Истраживачки текст Томислава Симоновића о америчком добротвору Џону Фротингаму
Aутора: Томислав Р. Симоновић
“Тешко народу који не уме да цени и поштује своје искрене
пријатеље као што је био наш не умрли Џон Фротингам“
Даринка Грујић
Американац Џон Фротингам био је највећи српски добротвор и национални херој Србије који је обележио почетак двадесетог века Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Његов хуманитарни рад и помоћ коју је пружио у судбоносним тренуцима по опстанак Србије и српског народа сврставају га у најзначајније личности. Његов живот и вишедеценијски рад у Србији и Македонији оставили су видан траг на свим пољима у стварању и развоју нове државе после завршетка Првог светског рата.
Потицао је из веома богате и угледне породице, његов деда и прадеда, као и Џон Фротингам дипломирали су на Харварду. Када се у Америци није знало за породице Рокфелер, Карнеги, Рузвелт, Морган… које су постале познате по богатству у 18. и 19. веку, знало се за једну од највећих и најпознатијих америчких грађанских породица у 17. веку која се истицала на хуманитарном, уметничком плану и банкарству. Из породице Фротингам потиче један од највећих америчких сликара Џејмс Фротингам. Фротингамов деда био је директор Института за науку и уметност и у бруклинској филхармонији на разним дужностима био је преко тридесет пет година. После смрти родитеља о њему и његовој сестри бринули су њихови ујаци из веома богате и познате породице Вајт из Теритауна. Били су угледни банкари, антиквари и власници неколико фабрика у којима су углавном радили Словени, Чеси и Пољаци. Завршио је француски језик, свирао клавир и бавио се компоновањем. После дипломирања, музика га одводи у Беч, Минхен и Праг да усаврши технику свирања. Од Чеха је слушао о Србима и Србији, о ропству под Турцима и Аустро-Угарском. Упознао је вође илегалних чешких организација, врсног пијанисту пастора др Винсента Писека, старешину Презбитеријанске цркве Јан Хус у Њујорку, који је имао пресудну улогу и утицај да Фротингама заинтересује за Србију.
Прву помоћ упутио је “Дому ученица“ у Београду, у Крунској улици, пре Првог балканског рата, преко Мабел Грујић. Од тада, па до његове смрти 1935., његова преокупација постаће збрињавање и школовање српске ратне сирочади и организовање здравствене службе у Краљевини СХС. Када је Јелена Лозанић 1915. у име Црвеног крста Србије отпутовала у Америку, Фротингам се упознаје с њом, Михајлом Пупином и јеромонахом Николајем Велимировићем и њихов заједнички рад трајаће више од две деценије. “А шта бих ја морао чинити да пружим помоћ Црвеном крсту Србије“, питао је Фротингам Писека. Јер ја имам нешто новца у задужбини који је намењен музици, а сада за време рата, важније је пружити помоћ где је потребније.“ Задовољан овим Фротингамовим одговором, др Писек му је рекао: “Ако постоји већа сума за ту сврху, треба упутити у Србију кога лекара.“ Фротингам је одговорио да има довољно новца за ту сврху и питао где може да добије информације како би одмах почео с припремом. “Ви сте ме пријатељу, узбудили као Словена и пријатеља Србије“, одговорио је Писек. “Молим идите у канцеларију професора Михаjла Пупина кога и Ви знате. Он је српски генерални конзул, 424 Вест, 22. улица. Говорите с првим сарадником професора Пупина за народне ствари, то је у Српском дому и он ће Вам дати тачно обавештење како да изведете Вашу намеру за помоћ Србији.“
Писек је од Фротингама захтевао да обезбеди болницу и болнички материјал, а да ће се он побринути за лекаре Чехе, који ће се са Србима лакше споразумевати. Вођен идејом, као што су радили његов отац и деда, да увек треба помагати у невољи, купио је 250 кревета, болнички материјал и најсавременије хирушке инструменте у вредности од 200.000 долара. Био је скроман, није волео публицитет, а да би болница безбедно стигла у Солун, уступио је српском Конзулату да је пошаље. Истим бродом кренула је и његова мисија лекара. Зато се веровало да су лекарске мисије које је он слао биле Чешко-америчке мисије. Потпредседник Црвеног крста Србије др Војислав Суботић део пристигле болнице у Солуну, упутио је у Скопље и сместио у касарну због чега је била названа Војна болница, позната као “Полумесец“, а друга је била смештена у Ђевђелији. Са директором своје болнице из Ђевђелије, Чехом Рудишом Јичинским основао је Бохемијан Вибор мисију у Скопљу која је збрињавала Словене, аустријске заробљенике. Међу њима било је и Срба. Из ове мисије, на самом почетку свог рада од тифуса умрла су четири лекара: у Ђевђелији, др Џејмс Донели, у Скопљу др Џон Кара, у Ваљеву др Семјуел Алберт Кук, у Београду др Ернст Педлтон Макгрудер ( данас постоје споменици само у Ђевђелији и Ваљеву). Највише лекара, трећина од укупног броја умрлих лекара у Првом светском рату, било је из Фротингамових мисија који суочени с тифусом и смрћу и поред могућности да напусте Србију остају у њој.
