Прича о Карађорђу

Прича о Карађорђу

Аутор: Милован Балабан

Причати о Кaрађорђу подразумева помињање његових херојских дела из Првог српског устанка, такво бар схватање преовлађује у јавности. Но, Вожда Првог српског устанка треба сагледати и из других перспектива. Државничке, јер је Карађорђе био човек који је упоредо са ослободилачком борбом стварао државу, али, што је можда још битније а помало занемарено, и из духовне перспективе. Устанак под његовим вођством је био духовна обнова и васкрс српског народа и српске душе, чиме су и ударени темељи за постепено изграђивање српске државе током XIX века. Ово је можда и најбитнија Карађорђева црта из које произилазе и његово херојство и његова државотворност.

Карађорђе је ушао у мит, тачније речено, постао је настављач заветне историје Срба, наслоњене на Немањиће и Косовско предање. Отуд је он не само јунак него и Вожд (што означава световног, али и духовног вођу), који предводи народ и остаје као оријентир и путовођ на његовим каснијим историјским путевима и изазовима. То је можда најбоље осетио Његош који у „Посвети праху оца Србије” каже: „Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубе, све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље”. Овим Његош (на кога ћемо се још освртати при опису Карађорђа) показује да схвата значај „Црног” Ђорђа који ће овај имати за будућа поколења, те да ће бити у тешким тренуцима читавом народу стална луча и зрак слободе који ће му бити оријентир и за актуелно деловање у замршеним геополитичким односима на увек турбулентном Балкану.

Осим што пророчки предвиђа Карађорђев значај, Његош, који пише Горски вијенац 1847., уз Бранка Радичевића први рехабилитује Карађорђа. После Другог српског устанка доминантан је био култ Милоша Обреновића у којем је Карађорђе редуковано приказиван. Вожд није представљан као заветни јунак, нити као способан државник, већ само као јунак и храбар човек који баш и није имао неку државничку визију. Све је то приписивано актуелном владару Милошу Обреновићу. Но, време није могло да науди „бесмртном” Вожду, што се видело у каснијим годинама, нарочито с почетка XX века.

Његову „бесмртност” је нарочито потврдила његова мученичка смрт. Таква смрт увек у свести народа дубоко урезује лик страдалника. Поготово када знамо да је Карађорђе и страдао управо због Србије. Наиме, он је после одласка из Србије 1813. боравио у Аустрији, а потом су га царске власти испоручиле Русији, где је боравио, заједно са многим другим српским војводама, у Хотину. У аудијенцији код руског цара Карађорђе је примљен срдачно, али без икаквих гаранција за његову визију Србије. Милош је постепено градио свој утицај и на руском двору, што је био један од разлога да се Карађорђе прикључи Хетерији, грчкој тајној организацији која је спремала устанак свих хришћана са циљем ослобођења Балкана од Турака.

Управо због тога Карађорђе тајно и креће у Србију 1817. До његовог убиства дошло је, по званичној историографији, због тога што Милош и остале војводе нису хтели устанак како би спречили страдање народа, који је у претходне две деценије много пропатио. Нови устанак би, по њиховом мишљењу, био кобан за Србе. Но, постоје и други мотиви за убиство Карађорђа. Удружење Хетерија је намеравало да обнови старо Византијско царство и створи неку врсту федерације Грка, Бугара и Срба. Али ова држава би, бар тако се сматрало у Британији током читавог XX века, имала јак контакт са Русијом, што Британцима и Аустријанцима никако није одговарало. Могући утицај Русије је дао основа неким причама (о чему је писао Милорад Екмечић) да су аустријске и британске службе умешане у убиство Вожда. Ово има основа, али можемо констатовати да су се у том случају у једном тренутку поклопили интереси великих сила и Милошеви, као и његове визије Србије, која не треба да гази у нови рат, него да стрпљиво гради институције и остварује самосталност. Ипак треба нагласити да самосталност не би била остварена да није било српско-турског рата 1829. који је резултирао и Хатишерифом из 1830., чиме је Србији први пут званично призната аутономија, односно значајан вид државности, што је био темељ за даље изграђивање модерне српске државе.

Но, Карађорђево убиство као да је само финале његовог страдалничког живота и перманентне опасности којој је био увек изложен, а нарочито од оног тренутка када је постао вођа Срба. Исто тако, убиство је коначни чин страдања које као да је уписано у неписане духовне законе. И ово најбоље Његош осети када каже: „Да, витеза сустопице трагически конац прати: твојој глави би суђено за в’јенац се свој продати!” Пуна је српска, и не само српска, историја страдалника и мученика за ближње и правду и они су најпозитивнији примери и обрасци понашања, као и утемељивачи једног вишег типа морала на којем почивају и народи и државе. Карађорђе је један од таквих.

