Масонерија и српско-француски односи до Великог рата

Масонерија и српско-француски односи до Великог рата

Аутор: др Александра Колаковић

Масонске везе су значајан посредник у преношењу идеала, филозофских и политичких концепција грађанског друштва. Иако још увек нису разграничени сви митови, предања и легенде од стварних историјских догађаја, опште је прихваћено да је карактер друштвеног деловања масонерије, још од њених зачетака, усмерен ка културном и политичком пољу. Експанзија друштвених контаката и комуникације у новом веку идеје масонерије пренела је из енглеске средине широм европског континента. Наполеоново покровитељство над слободним зидарима, које се сматрало и једним од стубова његовог поретка, од масонерије је створило ексклузиван политички клуб. Ипак, постоје мишљења да су масонске ложе својим звучним титулама и могућношћу да се привремено буде равноправан са неким истакнутим личностима великој већини чланова пружиле привид значајније друштвене улоге, што би вероватно подразумевало и одсуство моћи стварног утицаја. Међутим, контакти и везе у масонским круговима били су простор значајне сарадње и утицаја у свим сферама духовног живота, посебно онда када контакти на званичном нивоу држава и влада нису били довољно развијени или нису давали брзе или задовољавајуће резултате. Како везе и сарадња између масонских група крајем 19. и почетком 20. века ефикасно и успешно превазилазе националне и државне оквире интереса, контакти и везе између француских и српских масона, стога, представљају значајан сегмент анализе веза, сарадње и утицаја интелектуалаца две средине.

Управљање државом и јавним пословима у циљу успостављања институција грађанског друштва на европским узорима подстакло је интересовање образованих Срба за слободно зидарство. Током деведесетих година 19. века видљив је успон слободнозидарских организација у Србији. Оличен је и кроз избор 1894. године масона Светомира Николајевића за председника владе Краљевине Србије и јавно признање министра просвете и црквених дела Андре Ђорђевића да припада „хуманој, културној и патриотској установи Слободних Зидара“. На развој масонских веза између Француза и Срба утицали су међународни догађаји и значајне промене у оквиру српске масонерије почетком 20. века, а пре свега потреба српске интелигенције која је водила државу да неформалним путевима утиче на односе са великим силама. Ложа српских слободних зидара Побратим, која је основана 1890. године на челу са Ђорђем Вајфертом и Светомиром Николајевићем, напустила је 1908. године заштитништво Велике ложе Угарске. Анексиона криза и неразумевање протеста Срба, који су штитили своје националне интересе, биле су повод за кидање ове повезаности. Удаљавање од  Аустроугарске, што је било идеја већине српских интелектуалаца још од краја 19. века, био је вероватно један од дубљих узрока повлачења српских масона из окриља заштите суседа. Независност поменуте српске ложе, створила је услове за уплитање француских, немачких и италијанских слободнозидарских организација у оснивање нових ложа у Србији.

Почетком  1909. године у Београду је основана ложа српских слободних зидара Уједињење и стављена је под окриље Grande Orient de France (Великог Оријента Француске). Везе између српских и француских масона датирале су још од раније. Старешина ложе Уједињење, секретар Министарства народне привреде и индустријалац Васа У. Јовановић, успоставио је блиске контакте са зидарима Великог Оријента Француске већ у време светске изложбе у Паризу 1900. године. На прелазу два века, француски слободни зидари су ослобађањем од религиозног питања и успостављањем јединства ложа успели да допринесу бржем опоравку Француске након слома који је изазвао рат са Пруском 1871. године. Број масонских ложа у Француској је растао у последњим деценијама 19. века, а постепено и њихов утицај у друштву. На основу података слободних зидара крајем 1913. године у Француској је било активно 610 ложа, које су имале око 50.000 чланова. Посебну пажњу француски слободни зидари посветили су развоју демократског уређења државе, а истовремено и на „спрему својих чланова за морални и културни напредак у профаном свету“. Масони су били присутни у политичком и друштвеном животу Француске преко својих активности у оквиру политичких партија (значајан број су били чланови радикалне странке), као и разних удружења наставника, студената и новинара. Припадност масонској организацији приписује се најутицајнијим француским државницима и политичарима: Леону Гамбети, Жилу Ферију, Аристиду Бријану, Жоржу Клемансоу, а литература наводи и присуство око 250 масона у француском парламенту у периоду Треће републике, стога је за Француску коришћен и назив Република масона и Република Великог Оријента. Српски интелектуалци су стога могли да верују у моћ масонских веза у француском политичком и друштвеном животу. Утицај француских ђака, снажан продор француског капитала, посебно у давању кредита и близина слободних зидара процесима креирања француске спољне политике наводили су француске и српске масоне на идеју ближег повезивања и сарадње, која је дала прве резултате већ 1908. године.