За евакуацију српске ратне сирочади ангажовао је Српкињу из Шумадије Даринку Грујић тек када се уверио да је с правим српским разумом. Она ће ратну сирочад, преко Ђевђелије и Солуна, одвести у Француску. Приликом напуштања последње стопе напаћене и ојађене Србије, када народ није имао ни државу ни власт повлачећи се кроз Албанију, када су жене, старци и немоћна деца којима је рат одузео све, и родитеље и кров над главом и храну, Даринка Грујић га је замолила да јој дозволи да 25 вагона обуће, одеће и медицинског материјала које је послао подели народу. Телеграмом ју је обавестио да може све да учини како она сматра да би се помогло српском народу шаљући још четири вагона одела. Јер у срцу је имао две отаџбине, богату Америку и ојађену Србију. На вишегодишњем путовању до њиховог повратка после завршеног рата, Грујић је уз његову новчану помоћ организовала тринаест домова од тога десет привремених. У њима је организовала школе, обданишта и породилишта, а у Солуну је организовала највећу “Српску колонију“ кроз коју је прошло преко 4.000 Срба, народ, ратни војни инвалиди и болесни студенти ослобођени служења војног рока. Уочи бомбардовања Солуна 1917. ратну сирочад изместила је у Фалеро код Атине при чему, у договору с Фротингамом, “Српској колонији“ оставља шаторе и храну за прихват инвалида и ратне сирочади, који су с фронта свакодневно пристизала. За опстанак српског националног бића у најтежим тренуцима који су задесили српски народ, најзаслужнији је био Џон Фротингам, заслужнији од било ког Србина. “Господин Фротингам, том приликом шаље по мени Црвеном крсту Србије десет вагона разних ствари, поред два вагона за његове болнице у Скопљу и Ђевђелији. Црвени крст Србије изволео је подарити своја одличја Фротингаму и његовој сестри мис Елизабет Фротингам, а мене је у исто време примио у аудијенцију Њ. В. регент Александар. То је било месеца јануара 1915. када је регент благоизволео одликовати господина Фротингама орденом Светог Саве III степена. По мом повратку у Њујорк ово одличје предато је на свечан начин Фротингаму, уз складан говор на вечери коју је друштво “Српска жена“ приредило у његову част у згради конзулата Србије у Њујорку. Господин Пупин, српски конзул, предао је одличје господину Фротингаму, уз складан говор о Светом Сави. Тој скромној и лепој свечаности присуствовао је и отац Николај, и том приликом на њему својствен начин, одржао такође прикладан и леп говор о нашем народу, његовим патњама и његовим невољама.“
Где год да се у Њујорку појављивала било каква иницијатива за помоћ Србији, Фротингам је био међу првима који се укључивао у акцију. У “Друштву за помоћ Србији“ на челу с Михајлом Пупином, Фротингам је увек био највећи дародавац. У “Клиринг Хаусу“ (Clearing Hous, New York) где су све савезничке земље имале своје одсеке, Фротингам је био члан одсека за помоћ Србији и ту је био највећи дародавац. “Волео је српску земљу, српско дете, српског ђака и о свима се подједнако старао, не штедећи да пружи и више, но што је смео и могао. А колика је његова скромност у томе већа била, утолико се више истицала његова висока фигура.“ А како се у тешким ратним условима на терену, гледајући измучене и промрзле српске ратнике опходио према њима пренећемо део чланка који је објавило Београдско женско друштво: “Ишао је путем, погрбљен и полусмрзнут, српски војник, лице му је показивало душевну бол и патњу. На њега је наишао Џон Фротингам. Зауставио је своја кола и упитао српског војника може ли му чиме помоћи? Досадила ми је туђа помоћ… радије ћу умрети од зиме и бола, него што ћу вечито тражити милостињу. Осећајући сву филозофију ових искрених речи Фротингам се није усудио да му пружи милостињу, скинуо је с плећа свој војнички шињел и огрнуо уморна плећа српскога војника. Ево, ово је само моје, пријатељу; поносан сам што га дајем, и овај малени дар ниси ти тражио, сам сам ти га понудио.“
Српско удружење у Француској објавило је брошуру Српкиње у служби отаџбини и народу коју је Југословенска женска секција превела и објавила у Београду 1933. за коју је предговор написао дивизијски генерал Живко Т. Павловић. О Фротингаму су написали: “Али Бог који се брине о деци послао је њима анђела заштитника. Једна Српкиња, велика патриоткиња живећи у Америци, умела је заинтересовати за српски народ одмах у почетку рата неке богате Американце и међу њима и богату породицу американског филантропа господина Фротингама. Они су јој дали материјала и новац да може основати и издржавати једну болницу. Стигла је међу првим мисијама и извршила свој задатак у Нишу. Наступило је повлачење, сав материјал, двадесет и два вагона која је донела из Америке, која је могла понети и новац, употребила је за спасавање те деце, која је са својим помагачима купила по друмовима и селима. Налазила је децу разног доба, па чак и бебе од неколико месеци, повлачила се са њима до Солуна, ту је организовала прво дечје склониште за породиље у повлачењу. Ту се родило 26 беба.“
Када су народ и ратна сирочад после освајања Србије од стране Бугара напустили Ђевђелију и повукли се у Солуну, Фротингам своју лекарску мисију није повукао у Америку већ је упутио у Ипек (Пећ, који је у то време припадао Црној Гори) и даље према Никшићу… Године 1916. Фротингам је послао и другу мисију лекара Црној Гори истим бродом с црногорским добровољцима и велику количину жита (у неким научним радовима дат је податак да се радило о 300 тона жита) бродом “Бриндизи“ који је потопљен у албанској луци Сан Ђовани ди Медуа 6. јануара 1916. Због помоћи Црној Гори у храни, лековима и слању лекарских мисија краљ Никола одликовао га је орденом Светог Данила које му је у Њујорку уручио црногорски посланик Анто В. Сеферовић.
