа, народ је на рукама носио и Рајачића и Јелачића од Сабора до Цркве Светог Марка у Загребу. Хрватски сабор тада је усвојио декларацију да су „Хрвати и Срби, истородна браћа, и да у Хрватској, иста права морају имати“.

Уследиле су деценије афирмисања југословенске идеје као нове фазе и облика поимања националне мисли у детерминисању српско-хрватских релација и сарадње. Велику улогу у датим историјским процесима имала је генерација академски образоване интелектуалне елите код оба народа, коју препознајемо у феноменолошком појму „нове омладине“. Саму организацију чувене Младе Босне могли бисмо да поставимо у контекст описане феноменолошке појаве, као и Уједињену омладину српску. Чак и пре појаве активности „нове омладине“, нпр. у Хрватској, издвојио се круг угледног серкла хрватске националне интелигенције који је добро разумео важност делатности „интегришућег фактора“ у политици зближавања јужнословенских народа, а према датим схватањима, југословенство, као и било који облик сарадње између Срба и Хрвата мора да буде заснован на модерним схватањима грађански уређених друштава, према којима би једнакост и равноправност хрватског и српског народа у Хрватској и другим југословенским земљама, била и полазна и исходишна тачка намере да једно друшто егзистира на вечним постулатима слободе и духовног и материјалног обиља припадника истог. Тако је Имбро Игњатијевић Ткалац, угледни хрватски интелектуалац, средином XIX века, тврдио: „Не оснивље се будућност и не утемељују се државе на старим хартијама и на виртуалним територијалним тражбинама, ма биле ове што може бити боље доказане и недвојбене, него се оснивају на крепкој вољи, на снази и делатељности живећег народа који хоће и уме створити си државу да у њој о својој вољи и о својем праву живи и народни задатак свој изпуни…“. У политичкој димензији датих схватања требало би да разумемо и делатност Хрватско-српске коалиције, која је у првој деценији XX века упорно побеђивала на свим изборима за Хрватски и Далматински сабор, па је чак и у годинама Великог рата, „у својим рукама држала“ важне полуге у систему организације власти у Троједној краљевини. Крај Првог светског рата у политички живот на овим просторима унео је још једну важну реалну чињеницу. Нестало је вишестолетне Хабзбуршке империје, а истовремено створена је прва јужнословенска заједничка држава, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, потоња Југославија. Изгледало је да су снови појединих делова духовних и политичких елита хрватског и српског народа коначно остварени. Јужни Словени су се „сјединили са својом душом“. Међутим, снови о јединству и слози ускоро су се претворили у мрачне кошмаре мржње и злочина, овековечених у безбројним лешевима на стратиштима, попут Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца или Лединаца. Нове револуционарне власти комунистичке Југославије у деценијама после Другог светског рата пропустиле су прилику да трезвено и отворено суоче националне елите оба народа са свим суморним разлозима и искушењима који су међусобне односе Срба и Хрвата у претходном столећу довели у стање у коме је једино „порив према крви“ постао „речник стандардног језика“ у комуникацији између два национа. Уместо тога, у сумаглици своје неразборите тоталитарне свести, на бирократски опсервиран начин, понудили су савезу „братства и јединства“ сраман „завет прећуткивања“ и заборава, који је требало да неутралише сваку намеру критике, не према вештачки прокламованој доктрини „љубави и слоге“ између југословенских народа, не чак ни према откривању истине о суштаственој природи српско-хрватских размирица, већ према самоприсвојеном праву „Титових апарачика“ да очувају крхко стање и систем пуког одржавања тадашњих друштвених елита на полугама власти у социјалистичкој Југославији. При томе, заборавили су да је за очување тако комплексне политичке доктрине, оличене у идеолошкој крилатици „братство и јединство“, потребно обезбедити неопходни капацитет општедруштвеног консензуса у коме би неговање традиције кохерентности идеја интелектуалних предводника и протокреатора мисли о јужнословенском јединству, који су на фундаменту синкретичких вредносних референци у културолошким процесима српског и хрватског народа проналазили есенцијални основ за „унификационе постулате“, морао бити темељ свих делатности усмерених у правцу обнове свести о поверењу, миру и стабилности у српско-хрватским односима. Уколико се нису могли досетити ниједне друге историјске референце, у наведеним стремљењима, националним елитама Срба и Хрвата у време комунистичке диктатуре, као пример темељних вредности неопходних за очување међусобног поверења и стабилности, могао је да послужи славни Бечки књижевни договор из 1850. године, када су потписници истог (Вук Стефановић Караџић, Иван Мажуранић, Димитрије Деметер, Франц Миклошич, Иван Кукуљевић Сакцински, Ђуро Даничић, Винко Пацел, Стефан Пејаковић), извршили стандардизацију генерички истоветног српског и хрватског језика, што је представљало важну полазну тачку у општим напорима грађанских елита да „унификациони национални процес“ у идеји југословенства буде заснован на исправним и чврстим социолошким фундаментима. Нико није призвао речи Димитрија Деметера изговорене 1852. године: „…Будимо задовољни тиме да нам је у новие вриеме за руком пошло књижевни језик оних који се данас за Сербље држе, с језиком оних који се Хрватима називају, тако изједначити, да није међу једнима и другима изван писменах у битности баш никакове разлике, тако да кои је вјешт читању у обим писменима, може исто тако зване херватске као и сербске књиге сматрати као своје, будимо тиме задовољни, рекох, а за остало да нас неболи глава…“. Рекли бисмо да је Деметер веома добро разумео у којим вредностима је потребно тражити основе за сарадњу и поверење, како „никога касније не би заболела глава“.

