Битка на Чегру – симбол јуначког жртвовања за слободу

Битка на Чегру – симбол јуначког жртвовања за слободу

Аутор: Стеван Стојков

Слобода. Идеал српског народа. Циљ ка којем је он увек бескомпромисно тежио. Бити слободан и независтан. Свој на своме. Сан који га је држао у животу за време вишевековног ропства под Турцима. Сан за чије се остварење он беспоштедно борио.

И изборио. Јер слобода се не добија. Она се осваја. Она се заслужује. Она захтева огромне жртве. Њена цена је висока.

Један од најбољих примера да је српски народ увек био спреман да ту високу цену слободе и плати је Битка на Чегру и херојско жртвовање војводе Стевана Синђелића и његових неумрлих ресавских јунака.

Битка на Чегру је једна од најважнијих битака коју је водио српски народ, не само у Првом српском устанку, него у својој историји. Она нам сведочи о јунацима који су се свесно жртвовали за испуњење националног циља. О јунацима који нису мислили на себе. О храбрости која нема цену.

Нажалост, ова битка нам сведочи о још нечему. Она нам сведочи о традиционалној српској неслози, личним сујетама и нетрпељивости који је у стопу прате. Она нам предочава и упозорава нас на страшне и крваве последице које неслога изазива.

Битка на Чегру веома прецизно осликава портрет нашег народног бића. Његове обе стране. Позитивну, кроз опис невиђене храбрости и спремности на жртву. И негативну, описивајући расцеп међу војводама и последице које је он изазвао.

Због изузетне важности коју Битка на Чегру има, препричајмо причу о њој још једанпут.

Почетком 19. века Отоманско царство се налазило у кризи. Ослабљено у ратовима са Аустро–угарском монархијом и Наполеоновом Француском, поред економских недаћа Отоманско царство се суочавало и са побунама јањичара. Због тога оно губи контролу над ситуацијом у балканским провинцијама.

Од Порте одметнути Јањичари отимају поседе од српских сељака и заводе страшни терор према становништву. Врхунац јањичарске страховладе је сеча кнезова почетком 1804. године. Смишљен као потез који би требао да обесхрабри рају и одагна сваку мисао о побуни, испоставио се као кобна грешка.

У фебруару 1804. године, у Орашцу, под вођством Карађорђа отпочиње Први српски устанак, који ће касније прерасти у Српску револуцију (1804–1815. године).

Покушаји Отоманског царства да одмах на почетку угуше устанак су пропали. У првим годинама, устаници успешно ратују. Ређају се победе устаничке војске у 1805. (Иванковац) и 1806. години (Делиград и Мишар). Београд бива ослобођен 1807. године.

Године 1808. Руси доживљавају пораз у ратовима са Наполеоном. Услед тога Срби више не могу да рачунају на ангажовање Русије на својој страни, те долази до затишја на ратиштима у Србији.

Народ користи предах у борбама да обнови разрушене куће, војници да се одморе, а устаничке вође да уреде власт на ослобођеној територији. Сазива се Скупштина народних првака и оснива се управни савет под називом Правитељствујушчи совјет.

Затишје није дуго трајало.

Односи између Русије и Отоманског царства се поново заоштравају. После низа безуспешних преговора, 12. марта 1809. године долази до избијања сукоба између ове две силе.

Потпомогнути од стране Русије, у виду војне помоћи која се састојала од 1000 пушака и 30 000 метака, устаници се враћају на бојно поље и крећу у офанзиву према Отоманској империји.

Устаници су били на корак од остварења најбитнијег циља у обнови српске државе – ослобођење Ниша од Турака. Ослобођењем Ниша устаницима би био отворен пут ка Старој Србији и Косову. Карађорђе је предлагао да се на Ниш крене са целокупном устаничком војском.

Међутим, Правитељствујушчи совјет надгласава Карађорђа.

Доноси се одлука да се уместо сигурног освајања града Ниша крене у напад на четири фронта. Намера је била да се устанак прошири и на остале српске крајеве: према Санџаку, Босни, Видину.

Карађорђе креће у правцу Црне Горе. Миленко Стојковић одржава везу са Русима. Лука Лазаревић и Сима Марковић упућени су преко Дрине у Босну.

За напад на Ниш одређен је Милоје Петровић.

Под утицајем војводе Младена Миловановића, Карађође уместо прослављеног војводе Петра Добрњца, за команданта нишког фронта поставља неспособног Милоја Петровића – Трнавца, трговца и кума војводе Миловановића.

Показаће се да је постављање за команданта нишког фронта Милоја Петровића – Трнавца, Карађорђе учинио несрећан избор који је у многоме одредио исход битке за Ниш.

Постављање Трнавца за команданта је међу устаницима изазвало незадовољство и неслогу.

Зборно место устаника који су требали да ослободе Ниш био је Делиград. Одређено је да војску за овај поход чине устаници из пожаревачке, ћупријске, параћинске, ражањске и алексиначке нахије, као и батаљон редовне војске.

Помоћ је требао да им пружи и Хајдук Вељко који је оперисао на путу Ниш – Пирот.

Из Делиграда пут Ниша 21. априла 1809. године кренуло је око 16 000 српских устаника. Српска војска је наступала изненађујуће споро. Пред Ниш стиже тек 27. априла и то код села Каменица, Горњег и Доњег Матејевца.

Устаници изграђују шест шанчева. Први и највећи је био на Чегру са војводом Стеваном Синђелићем. Други у Горњем Матејевцу са Петром Добрњцем. Трећи северозападно од Каменице са војводом Илијом Барјактаровићем. Четврти у Каменици са главним командантом Милојем Петровићем. Пети шанац је био изнад Каменице са војводом Пауљом Матејићем и шести у Доњем Матејевцу.

