Политичка модернизација Србије: Кнез Михаило и просвећени бирократизам полицијске државе

ПОЛИТИЧКА МОДЕРНИЗАЦИЈА СРБИЈЕ:

КНЕЗ МИХАИЛО И  ПРОСВЕЋЕНИ БИРОКРАТИЗАМ ПОЛИЦИЈСКЕ ДРЖАВЕ

Аутор: Проф. др Љубиша Деспотовић

У предговору своје књиге „Друга влада Милоша и Михаила (1858-1868)“, Слободан Јовановић је још једном снажно истакао свој методолошки поступак у истраживању политичке историје Србије деветнаестог века. Он истиче да је у главном фокусу његовог истраживања проблем политичке модернизације Србије. У разматрању политичке и уставне историје, тежиште ће бити стављено на развитак политичких установа и политичких странака. Као и у предговору за своју  књигу о Уставобранитељима, и овде је Јовановић истакао да није имао намеру да се бави догађајном историјом, већ пре свега развојем елемената политичког система и концептима  политичке модернизације оних политичких субјеката који су такав концепт имали. „С гледишта уставне историје, у унутрашњој политици није важно све, него само оно што се односи на развитак политичких установа и политичких странака.“ 1) (СЈСД, „Друга влада Милоша и Михаила (1858-1868), том 3, стр. 265) Јовановић је   одређен и у методолошком и у тематском смислу, и данас сасвим јасно то теоријско-методолошко усмерење можемо означити појмом политичке модернизације. У том смислу и следећи експлицитни став Јовановића то недвосмислено потврђује. „Зато сам се и ја старао, не толико да изложим политичке догађаје Милошеве и Михаилове владе, колико да карактеришем обе те владе, да покажем како је под Милошем и Михаилом врховна власт била уређена, и како је дејствовала; какве су тада политичке групе постојале, и око чега се борба између њих водила.“ 2) (исто, стр. 266) Наведени став јасно показује да Јовановићева теоријско-методолошка позиција садржи све релевантне елементе једне теорије политичке модернизације. Она се управо бави питањима проширења капацитета политичког система, развојем политичких странака, демократизацији односа, стварања националне државе, трансформацију традиционалног у модерно друштво и др. Дакле, једном комплетном теоријско-методолошком матрицом која је обухватала све најважније аспекте модернизације, а нарочито политичке модернизације.

Намера нам је да у овом поглављу рада покушамо да маркирамо оне елементе Михаилове политике који су указивали на један по својој политичкој суштини конзервативан, али свакако атрикулисан коцепт политичког развоја Србије. Кнез Михаило је, чини нам се, био једини владалац у свом веку у Србији који је имао визију њеног развоја, и који је ту визију експлицирао на начин једног политичког програма. „Михаило је имао европска схватања о држави и њеним задацима; зато, кад је на рушевинама уставобранитељског режима изграђивао свој лични режим, ново државно уређење замишљао је засновано на законитости и реду. (…) Он је приступио унутрашњим реформама и не тражећи одобрење из Цариграда“ 2) (В. Чубриловић; В. Ћоровић, Србија од 1858. до 1903., Београд, Геца Кон, стр. 16)  Иако је тај програм носио лични печат, јер Кнез није могао или није желео да око себе окупи политичку странку, која би том програму дала озбиљније политичке перспективе и снагу, он  није  изгубио ништа од политичке релеванције, и стога ће бити предмет наше даље пажње.

