Тито – између политичког мита и сурове стварности

Тито – између политичког мита и сурове стварности

Аутор: Проф. др Љубиша Деспотовић

Митолошку праксу социјализма није могуће разумети до краја ако се на посебан начин не објасни феномен личне власти и његово митолошко-мистификаторско језгро. Режим Титове социјалистичке власти до те мере је био натопљен формом личне владавине да му је то постала важнија димензија постојања неголи класно-социјални карактер политичког поретка. Из форме тзв. класне диктатуре пролетаријата, овај друштвени систем преобликоваће се у класични облик цезаристичке владавине – лидера који заузима позицију неприкосновеног шефа власти: председника државе, председника партије и врховног команданта оружаних снага, са доживотним мандатом. Као неупитни врховни партијски и државни ауторитет али и као „највећи син наших народа и народности”, „вољени вођа” подноси личну жртву прихватајући да доживотно влада у корист своје партије, државе и радног народа у целини. Наслањајући се на ауторитарну традицију, колективистички дух и патријархални облик друштвености, као и на традиционални облик патримонијалне државности, лични режими власти на нашим просторима у XX веку оличени су прво у облику монархијске власти краља Александра Карађорђевића у Краљевини Југославији, затим Јосипа Броза Тита у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији и на крају Слободана Милошевића у Савезној Републици Југославији. Ови политички режими прерастали су у мањој или већој мери у форме световне религиозности, и широко распрострањене и прихваћене феномене политичке религиозности. Особито је то важило за Јосипа Броза Тита, чији је култ претио да задобије божанске атрибуте, и постане „ново сунце” око кога се окреће васколики свет југословенског комунизма.
Све што се тицало личности и дела „вољеног вође” Јосипа Броза Тита, било је мистификовано и митологизовано. Ни чин његовог рођења и детињства није могао остати без нужне мистификације. До дана данашњег историјска наука са овог простора није поуздано утврдила датум његовог рођења, а на бројне контроверзе везане за његово национално порекло није потребно посебно трошити речи. Накнадна идеолошка рационализација уносила је светло идеолошке чистоте и на овај најневинији период живота великог вође. Ни он није смео остати идеолошки празан. Још као дете Јосип Броз, будући Тито, био је класно свесни дечак, који се није мирио са друштвеном неправдом и све што је чинио од рођења било је исказано као облик класне борбе. Овај типични идеолошки сценарио за животопис једног вође можемо препознати у свим биографијама и званичним партијским верзијама Титовог живота.
Долазак Тита на чело партије, његове закулисне радње у елиминисању својих партијских опонената и конкурената, такође су прекривени велом снажне мистификације. Улога Тита у НОР-у, велике офанзиве и наводне генијалне војничке одлуке, све је то накнадном идеолошком шминком и ретуширањем доведено у тражени идеолошки ред и политички „затегнуто” тако да ништа не штрчи и не ремети званичну верзију партијске историје.
Послератни развој, сукоб са Стаљином, голооточка голгота, увођење радничког самоуправљања, оснивање покрета несврстаних, стална лавирања и кокетирања са Западом, уставне промене, Закон о удруженом раду, велике партијске чистке (смена Ђиласа, Ранковића, маспок у Хрватској и либерали у Србији и сл.), све су то догађаји који су идеолошки уштимавани тако да хармонизују партијску слику социјалистичке стварности те непогрешиву и незамењиву улогу Јосипа Броза у њој. Братство и јединство, социјална правда, друштвени развој, равноправност народа и народности – све су то дела Титовог „генија” чије се рођење доводи у везу са идејом и потребом да управо он усрећи напаћене и измучене југословенске народе и изведе их на пут националног ослобођења и срећније будућности.
