Српска Војводина и политика Ђорђа Стратимировића

Српска Војводина и политика Ђорђа Стратимировића

Аутор: др Милош Савин

Идеја о Српској Војводини као аутономној територији се родила међу Србима у Аустријском царству, на југу Угарске. Словени су војвођански простор населили током 6. и 7. века и на њему у континуитету живели. Историјски извори помињу Србе као бројну групу на овој територији у 13. веку, а њихов број се знатно повећава у 14. и 15. веку. Угарски краљеви су позивали Србе са Балкана да се досељавају у Угарску, ради попуњавања војске и очувања границе од турских напада. Током Великог бечког рата (1683-1699), аустријска војска је потиснула Турке и продрла дубоко на Балкан, придобивши на своју страну једино Србе, од свих балканских народа. Међу Србима је посредством цркве и усменог предања, било веома изражено сећање на српску средњовековну државу, о чијој обнови су сањали. Услед француског напада на аустријске земље, аустријска војска је била принуђена да се повуче са Балкана 1689. године, а заједно са њом се, у страху од одмазде, повлачио и велики број Срба из Старе Србије. Аустријски цар Леополд I је 1690. путем привилегија, прихватио захтеве Срба, те им омогућио да се масовно населе северно од Саве и Дунава, гарантујући им црквену аутономију, право на слободан избор свог војводе и ослобађање од феудалних дажбина. Срби су Аустрији су били потребни ради одбране од Турака. Великом сеобом 1690. године пресељено је између 200 и 400.000 Срба. На војвођанском простору је и пре сеобе већ живео значајан број Срба. За српског Војводу је 1691. изабран угледни Србин из Трансилваније гроф Ђорђе Бранковић, наводни потомак српске средњoвековне династије. Након што је поменути утамничен од стране аустријског двора, функцију војводе је наставио да врши Србин староседелац Јован Монастерлија. Међутим, право на избор војводе је Србима, убрзо након тога, одузето. Исте године путем Угарске дворске канцеларије, Србима су потврђена права на организовање сопствене власти, али је право на избор војводе изостављено, а црквеном поглавару је додата и световна власт. Српске привилегије од самог почетка нису поштоване, долазило је до преплитања надлежности са угарским органима и католичком црквом, па су Срби убрзо након сеобе почели да захтевају и посебну аутономну територију – Војводину. Срби су насељавали Границу, која се током XVIII века знатно смањила. Како би се спречио одлазак Срба за Русију, формирани су Великокикиндски дистрикт у Банату, Потиски дистрикт у Бачкој, те коморски доминијум у Срему, са повољнијим условима за српски опстанак него у угарском, феудалном провинцијалу. Срби су чинили значајан део популације слободних краљевских градова Новог Сада, Сомбора и Суботице, који су били изузети из феудалног система, а одређене слободе, укључујући и право на откуп војне службе имали су и градови на подручју Границе. На Темишварском сабору 1790., Срби су тражили аутономну Војводину на подручју Баната. Њих су у томе подржавали одређени аустријски, дворски кругови, чија је намера била да на тај начин уцењују угарске сталеже.

Као наставак Француске буржоаске револуције из 1789. године, Западну и Средњу Европу је крајем фебруара 1848. обухватила антифеудална, грађанско-демократска револуција, која ће довести до значајних социјалних и културних промена. Овај револуционарни замах се назива Пролеће нација или Буђење народа. У Бечу је свргнут канцелар Метерних, пробудиле су се Северна Италија и Чешка које су се налазиле у оквиру Аустрије. На војвођанском простору дошло је до социјалних и аграрних побуна. Револуционарне тежње Срба и Мађара су се у почетку потпуно подударале. Пештанска револуционарна омладина је 15. марта истакла захтеве који су предвиђали грађанске слободе, равноправност свих народности, укидање феудалних односа, опште право гласа и демократски устав. Захтеве је прихватио Угарски сабор, а делимично их је потврдио и бечки двор. Управо револуционарни догађаји до којих долази почетком марта 1848. у први план стављају младог Ђорђа Стратимировића, који самоиницијативно организује српске народне страже у граду.