Већ у првој реченици свога дела Јовановић истиче да је кнез Михаило дошао на власт са готовим програмом. Од првог тренутка „знао је шта и како има да ради.“ Кристално јасно и програмски уобличено. Садржај тога програма чинили су следећи задаци: као прво, то је било спремање народа и државе за коначно ослобођење од Турске доминације, које је имало и своју проширену димензију у општебалканском ослобађању  и стварању једне велике југословенске државе, „у којој би Србија имала предводништво.“  За остварење тог циља, претпоставка је била по Михаиловом мишљењу прекид свих политичких размирица у земљи, стварање једног општег патриотског полета, и потпуна концентрација власти у рукама Кнеза. Као други задатак, Михаило је видео потребу утврђивања законитости. Сматрајући уставобранитељско схватање законитости као погрешно (јер се фокусирало само на  борбу против Милошеве самовладе) Михаило инсистира да се она мора проширити на укупан политички живот, особито онај који је имао призвуке партијске борбе. „У Србији, законитост и партијска влада не иду заједно; наше су странке сувише страсне и дивље; чим једна дође на власт, она гледа да ону другу уништи и истреби. Законитост може установити само један владалац који се уздигао изнад странака, и не да ниједној од њих да тера свој ћеф над другом.“ 3) (СЈСД, нав. дело, стр. 348) Трећи задатак програма имао је усмерење ка подизању материјалног благостања народа и државе. Вративши се из готово дводеценијског европског изгнаства, Михаило је био пренеражен материјалном бедом и оскудицом народа, његовим ниским културним нивоом, и примитивним начином живота. Стога је његова основна намера, као владара са проветитељским амбицијама, била да подигне ниво материјалне основе народа као претпоставку и опште културне еманципације. Наравно, таква социјална и политичка акција замишљена је у складу са његовим конзервативним назорима, тако да је централна улога припадала њему као „просвећеном„ владару. У сва три централна задатка његовог програма, провлачила се улога владаоца као кључне политичке осе око које се имао окупити сав политички и социјални живот Србије, мобилисан на правцу њеног развоја и ослобођења. „Ма у ком правцу мислио, Михаило је долазио до закључка да је јака владалачка власт насушна потреба Србије.  Само је она могла ујединити све народне снаге за борбу са Турцима; само је она могла, прекидајући партијски раздор, утврдити законитост; само је она могла цивилизовати наш примитивни народ. Ове мисли Михаило је изнео у прокламацији коју је упутио на народ по свом ступању на владу (14. септембра 1860.).“ 4) (исто, стр. 348)

У прокламацији, Михаило понавља став да је политичка борба и неслога расточила ионако мале српске снаге, те да је његова непоколебива намера да Србију исчупа из тог хаоса и назатка. Поимајући појам законитости сасвим лично, он инсистира на њему сматрајући да ће тим путем устројити државу сигурности и материјалног напретка. „Докле је књаз Михаил на влади, нека сваки зна, да је закон највиша воља у Србији, којој се сваки покоравати мора.“ По форми врло модеран правни и политички принцип, који је имао само тај садржински недостатак што се  лична воља кнежева изједначавала са законом. И инсистирање на материјалном опоравку и економском развоју налазило је своје упориште у више него незавидном положају народа. Михаилу је било јасно да без економског опоравка није могуће извршити ниједан задатак на плану националне еманципације. „Докле се наш сељак не отресе сиротиње и непросвећености, не може ни наша држава бити јака и моћна.“ 4) (исто, стр. 349)  И развој просветне функције имао је у Михаиловом поимању српске модернизације важну улогу. „Нека моји Срби постану богати и образовани, они ће тим самим постати и политички слободни. Ко може тиранисати образован и имућан народ? А докле је год он сиромашан и необразован, све политичке слободе, које бих му ја дао, он би употребио само на своју рођену штету, и сваки који би хтео, могао би да их одузме кад год би хтео.“ 5) (Д. Јанковић, нав. дело. стр. 53) Михаило је имао политичког дара да уочи важне компоненте развоја , али је због конзервативних уверења и убеђења, свом програму модернизације Србије у знатној мери сужавао  демократске капацитете.

Као претпоставке реализацији његовог програма, он је навео потребу превладавања партијске и политичке омразе, као и потребу промене устава. У том смислу  инсистирао је на смањењу династијских размирица , као и на поправљању положаја чиновника који су били прогоњени или избачени из службе због политичких разлога.  Већ по питању положаја, функције и контроле чиновничког апарата, дошло је до потпуног политичког и концепцијског размимоилажења две  до тада политички конституисане  групације. Конзервативаца које су предводили  Грашанин и Мариновић и Либерала који су се окупили око Стевче и Грујића. Конзервативци су сматрајући народ незрелим и недораслим, и инсистирали да га ставе под туторство бирократије, сматрајући да она има и просветитељскум, а не само управљачку функцију. И Либерала са друге стране, који  супротно, вођени идејом народне суверености, настоје да управо бирократију ставе под контролу једне легитимно изабране народне скупштине.