У занимљивој и на документованој грађи заснованој биографији Јосипа Броза Тита, наш познати новинар и публициста Перо Симић у уводу своје књиге Тито – тајна века истиче неке веома важне али и луцидне оцене које бацају ново светло на Титов живот и рад, показујући у сваком случају на суштински карактер његове личности али и политичког поретка који је персонификовао. Живот испуњен контроверзама, мистификацијама, митовима и култом личности али и болно реалним последицама борбе за власт и њено очување по сваку цену. Симић истиче: „више од 35 година Југославија је била опчињена њиме, њиме се поносила, њему радовала, у њега се клела, по њему препознавала време, његовим очима гледала у срећнију будућност. Његови споменици били су подигнути у сваком делу земље, његово име носиле су најбоље југословенске фабрике и школе, најузорније војне касарне, највиши врхови планина, централне улице и тргови свих југословенских градова. По један град у свим југо-републикама и покрајинама носио је његово име, остали су им завидели. Томе се можда не треба чудити јер је Титов култ стваран још од краја 1943, када га је његов провизорни ратни парламент изабрао за председника привремене југословенске владе, коју нико није признавао сем ње саме. (…) Десетине генерација југословенских грађана од малих ногу систематски су убеђиване да он ‘улива снагу клонулим, ведри суморне, успокојава забринуте, јача слабе, диже поклекле, ствара хероје, од неписмених просвећене, од неуких свесне.’ Да је он ‘наш једини путоказ’. (…) Омађијао је чак и стотине хиљада оних Југословена који за време његове владавине нису успели да нађу посао у својој земљи, већ су своју срећу под сунцем морали да траже на крају света. А кад су се скрасили далеко од Тита и Југославије, многи од њих су и даље видели Бога у њему, а неки и више од тога. (…) Целог живота градио је имиџ заштитника сиротиње, кога боле све неправде овога света, а уредно вођено књиговодство његове председничке администрације показује да је био један од најскупљих владара прошлог века. Опслуживало га је више од хиљаду људи. Имао је двадесетак вила и резиденција, хиљаде хектара личних ловишта, три сопствена зоолошка врта, специјални ‘плави воз’, мноштво бродова и јахти, глисера и авиона. Располагао је већим и луксузнијим возним парком него немачки канцелар, француски председник и енглески краљевски двор заједно. Био је један од најпознатијих комуниста у свету, а никада није чињенично утврђено ни ко га је, кад и где примио у чланство партије којом је доживотно владао. Још мање се знало кад и како га је московска Коминтерна именовала за генералног секретара своје југословенске филијале, КПЈ, о чему је за четрдесетак година испричао најмање 16 различитих верзија. А о највећој непознаници Титовог живота, његовој улози у стаљинистичким погромима у Совјетском Савезу, у којима су, док се он борио да дође на чело КПЈ, стрељане и стотине невиних југословенских комуниста није се ништа знало. (…) Користио је више од 70 псеудонима, био почасни члан водећих југословенских академија наука, носилац 16 највиших југословенских и 98 ордена и медаља које му је доделило 59 земаља света. Проглашен је за почасног доктора седам југословенских универзитета. Тридесет и пет година владао је Југославијом и командовао њеном армијом, четрдесет година управљао југословенском Комунистичком партијом, три пута одликован орденом народног хероја Југославије. И у осамдесетој години живота причао је да ‘не гледа на године’, а када биолошки закони ни њега нису мимоишли, Титови наследници су свету поручили да је његовим одласком ‘светска историја остала удовица’, а Југославене су тешили заветом: ‘И после Тита Тито’. (…) Са сузама и јауцима испратили су га милиони Југословена. Многи су за њим више и болније патили него за својим најрођенијим. Ни слутили нису да тиме оплакују и себе и Југославију.”
Мит о непогрешивости вође негован је све време трајања његове харизматске власти. У време када су чињене највеће политичке грешке у ономе што се називало убрзаним социјалистичким развојем, свака зрела критика потискивана је и побијана митом о непогрешивости Титовог генија. Али ту се митологија непогрешивости није заустављала. Непогрешивост је приписивана и читавом партијском врху, који је попут каквог колективног ума управљао друштвеним развојем и политичким животом земље. Чести су случајеви да су се грешке локалних партијских елита покривале одлукама партијских конгреса или Тита самог. У тој атмосфери безгрешности чињени су катастрофални политички потези који су полако али сигурно читаву земљу, али и комунистичку партију заједно са њом, гурали у предворје опште политичке пропасти и распада.
Део мита о Титу односио се и на његову политичку творевину СФР Југославију. И о њој су се испредали снажни митови, као о земљи равноправних народа и народности, која је економски рај за њен радни народ. Да је реч о држави која је оличење социјалистичке демократије, да се у њој остварују највиша политичка права радника кроз концепт самоуправљања и удруженог рада. Све ове и друге непоменуте митове о Титовој Југославији сажимао је један мит који је на синтетички начин покушавао да ову земљу прикаже као истинску оазу лепог живота – био је то је мит о Југославији као „земљи дембелији”. И као у свим бајковитим представама стварности, и у овој представи технике претеривања и шминкања нису биле у оскудици. Тај велики виртуелни пројекат Југославије као земље дембелије крунио се постепено и током времена постао карикатура једног неутемељеног политичког поретка и нашминкана слика његовог владара који је неумитно клизио ка свом биолошком крају. Показало се врло брзо да ће то бити и политички крај његове земље дембелије.