Поглед на Карађорђев почетак, на младића од двадесетак година, може да нам открије човека који ће бити вођа. Већ тада се у контури његовог психолошког и духовног профила виде многе особине које ће га касније препоручити за предводника. Прво што можемо запазити код њега је одсуство страха, што је необично за ипак рајински менталитет Срба стицан у ропству током неколико векова. Турке Карађорђе не доживљава као инфериоран. Штавише, у нечему чак храброст његова као да игнорише све вековно ропско искуство народа, а он се, рецимо када Турчин баци око на Јелену, његову будућу жену, не либи да је отме, а потом се одметне у хајдуке. Ипак, он није нерационалан. У периодима када је принуђен, нарочито после Свиштовског мира и Кочине крајине, уклапа се у реално стање и прихвата до одређених граница установљени поредак и гради своје имање као озбиљан домаћин и глава породице.

Горе наведено је дало најбољу комбинацију за онога ко хоће да предводи устанак против Турака. Није покоран као раја, али жели организованост, жели систем, државу и правду коју ће она донети. Јер устанак није могао предводити хајдук као рецимо Станоје Главаш, али ни онај који функционише само у систему, нарочито уколико има колико толико конфоран положај који му турска држава нуди. Отуда вођа није могао бити ни неко од кнезова, иако их је било храбрих и спремних да дају и живот за Србију, као што су многи и учинили, пре свега у чувеној сечи кнезова почетком 1804. Дакле, Карађорђе је у једном амбивалентном односу према турском закону. С једне стране му се противи, док га, с друге стране, поштује када је на то приморан и када тај закон даје колико-толико правде. Онога тренутка када закон нарушава слободу, када постаје репресиван, или када група људи, попут јаничара који се враћају у Београдски пашалук, почне да га нарушава, будући Вожд се не либи да се успротиви и почне организацију побуне. Достојанство и слобода њему су изнад свих ситних угодности, трулих компромиса па чак и изнад живота. Управо овај став га сврстава у духовне баштинике немањићке Србије и Косовског предања.

Устанак су изазвале дахије које се 1799. враћају у Београдски пашалук и заводе терор. Султан не може да им се одупре из више разлога. С једне стране, Наполеон спрема поход на Египат, што Турску ставља у неповољан положај, док је с друге стране и сама царевина у озбиљним кризама. Дотрајали систем, заосталост у односу на Европу, дезинтегрисаност и слабљење централне власти омогућавају разним групацијама да овладају одређеним територијама царевине. Дахије потпомогнуте видинским пашом Пазван Оглуом узимају Београдски пашалук, практично истискујући званичну турску власт са ове територије, и почињу страховит терор. Ово има за последицу организовање отпора, у чему ће се као најагилнији показати Карађорђе.

Припреме су се одвијале окупљањем најугледнијих домаћина, трговаца, свештенства и других, а Карађорђе је био организатор те операције. Потпуно је у праву Радован Самарџић када каже да је Карађорђе својим радом на припреми устанка на неки начин сам себе кандидовао као најозбиљнијег човека за вођу. Осим тога, он је имао и друге квалитете који су га препоручивали за првог човека отпора. Читав Београдски пашалук је насељаван током XVIII века Србима из разних крајева, тако да у њему није у потпуности заживео племенски дух. Управо је једна таква средина могла дати репрезентативну етничку групацију неоптерећену племенском логиком и моделом размишљања. А баш то је био услов да се формира национални наратив ослоњен на богато историјско и духовно искуство народа и државе. Карађорђе је био представник тог духа, што је био услов да се под његовим вођством формулише национална идеја и спроводи формирање државе са свим законодавним институцијама које државу морају да прате. Зато је Вожд био и законодавац, судећи „ни по бабу ни по стричевима”. Некада је био суров, али изграђивање институција и држава у повоју понекад захтева и суровост. Оно што је битно истаћи је то да његова суровост никада није проистицала из освете и ниских страсти, него је готово увек била у функцији организовања и стварања снажне државе, одржавања дисциплине и завођење реда ради дисциплиновања устанка и обезбеђивања правде.

Непосредан повод устанка је сеча кнезова, коју су дахије спровеле почетком 1804., када су дознали да се спрема буна. Уместо да спрече устанак, како су они планирали, овим чином устанак је само убрзан. На збору у Орашцу скупили су се виђени Срби и одлучили да поведу буну против дахија. Прота Атанасије Буковички је после одбијања Станоја Главаша и Теодосија Марићевића благословио Карађорђа као вожда устанка, као некога ко треба да поведе Србе на пут слободе и на пут старе и вечно живе немањићке традиције и косовске етике. Скуп у Орашцу је изабрао правог човека, јер устанак је морао бити од почетка жесток те га је стога морао водити одлучан и храбар човек. У противном, свако двоумљење, свака сумња могли су се кобно одразити на даљи ток устанка, а вековима научен да трпи народ би брзо био деморалисан, али и сурово од стране дахија кажњен, уколико би доживео неуспех на почетку буне.

