МОХАЧКА БИТКА 1526. ГОДИНЕ И СРБИ У УГАРСКОЈ НА ПРЕЛОМУ ВЕЛИКИХ ЕПОХА

МОХАЧКА БИТКА 1526. ГОДИНЕ И СРБИ У УГАРСКОЈ НА ПРЕЛОМУ ВЕЛИКИХ ЕПОХА

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

После повратка Јакшића у Нађлак и обнове истог након катастрофе која је задесила њихове поседе 1514. године и у време Дожиног устанка, вести о Петру Јакшићу су све ређе, а после 1521. године потпуно нестају у историји, због чега је у науци опште прихваћено мишљење да је у датом периоду и умро, али није познато под којим околностима.[1] Сличне нејасноће постоје када је у питању и његова супруга Катарина. Није поуздано утврђено време Катаринине смрти, јер су различити подаци о годинама када је неспорно још увек била жива. Данашња историографија наводи да је Катарина Чаки-Јакшић била жива 1521. године, дакле у време смрти њеног мужа Петра.[2] Податке о њиховим синовима из тих година немамо, јер су тада, вероватно, били у млађем животном добу.[3] Након смрти Петра, као племић Угарског краљевства, његов брат од стрица, Марко, заједно са породицом наставио је да живи у Нађлаку, суочавајући се са новим изазовима који су се пред њим и светом у коме је егзистирао појављивали непредвидљивим развојем и брзином. Уз неколико других племића, Марко Јакшић се помиње као припадник мађарске властеле краља Лајоша II Јагелонца у првој половини 1525. године и то у тексту, где је његово име написано поред титуле грофа: „…grófok valamint Jakšić Márk“.[4] После заузимања Београда 1521. године, султану Сулејману II Величанственом био је отворен пут до Будима, својеврсног седишта једне старе и некада респектабилне државе са одговорним владарима који често не би ни дозволили могућност неком завојевачу да му уопште буду отворени било који путеви у Мађарску, а на које претходно не би био позван. Међутим, ти владари били су већ одавно мртви, а на престолу Угарске седео је младић који ни у ком случају није одавао утисак емотивно и карактерно стабилног, самоувереног и пре свега одлучног и одговорног владара. Син Владислава II, Лајош II био је лакомислен и врло сугестиван млади човек који је још од ступања на престо Мађарске главну реч у држави препустио великашима, страховито корумпираним и људима са потпуно индиферентним односом према свим потребама и интересима Краљевства.[5] После освајања Родоса 1524. године султан Сулејман понудио је Угарској могућност склапања мира, из разлога што је турски владар припремао ратни поход на Египат. Међутим, папи Хадријану VI (1523-1534) и надвојводи Фердинанду Хабзбуршком, брату краљице Марије, Лајошеве супруге, пошло је за руком да убеде угарског владара да политику усмери у правцу одбијања султанове понуде.[6]

Уместо да ова одлука буде само део разрађене и утврђене стратешке политике једне озбиљне државе и владара, Лајошев одговор на султанову понуду открива сву неодговорност и лакомисленост угарског владара, због тога што је морао бити свестан чињенице да свака провокација суседног Османлијског царства, које је било у невиђеној експанзији, може да значи смртни ризик, како по његов престо, тако и по државу на чијем челу је био. Међутим, краљ није о томе водио рачуна, као ни други креатори државне политике из његове околине. Деценије устаљеног занемаривања обавеза према обезбеђивању одбране јужне границе, старања о неопходним логистичко-стратешким питањима сузбијања турске опасности на војно-политичком и дипломатском плану, а изнад свега потпуна апатија владајућих феудалних кругова према поменутој проблематици, тих година је ушла у акутну фазу. Сетимо се само на које је све проблеме наилазио деспот Стефан Бериславић када је покушавао да обезбеди новчана средства за одбрану преосталих пограничних утврђења на југу државе, чији је стратешки значај у великој мери, ионако био уздрман и донекле обесмишљен падом Београда и Шапца и то из сличних разлога, због којих је сада само питање опстанка Угарске постављено у први план. Апсурдно, али из догађаја од само три до четири године пре нових политичких компликација у односима између Угарске и Турске, као да нико од аристократско-бирократских и административно-управних кругова Краљевства није извукао поуку и преко потребно искуство. Извештаји о расходима државне (краљеве) благајне из 1525. и 1526. године пружају информације о томе да изасланици Марка Јакшића, а и он лично, слично свом сестрићу, српском деспоту, готово „опседају“ краљевог ризничара захтевима за исплатом најамнина за најамничке чете, под његовом командом и материјалних средстава за редовно функционисање система одбране.[7] Остало је забележено да је Валентин Литерат, Марков изасланик, 16. марта 1525. године добио само 2 форинте из краљеве благајне, а 2. априла исти износ.[8] Краљ, често није био у стању ни да исплати трошкове изасланика пограничних војних заповедника.[9] Крајем 1525. године Павле Бакић, најугледнији српски главар у Турској и будући српски деспот, након што је постигао споразум са Павлом Томоријем, капетаном Доњих крајева, са породицом је прешао из Турске у Угарску, доносећи вести да је ратни поход Сулејмана II сасвим известан.[10]