И данас након три деценије од његове смрти, лик и дело Јосипа Броза не престају да изазивају полемике и отварају старе али и рађају нове контроверзе о карактеру његове власти и његовом животу уопште. Поприличан је број оних који настављају да снагом властитих емоција негују мит о Титу као о нечем што није подложно критици и суду историје. Он је за те људе и данас неприкосновени владар чији се сваки корак на политичком путу позлатио. Он је особа која снагом свога мита поред старих присталица плени и регрутује нове фанове, младе људе који су се родили много година касније од његовог политичког и биолошког одласка. Посете „Кући цвећа”, званичном месту његове сахране и починка, све су бројније, и то не само у дане његовог наводног рођендана 25. маја, већ и осталим данима током године. Ту ћете видети његове остареле омладинце, и раднике ударнике, војнике и полицајце, ратаре и спортисте, али и њихове потомке, младе људе који су о Титу слушали од својих очева и дедова, упијајући њихова емотивна сведочења о лепом животу, социјалној сигурности, радничкој правди, напретку, црвеном пасошу којим се без виза путовало по целом свету, братству и јединству и многим другим плодовима Титове Југославије. Ту ћете срести људе из свих крајева бивше Југославије, од Триглава па до Ђевђелије – како се клицало у Титово време. Опремљени разним предметима и обележјима са Титовим ликом и бившом државом они одају пошту једном владару и једној земљи уверени да је она оличавала све оно што актуелна стварност патуљастих националних држава насталих на њеним рушевинама не може да им пружи.
Наша послератна историографија након ИИ светског рата, па и друштвена наука у целини, препуна је разних мистификација и спорова када је у питању Брозова Југославија, али и карактера његове власти. Бројна су тумачења која имају искључиво апологетски карактер и са становишта сериозне научне анализе могу данас послужити једино као примери озбиљне идеолошке странпутице у коју је забасала друштвена наука неспремна да се у тим тешким временима политичке стеге и идеолошке репресије бори за више слободе и научне објективности. Немали је број истраживања која су оптерећена другачијим идеолошким интересима па и она својим закривљавањима тога периода наше историје доприносе настајању конфузије и политичким сукобљавањима. Тако и данас деценијама након Брозове смрти и краја његове Југославије жестина идеолошких сукоба не јењава, већ се, напротив, у неким сегментима они и појачавају.
Бројни су примери накнадних идеолошких фризирања националне историје Србије који су испуњени фалсификатима и нетачним тумачењима како карактера оружаног устанка у Србији који је водила КПЈ тако још више о распрострањености и утемељености комунистичког покрета у српском друштву тога времена, степену подршке који је наводно добијао, бројности и снази партизанског покрета у Србији све време трајања рата, и сл. Тек ће новија истраживања заснована на релевантним и често добро скриваним документима показати прави карактер и степен укорењености комунистичког покрета у Србији. Насупрот широко распрострањеном уверењу, које је било последица снажне партијске пропаганде, и потребе накнадног политичког утемељења Брозовог режима у српском друштву, показало се да је број партизанских јединица током целог рата у Србији био више него скроман, готово симболичан, као и број комуниста припадника партије. То се особито јасно показало у времену припреме уласка совјетских трупа у Србију и након тога када је ослобођен Београд, и када је Јосип Броз покушавао да укорени свој режим власти у Србији, као и да учврсти потпуну политичку контролу у целој Југославији.
За илустрацију ево неколико важних података о стању комунистичког покрета у Србији. У извештају од 15. августа 1944. године упућеног Титовом Централном комитету на Вису стоји: „Стање у нашим партијским и народноослободилачким организацијама је врло слабо. Горе је него што је било прошле године. Садашња руководства су млада, неискусна и често састављена од неспособних људи. Она често нису у стању да пренесу и обичну нашу директиву, а још мање да је остваре”. Тада је у централној Србији укупно било 890 партизана: 75 у околини Пожаревца, 25 у чачанском крају, 70 у Тимочкој Крајини, 40 у Нишком округу, 430 на југу Србије, у Ваљевском одреду 40, Шумадији 70, на Космају 60 и у крушевачкој области 80. И углавном су били „слабо војнички обучени”. Ови подаци на прилично јасан начин показују да је утицај Титових комуниста и његов лично у Србији био више него симболичан. Он ће накнадним партијским фалсификатима бити приказан као велики, и наводно општеприхваћен од српског народа.