Новинар “Републике’,’ обележавајући 20 година од Фротингамове смрти, написао је: “Када су се после повлачења кроз албанске клисуре избеглице појавиле на јужној француској обали, тамо их је чекало 25 вагона робе: рубље, одела, обуће, за избегле невољнике… “У Ници 1917. Фротингам је у друштву с Кордениом Северансом, чланом Карнегијеве фондације и капетаном Едвардом Стјуаром (после рата капетан Стјуарт организоваће столарске радионице и дочек српских ратних инвалида из Аустрије и Немачке у Јагодини) први пут посетио своје штићенике. Лично их је размештао по лицејима и остао неколико дана с њима јер су морали с Николом Пашићем преко Рима подморницом коју су Пашићу уступили савезници 1917. да оду на Крф. Тада је одлучио да се пријави Црвеном крсту Америке, за мисију за Јужну Србију, да по могућности добије Монастир (Битољ). При повратку са Крфа с Даринком Грујић обилазио је Солунски фронт и прихватао новонасталу ратну сирочад. О његовом дому у Ници Илустровани календар “Домовина“ који је штампала Српска штампарија на Крфу 1918. објавио је да га издржава богати Американац Фротингам. Једини који је посећивао његове домове у Солуну, Фалеру, Ници и Монтону био је владика Варнава. Привремени дом у Фалеру посећивали су, српски песници Јован Дучић и Милутин Бојић, српски посланик у Атини Живојин Балугџић, руска принцеза Софија Демидов, професор Лазар Шушкаловић (после рата председник општине Панчево). “Зрачак наде ули нам тада појава нашег преосвештеног владике Варнаве, који је дошао у логор да проведе са нама овај велики празник (Божић). Овој свечаности присуствовали су и леди Бојл и њен син Едвард Бојл… Божићни ручак протекао је у радости и тузи. Деца су била радосна, за нас одрасле тај Божић био је пун туге и бола. На челу трпезе владика Варнава са задовољством гледао је радосна дечја лица и слушао њихове срећне узвике кад су им раздељени поклони од њиховог великог добротвора Џона Фротингама, који је тада, а и убудуће, до краја свог живота остао велики пријатељ и наше деце и нашег народа. Владика Варнава је за ручком рекао: „хвала Богу да нам посла добре људе у помоћ да ову децу утешите и обрадујете у беди, јер су она наша узданица.“ Знајући од првог дана шта је Фротингам урадио за Србију и колико је оснивање његовог дома у Каменици било не само племенито већ и национално дело које је наставило улогу у очувању српског националног бића види се из тестамента којим је први патријарх обновљене Српске православне цркве Димитрије дому у Каменици завештао 100 обвезница номиналне вредности од 150.000 динара. После рата, за време рада Српско-американског завода у Каменици патријарх Варнава приликом одласка у Сремске Карловце, увек је прво је одлазио у његов дом да види ратну сирочад и подели им крстиће и након тога одлазио у Сремске Карловце. Док је чекао дозволу да предводи мисију у Битољу вратио се у Монтон јер су се његови штићеници ту сместили због бољих услова од Нице. У Монтону је остао месец дана, дружећи се и играјући се са њима. Од тада па до његове смрти за њих је био “драги тата, father Frotingham“ јер су га у писмима тако ословљавали. У Битољ стиже преко Италије и Грчке 1917. и за време најжешћих ратних дејстава остаје до пробоја Солунског фронта. Регент Александар неколико пута телеграфски га је позивао на ручак док су боравили у атару места Брод у Македонији. Знали су га сви, а он је је још на Крфу упознао комплетан војни и политички врх Краљевине Србије. У Броду се дружио с војводом Мишићем, с пуковницима Миловановићем и с др Сондермајером, енглеским адмиралом Турбриџем. “
Због једногодишњег боравка “под паљбом“ војвода Мишић га је предложио за највише српско ратно одличје Карађорђеву звезду која му је додељена 27. августа 1919. и она га је сврстала у националне хероје Краљевине Србије, у време када је додељивана због заслуга, а не после десет година када су се одликовања делила и капом и шапом. После ослобођења земље, Фротингам постаје шеф дистрибутивног центра Црвеног крста Америке у Скопљу где остаје годину дана. За то време посетио је школе у најзабитијим крајевима Македоније, Косова, Метохије, Прокупачком и Ужичком округу. Школе је обнављао средствима Црвеног крста Америке. За обнављање школа у Прокупачком округу и Македонији, његова сестра Елизабет Фротингам 1919. дала је 190.000 динара. Била је веома активна, лично је плела чарапе за српске војнике и захваљујући њој у Каменици је отворена средња и виша домаћичка школа. Све то је Фротингам радио без ичије помоћи и присуства било ког министарства. У писмима сестри описао је скоро свако село и школе у њима, како су их Албанци и Бугари рушили, како су Бугари крчмили српске шуме на Љуботену. Био је опчињен српским фреско сликарстом, обилазио је српске цркве и манастире, упоређивао је лик Христа у Грачаници с ликом Христа у цркви Богородичног Ваведења у Липљану и “мислим да су јако вредне иако су оштећене.“ “Метохија је била Стара Србија у средњем веку и седиште цркве где се родила династија Немањића, под чијом владавином је Србија достигла велику моћ и развој, а сада после толико векова под турском доминацијом је једна нецивилизована земља и проћи ће много времена пре но што она постане сенка од онога што је била,“ написао је сестри Елизабет 1919. На позив две Американке Хелен Кинг и Виде Метсон из Црвеног крста Америке, јануара 1919. стиже у Врање и оснива “Српско-американски дом“, управу и фонд дома: за почасног председника именован је Џон Фротингам, директорка дома постаје пуковник Црвеног крста Америке Хелен Кинг једна од највише одликованих жена у Првом светском рату, а секретар дома Вида Метсон. “Вашингтон пост“ 19. 3. 1922. писао је о њиховом раду у Врању, још увек не знајући ко је основао дом : “Убрзо после постизања мира читав свет је схватио да су жене, деца и војници Србије у рату прошли кроз већа страдања него било који народ и Црвени крст Америке пошто је сазнао за патње и гладовање великодушних Срба послао им је контигент помоћи. Ове две девојке из Вашингтона ушле су у Врање, тадашњи центар Врањског округа са Србима повратницима у јануару 1919. пронашле су немачку пољску кухињу коју су поставиле на један од слободних тргова, и када су неопходне намирнице допремљене у марту месецу, почела је исхрана око 400 деце, два пута дневно.“ …Ипак 1919. године са радом отпочиње школа и две године су деца седела на сандучићима од конзерви и тако учила. Благодарећи општини врањској и помоћи Америчког Црвеног Крста из Париза у новцу убрзо школа добија свој предратни изглед и би снабдевена са свима потребама школским“, написао је директор школе у Врању, Урош Здравковић.