Ако су се око чиновничког питања размимоилазили, око Михаиловог политичког режима обе политичке групације исказивали су видно незадовољство. Наиме и једнима и другима није одговарао његов владалачки деспотизам. Конзервативци су наиме желели да са њим деле власт у форми једног чиновничког Савета, док су Либерали сматрали да треба да је деле са Народном скупштином. У сваком случају, и једни и други су били јединствени у ставу да Кнез није и не треба да буде једина власт и господар у Србији. За конзервативне кругове то је питање било више прагматско, док је код либерала то била ствар начелног политичког става. Либерали који су у многим тачкама чинили уступке владалачкој вољи, на овом питању нису имали маневарског простора, с обзиром да је питање народне скупштине као легитимног органа народне воље био угаони камен политичког програма. Михаило се показао вештим да искористи либерале и њихов утицај у народном представништву за доношење нових уставних закона, којима је додатно учврстио свој политички положај. Од тада па до његовог трагичног краја Либерали ће бити политички прогоњени. Сходно својим политичким уверењима, али и својим политичким интересима, он је врло лако направио политички избор, и у  власт укључио конзервативне представнике.

У сету  органских закона, који су били  измена важећег турског устава (они су били начин да се устав суштински промени, а да се притом барем формално не задире у тада још увек важећу надлежност Порте да Србији доноси Уставе), Михаило је уствари заокружио како свој лични режим, тако и програм модернизације Србије. 5) (шире видети у  Јаша М. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Београд, Геца Кон, стр. 142-144) То неће бити  једини пример како се у неким сегментима модернизација може извршити и под окриљем политичке самовоље, као и у одсуству демократске компоненте промене. Ради се наиме о примеру тзв. модела туторске модернизације, која се као по правилу одвија без учешћа политичких представника народа, без демократског садржаја и процедуре. Суштински посматрано, модернизацијски учинак се постиже на плану политичке и правне форме,  као и на унапређењу претходно затеченог стања које је по логици ствари било или потпуно формално неуређено или је пак то било само у појединим сегментима, уз потпуно одсуство система. Доносећи законе о Савету, Скупштини, централној управи, чиновницима и  општини. Михаило је сачинио један за то време заокружен административни и политички систем. „Кад бисмо се решили да за време од 1861-68. године поименице наведемо све главне Законе, донесене у том периоду, то бисмо учинили једино у циљу да потврдимо свој ранији навод: да је у то доба ударен темељ модерном нашем законодавству по свим струкама.“ 5) (Ж. Живановић, 1923, Политичка историја Србије, у другој половини деветнаестог века – књига прва, Београд, Геца Кон, стр.89)

Кнежев конзервативизам и потпуно одсуство слуха за демократију, илустроваћемо и примером покретања питања министарске одговорности у новим околностима рада Савета. Покренута од стране Филипа Христића, иницијатива за увођење и озакоњење министарске одговорности иако добро образложена,       није наишла на Кнежево разумевање и прихватање. Ову иницијативу он је схватио као претњу његовој личној власти, и као критику његовог начина владања. Стога ће је не само одбити, него ће ослоњен на већ проверени недемократски етос Гарашанинових политичких схватања, одбити и још више контролу концетрисати у својим рукама. „Ван те буџетске контроле, саветско учешће у државним пословима слабо се осећало. Велика политика измакла је сасвим испод његовог утицаја; њу је водио сам кнез са својим министрима, и то на један свечано-тајанствен начин који је искључивао свачије, па чак и саветско мешање.“ 5) (СЈСД, нав. дело, стр. 364)

У процесу систематског чишћења либерала и њихових идеја или трагова, кнежев режим  је био прилично ревностан. Он није подразумевао само уклањање либералних првака и присталица из политике или службе, већ је значио и спречавање деловања њихових идеја, како новим законом о штампи, тако и законом о народној скупштини. Пошто је био апсолутно противан идеји народне суверености, коју су темељно баштинили либерали, Михаило се постарао да у новом закону о народној скупштини та идеја не нађе своје место. Оно мало либералног духа што је био сачуван у тековини Светоандрејаске скупштине, а односио се на народну скупштину, министарску одговорност и слободу штампе, био је брижљиво очишћен у новим законским пројектима. Једина позитивна новина била је садржана у правном признању институције тзв. велике скупштине. „Први пут у Михаиловом закону повучена је разлика између обичне и велике Скупштине. Три пута већа од обичне Скупштине, велика се Скупштина састајала ради избора кнеза и намесника и ради примања усвојенога престолонаследника.“ 6) (исто, стр. 378)