По предању породице Стратимировић, након досељавања у Војводину, због ратних заслуга, аустријска царица Марија Терезија им је доделила племићку титулу те насеље Кулпин са десет хиљада јутара првокласне обрадиве земље, што је историјски неспорна чињеница. Деда-стриц Ђорђу Стратимировићу је био Стефан (световно име Стеван) Стратимировић карловачки митрополит, изразити конзервативац и крупни велепоседник. Његовом заслугом основане су најзначајније српске установе у Хабзбуршкој монархији. Подржавао је Први српски устанак, али се жестоко борио против антифеудалних покрета Срба у Срему. Ђорђе племенити Стратимировић, рођен је 19. фебруара 1822. године у Новом Саду. Ђорђев отац је био школовани правник, адвокат и велепоседник, пред организације своје латифундије, био је и опуномоћени заступник фрушкогорских манастира. Ђорђева мајка се звала Јулијана и била је ћерка новосадског сенатора Јована Петровића, чији је рођени брат био владика бачки Гедеон Петровић. Од малих ногу Ђорђе је усмераван као војној каријери која је представљала одскочну даску за српске племиће у Аустријском царству. Прво образовање је стекао у свом дому у Кулпину од словачког лутеранског свештеника Рохоњија, и водећег српског књижевника тог времена Милована Видаковића. Основну словачку протестантску школу похађа у Кулпину, а немачку лутеранску нижу гимназију од 1832. до 1836. у Врбасу. Школовање наставља у Тителу где похађа кадетску школу која је свршене ниже гимназијалце припремала за војну академију у Бечу. Од 1837. до 1841. године, Стратимировић студира Војну инжењерску академију у Бечу, након чијег окончања је произведен у чин потпоручника, те као официр аустријске војске одлази у Ломбардију. Већ 1843., Ђорђе напушта војску и враћа се у Нови Сад, потом и у Кулпин где се посветио управљању велепоседом и изучавању правних наука и политичких вештина. Оженио се са српском аристократкињом Маријом Зако од Бајше, која је преминула управо револуционарне 1848. године.

Међутим, мађарски револуционари су након преузимања власти, одбили да признају иста права Србима, сматарајући да у Угарској, односно Мађарској, постоји само један политички народ – Мађари. За српске револуционаре, на чије чело се самопоставио Стратимировић, је била неприхватљива идеја о постојању само једне, мађарске нације у Угарској, пошто су себе такође сматрали равноправним народом. Једна новосадска српска револуционарна делегација у којој се међу осталима налазио и Ђорђе Стратимировић, састала се са најзначајнијим представницима нове мађарске владе, ради договора. Пошто су сви састанци протекли у најбољој атмосфери, делегација је отишла код Лајоша Кошута, новог министра финансија и истакнутог револуционара. По сведочењу Јована Полита, који се налазио у делегацији, Кошут је одбио могућност да у Мађарској буде признат било који други политички народ сем Мађара, на шта је Стратимировић брзоплето одговорио да ће Срби, ако Мађари не попусте, тражити признање своје територијалне аутономије на другој адреси, алудирајући на Беч. Кошут је одговорио да мађарско-српски проблем може да се реши само сабљом. Поједини историчари сматрају да је Стратимировић и пре саме револуције, био на челу тајне српске демократске завереничке групе чији је циљ било национално ослобођење Срба у Угарској, али ова представа још увек није адекватно научно документована.

