Израел 1948–2018.

Израел 1948–2018.

Аутор: Немања Старовић

Година у коју смо закорачили донеће свету велики број значајних јубилеја, а међу њима и седам деценија од формирања јеврејске државе на тлу Палестине, што јесте добар повод за разматрање политичких прилика у Израелу, у интеракцији са његовим окружењем.

Формирање Израела представља одраз вековне тежње Јевреја за повратком у своју свету земљу. Та тежња је своју модерну форму добила у виду ционистичког покрета током XIX века. Сходно духу времена у којем се афирмишу идеје национализма у Европи, ционизам је представљао национализам јеврејског народa, специфичан у томе што Јевреји своју националну државу нису имали. Различите струје унутар ционистичког покрета нуде своје виђење решења овог питања, почевши од захтева за формирањем националног дома Јеврејa негде на подручју Источне Европе, где је и концентрација Ашкенази Јевреја била највећа, преко идеја о формирању јеврејске државе на колонијалним британским поседима у Африци – данашњој Уганди и Кенији. Своје виђење су о том питању понудиле и совјетске власти формирањем Јеврејске аутономне области на Далеком истоку, која и данас постоји као конституента Руске Федерације, али до значајнијег насељавања Јевреја на то подручје никада није дошло. Ипак, преовлађујућа струја унутар ционистичког покрета остаје на становишту да Јевреји своју националну државу морају формирати у својој обећаној земљи – Палестини.

Први таласи досељавања Јевреја из Европе и Америка на тло Палестине почињу у последњој четвртини XIX века, уз подршку великих финансијских магната који подржавају ционистичке тежње. Међутим, упркос паролама по којима „земља без народа чека народ без земље”, десетине хиљада Јевреја који долазе у Палестину остају тек кап у мору у сразмери са домицилним арапским становништвом.

Ционистички покрет добија током Првог светског рата снажан подстицај у виду Балфурове декларације, документа којим се британска влада обавезује на стварање „националног дома Јевреја у Палестини”. Превасходни циљ Лондона био је да се Сједињене Америчке Државе укључе у рат, а значајни политички утицај у Вашингтону су имали Јевреји ционистичких опредељења, иначе веома скептични према ратном напору Антанте, због историје антисемитских погрома у царској Русији.

Међутим, ни та декларација не утиче пресудно на повећање броја јеврејских досељеника, до којег долази тек 30-их година, након успостављања власти Хитлерове националсоцијалистичке партије у Немачкој. Нагли пораст броја Јевреја у Палестини изазива реакцију арапског становништва, које у другој половини те деценије диже устанак усмерен против британских мандатних власти, које пак у циљу пацификације Палестинаца уочи почетка Другог светског рата издају „Белу књигу из 1939” којом обећавају перспективу формирања независне Палестине са арапском већином и ограничавање броја јеврејских досељеника.

Ужаси Холокауста којем је јеврејски народ био изложен током Другог светског рата подстакли су велики број преживелих припадника овог народа да, уз преовлађујућу подршку политичких структура и јавности са обе стране Атлантика, крену ка Палестини у којој ће формирати свој национални дом. Немогућност британских власти да изађу на крај са међуетничким нередима и побуном коју је чак и једно крило циониста покренуло противу њих, наводи Британце да 1947. најаве своје једнострано повлачење из Палестине, иако коначно решење за статус те територије није постигнуто. У рату који је уследио, добро организоване снаге јеврејске заједнице односе победу, како против Палестинаца тако и против интервенционих снага суседних арапских држава, и у мају 1948. проглашавају формирање Израела.

Од Рата за независност из 1948. па надаље, највећи изазов за Израел представља одбијање арапских суседа да признају право на постојање јеврејске државе коју сматрају страним, колонијалним телом у срцу арапског света. Различити облици бојкота и блокаде, којима су арапске државе испрва веома стриктно подвргле Израел, у својим блажим облицима постоје и данас. Упркос војној доминацији коју је Израел показао у ратовима који су уследили са арапским суседима 1956, 1967. и 1973, у врху јеврејске државе је сазрела свест да гаранцију постојања Израела на дуже стазе не може обезбедити само војна надмоћ, већ да је нужно постићи признање макар од најзначајнијих арапских држава. Вођени том идејом, долазе 1978. до Споразума из Кемп Дејвида, првог у низу мировних споразума, након којег Египат као централна држава арапског света признаје Државу Израел.

Споразум из Осла, до којег се дошло 1993. након дугог и комплексног процеса разговора вођених иза затворених врата у престоници Норвешке, утро је пут тзв. „дводржавном решењу” конфликта између Израела и Палестинаца, којим би се у перспективи, етапно и уз бројне услове, дошло до формирање Државе Палестине у границама Појаса Газе и дела Западне обале. Споразумом се формирала Палестинска самоуправа у деловима назначених подручја, за чије функционисање је одговорност преузела Палестинска ослободилачка организација.

Израел данас представља несумњиво најпросперитетнију државу Блиског истока и на неки начин енклаву политичког Запада усидрену у срцу тог увек запаљивог региона. Од око 8.800.000 становника, три четвртине припадају јеврејском народу, једна петина су Арапи, док међу преосталих 5% становника има највише људи пореклом са постсовјетског простора. Имајући у виду функционисање парламентарне демократије, слободу изборног процеса, смењивост власти и слободу медија, постоји дефиниција по којој је Израел једина истинска демократија на Блиском истоку. Палестинска, као и многе арапске државе, одбацују такве тврдње, уз аргумент да се држава не може назвати демократијом уколико демократска права не уживају сви њени грађани, а посебно док спроводи режим окупације и колонизације над значајним деловима територије.

