Америчка интервенција у Сирији, узроци и последице

Америчка интервенција у Сирији, узроци и последице

Аутор: Немања Старовић

​У ноћи између 13. и 14. априла оружане снаге Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Француске спровеле су напад крстарећим ракетама по циљевима у Сирији. На мети су се нашле локације на којима влада у Дамаску наводно производи и складишти хемијско оружје. Иако су у данима који су претходили овој операцији у светским медијима подгреване тензије до те мере да се чак говорило о могућности избијања планетарног сукоба Сједињених Америчких Држава и Руске Федерације, ништа од тога се није десило, а резултати напада оцењени су кao скромни. Но, шта је заправо узроковало ову операцију, шта се може означити као непосредни повод, те какве су директне и индиректне последице?
​Као непосредан повод, а по многима и оправдање за овај напад, наводи се напад сиријске армије на побуњенички градић Дума у близини Дамаска, у којем је наводно коришћено хемијско оружје. До напада је дошло 7. априла, у контексту шире акције елиминације побуњеничке енклаве Источна Гута, чији је Дума саставни део, и чији су највећи део већ биле заузеле сиријске снаге. У таквим околностима дошло је до наводног напада хемијским оружјем, који је пропраћен узнемиравајућим снимцима емитованим на свим светским медијима, на којима се види деконтаминација становника Думе изложених хемијским агенсима, превасходно деце. Сиријска влада је одмах, као и њени савезници у Москви и Техерану, одбацила наводе о хемијском нападу позивајући се на одсуство било каквих доказа, као и на то да нема логичног објашњења зашто би користила недозвољена средства против сопственог становништва, у склопу битке која је практично већ добијена. Без обзира на то, у медијима на Западу је створена слика о крволочном нападу Башара ел Асада на цивиле који се противе његовој власти и захтевана је реакција. Иако је у данима који су следили, а након потпуног преузимања контроле Дамаска над Думом, објављено више сведочења лекара из тог града по којима никаквог хемијског напада није било, а са сличним објашњењима су се огласила и нека од деце чије су слике обишле читаву планету, формирана слика у медијима се није променила.
​Но, остављајући по страни инцидент из Думе који је неспорно послужио као повод за оружану операцију Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Француске, стварне мотиве морамо потражити на другој страни. Наиме, сасвим је јасно да се ситуација на терену Сирије развија у правцу који је крајње неповољан по Вашингтон и његове савезнике. Режим Башара ел Асада је уз помоћ својих савезника из Русије, Ирана, Ирака и покрета Хезболах успео да скоро потпуно сломи побуњеничке снаге и овлада већим делом територије сопствене државе. Осим тога, Москва, Техеран и Анкара су покренули процес у тзв. формату из Астане, којим се крећу у правцу изналажења дугорочно одрживог решења за политичко устројство Сирије, при чему ће свака од тих сила задовољити већину својих интереса. Разумљиво је да Сједињене Америчке Државе, као најмоћнија држава на планети, не могу да се помире са исходом у којем ће се о будућности Сирије одлучивати без њих. У том контексту се мора тумачити и велики обрт у америчкој спољној политици, приликом кога је у свега неколико дана пређен пут од најаве Доналда Трампа да ће повући америчке трупе из Сирије, до напада крстарећим ракетама.
​Други важан разлог за покретање ове операције можемо наћи у унутрашњим проблемима са којим се суочава председничка администрација Доналда Трампа у Вашингтону. Наиме, добро је познато под каквим се притиском Трамп налази фактички од првог дана ступања на председничку функцију, те на које све начине политички и медијски естаблишмент тзв. „дубоке државе“ покушава да опструише спровођење политике коју је зацртао. Један од главних механизама за то је свакако истрага о наводном руском мешању у америчке председничке изборе, односно везама Трампове кампање са руским фактором. Да је операција у Сирији повезана с тим говоре и три Трампова твита објављена свега два дана уочи ракетног напада. У првом твиту амерички председник наводи да ће напада на Сирију свакако бити и практично провоцира Русију, у другом пружа руку сарадње Русима и предлаже прекид трке у наоружању, док у трећем наводи како су односи са Москвом нарушени због истраге о наводним везама његове кампање са Русијом. Тај низ твитова објављених у мање од сат времена нам може веома сликовито дочарати у којој мери је амерички председник склон не само да подреди спољну политику САД унутрашњим питањима, што је иначе уобичајено у Вашингтону, већ и да најважније одлуке на спољнополитичком плану доноси посматрајући их кроз призму личних политичких изазова са којима се суочава.
​Коначно, мора се приметити и то да је током ракетног напада осим крстарећих пројектила типа „тамохавк“ употребљено и више типова америчких ракета које до сада нису коришћене у реалним ратним условима, те да је Француска први пут у ратним условима испалила крстарећу ракету са брода, што скупа операцији даје важну димензију у виду потврде доминације на војнотехнолошком плану, као и додатну вредност при склапању извозних аранжмана.