Масонске везе имале су значајну улогу у односима између Француске и Србије у периоду анексије Босне и Херцеговине, када је прва велика криза на Балкану претила да изазове рат ширих размера. На седници ложе Побратим 29. септембра 1908. године покренуто је питање анексије Босне и Херцеговине, а истовремено је изнет предлог о протесном писму свим великим ложама Немачке, Француске и Енглеске, као и слању изасланика у Берлин, Париз и Лондон. На наредној седници 11. октобра 1908. године у ложи Побратим, Светомир Николајевић, након што је истакао утицај масона у парламентима великих европских држава и новинарству, подржао је слање писама и изасланика широм Европе који би протестовали против анексије Босне и Херцеговине. На истој седници Васа У. Јовановић је изнео предлог о напуштању мађарске ложе и прочитао писмо француске ложе „која је рада примити српске слободне зидаре“. Иако је одлука о напуштању мађарске ложе одложена, Светомир Николајевић и Васа У. Јовановић, добијају дозволу ложе Побратим да путују у Француску. Јовановић је у Паризу добио сагласност за формирање ложе у Београду, која би била под покровитељством Великог Оријента. Истовремено, француска масонерија је истакла  подршку у остваривању идеја уједињења Срба и Хрвата, која је оличена кроз потпору повезивању српских и хрватских масона. У име српског слободног зидарства Светомир Николајевић је као изасланик српске масонерије код великих ложа Париза, Берлина и Берна дигао глас против анексије, што је било у складу са оним што су српски слободни зидари обећали председнику српске владе Велимировићу. Резултат свих активности је изношење српског националног програма у европске политичке оквире. Иако политика тражења компензација и надокнада, услед аустроугарског одбијања и затегнутих односа међу великим силама није дала резултате, српско питање и идеје уједињења заживеле су у политичком, дипломатском, јавном и интелектуалном животу Европе.

Ложа Побратим одржавала је контакте и преписку са неколико француских масонских ложа: Grande Orient de France, Grande Loge de France (Велика Ложа Француске), Аmis Triomphent (Победоносни Пријатељи) и France et Orient (Француска и Оријент). Размена информација између поменутих ложа обухватала је више области. Кретала се од протоколарних информација потребних за одржавање састанака и финансијске помоћи до савета и сугестија политичке, економске и културне природе. Српски слободни зидари су преко појединаца који су у Француској били познати и блиски масонским ложама настојали да продубе своје контакте у свету француске масонерије. Лекар српског порекла Сава Петровић био је члан масонске ложе Аmis Triomphent. У оквиру састанака које је посећивао, а о којима је писао српским масонима, надао се да ће допринети користи „било општој, било за Побратим“. Извештавао је и о политичким и друштвеним догађајима у Француској и новим покретима и идејама. Талас склапања пословних уговора са привредницима у Француској, Енглеској, Швајцарској, Италији и другим државама Европе доводи се у везу са сарадњом слободних зидара Француске и Србије. Француски посланик у Београду Леон Деко својим активностима око оснивања нове ложе значајно је утицао на интензитет сарадње српских и француских масона. Поред активности Декоа, значајна је и посета Емила Терама, члана француске ложе Les vrais Amis (Искрени Пријатељи). Побратим је 1910. године настојао да прилагоди свој рад правилима Велике Ложе Француске услед чега се обратио француској ложи La Republique (Република). Масонским везама су на поменути начин у српско друштво стизале информације, преношене су нове идеје и уношене новине у друштвени живот.