Без обзира на сва предвиђања о извесном турском походу, јасне знакове и вапаје пограничних команданата, као и малобројних савесних краљевих саветника и великаша, круна и надлежне власти у Угарској нису ништа учинили ни када је поход заиста почео почетком маја 1526. године, чак ни до првих дана јула, када је „џиновска“ и добро опремљена султанова армија од сто хиљада људи, већ била у Београду.[11] Видевши страховиту турску опасност на граници уочи преласка султанових трупа преко Саве, српско становништво из Срема иселило се у Поморишје, што је додатно ослабило ионако непостојећу одбрану јужне угарске границе.[12] Могуће је да свест о потреби пружања адекватног отпора новој „мухамеданској“ инвазији није никада у потпуности „овладала“ разумом највиших државних кругова Угарске, док је код краља изазвала потпуно закаснелу реакцију.[13] Коначно, „до судара“ два стара непријатеља дошло је на Мохачком Пољу, јужно од Мохача, 29. августа 1526. године у послеподневним часовима (око 17 часова) и битка је трајала два сата, дакле релативно кратко, али је представљала потпуну катастрофу по угарску војску и државу за релативно дуг период.[14] Угарске снаге су доживеле апсолутни пораз, а сама битка претворила се у прави масакр над војском краља Лајоша II. Претпоставља се да је погинуло око 24 000 угарских војника, а међу њима два надбискупа, пет бискупа и несигуран број великаша, па и сами врховни заповедници Павле Томори и Ђорђе Запоља.[15] Краљ Лајош преживео је битку и покушао је да се спасе бекством, али је убрзо страдао сасвим несретним случајем. Наиме, после боја почела је да пада јака киша, од које су набујали околни потоци и баре и у једној тако непремостивој речици Чели, угарски краљ је настрадао дављењем.[16] После „Мохачког масакра“ више није било никога ко би се супроставио султану у даљем напредовању, тако да се он, уништавајући све на свом путу, 12. септембра обрео у Будиму, где је неколико дана боравио у краљевом двору.[17] Почетком октобра исте године османска ордија на челу са султаном Сулејманом II Величанственим прешла је Дунав, а потом се преко Београда вратила у Цариград, водећи са собом богат плен и велики број робова.[18] Према извештајима, од угледнијих Срба-учесника, у бици је вероватно погинуо Манојло Бакић, брат Павла Бакића, а Марко Јакшић, Радич Божић, па и сам Павле Бакић исту су преживели. Немогуће је утврдити тачан број погинулих или преживелих српских ратника, једино можемо констатовати да их је било у обе поменуте групе.[19]