Израел функционише као једна од ретких држава без писаног устава, наместо којег највишу правну снагу има сет основних закона. Иако је уставна комисија формирана још 1948. након проглашења независности, коначан предлог устава још увек није сачињен. Највишу законодавну власт у Израелу спроводи Кнесет, парламент чијих се 120 посланика бира по пропорционалном систему. Изразита друштвена и политичка раслојеност по више оса (Јевреји/Арапи, Ашкенази/Сефарди/Мизрахи, религиозни/секуларни, ционисти/антиционисти, социјални статус итд.), као и низак изборни цензус, условили су висок ниво политичке фрагментације, па тако своју заступљеност у Кнесету често добија и по више десетина политичких партија, док су владајуће коалиције по правилу веома широке.

Несумњиво најдоминантија политичка личност Израела у последњих неколико деценија је актуелни премијер Бенјамин Нетанјаху, лидер десничарске партије Ликуд. Функцију премијера обављао је први пут у периоду од 1996. до 1999. године. Након пораза на изборима се привремено повукао из политике, а убрзо се вратио као министар у владама Аријела Шарона од 2002. године, управљајући ресорима спољних послова и финансија, са којима се разилази 2005. због неслагања са Шароновим планом уклањања јеврејских насеља из Појаса Газе. Руковођење владом поново преузима 2009. године и на том месту се налази и данас, предводећи шаролику коалицију која покрива широк спектар деснице и центра. Уколико успешно приведе крају актуелни мандат, постаће премијер са најдужим стажом у историји Израела. Међутим, такав исход ни у ком случају није сигуран, будући да се Нетанјаху суочава са озбиљним кривичним истрагама повезаним са корупцијом, у којима се као сведоци појављују неки од његових некадашњих блиских сарадника.

Једно од важнијих друштвенополитичких питања у данашњем Израелу је статус Хареди заједнице, ултраортодоксних Јевреја чија популација је у сталном порасту и ближи се једној десетини становништва. Припадници ове заједнице су још од оснивања Израела, а по споразуму постигнутим са Бен Гурионом, ослобођени служења војног рока, који је иначе обавезан за све мушкарце и жене, изузев израелских Арапа који га могу служити на добровољној бази. То наилази на све већи отпор у секуларним круговима и више политичких партија се годинама уназад залаже за укидање те врсте олакшица. Хареди заједница такође поседује сепаратан систем образовања, у којем се акценат ставља на религијску науку, док су запостављене природне науке и учење страних језика, што сада већ значајан део популације не припрема адекватно за услове на тржишту рада.

У безбедносном смислу, Израел је држава која се од оснивања налази у својеврсном парадоксу моћи. Војно надмоћна у односу на све своје суседе, не само појединачно већ и збирно, што је уосталом већ доказала више пута кроз историју, јеврејска држава мора да одржи јасну доминацију у функцији одвраћања арапских држава од сваке помисли на напад, док на сваки покушај угрожавања безбедности Израела, било да се ради о државном или недржавном актеру, мора бити одговорено несразмерном силом. Међутим, посматрано на плану дугог трајања, шест и по милиона Јевреја у Израелу представља тек демографску кап у мору од 450 милиона Арапа који живе у том делу света, за шта војна доминација сама по себи не може представљати решење.

На међународном плану, за Израел су савезнички односи са Сједињеним Америчким Државама од виталног значаја. Међутим, и на том плану се јеврејска држава повремено суочава са потешкоћама. Најбољи пример за то представља период у ком је Сједињеним Америчким Државама управљала администрација Барака Обаме, са којом руководство Израела није успевало да нађе заједнички језик у вези са питањем политике према Ирану. Сматрајући Иран највећом претњом за своју безбедност, Бенјамин Нетанјаху се оштро противио тзв. „нуклеарном споразуму” који је међународна заједница предвођена САД постигла са Техераном, а којим је трасиран пут ка укидању вишедеценијских санкција којима је Иран подвргнут. Долазак на власт Доналда Трампа знатно је поправио односе Израела и САД, у чему битну улогу играју срдачни лични односи самог Нетанјахуа са Трампом и члановима његове породице, пре свега са зетом и специјалним саветником Џаредом Кушнером.

Положај јеврејске државе у ближој перспективи биће одређен новом блискоисточном политиком Сједињених Америчких Држава, која у фокус ставља јачање савезништва са Израелом и Саудијском Арабијом, у циљу политичког и безбедносног окруживања Ирана. Сукоб који се за сада води преко посредника, тзв. „проксија”, на више подручја попут Сирије, Ирака и Јемена, могао би се у догледно време приближити границама Израела, имајући у виду снажан утицај Ирана на покрет Хезболах у Либану и администрацију Хамаса у Појасу Газе. Иако Израел приказује суздржаност, не желећи да улази у директан сукоб са Техераном, политичка динамика у Вашингтону и Јерусалиму, где су како Трамп тако и Нетанјаху изложени све озбиљнијим истражним процесима, могла би условити и посезање за радикалнијим решењима.