Србији и Србима је требао Карађорђе, вожд без имало рајинског менталитета, вођа који се дивио Немањићима и поштовао их, који је ценио слободу више од живота. Колики је утицај Карађорђа на устанике и колико је било битно да такав човек у таквом тренутку таквим Србима буде вожд најбоље је осетио један други аристократа – Његош, јер Његош је био заиста духовни аристократа. У „Посвети праху оца Србије” Његош каже: „Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души. Ево тајна бесмртника”. Набрајајући војсковође и хероје онога доба, Његош мудро издваја Карађорђа дајући можда и најбоље објашњење вође, показујући да га је вероватно и најаутентичније доживео. Карађорђе је бесмртник за Његоша јер је био у најтежим околностима. Од робља, којем је удахнуо живот, како каже Његош, направио је војску и народ поново рођен и спреман за преузимање одговорности, изграђивање државе и спреман да за слободу све жртвује. То је тајна бесмртника, како сасвим оправдано говори црногорски владика.

Почело је паљење ханова, при чему је Карађорђе, да би ободрио устанике, наређивао да се ватра пали тако да се види са велике удаљености. Ефекат је био да се устаници охрабре, а Турци уплаше. Ефекат је успео, јер су већ током прва два месеца јаничари били сабијени у градове. Скупштина у Остружници се одвијала у атмосфери српских победа и сабијености јаничара у градове, али оно што је најбитније је да су се тад видели државотворност и одлучност устаника, јер се у преговорима као главни захтев истицала гаранција страних сила за статус Срба у Турској. Током читавог устанка Турци неће на овај захтев пристајати, што ће устанак продужавати и довести до тога да устаници у једном тренутку као свој главни циљ истакну потпуно ослобођење Србије.

То је био и разлог што Срби нису пристали на гаранције Турске и поред тога што су дахије убијене и што им је обећан повратак на оне облике аутономије које су дахије укинуле, те су се супротставили регуларној турској војсци, послатој из Ниша, 1805. код Иванковца. Срби су добили битку, односно одбили су турски напад, чиме је устанак против дахија прерастао у устанак против Османлијске царевине. Са отвореним супротстављањем турској империји почиње, на скупштини у Бођанима, изграђивање државних институција, пре свега Правитељствујушћег совјета, као неке врсте владе у устаничкој Србији.

Следећа година је година пуна искушења за устанике, али и година величанствених победа, на Мишару и Делиграду. Карађорђе се изграђује као војсковођа, а устаници постају озбиљна војска. Исход великих српских победа је понуда Турске Србији, која би имала облике озбиљне државности. Но Ичков мир опет не нуди гаранцију великих сила, а улазак Русије у рат са Турском, заједно са претходно реченим, опредељује устанике да као свој коначни циљ сада истакну дефинитивно ослобођење Србије и потпуно прекидање веза са Турском.

Велики ослободилачки циљеви условљавају институционално, али и свако друго структурално организовање државе. У устаничкој земљи се организује производња топова и барута, оснивају се основне школе већ 1806., а 1808. је основана Велика школа, помоћ материјална, али и у кадровима стиже од Срба из Аустрије. Најпознатији Србин који је дошао да помогне је Доситеј Обрадовић, али оно што је најбитније, сви Срби, ма где били, осећају важност, па чак и судбоносност устанка. Осећају да је он нешто најозбиљније до тада, осећају да је дошло време ослобођења и краја ропства. Што каже Његош: „Бежи клетво с нашега рода, Срби Завет испунише”. Наравно, требаће времена да се потпуно ослобођење оствари, али Срби осећају да је ово, ако ништа друго, бар почетак дуго очекиване слободе. Србија и јесте у време устанка, изграђивањем свих структура друштва и државе, функционисала као слободна држава.

Карађорђе такође почиње да гради Тополски град, где диже цркву Пресветој Богородици показујући да је настављач немањићке традиције и немањићког духа, као и да Србија има ослонац у својој прошлости, ослонац који јој даје право на постојање. Исто тако он зна да је потребно суочавање са изазовима модерног времена, да изградња озбиљне државе то тражи, те због тога окупља све Србе који хоће да помогну, интегришући тако прошлост, сурову садашњост и будућност, као што и води живу дипломатску активност обраћајући се Аустрији, Русији, али и Наполеону како би сачувао тековине устанка. Као да се успеси у стварању државе одражавају на војне операције, и обрнуто. На Малајници и Штубику извојеване су велике победе 1807., док је 1808. била прилично мирна година за устанике.