Преко Даринке Грујић помаже оснивање привременог дома за ратну сирочад у баракама на Врачару и рад прве дечје болнице коју је основала Шкотланђанка др Мекфејл уз помоћ Даринке Грујић. Маја 1919. Фротингам из Скопља стиже у Београд, на Кошутњак да посети ратну сирочад из Београда коју је Грујић сместила под шаторима и заједно траже погодну зграду у Београду, Сомбору, Каменици, за смештај деце из Француске чији се повратак очекивао и ратне сирочади из Србије. Све до демобилизације 1919. радио је као члан Црвеног крста Америке. Касније др Мекфејл сели болницу у Каменицу да буде ближе његовом дому јер је дечја болница добијала његову помоћ преко Института у Каменици. У знак захвалности један кревет у енглеској дечјој болници звао се кревет Џона Фротингама.
Вођен љубављу према српском народу, одмах после завршетка рата, Фротингам је основао домове за српску ратну сирочад у Каменици, Врању и Скопљу који је након две године због пресељења деце у Врању и Каменици био затворен. По повратку сирочади из Француске лично их смешта у Сремску Каменицу, у дворац грофа Карачоњија и оснива “Српско-американски завод“ за прихватање српске ратне сирочади из Србије и Француске. Овај завод оснива “Женску задругу“ под покровитељством Јелене Лозанић, а већ 1922. само годину дана од почетка рада основних и средњих школа у Краљевини СХС, “Женска задруга“ уз новчану помоћ Фротингама оснива прву занатску школу у Краљевини СХС. Исте године Фротингам преузима комплетно издржавање не само “Српско-американског завода“ већ и занатске школе у Каменици.
Још за време боравка ратне сирочади у Ници, Фротингам је размишљао о будућности и опоравку Србије па је у договору с Даринком Грујић послао на школовање у Енглеску у месту Дреј десет ученица да упишу домаћичку школу. После рата слао их је у Чехословачку с којом је Краљевина СХС имала изузетно добре и пријатељске односе и тако је наставио сарадњу с Томашом Масариком коју су он и Јелена Лозанић имали у Њујорку. И пре балканских ратова и за време боравка у Скопљу 1919. Фротингам је као хришћански мисионар одлазио у Константинопољ да као добротвор Робертовог колеџа надгледа његов рад јер се у њему школовала немуслиманска омладина, Православне и Католичке вере. Из Костантинопоља одлази у Праг да се види с личним пријатељем Едвардом Бенешем у то време министром иностраних дела и Загреб да се види с пуковником Миланом Прибићевићем. То је била прва припрема наставног кадра за домаћичке школе, прво ниже, а затим и Више које је основао при Српско-американском заводу у Каменици.
Упоредо с оснивањем занатске школе оснива се пољопривредно-домаћичка школа у којој се већ 1923. полажу први испити пред испитном комисијом коју су сачињавали чланови управе Краљевог фонда, академици Богдан Гавриловић, председник Српске краљевске академије и председник Краљевог фонда, Александар Белић и Сава Урошевић чланови фонда, када су се из Америке вратила 60 студената са завршеним Пољопривредним факултетом које је на школовање одвела др Розалија Мортон. Школа је добила име по њеном оснивачу и дародавцу Џону Фротингаму. Домаћичка школа у свом саставу имала је библиотеку, два разбоја, праоницу за рубље, шиваће машине…
Упоредо с пољопривредно-домаћичком школом по угледу на америчка пољопривредна добра, Фротингам оснива пољопривредно добро у почетку названо “Економија“ са живином, кравама, свињама, коњима, пчелињаком, пекаром и млекаром где су производили млечне производе, са стакленим баштама за цвеће и поврће. “Економија“ је била прво пољопривредно добро не само у Краљевини СХС и Балкану, већ у Европи. Зато што је то за Европу била новина посећивале су га разне иностране делегације. С његовим оснивањем обезбеђена је исхрана штићеника и створени су услови да неписмене и заостале девојке из свих крајева Краљевине СХС пре удаје стекну знање за самостално вођење сеоског домаћинства јер у својим кућама нису имали од кога да науче. С оснивањем пољопривредног добра Српско-американски завод у Каменици није био само културно-васпитна и образовна установа, већ и социјална и економско-привредна.