            Уједињење је окупљало Французе, Белгијанце и већином Србе образоване у Француској. Старешина ложе био је Васа У. Јовановић, а оснивачи: Богољуб Вучићевић, Никола Лукачек, Павле Мајзнер, Миливој А. Јовановић, Влајко Гођевац и Леон Деко, француски посланик у Србији. Списак до сада познатих чланова ложе у периоду од 1909. до 1914. године, налази се у Табели 1. Одлука о оснивању поменуте ложе и њеном везивању за Велики Оријент Француске коначно је донета по повратку Милована Миловановића, министра спољних послова Србије из дипломатске мисије у Енглеској и Француској по проглашеној анексији Босне и Херцеговине 1908. године. Чланови ложе Уједињење, превазишли су политичке подељености и активно су радили на плану националне политике иако то није био један од основних постулата слободног зидарства. У ложи Уједињење највише је било бивших француских ђака окупљених око Самосталне странке, а међу њима се нашао и немачки ђак Љуба Стојановић. Од радикала био је Коста Стојановић, док је Милован Миловановић један од Паризлија у кога су Французи имали поверење, остао везан за италијанску ложу. Богдан и Павле Поповић својим активностима на културном плану успешно су усаглашавали план рада и деловања ложе са променама у српској култури. На плану ширења идеје југословенства ложа Уједињење показала је значајну активност. Остварила је  везе са слободним зидарима у Хрватској окупљеним око ложе Љубав ближњег, која је покушавала да се повеже и са француским масонима. Овим повезивањем француски масони су постали значајан чинилац у будућем процесу уједињења Срба и Хрвата.

Прва званична посета краља Петра Карађорђевића земљи у којој је живео и школован, а за коју је и ратовао, била је организована и уз помоћ масонских веза. Ова посета од 16. до 18. новембра 1911. године Француској била је најзначајнија демонстрација угледа српског краља у Француској. Српска ложа Побратим је у октобру 1911. године писала Великој ложи Француке о посети краља Србије. У писму се наводи како ће у краљевој пратњи бити Драгомир Стефановић, активни члан ложе Уједињење, који је био истовремено и секретар председника Владе и шеф секције за штампу, као и др Станоје Михаиловић, члан Независности, који је такође био задужен за штампу. За њих су српски масони затражили леп пријем и евентуалну помоћ  француске ложе. Утицајни француски листови и часописи извештавали су о посети српског краља, а Le Journal des Débats објавио је 15. новембра 1911. године чланак посвећен званичној посети српског владара, пружајући приказ француско-српских политичких и економских веза. Посебно је наглашена улога краља Петра у њеном демократском и политичком развитку.

Милован Миловановић пратио је краља Петра I Карађорђевића приликом поменуте посете и активно учествовао на пријемима и разговорима са француским државницима, политичарима и дипломатама. Након свечаног дочека српског краља и његове пратње на железничкој станици у Булоњској шуми, председник Француске Арман Фалијер (Armand Fallières) на пријему у Јелисејској палати уручио је краљу Петру I Карађорђевићу златну медаљу за учешће у Француско-пруском рату 1870/1871. године. Том приликом српски краљ се сусрео са највишим званичницима француске државе. Mилован Миловановић наводи како је док се возио са краљем у колима улицама Париза доживео пријатне тренутке и сцену где су грађани поздрављали краља, скидали шешире, махали и узвикивали „Живела Србија“ и „Живео краљ“. Српски слободни зидари су својим деловањем јачали везе Србије са Француском. Описани срдачни пријем француских званичника приликом посете српског краља у Француској, који је пропраћен афирмативним текстовима у француској штампи о српском владару, држави и народу, подржан је од стране француских слободних зидара и допринео је даљем развоју односа две државе. Везе и сарадња француских и српских масона овим су утицали на обликовање француско-српских односа у годинама пред Први светски рат, што је имало последице и касније.

Односи између српских масона у оквиру ложе Побратим били су сложени што је утицало и на односе са масонским организацијама на западу. Сукобљавања из Побратима су се пренела и пооштрила у односима између ложа Уједињење и Шумадија. Компликовало их је везивање за иностране масонерије и однос према националном питању. Ложа Уједињење, непосредно везана за Велики Оријент Француске имала је најзначајнији удео у формирању националне политике. Васа У. Јовановић, уз Милоша Гођевца и Јована Алексића, био је један од иницијатора четничког покрета у Македонији и уредник листа Пијемонт. Поменута интересовања за српско национално питање и уједињење групе угледних интелектуалаца и пословних људи усмеравала су и активности масонске ложе. Присуство француског посланика у Београду Декоа у српској масонској ложи омогућавало је двосмерност утицаја. На овај начин се отварало и повезивање масона присутних у владајућим круговима Француске и Србије. Својим активностима на линији заступања француских интереса, ложа Уједињење утицала је на француско-српске односе. Француски утицаји у српско друштво, дакле, продирали су и преко слободних зидара тамо где званични контакти нису увек постизали резултате.