​Упркос тензијама које су данима уочи напада подгреване, ни до какве директне реакције Руске Федерације није дошло. Осим тога што се на мети нису нашле локације на којима се налази руски војни и цивилни персонал, резултати напада су били веома скромни, о чему најбоље говори то што по свему судећи није изгубљен ниједан људски живот. У склопу операције је испаљено више од 100 крстарећих ракета, а наводи о ефикасности сиријске противваздушне одбране се драстично разликују. Док Американци тврде како није оборена ниједна од испаљених ракета, Москва и Дамаск се хвале обарањем око 70% пројектила. Било како било, из увида на терену се види да је материјална штета релативно мала, будући да је уништено неколико објеката у близини Дамаска и Хомса, који су претходно били евакуисани.
​Ипак, имајући у виду велика очекивања у делу светске јавности наклоњеном Руској Федерацији, може се рећи да је Москва претрпела извесну штету на плану престижа. Но, према информацијама које су већ првог дана након операције објављене, Русија је неколико сати уочи напада била обавештена о метама и путањама авиона западне коалиције, од којих ниједан није ушао унутар ваздушног простора Сирије, а резултат војне акције није ни на који начин променио однос снага на терену. Довољно је прочитати саопштења сиријске опозиције, која је најгорљивије заговарала ударе по снагама режима Башара ел Асада, а после самог напада операцију назвала фарсом, незадовољна његовим минималним ефектима. Неколико дана након ваздушних удара, Москва је саопштила да ће влади у Дамаску предати противваздушни систем С-300 чиме ће се додатно појачати системи сиријске ПВО за случај евентуалних нових напада, а што може служити као ефикасна мера њиховог одвраћања.
​Уочи напада, у најнезахвалнијој позицији се нашла Турска, која би сваким заоштравањем тензија између САД и Руске Федерације дошла у ситуацију у којој се мора определити између традиционалног савезника са којим има све више проблема и новог партнера са којим развија односе на све ширем плану. Стога је Турска и била та која је највише позивала на уздржаност и нудила своју помоћ у превазилажењу проблема. Напад по циљевима у Сирији је вербално подржала, али притом није дозволила коришћење сопствене ваздухопловне базе Инџирлик.
​Израел је здушно поздравио акцију САД, Велике Британије и Француске, позивајући у исто време савезнике да наставе са сличним операцијама, посебно наглашавајући потребу да се на мети нађу локације унутар Сирије на којима су присутне иранске војне снаге. Пет дана уочи савезничке операције, Израел је самостално спровео напад на сиријску базу Т-4, приликом кога је са два авиона над ваздушним простором Либана испаљено осам ракета, од којих су три погодила назначену мету. У операцији израелских ваздушних снага је погинуло најмање 14 људи, од чега седам припадника иранских снага, а, по наводима израелских медија, уништени су капацитети за лансирање иранских беспилотних летелица и противваздушни систем Тор. Израел је са сличним операцијама наставио и након 14. априла, но имајући у виду праксу по којој Израелске одбрамбене снаге никада не потврђују нити демантују извештаје о сопственим операцијама у иностранству, до поузданих података о даљим ударима и њиховим резултатима је тешко доћи.
​Када се подвуче црта испод догађаја у ноћи између 13. и 14. априла, извесно је да та операција, упркос скромним директним резултатима, означава прекретницу након које више нема говора о америчком повлачењу из Сирије, а што се између осталог може тумачити и као уступак Доналда Трампа тзв. дубокој држави. Лондон је са своје стране пласирао слику о својој битности на међународном плану, упркос великим проблемима које процес изласка из Европске уније свакако представља, нагласивши уз то своју улогу у англосаксонском савезништву. Администрација Емануела Макрона у Паризу је начинила још један корак у правцу афирмације Француске као својеврсног спољнополитичког и безбедносног мотора Европске уније. Будући да не може парирати Берлину на економском плану, Париз се одлучио на то да потенцира оне своје предности које Немачка нема – статус једине нуклеарне силе, сталне чланице Савета безбедности Уједињених нација са правом вета и државе дуге империјалне традиције, са војним присуством на широким просторима Африке и Блиског истока.
​Чињеница да су грађани Дамаска 14. априла изашли на улице прослављајући успешну одбрану од агресије и наводно обарање 70% испаљених ракета довољно говори о томе да режим Башара ел Асада овом акцијом не само да није ослабљен, већ би се могло рећи да је додатно учвршћен. Упркос извесној штети на плану престижа, Москва је сопственом уздржаношћу отворила простор да још један преседан који су западне силе начиниле овом операцијом капитализује сопственим акцијама на месту и у времену за које нађе за сходно, не угрозивши статус силе без које се не може више решити ниједно политичко питање на Блиском истоку, који је изградила након укључивања у Сиријски грађански рат септембра 2015. године.