За увоз хуманитарне помоћи Фротингам није био ослобођен плаћања пореза и такси за робу коју је допремао из Америке, па је држава тако пунила буџет новцем од царинских и судских трошкова. Све то радио је без ичије помоћи било ког министарства. Краљ Александар, после женидбе с краљицом Маријом, основао је Краљев фонд који је установљен 12. 11. 1922., а председник и чланови били су угледни професори, чланови Српске краљевске академије, Новосађанин, Богдан Гавриловић, Александар Белић, Сава Урошевић и Зарија Поповић. Највећи дародавац Краљевог фонда био је Џон Фротингам. Када је наступила светска криза, његова жеља била је да све школе уступи на управљање Краљевом фонду. Пошто се радило о странцу и оснивању прве задужбине у Краљевини СХС, краљ Александар дао је сагласност да се уради Закон о задужбинама 1930. Тако је дворац Карачоњија Фротингам откупио 11. 5. 1929. са 19 јутара земље за 1.000.000 динара, а грофа Карачоњија заступао је познати адвокат из Новог Сада, др права Павлас Игњат. Градитељ-извршитељ из Новог Сада Мелка Јован уочи примопредаје имања Краљевом фонду извршио је процену Фротингамовог имања и утврдио да вреди 5,5 милиона динара са реновираним и новосаграђеним зградама и алатима. За преговоре о предаји комплетног имања на руковање Краљевом фонду Фротингам је овластио Руса Бориса Пељехина, службеника руског Посланства. Тако 18. 5. 1932. Даринка Грујић предаје имање Борису Пељехину који га уз потпис предаје Александру Белићу. Већ следеће године заборавља се заслуга власника имања око оснивања занатске и домаћичких школа, у научним радовима заслуга се приписује једино краљу Александру који је “и поред великих обавеза у вођењу земље основао и школе овог типа.“ После смрти краља Александра заслуга се приписује престолонаследнику Петру II који у време оснивања школа није био рођен. И краљ Александар и престолонаследник Петар II никада нису посетили Фротингамов дом у Каменици, јер се у њему у односу на државне домове живело у изобиљу.
У Врању, својим новцем, саградио је две двоспратне зграде за смештај ратне сирочади, трећу за пријем гостију. Све зграде су после Другог светског рата национализоване, а натписи који су означавали да се радило о његовим задужбинама, као и табла која је означавала његову улицу, уништени су. Две зграде у којима је “Фротингамова српска ратна сирочад“ нашла уточиште, одрастала и школовала се, срушене су и на њихово место саграђена је болница града Врања. Данас у Врању не постоји никакав траг о Фротингаму, а руинирана управна зграда Врањанце подсећа да је неки Американац у пролазу кроз Врање саградио дом за српску ратну сирочад. У Врању је као и у Каменици отворио прве занатске школе у Краљевини СХС, и школовао преко 600 ученика, они који су желели да студирају, стипендирао их, без икаквог уговора и захтева за повраћај новца. Његови питомци су постали лекари, инжењери, доктори наука, генерали, кројачи, столари, железничари, народни хероји у Другом светском рату. За време летњих распуста штићеници су логоровали ван Врања, у Бањи Ковиљачи, у Врњачкој Бањи, Ћуприји, Охриду, Лебану, у манастиру Прохор Пчињски… његов фудбалски клуб из Врања “Америка“ одигравао је утакмице у Ћуприји, Охриду, Бујановцу у који су одлазили пешице јер је као заљубљеник скаута, захтевао да сви штићеници буду физички и морално јаке личности које ће бити у стању да утичу на свеукупни развој Краљевине СХС. Српско-американски дом у Врању у то време био је највећа установа са 30 запослених када је Општина Врања имала само пет запослених. Ратну сирочад збрињавао је из свих крајева Краљевине СХС, из Босне, Хрватске, Далмације, Македоније, Србије, Мађарске, Румуније. После Другог светског рата, неколико хиљада школованих Фротингамових штићеника са завршеним факултетима и знањем француског и енглеског језика дали су велики допринос у развоју Краљевине СХС и Југославије.
Као цивилно лице, посветиће свој живот и наставиће започети хуманитарни рад на збрињавању српске ратне сирочади, са својим директоркама домова наилазиће на невероватне проблеме од стране корумпираних чланова Министарства социјалне политике, вршиће се притисак да му домове одузму. Председник Врањске општине ће га шпијунирати, отварати писма, а “како му је ратна сирочад одузела пола живота“ како је написао у једном писму, под великим притиском, изненада умире у 57. години живота, исте године кад је по плану требало да се затвори дом у Врању и у свим крајевима Краљевине Југославије била је национална жалост. Учествовао је у оснивању прве дечје болнице у Београду у баракама на Врачару преко Даринке Грујић која је Шкотланђанки др Кетрин Макфејл помогла да је оснује. Касније се болница сели у Каменицу да буде ближе његовом дому, јер је добијала његову помоћ у новцу преко Института у Каменици. До престанка рада дечје болнице у знак захвалности један кревет носио је име Џона Фротингама. Његовом иницијативом основано је Америчко-југословенско друштво по угледу на Француско-америчко братсво које је од избијања рата помагао, које је