Леон Деко, француски посланик и један од најутицајнијих чланова српске ложе која је била под заштитом Великог Оријента Француске, истакао је посебно задовољство што је Уједињење „поставило себи за програм развијање српског национализма ширењем француских идеја, културе и пословних веза у Србији“. Како се утицај у Србији није могао вршити преко католичких мисија и Јевреја, као у другим земљама, француске дипломате очекивале су од масонских веза убрзано ширење француских утицаја. Посете и студирање на француским универзитетима и оснивање француских литерарних удружења, које је подржавао Деко, поред ширења француских утицаја имале су за циљ да зауставе до тада присутне пангерманске и панславистичке утицаје на продручју Балкана. Иако је ложа Уједињење 1912. године имала само двадесетак чланова, Деко их је сматрао „одабранима“ и способнима да се одупру утицају енглеских масона, као и да се определе да ширењем француских идеја, културе и финансија, омогуће решавање српских националних питања. Обезбеђивање независности Србије према аустро-немачком блоку, али и према Русији, као и дубље уплитање Француске у балканске односе, посебно у време преговора између Срба и Бугара и формирања савеза 1912. године било је под утицајем масонских веза.

Табела 1. Чланови ложе Уједињење (1909–1914)

Ложа Уједињење, као ложа под окриљем Великог Оријента Француске, развила је своје активности у придобијању француске подршке у годинама пред Први светски рат. У време избијања Балканских ратова (1912–1913) српски слободни зидари на челу са великим мајстором Ђорђем Вајфертом, индустријалцем и гувернером Народне банке Србије, одиграли су значајну улогу у мобилисању европске јавности и државних врхова за српску ствар. Њихово циркуларно писмо европској сабраћи позивало се на италијанско и немачко уједињење и вредности Француске револуције и изражавало је очекивања да се балкански хришћани узму у заштиту против турског фанатизма и варварства. Подршка француских масона у овом периоду једним делом је резултат активности ложе Уједињење и контаката које су успоставили шеф Пресбироа Стефановић и његов помоћник Михаиловић приликом посете Паризу 1911. године. Српски слободни зидари били су повезани са француским масонима и у 19. веку, али је од везивања за Велики Оријент Француске почетком 20. века дошло до активније директне повезаности и сарадње, која је резултира остваривањем утицаја на француску и српску политику.

Оснивање Врховног Савета Србије 1912. године и покретање листа Неимар 1914. године били су резултат сарадње и утицаја француских и српских масона и имали су значајног удела у афирмисању српског питања у светској јавности. Интернационална Конференција Савеза Шкотског Реда, која се одржала 7. октобра 1912. године у Вашингтону, била је прилика да се новоформирани Врховни Савет Србије представи другим масонским организацијама и да се са њима чвршће повеже. Српски слободни зидар Душан Миличевић још приликом путовања за Америку, на броду је упознао Суверена Врховног Савета Француске Жана Ремона (Jean Raymond), као и Суверена Врховног савета Швајцарске Пола Етијеа (Paul Etier) и Вел. Секр. Истог савета Бта Д-р Мајфера  (Paul Maillerfer). У разговорима око признања рада српске ложе масони су се интересовали за број масона у Србији, историјат постојања појединих ложа, а на основу извештаја српског масона питали су га и: „чиме се бавимо у Ложама, има ли места политичким питањима у решавањима и раду Ложа, колико становника има у Србији и Београду, који су још центри у којима мислимо да ћемо моћи имати Ложа, чему се надамо од Масонерије и установљења Врховног Савета за своју земљу и народ, шта је ко од Бће из Врховног Савета по профаном свом занимању, којој вери поједини припада, има ли Врховни Савет довољно материјалних средстава за свој опстанак […] имамо ли и јесмо ли имали веза са Младотурцима, јесу ли они имали каква удела у Масонерији у Србији, имамо ли односа са околном Масонеријом, имају ли румунски Масони Ложа у Србији, под којим Масонским Властима стајаху дотле Ложе српске“. Српски масони су се определили да се и приликом признања Врховног Савета Србије ослоне на своје везе са француским масонима. Душан Миличевић је известио да је замолио „Суверене Француске и Швајцарске са буду наклоњени признању и добио сам уз комплименте за моју маленкост и обећање да ће они гласати за признање“. Потом је представник Врховног Савета Србије на страни код Велике Ложе Француске у Паризу постао Албер Плател (Albert Platel), а Рејмонд код Врховног Савета Француске. Овим су француски масони поред финансијске и организационе подршке пред Први светски рат остварили утицај и на даљи развој слободнозидарске организације у Србији.