Иако не може послужити као оправдање, чини нам се важним као илустрација Михаиловог разумевања политике и следећи став. Он је био убеђен да због заосталости, неписмености и сиромаштва наш народ није довољно способан за било какав озбиљнији политички рад. Стога је он отворено био против идеје представничког система. Он је говорио једном скупштинском секретару: „Јесте ли опазили колико је крстова на адреси коју сте ми поднели? Докле год скупштинари не умеју ни свога имена потписати, дотле се, Бога ми, ви младићи узалуд журите да прокламујете велике слободе!“ 7) (исто, стр. 383) „Установе једне земље не праве се за дванаест највише образованих људи; оне се морају подешавати према општем нивоу народа. Дати парламентаризам само тога ради да би Милован Јанковић и још неколико њих као он могли држати парламентарне беседе – било би неозбиљно. Под једним владаоцем који је тако мислио, наша Скупштина није могла бити ништа друго него једно тело за акламовање владаоца и његове политике.“ 8) (исто, стр. 384)

Слична ситуација била је и са слободом штампе. Како Јовановић тумачи, била је пожељна и добра само она штампа која подржава владину политику, за ону другу врсту није било ни простора ни разумевања. За илустрацију Михаиловог схватања слободе штампе, ево још једног нимало бизаног примера. Својом руком, Михаило је исписао из неке старе немачке правне енциклопедије једно место где се говори да је „цензура најдражи накит народној слободи.“ 9) (исто, стр. 384)

Лични режим и бирократски начин управљања била су два најмаркантнија обележја Михаилове владе. Он је први владалац у Србији који је потпуно озаконио свој лични режим, а захваљујући ослонцу на чиновнички апарат и његове најконзервативније присталице, то је био по својој суштини бирократски систем власти, инспирисан немачким узором  и моделом тзв. полицијске државе. То је оно по сопственом разумевању просвећено управљање народом који још није дозрео  и дорастао за властито старање. Зато и такав наслов овог поглавља, који је имао намеру да прегнантно маркира политичку суштину једне власти, означене као просвећени бирократизам полицијске државе, која је „очински“ наткрилила „политички недозрели“ народ, и снагу и енергију нације у формирању ставила у службу бирократије и личног режима.  „Не верујући у зрелост народа у Србији, Михаило је био једна мешавина просвећеног апсолутисте XVIII и монарха XIX века. Он је веровао да није основно за један културно заостао народ, политичка слобода, колико добро организована, на закону заснована, државна управа.“ 10) (В. Чубриловић, нав. дело. стр. 183) По свом карактеру дубоко  супротстављена демократији, Михаилова политичка делатност ипак се не може оспорити у својим модернизацијским потенцијалима. Не само због тога што је имао јасан програм политичког деловања, већ пре свега због чињенице да је деловао на јачању и учвршћењу српске државности, она је управо на том плану и пружила највећи модернизацијски резултат. Протекла у припремама за коначно државно ослобођење, и сва напрегнута у намери да испуни своју политичку мисију, ова црта Михаилове политичке власти, уклопила се у онај аспект политичке модернизације који је усмерен на стварање и конституисање националне државе, као једног од најважнијих манифестација модернитета. Да је ова намера и форма модернизацијске делатности била испуњена и демократским садржајима и принципима, њен пуни модернизаторски учинак не би могао бити оспорен. Овако, упркос потенцијалу, он је био истински ограничен и лимитиран. С обзиром на постојеће услове у Србији тог доба, Михаило је доста постигао, мада је без сумње био ометан.“ 11) (А. Драгнић, нав. дело. стр. 62) Без проширења демократских капацитета политичког система, и без суштинске трансформације структуре традиционалног друштва, Михаилов програм политичког деловања остаје више споменик једне пропуштене политичке шансе да се модернизација српског друштва и државе изврши без додатног губљења времена и социјалне енергије, а на један конзистентнији и доследнији начин.

Ипак, у једном није било спорења. Михаилов допринос стварању народне војске, и општем патриотском расположењу за рат са Турцима до коначног ослобођења свакако се мерио као  највећи резултат његове владавине. „Неспорно је да је под Михаилом народна самосвест достигла један ступањ јачине као никада дотле. Никада Срби нису били тако поносити, никада нису јаче веровали у своју историјску мисију, и били већма одушевљени за један велики национални рат. Оно романтичарско србовање и јуначење које је запажено код Омладине, није својствено само Омладини: оно је обележје целе Михаилове епохе. Влада и опозиција, ма колико љуто завађене, имају исте мисли и говоре исти језик, када је реч о величини српског народа и о рату с Турцима; у том погледу нема разлике између једног Гарашанина и једног Милетића.“ 12) (СЈСД, нав. дело, стр. 510)