имало око 60 веома утицајних и богатих Американаца. Почетком двадесетог века по мишљењу многих политичара, историчара и научника најјачи “квартет“ Америке сачињавали су бивши председник САД-а Вилијам Хауард Тафт, актуелни председник Теодор Рузвелт, почасни председник Карнегијеве фондације и председник Колумбија Универзитета Николас Батлер и Елих Рут, сенатор Њујорка, председник Карнегијеве фондације који је у време председниковања Теодора Рузвелта био је Државни секретар. Заслугом Фротингама два од ова четири члана били су чланови Америчко-југословенског друштва, Батлер и Рут. На Мировној конференцији у Версају 1919. када су се цртале границе нове државе Краљевине СХС и Европе, присуствовала су четири члана Америчко-југословенског друштва: председник друштва генерал Таскер Блис, Џејмс Шотвел, Михајло Пупин почасни председник друштва и Френк Полк који је после одласка председника Вудроа Вилсона и државног секретара Роберта Лансинга био овлашћен да потписује уговоре и карте нових држава. Највећи социјални реформатор Америке Хомеру Фолксу који је 16. 6. 1920. одликован орденом Белог орла III степена за рад на Солунском фронту, приликом посете Београду августа 1928. као изасланику америчке асоцијације Чајлд Велфер (Childe Welfare-друштвена брига о деци) и једног од директора Америчко-југословенског друштва, клуб Југословенско-америчких пријатеља у својим просторијама у Позоришној улици у Београду приредио му је пријем где су међу присутнима били амерички генерални конзул у Београду Кенет С. Патон (Патон је био и почасни подпредседник Америчко-југословенског друштва), саветник америчког посланика Фишер и други. Фолкс се том приликом присутнима обратио: “На овом месту изражавам Србији захвалност Америке за 1914. годину. Тада је ваш народ не само истерао из своје земље много већег непријатеља, него га је држао у шкрипцу све док се Европа спремала у грозничавим напорима. Тада смо се сви дивили Србији и њеним надчовечанским подвизима. Када је Америка потпомагала српски народ, она је то чинила из захвалности за оно што је тај народ учинио својим животима за срећу и правду целог човечанства.“ Преко овог друштва Фротингам је доводио најбоље америчке стручњаке, социјалне реформаторе који су радили на организовању Министарства здравља и здравствене службе у Краљевини СХС, познате као Народно здравље. Већина чланова Америчко-југословенског друштва била је одликована орденима Краљевине СХС стечених на Солунском фронту и они чине највећу групу одликованих страних држављана. Захваљујући њиховом раду, хуманитарном раду Џона Фротингама, др Едварду Рајану који је за време окупације одлазио у Румунију да купује жито за становништво Србије новцем који је из Њујорка слала Јелена Лозанић, Карнегијевој и Рокфелеровој фондацији, актуелном председнику Вудроу Вилсону (знао је за Фротингамове домове у Србији и телеграмом их бодрио да издрже још мало јер ће се вратити својим кућама), претходним председницима Вилијаму Хауарду Тафту и Теодору Рузвелту, Рут Фарнам, Малвини Хофман, др Розалији Мортон, српска ратна сирочад дочекала је повратак у ослобођену домовину. Све савезничке земље имале су у “Гранд Централ Паласу“ продајне киоске “Базаре“ у којима су се продавали ручни радови, а новац је био намењен становништву. Председник Српског одбора у Њујорку који је основала Јелена Лозанић био је Брек Трубриџ (Breck Trowbridge). Он је довео некадашњег председника Рузвелта који је одржао говор. Црвени крст Србије у знак захвалности Хуберту Хуверу који је за време рата слао велике количине намирница српским избеглицама у Француској, после рата у Љубљани имао фондацију која је хранила 25.000 деце, у Србији је хранио 180.000 деце, одликовао га је 8. 6. 1923. Од именовања председника Вилсона за почасног председника Црвеног крста Америке у Бостону 1917. почео је да се слави Косовски дан за који су штампани постери с ликом кнеза Лазара. Формирана је посебна мисија Црвеног крста Америке за Србију која је већ децембра 1917. штампала извештај. За све што је урадио за Србију и српски народ, Београђани му се одужују и тргу испред железничке станице према Немањиној улици дају име Вилзонов трг. Због хуманитарног рада ових фондација и племенитих Американаца, Србија, Краљевина СХС и Краљевина Југославија најбоље дипломатске односе имала је с Америком и они су трајали од оснивања америчког конзулата Америке у Нишу 1914., до избијања Другог светског рата. С Јеленом Лозанић (кћи Симе Лозанића, удала се за Фротингама 1921.) основао је Интернационални српски образовни комитет у Њујорку 1919. који је имао задатак да прикупља новац за домове у Врању и Каменици. За председника овог комитета била је именована неуморна др Розалија Мортон позната по раду и оснивању болнице у Седесу, која је допринела лечењу хиљаду српских ратника. За првог члана Интернационалног српског образовног комитета био је именован јеромонах Николај Велимировић чији се национални и хумани рад огледао у непрекидним путовањима на релацији Енглеска, Америка, Шкотска и Швајцарска.