Бројни су разлози који указују на чињеницу слабог поверења које је српски народ имао у то време према Јосипу Брозу Титу и његовој партији. И када данас неки идеолошки заслепљени историографи покушавају да сачувају мит о снажној подршци коју је Србија наводно пружала Титу и његовом режиму, они не понављају само исту методолошку грешку својих политички заврбованих претходника већ и даље покушавају да фалсификују нашу колективну прошлост одржавајући на снази неке митове који никада нису имали своје реално утемељење у стварним историјским и политичким чињеницама. Ово накнадно идеолошко фалсификовање и силовање историје најчешће се оправдава потребом да се очувају величина и допринос који је српски народ дао борби против фашизма. Тај допринос никада није био споран, како узевши укупан допринос српског народа на простору целе Југославије и у Србији, тако и са становишта различитих идеолошких и војних формација кроз које је он током година рата имао прилику да делује. Отуда се ови фалсификати и пост фестум мистификације не могу другачије разумети него као покушај да се сачува идеолошки монопол Титових комуниста на антифашистичку борбу који су сами насилно присвојили.
Најбољи Титов биограф Перо Симић на основу релевантне грађе истиче да је Титовом слабом рејтингу у Србији доприносила колико јака везаност Срба за монархију и успомену на краља Петра – народног монарха, „толико и партизанско јуначење на Сремском фронту, на коме ће од краја 1944. до пролећа 1945, само према делимичном попису жртава, изгинути 37000 тек стасалих младих људи, углавном из Србије. Титови критичари нису тада видели неки посебан смисао тог масовног жртвовања, изузев његове жеље и сујете његових млађаних генерала да себи и другима докажу да знају да воде и офанзивне фронталне битке у равници. Логику те ратне тактике тешко је било разабрати и због тога што су се, после продора совјетске Црвене армије на Балкан и искрцавања савезника у Нормандији, немачке трупе из Грчке и Србије ионако морале повлачити према Немачкој. (…) На Сремском фронту и у потоњим борбама са немачким нацистима и усташама, оборени су сви рекорди губитака великих војних формација у историји савременог ратовања у Европи. Из Прве армије, најпрестижније јединице целокупне Титове војске, у последњих пет месеци рата избачен је из строја, убијен или рањен, сваки трећи војник и официр, а губитци Треће армије били су још већи. За четири и по месеца постојања и војевања изгинуло је и рањено 47 одсто њеног састава. О томе како се котира у Србији Тито, тада није имао никаквих дилема: – Чаршија и градска интелигенција је против нас – реферисао је Благоје Нешковић 1945, на једној мартовској седници Политбироа ЦК КПЈ. И наставио: Омладина градска је такође против нас. Едвард Кардељ је додао: Непријатељ у Србији нема сељака али га немамо ни ми. Ниском угледу нове власти у народу допринели су и јуриш полуписмених првобораца на Дедиње и њихова грабеж за туђом имовином и привилегијама.”
И као да се круг овде затворио. Они који су се клели у своју борбу против експлоатације и капиталистичких привилегија, прво чему су похрлили у новим условима били су буржујско власништво, комфор и привилегије. Показало се врло брзо да је од комунистичког мита о праведном друштву остала само гола митолошка љуштура. Цео комунистички митолошки свет и Титова фигура у њему, полако али сигурно, претварао се у брутално политичко насиље и доминацију бољшевичког типа власти. У то време, живот, слобода и политичка права опонената Брозовој диктатури, али и интелектуалаца, културних радника и припадника грађанске класе имао је ниску цену. Широм земље раширила су се стратишта и пасја гробља, која су се пунила стотинама лешева најчешће потпуно невиних људи, који су ликвидирани без суђења или пак по преким поступцима и пресудама Титових војних судова.
Голооточка трагедија по својој свирепости и бруталности представља неизбрисив белег његовог режима и диктатуре. У свом политичком сукобу са Стаљином, коме је и у време најжешћег опонирања остао идеолошки веран и коме се клео да он и његова партија остају на Стаљиновом путу изградње социјализма, Броз је успео да превазиђе свог узора ако не по броју жртава, а оно по суровости и свирепости обрачуна и ликвидација својих партијских другова чији је једини грех био у томе што су и даље више веровали и волели друга Стаљина и Совјетски Савез од друга Тита и његове партије. Глава се губила за ситницу, потказивања и освете били су страшни, било је довољно да породици информбировца пружите корицу хлеба па да и сами због тог „злочина” завршите на стратишту. Сада већ бројна голооточка литература али и аутобиографије преживелих логораша, пружају обиље грађе и докумената о злочиначкој делатности Титових егзекутора.