Улазак Русије у рат је донео нове прилике које су у почетку користиле устаницима, али је Родофиникинова мисија неретко била и узрок подстицања неслоге између српских војвода, снажних личности које покушавају да ограниче Карађорђеву власт. Неслога је почела да се пројављује после првих успеха, јер успеси су ојачали самопоуздање војвода те је свађа све јаче куцала на врата устаничке Србије. Родофиникин је често то користио како би држао ствари под контролом, што је стварало додатне проблеме Карађорђу. Резултат напетости је да Правитељствујушћи совјет постаје 1811. законодавно тело, што је била нека врста компромиса између Карађорђа и најутицајнијих личности. Но, питање је колико је тај компромис био снажан и колико је тада већ нагрижена хомогеност устаника, као и колико је жеља војвода утицала да се отупи оштрица буне и ослаби процес стварања државе. Карађорђе, који ипак није дао власт, који ипак није дозволио потпуну децентрализацију, ово је осетио, али није могао у потпуности да се избори са овим дезинтегративним процесима.

Да нешто није како треба видело се већ 1809. када је изостала помоћ Стевану Синђелићу на Чегру, када је пукла српска одбрана и запретила опасност да устанак буде сломљен. Следеће године, 1810., долази до поновног ангажовања Руса, који заједно са устаницима односе низ победа и, бар привремено, спасавају тековине устанка. Но, тада устаници бивају принуђени да се потпуно ослоне на Русију и улазе у вртлог светских и европских збивања од којих ће убудуће умногоме зависити исход српске борбе. Управо тада, схватајући светске процесе, Карађорђе развија дипломатску активност да сачува тековине устанка. Чак и Наполеону нуди неку врсту врховне контроле над Србијом покушавајући да код великих светских играча побуди интересовања за Србију како би је они признали као релевантан фактор европског концерна држава.

Извући се из турског загрљаја Карађорђев је циљ. Но, да ствари не иду у добром правцу било је наговештено 1812. Наполеон је спремао поход на Русију, услед чега је, што је било очекивано, Русија склопила мир са Турском. Мир склопљен у Букурешту је у својој осмој тачки предвиђао аутономију за Србију, али је предвиђао и да се Срби разоружају, а Турци запоседну градове у Београдском пашалуку. Знајући да се Турцима не може веровати (иако су они обећали амнестију свима), знајући да ће се светити и спроводити страховиту репресију, Срби ни по који цену нису могли да прихвате разоружање и готово потпуну предају Турцима. Но, осма тачка Букурештанског мира је битна зато што је Србија први пут поменута у једном међународном уговору те је због тога и била основа Хатишерифа из 1830., када је Србија практично добила државност, тада још увек номинално у оквирима Османлијске империје.

Устаници прихватају борбу против целе турске империје. Све своје војне потенцијале Турска је усмерила на устаничку Србију. Из три правца – Босне, Видина и Ниша, кренуло је ка устаницима 250.000 турских војника. Карађорђе предлаже повлачење у планине и герилски отпор док се светске прилике не промене и док се Русија не опорави од Наполеонове најезде те буде спремна за обнављање свог уплива на Балкан. Но, преовлађује став да се пружи фронтални отпор, што је било самоубиствено, практично је осудило устанике на неминован пораз. Турци су брзо продирали уз херојски отпор, али и велике жртве устаника. У октобру 1813. били су у Београду, што је значило практично слом устанка. Карађорђе, који је био болестан у току велике турске офанзиве, заједно са многим војводама избегао је у Аустрију, као што су то учиниле и десетине хиљада људи, обичног света. Избеглица је било више од 100.000, жене су продаване као робље, а несталих је било на десетине хиљада. Репресија Турске је била нечувена и земља је запала у неописиву беду. Турци траже од Аустрије изручење двадесетдвојице војвода како би им судили. Међу њима пре свега Карађорђа. Но, Карађорђе борави у Аустрији, у Грацу, одакле га Аустријанци шаљу Русима, а они га смештају у Хотин.

Устанак је угушен у крви, али после њега ништа није било исто. Срби, осетивши слободу, осетивши да су опет способни да организују своју државу, ускоро ће дићи нови устанак и почети под Милошем Обреновићем постепено да граде своју кућу, институције и све оно што је потребно како би се створила, на темељима средњовековне, нова модерна држава. За то им постаје основ Карађорђева Србија, а сам Вожд постаје, нарочито својом мученичком смрћу, личност која је уграђена у темеље државе, али и српског косовског пута и опредељења да као таква светли свим будућим генерацијама.