Фротингам је приликом прославе десетогодишњице ослобођења земље 1928. као национални херој Краљевине Србије, витез Карађорђеве звезде, на позив личног пријатеља краља Александра присуствовао прослави. “Када дођем у Југославију, ја се осетим као у својој другој домовини“, изјавио је новинару “Политике“. Том приликом посетио је Скопље, а “Општина царског града Скопља прогласила га почасним грађанином“. То се није случајно догодило, јер у време када је због отварања дистрибутивног центра у Скопљу и једногодишњег рада и непрекидног боравка од 1917. до 1918. у Битољу, општина града Скопља главној улици дала је његово име. Утиске с путовања сестри Елизабет описао је на следећи начин: “Путовао сам у Вучитрн, а улица која је углавном са турским радњама, названа је по мени. Оставио сам им 1.000 динара, с којим могу да улепшају улицу. Вучитрн је саграђен на месту једног средњовековног замка који је био пре турског освајања.“
Као врстан путописац сестри Елизабети описао је иглед Приштине: “Приштина која је била моја последња дестинација и најсевернија тачка је мали град, веома турски, тих, с прилично малим позоришним распоредом у центру (то уопште није трг), који има префектуру, џамију, бунар и неколико других интересантних зграда.“
Саопштио сам им да не желим више да добијам одликовања, тако да су Скопљанци на крају одлучили да ће се улица звати, улица мајора Фротингама. Она води од реке до угла хотела Бристол и назад до задњег дела хотела Велика Србија. Бристол је хотел прве класе, а хотел Србија је трговачки. Тако би путници бар требало да знају за наша имена. Деветог јула стигао сам у Софију аутомобилом, наставио сам у Константинопољу где сам посетио колеџ и бродом отишао до Констанце, а возом у Букурешт.“
Убрзо након проглашења Краљевине СХС главна улица с именом Џона Фротингама, добија ново име, Краља Петра улица (данас улица Македонија), а Фротингаму додељују нову улицу. По унапред утврђеном програму у Скопљу су га дочекале многобројне делегације, између осталих дочекао га је епископ Варнава који га је поздравио лепим говором. После Скопља отпутовао је да још једном посети “најтрагичније, најизолованије, најсудбоносније српско поље, поље црних птица “Fild of Blacкbirds“ како је један од највећих америчких скулптора и један од највећих националних српских радника Малвина Хофман назвала Косово Поље приликом посете Грачаници 1919. Она је као хуманитарни радник и члан Црвеног крста Америке за Србију радила од 1915. до избијања Другог светског рата. У Србију је послао Хувер, а после посете Скопљу и Грачаници, новинар “Политике“ с Фротингамом је обавио разговор: “Овај питоми и добродушни свет чини ми се толико близак, као да сам читав век провео с њима. Волим Македонију и због њене песме, која има једну специјалну драж. За време свога пута кроз Јужну Србију прикупио сам врло много оригиналних песама.“
За живота бавећи се хуманитарним радом, српској ратној сирочади пружио је руку спаса када се нико није надао ни очекивао, јер нико у Србији није знао за њега нити је пак он у њој неког познавао. Помагао је и давао свуда где је требало: у Америци је помагао МекДоувел музичку колонију у којој је са сестром био један од директора кроз коју је прошло 7. 500 студената музике, у Бруклинској музичкој академији био је директор, помагао је Арт центар за уметничку фотографију у Њујорку, Ботаничку башту у Бруклину, био је члан Заједничког одбора о начину спречавања деликвенције у Њујорку, Брин Мор колеџ у Пенсилванији. У Француској је збрињавао француску ратну сирочад, основао је фондацију, а у зградама које је купио сместио је супруге изгинулих ратника, у Белгији је водио бригу о осакаћеним ратницима због чега му Национална федерација у рату унакажених инвалида у Бриселу 1932. у знак захвалности додељује диплому. У Србији је помогао завршетак изградње уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“, Дому госпођа дао је 850.000 динара, Качаничкој општини 100.000, за зидање соколског дома у Скопљу 100.000, помогао је завршетак изградње соколског дома у Струмици, при гимназији у Скопљу основао је фонд “Пет пријатеља из Бруклина“, Црвеном крсту Београд поклонио је рендген апарат… Помагао је феријална и скаутска друштва 1917. у Водени (данас Едеса) када се сусрео с др Милошем Ђ. Поповићем, оснивачем скаутизма у Краљевини Србији, као и лоптачке клубове, био почасни председник БАСК (БАСК је од оснивања имао само три почасна председника, Љубомира Јовановића, министра просвете, Јована Фротингама и Даринку Грујић, како је писало у Споменици БАСК-а). Био је велики добротвор певачког друштва “Вардар“ у Скопљу, као добротвора и великог добротвора његово име и фотографије налазимо у споменицама “Београдског женског друштва“ “Друштву кнегиње Зорке“, “Материнском удружењу“… Купио је имање у Дубровнику (700.000) динара за изградњу дома за опоравак деце после затварања дома који је водила др Мекфејл. Фротингамови унуци данас су једини и прави власници непокретности у Србији и Хрватској: плацева на коме су биле саграђене три двоспратне зграде у Врању, зграда Карачоњијевог дворца са 19 јутара земље у Сремској Каменици и имање у Дубровнику познато као Бискупија из доба Дубровачке републике. Фротингам је носилац следећих одликовања: три пут га одликовао Црвени крст Србије 1915. и 1916. (Ниш, Крф), два ордена Светог Саве III реда, 1915. и 1917. у Солуну, одликовање Црне Горе, орден Светог Данила, 1917. Карађорђева звезда IV реда 1919. у Београду, Бели орао II реда 1928., Југословенска круна другог реда 1931. Диплому Националне федерације осакаћених и инвалида рата Белгије, добио је 1932. Златну значку Феријалног савеза Краљевине Југославије, повељу Сокол жупе Краљевић Марко из Скопља, постхумно му Сокол жупа “Краљевић Марко“ из Скопља 1937. доделила диплому, а црква Светог Саве у Њујорку 1945. доделила му је повељу. Имао је улице у Скопљу, Врању, Сремској Каменици и Вучитрну. Био је почасни грађанин Врања и Скопља 1921. У Скопљу Коло српских сестара прикупљало је новац за изградњу споменика у Скопљу. Градоначелник Београда Милутин Петровић 1935. (те године Петровићу је истекао мандат) обећао је Даринки Грујић да ће у Београду добити споменик и трг с његовим именом. Шта је значио његов рад за Србију може се видети из Споменице Леди Пеџет штампане 1959. У Мелбурну: “Нема међ Американцима Џона Фротингама, нестало је међ Французима Луја Бартуа, Виктора Берара, Франша д’Епереа, међ Швајцарцима Арчибалда Рајса.“ После његове смрти у Београду и Врању одржане су комеморативне седнице, а Београдско женско друштво које је највише помогао посветило му цео број свог издања у коме су објављене његове фотографије, Јелене Лозанић и сестре Елизабет Фротингам. После Другог светског рата и доласком нове комунистичке власти, комеморативни скупови нису се одржавали у државним установама. Штићеници, пријатељи и Српска православна црква били су једини који су желели да отргну од заборава лик Џона Фротингама и његов вишедеценијски хуманитарни рад јер су скоро сви јеромонаси, владике и епископи сарађивали с њим. Први комеморативни скуп у комунистичкој Југославији, поводом шеснаест година од његове смрти, одржан је 18. 11. 1951. у Саборној цркви у Београду, у време патријарха Викентија Проданова на коме су чинодејствовали, епископ будимљанско-полимски Макарије, епископ бањалучки Василије и епископ топлички Доситеј, коме је присуствовало преко 450 његових пријатеља и штићеника.