Одличан пример Титове политичке дволичности, али и изражене жеље за лидерством, представља и сарадња са Западом и то управо у време највећег заклињања Стаљину да ће идеолошка и политичка чистота и верност Комунистичке партије Југославије и даље бити најважнији програм Брозове Југославије. Крајем 1950. и почетком 1951. Тито прво потписује војни савез Социјалистичке Југославије са Грчком и Турском и тиме постаје придружени члан НАТО-а а затим и Споразума о војној помоћи и заједничкој одбрани са САД, чиме се политичка и војна одбрана Југославије потпуно помера на атлантистички Запад. Своју велику страст и лидерске амбиције Јосип Броз ће нарочито испољити ширењем покрета несврстаности, чији ће некрунисани лидер постати колико својом амбицијом и радом толико и прстом судбине, јер ће суоснивачи покрета Насер и Нехру врло брзо својом смрћу отворити простор Титу да се наметне као вођа овог покрета.
Политичку наклоност и подршку за себе и свој режим власти, Тито није добијао само вештим маневрима у својој спољној политици, већ и буквалним куповањем политичке подршке делећи најскупље поклоне државницима широм света, како њима самима тако и њиховим породицама, политичким сарадницима или дворским свитама. На своја дуга и скупа путовања носио је товаре блага, по неколико десетина сандука, златног накита, драгог камења, уметничких дела, сатова, фото-апарата, ловачког оружја и других пригодних ствари које су могле да одобровоље домаћине и достојно искажу степен Брозовог поштовања према њима. То се понављало стално током његове дуге владавине. Ни Друг Стаљин ни његова партијска свита нису одолели Титовој потреби да купује наклоност тако што нештедимице дарује поклоне. Ако томе није одолела аскетска природа вође прве земље комунизма, како ли је тек стајало са другим хедонизму више наклоњеним политичарима и државницима света? Цар Хајле Саласије од Тита је на поклон добио ни мање ни више него целу личну дворску резиденцију на Јадрану, као уздарје за сличан поклон Титу од цара у Етиопији. Као што је поклањао тако лако је примао поклоне. Било је ту свега, дворских резиденција, ловачког оружја, накита, уметнина, дивљих животиња и чега све не. Многи светски монарси и државници изгледали су као пуки сиротани у поређењу са оним чиме је располагао и у чему је уживао „највећи син народа и народности” Југославије.
Позната је Титова страст ка лову. Ловио је и одстрелио све што се у свету лова уловити могло. Титова ловишта по целој Југославији постајала су поприште и великих дипломатских игара, места где су се доносиле некада и судбоносне одлуке за земљу, како на унутрашњем тако и на спољнополитичком плану. Готово да нема иоле значајнијег светског државника коме Тито није приредио ову врсту дипломатских привилегија у којима је и сам страсно уживао. Исто се дешавало и на Титовим путовањима по иностранству. Лов јесте био његова страст али и политичко средство којим је чешће постизао дипломатски успех неголи дугим преговорима и убеђивањима.
Јосип Броз Тито је за многе био и остао велика мистерија, али и велики мит. Човек који је надахњивао генерације југословенских комуниста, политички и партијски лидер који је преживео и проживео читаву једну политичку епоху, политичар који је био велики мајстор политичке прагме, али у исто време и човек склон неумереном хедонизму, незајажљив у конзумацији славе и моћи. Његова највећа политичка творевина Социјалистичка Федеративна Република Југославија распала се убрзо након његове смрти. Са њом су на стратиште историје отишле и све њене тековине и вредности, за којима и данас носталгично пате неки њени преживели грађани сећајући се за њих времена мира и благостања. Но ако од Југославије није остало ништа осим сете југоносталгичара за разореном државом, оно што је сигурно преживело и што ће живети још доста дуго, јесте мит о њеном створитељу, њеном вођи и „најбољем сину”, мит о троструком народном хероју и маршалу Јосипу Брозу Титу. Он ће временом бледети или јачати, све зависно од тежине наших егзистенцијалних потреба да прошлост глорификујемо и славимо или пак да јој се наругамо и да је понизимо. Ни Тито и његово време неће у том контексту имати другачију судбину, а и зашто би. Свака нова генерација има право да изнова чита и тумачи своју прошлост, и њене митске обрасце.