До 1914. године француско-српске масонске везе поставиле су основу сарадње која је манифестовала значајан утицај на политичке и дипломатске одлуке у периоду Првог светског рата (1914–1918), као и касније у манифестовању француског утицаја у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Француска масонерија, иако се изјашњавала као интернационалистича, пацифистичка и аполитична, водила је националну политику француске буржоазије и настојала да помогне враћање Алзаса и Лорене као примарни задатак француске националне политике. Сва важна политичка питања у периоду до Првог светског рата утицала су на интересовања и активности слободнозидарских организација. Српски интелектуалци укључени у активности масонских ложа користећи своје масонске везе и масонске тежње за превазилажењем националних, верских и политичких разлика, водили су дипломатску офанзиву на међународном плану. Од Анексионе кризе до Балканских ратова (1912–1913) и Првог светског рата, њихове активности су биле усмерене и на остваривање националних циљева афирмације српског питања у европској јавности и стицање економске и политичке подршке Француске преко масонских веза. Паралелно са поменутим, активности српских масона су биле усмерене ка реализовању идеје југословенства, односно стварању југословенске државе. Сарадња и утицаји француских и српских масона на почетку 20. века, дакле, имали су утицај на обликовање целокупних односа Француске и Србије. Ипак у оцени утицаја масона у друштву, а посебно у Србији на прелазу векова, потребна је опрезност.  Слободни зидари нису имали пресудни утицај, већ су један од елемената сложених односа између народа и држава у овом случају Француза и Срба.

Крајем 19. и почетком 20. века француски и српски интелектуалци су својим богатим стваралаштвом и јавним иступима, успоставили специфичну форму комуникације између географски удаљених средина. Званична сарадња две државе вођена је преко дипломатских представништава, али се комуникација водила и ван постојећих оквира. Склапање споразума Француске и Русије 1894. године деловало је подстицајно на француске политичаре, дипломате, научнике и новинаре. Тада је постепено и у почетку посредно њихова пажња усмеравана ка проблемима словенских народа и држава на Балкану. Међународне кризе и конференције мира, односи међу великим силама и подела на блокове стварале су потребу за поузданим и богатим информацијама о Балкану, Србији и Србима. Анексиона криза и Балкански ратови (1912–1913) зачетак су и активније политике Француске на Балкану и у Србији. Истовремено, развој Србије и остваривање српских државних интереса водио је српске државнике, политичаре, научнике и новинаре у потрагу за савезницима и подршком. Заштита националних интереса кроз познавање других народа била је потреба француских и српских интелектуалаца укључених у политички и јавни живот крајем 19. и почетком 20. века.

Мрежа веза и сарадње француских и српских интелектуалаца је сложена, многострука и испреплетана. Подела се може извршити на основу природе веза и сарадње између француских и српских интелектуалаца. Ако се посматра порекло веза и сарадње најзначајније су оне које су настале у раној младости током школовања у француским универзитетским центрима. Српски интелектуалци су на предавањима и скуповима у Латинском кварту упознали представнике француске политичке, економске и културне елите. Поменуте везе су успостављене у младости, што је додатно допринело да имају карактер пријатељстава. Насупрот поменутом, постојале су и везе стечене временом, током каријере, а пре свега, научне сарадње и размене података или обавештења дипломата и политичара. По карактеру, могуће је више подела, а најопштија је на: личне и службенo-пословне контакте. Наведена подела није искључива, јер је у пракси био чест случај да су пријатељи или познаници размењивали приватне и пословне информације. Службено-пословни контакти обухватају три аспекта: политичкo-диломатски, публицистичко-новинарски и финансијско-пословни. Наведеној подели треба додати и још једну посебну групу: деловање и контакти тајних организација – масонерија. Везе и контакти који су се остварили посредством српског дипломатског представништва у Паризу у себи садрже елементе свих поменутих група. Истраживање веза и сарадње француских и српских интелектуалаца због испреплетености природе и карактера контаката и њихових вишеслојних аспеката веома је сложено. Истовремено, поменуто указује и на дубину утицаја и значај који су имали у обликовању француско-српских односа. Школовање Срба у Француској, сарадња француских и српских интелектуалаца, као и везе које су француске дипломате оствариле током свог службовања у Београду, пресудно су утицале на стварање слике о Балкану, Србији и Србима у Француској. Сарадња и стваралаштво интелектуалаца у време када су биле избрисане поделе између научних и јавних послова поставиле су темеље на којима је након Првог светског рата сазидана идеја о вечитом пријатељству Француза и Срба.