Српски митрополит Јосиф Рајачић, крупни феудалац, одан двору, под притиском бројних народних делегација и петиција, је пристао да закаже Српску скупштину. Како би се избегла могућност да се митрополит предомисли, између 10 и 15 хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. Рајачић је од почетка гледао како да дезаовуише Стратимировића и минимизује његову улогу, сматрајући га за конкурента и усијану главу, који може у жару борбе да дугорочно нашкоди интересима Срба. Митрополит је проглашен за патријарха, а за војводу је изабран пуковник из Огулинске регименте, искусни царски војник Стеван Шупљикац који се тада налазио на италијанском ратишту у Монци. Скупштина је прогласила равноправни, политички савез Војводине са Хрватском, што је потврдио и Хрватски сабор, признавши да је Срем део Војводине. Изабран је Главни одбор, као извршни орган, тј. влада Војводине, чијим радом је доминирао Ђорђе Стратимировић. По исповести Јована Суботића и појединих учесника главног одбора, чланови су се по старешинству изјашњавали о томе ко ће преузети одговорност за руковођење поменутим органом. Сходно старомодном дискурсу и превазиђеној учтивости српске грађанштине, сви старији чланови су редом одбијали да преузму вођство, очекујући да се након што сви одбију, у другој рунди доћи до договора. Међутим, када су се сви старији негативно изјаснили, последњи на реду, најмлађи Стратимировић је поентирао речима, да када нико од старијих и угледнијих чланова неће, он је спреман да се прихвати вођства Главног одбора Српске Војводине. Ово је код појединих чланова изазвало шок, али нико на самој седници није имао храбрости да му се супротстави.  Како се Шупљикац први пут у Војводини појавио 6. октобра, Стратимировић је руководио и војском. Главни одбор је у Војводини организовао потпуно независну државно-правну и економску власт. Бечки „меродавни“ кругови и Угарска влада, били су изразито непријатељски настројени према Српској Војводини, која је, у том периоду, једина спроводила и грађанску и националну револуцију.

Крвави мађарско-српски рат отпочео је нападом на Сремске Карловце 12. јуна 1848. и брзо се раширио по целој Војводини. Унутар монархије, Војводина је имала моралну подршку само од стране загребачких демократских кругова. Помоћ Војводини у рату пружили су Србијански добровољци под вођством војводе Стевана Книћанина. Светозар Милетић је сматрао да је до Книћанинове акције, на првом месту, дошло због династичких сукоба у кнежевини Србији, пошто је услов доласка добровољаца било протеривање кнеза Михаила Обреновића из Новог Сада и Војводине, са којим је Стратимировић био у изузетно блиским односима. Уз помоћ речне флоте која му је стављена на располагање, и Срба шајкаша на које је имао готово хипнотички утицај, Стратимировић је пребацивао војску и оружје речним токовима и имао огромне успехе у борби против мађарске војске на почетку сукоба. Након победе у Северној Италији и Чешкој, Аустријанци су објавили рат Мађарима, а хрватском бану Јелачићу је поверено гушење мађарског покрета. Током лета појачали су се сукоби између народног „вожда“ Ђорђа Стратимировића и патријарха Рајачића, за чија схватања су догађаји у Војводини били превише револуционарни. Патријарх је краткотрајни боравак Стратимировића у Бечу, где му је сестра умрла, злоупотребио за формирање новог Главног одбора са седиштем у Земуну. Локални команданти, народни капетани, које је именовао Ђорђе Стратимировић, у Тителу и Жабљу су добили наређења од патријарха Рајачића да га живог или мртвог предају патријарху. Командант Титела је то покушао да спроведе, али су му шајкаши одбили сарадњу и стали на страну свог вожда. Пошто није хтео да се врати под команду Стратимировићеву, локални командант је отпутовао патријарху. Ускоро је у Тител допловио пароброд из кога се искрцао патријарх и покушао да убеди шајкаше да се дистанцирају од Стратимировића. Међутим, шајкаши су извиждали и отерали патријарха. Стратимировић је ноћу ушао у Жабаљ, одушевљено дочекан од стране шајкаша, те је њиховог локалног команданта ухапсио на спавању у властитој кући, након чега се овај вратио под вождову команду. Недуго након тога Стратимировића је писмом обавестила влада Србије да од њега очекује да се измири са патријархом, или ће они опозвати србијанске добровољце.