После смрти Фротингама новине на словеначком језику “Нови лист“ које су излазиле у Буенос Ајресу објавиле су чланак о Фротингамовој смрти 1936. Њихова процена била је да је дао преко 100 милиона динара, а “Политика“ је у чланку о његовом животу и раду објавила податак да је за више од двадесет година рада, Србији дао преко 250 милиона динара у злату (око 50 милиона долара). Буџет Краљевине Србије 1913. био је 130.764.000 динара, што значи да је Србији и Краљевини СХС дао износ као две године буџета Краљевине Србије.
Југословенска делегација посетила је његов гроб у Гетари и породици Фротингам однела дуборез на коме су урезани називи око 40 друштава и установа које је помагао. Између осталих захвалност су му изразили: Савез добротвора Србије, Удружење резервних официра и ратника Београд, Сокол жупе из Новог Сада, Скопља и Кавадара, Соко Краљевине Југославије, Удружење ратних инвалида Београд, Народна одбрана Београд, Управа Краљевог фонда Београд, Бановински одбор Црвеног крста Скопље, Савез хуманих друштва Београд, Енглеско-американски клуб Београд, Савез Југословенско-чехословачке лиге Београд, Удружење женских лекара Београд, Удружење пензионисаних официра и чиновника Београд, Друштво мајке Јевросиме Београд, Материнско удружење Београд, Удружење домаћице и матере Београд, Друштво кнегиње Љубице, певачка друштва “Просвета“, “Вардар“ и “Мокрањац“, Дом слепих, Дом слепих “Краља Александра“ Земун, Коло српских сестара Београд-Скопље, Друштво кнегиње Зорке, Женско друштво, Дом Свете Ане, Женско радничко склониште Београд, Дом ученица Београд, Државна реална гимназија Скопље, Општина града, домаћичка школа Краљевог фонда, Женска занатска школа Сремска Каменица, Општина града Врања, Американски дом и занатска школа Врање а на средини дубореза великим словима урезан је текст: “СПОМЕН ВЕНАЦ ПОКОЈНОМ ЏОНУ ФРОТИНГАМУ ЗАХВАЛНА ЈУГОСЛАВИЈА.“
Да у његовој архиви нису сачуване повеље о одликовањима, данас не бисмо знали да је Американац Џон Фротингам био носилац највећег броја највиших српских и црногорских ратних и мирнодопских одликовања и највећи добротвор Србије и српског народа.
Његовов штићеник из Бачког Градишта 1934. посветио је песму Фротингаму из које ћемо пренети задњи стих:
Пут далеки он превали
Па к нама долеће, да гледа како расте наше српско цвеће,
Златно срце, дивна душа, рајска љубав само, Бог да живи Оца Фротингама.
Овом приликом треба се подсетити речи капетана Стевановића, из писма објављеног у “Политици“ 1915. после његове прве пошиљке када је Србији послао прву ратну болницу, лекаре, медицинске сестре, санитетски материјал и друге намирнице: “Много и много ми Срби дугујемо овоме великом пријатељу и добротвору нашем. Хвала му.“
Завршавајући поглавље о Американском дому у Врању у Друштвеној историји Врања, Риста М. Симоновић написао је:
“Племенито дело многих дародаваца из Америке и наше земље никада неће бити заборављено нити уништено. Американци који су осим велике помоћи у оружју и храни за време Првог светског рата и одлучног учешћа у стварању државе СХС у Версају, створили су и овај дом за ратну сирочад целе наше земље заслужили су да та племенита дела никада не заборавимо. И овај пут упућујемо им једно велико и незаборавно ХВАЛА.“
Кратка биографија аутора есеја: Симоновић Р. Томислав рођен је у Врању 1950., где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на Природно-математичком факултету (примењена хемија) у Скопљу. Радио је као технолог у Дуванској индустрији и Памучном комбинату у Врању. Објавио је неколико радова о утицају мангана на људско здравље. Са браћом и сестром приредио је Друштвену историју Врања од краја 19. до краја 20. века, Ристе М. Симоновића. За дан Града Врања 31. јануара 2014. додељена му је повеља захвалности, за изузетну сарадњу и допринос у расветљавању и афирмацији историјских чињеница Врања и југа Србије.
Коментари
Odličan tekst koji je rasvetlio mnoga neznanja o ljudima koji su mnogo zadužili Srbiju, a ne pominjemo ih se dovoljno. Ovo je dobar primer kako treba pisti o tome, da se ne zaboravi.
Остави коментар