Расцеп међу војводама био је видљив и по питању припремања плана напада на Ниш. Милоје Петровић је захтевао да се Ниш одмах нападне, јер је град у то време бранило мало турске војске.

Вук Стефановић Караџић записао је „да је председник Совјета Младен Миловановић, иначе Трнавчев кум, ослобођење Ниша видео као готову ствар и рачунао да ће са заповедником – својим кумом поделити највећи део плена заузимањем Нишке тврђаве”.

Међутим, његов захтев није прихваћен. Преовладало је мишљење да се са нападом сачека и да се изврши јака опсада Ниша.

И док је неслога међу српским војводама расла, помоћ нишком Хуршид паши је стизала из свих крајева Отоманског царства. Турска војска је добила појачање од преко 20 000 војника из Једрена, Солуна, Врања и Лесковца.

Све укупно, војска којом је за одбрану Ниша располагао Хуршид паша бројала је око 36 000 људи. Турска војска је поседовала и неколико батерија топова. Они су били укопани на брду Винику и на зидинама Нишке тврђаве. У више наврата са тих положаја су Турци бомбардовали устаничку војску.

Турци су 30. маја напали шанац Петра Добрњца.

Следећег јутра, 31. маја 1809. године, Турци пробијају опсаду и свом силом нападају најистуренији шанац на узвишењу Чегар у којем је са својим Ресавцима укопан војвода Стеван Синђелић.

Страшни бој се водио читав дан. Иако су Турци били бројчано надмоћни, до поднева војвода Синђелић и његови јунаци су одбили пет турских насртаја. Приликом сваког од тих пет одбијања Турци су трпели велике губитке.

Док су се војвода Синђелић и његови Ресавци херојски борили, остале војводе и српски устаници укопани по околним брдима немо су посматрали ток битке. Постоје сведочења да је Миливоје Петровић – Трнавац чак забранио другим војводама да притекну Синђелићу у помоћ изговарајући речи: „Стеван се полакомио да буде заповедник Ниша, па га сада нека”.

Једини који је, мимо забране, кренуо у помоћ био је млавски војвода Матејић, али је закаснио.

Војвода Синђелић се јуначки борио и командовао трчећи са једног краја шанца на други, стижући на све стране. Међутим, приликом шестог насртаја Турци су успели да упадну у шанац. Упали су у шанац у великом броју.

Уследила је битка прса у прса.

Увидевши да је пораз неминован, војвода Синђелић ослобађа све своје борце обавезе да остану у шанцу. Ниједан од њих није напустио своје место. Сви су остали да се боре уз свог команданта.

У моменту кад су турски војници кренули према њему, не желећи да им жив падне у руке, а и да би успорио турско напредовање према другим шанчевима, војвода Синђелић из своје кубуре испаљује куршум у подземну барутану.

У страховитој експлозији која је уследила, гине ресавски војвода и сви његови јунаци. Али са собом у смрт одводе и све Турке који су стигли до њиховог шанца. На Чегру је изгинуло 3 000 Срба и 6 000 турских војника.

По завршетку боја, након што је турска коњица гонила и погубила многе устанике који су у паници и расулу бежали видевши каква је судбина задесила војводу Синђелића и његове јунаке, Хуршид паша је расписао награду за сваку донесену српску главу.

Са лешева палих српских бораца, Турци су одсецали главе. Односили су их у Нишку тврђаву, где су са тих глава скидали кожу и мишиће. Одране коже са глава пунили су са сламом и памуком и слали султану у Цариград, као поклон.

Бесан због великих губитака које је претрпела турска страна, Хуршид паша је дао налог да се од читавих лобања изгради монструозни споменик, Ћеле – кула. Овај споменик је требао да послужи као опомена сваком ко помисли на слободу.

Ћеле – кула је саграђена на путу за Цариград, крајем лета 1809. године. Изграђена је на правоугаоној основи, првобитно је била висока преко четири метра. У њу су биле узидане 952 лобање српских устаника, међу њима и лобања војводе Стевана Синђелића.

Данас их је остало само 58. Верује се да је међу њима и лобања ресавског војводе.

Овај јединствен споменик у свету, Ћеле – кула, опстао је упркос зубу времена и нашој недовољној бризи, опстао је да нас подсећа и опомиње да не смемо заборавити велику жртву јунака Битке на Чегру.

Не смемо заборавити колико високу цену за нашу слободу и независност су били спремни да плате наше преци. Да су били спремни да је и својим главама плате имамо чврст и јасан доказ.

„Нека Срби сачувају овај споменик. Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им цену којом су слободу платили њихови очеви” – написао је давне 1833. године француски песник и путописац Алфонс де Ламартин у свом Путопису, када је враћајући се из Цариграда прошао крај Ћеле – куле.

Памтећи херојство славних предака учесника Битке на Чегру ми само једним делом доказујемо да смо достојни њихове велике жртве. Они су заслужили далеко више. Заслужили су да их славимо сваког дана, а не само на дан обележавања годишњице Битке на Чегру.

И славећи њих, ми нећемо како нам то злонамерни често спочитавају, славити и величати још један пораз и на њему градити и одржавати некакав наш мит.

Ми славимо људе који су се ради наше слободе и независности свесно жртвовали. Ми славимо људе који су нашу слободу и независност платили својом главом.

Бити слободан – зар је то мит? Не. Бити слободан је основна људска потреба. Зато останимо људи и одбранимо своју слободу и независност. Докажимо, на првом месту нама самима, да смо достојни жртве наших великих предака.