Први предлози устава на основу којих би Војводина била уређена јављају се током лета 1848. године. Уставни нацрти су препознавали Војводину као равноправну, независну државу, у оквиру аустријске конфедерације или федерације, затим, поделу извршне и законодавне власти, широка грађанска права, те, равноправност, слободу и једнакост свих народа. Сходно томе српски језик би у Војводини био званичан, али би у местима где припадници других народа чине већину, њихов језик такође био у службеној употреби. Током октобра (делом септембра по старом календару) у Војводини је одржана Септембарска скупштина, а Стеван Шупљикац је преузео команду над војском. Нови аустријски цар Франц Јозеф је 15. децембра признао Србима право на патријарха и војводу, али не и војвођанску аутономију, територију и органе управљања. Након изненадне смрти Стевана Шупљикца, Ђорђе Стратимировић и Главни одбор, затражили су од патријарха заказивање скупштине, ради избора новог војводе. Реакционарно настројени патријарх, који  је у међувремену обезбедио пуну подршку бечког двора, србијанске владе и конзервативних кругова, одбио је да омогући избор војводе, а реорганизацијом је обесмислио постојање Главног одбора. Команду над војском патријарх је предао Фердинанду Мајерхоферу, након чега је она изгубила народна обележја и прерасла у јужни корпус царско-краљевске војске. Уместо Главног одбора, војском су командовали аустријски генерали. Аустријским уставом из марта 1849. године, Војводина није призната као посебна круновина. Угарска је подељена на војне дистрикте, из Војводине је изузета граница, а њен остатак је постао седми дистрикт на челу са царским комесаром – патријархом Рајачићем. Током 1849. у Војводини су вођене крваве борбе између Мађара и Срба. Нови Сад је 12. јуна потпуно уништен, бомбардовањем са тврђаве. Војвођанска влада, која је изгубила било какав значај, наставила је да постоји до краја године. Током лета 1849., на аустријски позив, у сукобе се укључила руска војска, након чега су Мађари поражени.

Аустријски цар је 15. децембра 1849. донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. Рајачић се постарао да се Стратимировићу не призна учешће у борби против Мађара, те да му се доделе одликовања и огромна новчана награда од стране аустријског цара. Беч је Стратимировића сматрао за најопаснијег Србина у царству, нарочито након информација да је у периоду најжешћег Баховог апсолитизма, Ђорђе основао тајно српско демократско друштво, које је било спремно да се приближи мађарским демократама и да створи републику. Међутим, већ годину дана касније дошло је до потпуног обрта. Стратимировићу је бечко министарство полиције по налогу новог цара лично, без икакве процедуре исплатило новац, који је он сматрао да заслужује због ратовања против Мађара, те мимо тога покрило и неке његове трошкове, а он је послат испред аустријске владе да обави читав низ мисија у Босни, Црној Гори, Епиру, Далмацији и на Крфу. Ђорђе Стратимировић се поново ожено 1954. године, са аустријском аристократкињом Албином Бек, ћерком царског официра чешког порекла Јосипа Бека. Кум на венчању у српској цркви у Бечу му је био кнез Михаило Обреновић, а венчао их је владика Платон Атанацковић.  Стратимировић, као лични опуномоћеник аустријског цара, одлази у Србију на Светоандрејску скупшину, где он наступа пре свега као српски родољуб, успева да одобровољи аустријског цара, да одустане од војне интервенције у Србији, након чега је издејствовао долазак на српски трон свог кума кнеза Михајла. У свом извештају цару, критикује дотадашњу аустријску политику према Кнежевини Србији. Може се рећи да је Стратимировић био претеча лобирања, пошто је од политике и посредовања у доношењу одлука направио уносан бизнис. Политичка делатност Ђорђа Стратимировића ће доћи до изражаја за време Благовештанског сабора када је затражена обнова Српске Војводине, затим након избора за Угарски сабор 1865., те 1872. године када је истакао свој политички програм, супротстављен Милетићевом Бечкеречком програму Српске народне слободоумне странке.

Ђорђе Стратимировић се 1877. године из Новог Сада преселио у Беч, који ће му бити основно пребивалиште до смрти 1908. године. Летње месеце је често проводио у Светом Ленхарду код Салцбурга. Вероватно је да се и након дефинитивног напуштања Војводине па све до 1899., када се разболео, Стратимировић на за сада нерасветљен начин бавио политиком и мисијама разне врсте.