 А онда су стигле „деведесете“… Све идеје о „заједништву“, „сарадњи“, „поверењу“, да не говоримо о „братству и јединству“, ућуткане су, да би потом у пошасти ратова и покоља невиђених размера, готово у потпуности и замрле. Било је потребно да прође четврт века од завршетка ратова за југословенско наслеђе, да би одавно прекинута комуникација, условљена присуством помућене свести о приоритетима у односима између Србије и Хрватске, као и у односима између њена два доминантна национа, у пронађеном „ratio“ поново добила примат у промисли о најважнијим потребама становника свих земаља на простору Западног Балкана. Међутим, „разум“ не може бити субјекат било које активности, већ објекат којим се руководе људи који га поседују. Још од времена првих заточника идеје о миру, сарадњи и стабилности у односима према хрватском народу, па све до појаве Александра Вучића, председника Републике Србије и реформског предводника свих напора српства да постане модерна европска заједница, а остане достојанствени темељ саборности националног идентитета, није се појавио такав државник или интелектуални прегаоц у српском народу, који је добро разумео да алтернативу сарадњи и отвореној комуникацији између Београда и Загреба, може само да чини „систем неконтролисаног насиља“, у коме би се генерације „цвета омладине“ оба народа наново гледале преко нишана својих „усијаних пушчаних цеви“. А знамо, да ни Срби, ни Хрвати, немају више „прекобројну омладину“, коју би слали у безумне јурише преко окрвављених линија фронтова. У заједници са описаним разборитим схватањима, председник Вучић посетио је Хрватску у фебруару 2018. године. Није отишао тамо са намером да изговара бесмислена извињења за недефинисана непочинства, којих се српски народ у не тако давној прошлости наслушао и постидео због истих. Није боравио у Хрватској како би поново отварао, тек „залечене“ ране на душама оба народа, јер за „излечење“ потребно је и време, већ је попут Јосифа Рајачића на тај нимало безазлени пут кренуо са сазнањем, исказаним у речима патријарха блаженог спомена: „Морамо учинити све ако већ заједно живимо, да тај живот буде трпљив и да живимо у разумевању, да једни друге поштујемо, да се нашем раздору неко трећи не би радовао…“, а које је исти изговорио пре равно 160 година. Који су то факти и постулати у везама између два народа који би данас могли да представљају платформу на којој би се градила нова политика мира и стабилности у односима између Србије и Хрватске? Нека одговор на то питање буде мишљење Петра Рајачића, потомка првог српског патријарха после 1766. године, који и данас живи у ратовима опустошеним Лучанима испод Велебита: „У овим неразвијеним, економски заосталим крајевима, годинама пре последњих сукоба, водила се политика међунационалног свађања и залуђивања уместо стварања услова за живот, а без напретка економије овде сада неће остати ни Хрвати…“. Развијена економија није само магична реч којом можемо да одагнамо деценије размирица и колективног лудила. Не морамо ни тражимо било какве „магичне формуле“ да би поново живели у „братству и јединству“. Ионако, тај идеолошки постулат одавно се показао неуспешним. Међутим, не смемо да поричемо постојање снажних културолошких веза и „глади“ оба народа да у развоју својих економија, привреда и културе, као и у интеракцији истих, потраже услове за живот достојан савременог човека. Није нам потребно јединство, али нам је неопходна стабилност, коју не можемо остварити уколико не постоји сарадња и комуникација између српског и хрватског народа. Након 25 година од завршетка рата, коначно „упаљена сијалица“ у кући српских повратника у Вргинмосту на Кордуну, који се, дакле налази у земљи где је рођен Никола Тесла, нека буде светионик новог надахнућа у напорима Београда да суфицит Србије у трговинској размени са Хрватском у будућности подигне и на износ већи од 75 милиона евра. А историја ће забележити да је то „светло упалила“, управо посета председника Александра Вучића Хрватској, фебруара 2018. године.