Пораз је био потпун, а судбина Мађарске била је „исписана крвавим мастилом на безбројним лешевима увелог цвета мађарске племићке елите“ палог на Мохачком Пољу. Није претенциозно рећи да је ово „мађарско Косово“ или „мађарски Аженкур“ одредио исход бескрајног, готово стопедесетогодишњег ратног клинча у који су били ухваћени Мађари и Турци. Угарска је била обезглављена, без јасно одређеног наследника круне, у хаотичним политичким приликама, са подељеним и завађеним племством, „осакаћеним“ финансијама, опустошена, попаљена и уопште унесрећена.[20] Мохачка битка заиста је представљала важну прекретницу у историји Угарске, а како је Марко Јакшић био њен учесник и сведок дешавања у њој, као и посматрач последица које је битка изазвала, аутор је сматрао да би било прикладно, у донекле опширнијој форми анализирати поменуте догађаје. Дефинитивно, Угарска је након ове битке изгубила свој дотадашњи прворазредни политички значај у релацијама са другим европским државама, посебно у региону, односно постала је држава другог реда. Само петнаест година после Мохачке битке, Угарска се практично распала на три дела и тај догађај представља директну последицу пораза на Мохачком пољу, а у наредним вековима изгубила је и своју политичку самосталност за коју се грчевито борила. Наведена самосталност Угарској је враћена тек 1918. године, после распада Аустроугарске монархије. Мохачким поразом отворено је једно сложено, правно-противречно питање наследника круне, које ће у Угарску унети вишегодишњи раздор и коначно је „бацити на колена“ 1541. године када су Османлије освојиле највећи део земље са Будимом. Постојала су два претендента, Јован Запоља, као кандидат значајнијег дела племства и великаша који је имао и подршку свих непријатеља Хабзбурговаца из иностранства.[21] Запоља и његове присталице су прилично рачунале на закључке сабора из 1505. године по којима ниједан странац не би могао да добије угарску круну. Други претендент био је Фердинанд Хабзбуршки, припадник старе немачке аристократске и царске династије, брат тадашњег римско-немачког цара Карла V и краљице Марије, удовице угарског краља палог на Мохачком пољу. Фердинанд и странка коју су предводили краљица Марија и палатин Стефан Батори из Пожуна, своје интересе поткрепљивали су аргументима насталим на основу уговора Хабзбурга и Хуњадија из 1463. године и Јагелонаца и Хабзбурга из 1491. и 1515. године, у којима се предвиђало да Хабзбурзи наследе угарски престо, уколико мађарски краљ умре без мушког наследника. Не губећи време, Запоља је већ 17. октобра 1526. године окупио своје присталице и племство из околних жупанија на чувени договор у Токају, где је на основу саборске одлуке из 1505. године формално проглашен за кандидата који би на предстојећем сабору, сазваном у Столни Београд за 5. новембар, требало да буде изабран за новог угарског краља.[22] На договору у Токају од припадника српске властеле био је присутан једино Марко Јакшић, мада су у дато време и многи други великаши српског етничког порекла били уз Запољу.[23]

На повратку са скупа у Токају, дакле у другој половини октобра 1526. године, Марка је заробио тамишки жупан Петар Перењи и за његов откуп је тражио четири хиљаде форинти.[24] Поменути догађај очигледно је имао и своју „предисторију“. Наиме, доступни подаци о овом инциденту говоре нам да је Перењи од Марка захтевао новчану донацију у износу који би био у сразмерном односу са величином његових поседа, а у сврху одржавања и даљег усавршавања одбрамбене функције темишварске тврђаве, као и за издржавање војне посаде у њој.[25] Сасвим је извесно да Марко Јакшић у поменутом периоду није располагао са неким значајнијим финансијским средствима, а сигурно је да је учешће у Мохачкој бици потпуно „испразнило његову кућну ризницу“. Није поуздано утврђено колико времена је Марко провео у заточеништву, али са обзиром да га не налазимо међу учесницима Државног сабора који се састао 5. новембра 1526. године у Стоном Београду, претпостављамо да је у датом периоду, а можда и касније, још увек био сужањ Петра Перењија.[26] Супруга Марка Јакшића, Поликсена потицала је из имућне римске породице и са собом је у брак „донела богат мираз“ који је у овом случају послужио као финансијска основа за откуп ради ослобођења њеног мужа. Марко је пуштен из тамнице и омогућено му је да се врати на своје поседе, а откуп је исплаћен и то у пуном износу, две хиљаде форинти у чистом злату и две хиљаде „у старом мађарском новцу“.[27] Док је трајала ова незавидна ситуација у којој се нашао Марко Јакшић, Јован Запоља је изабран за краља Угарске на сабору у Стоном Београду (Székesfehérvár) 10. новембра 1526., а већ следећег дана је и крунисан, пошто се круна налазила у поседу његових присталица.[28] Супротни табор Фердинанда Хабзбуршког у одређеној мери је деловао спорије и неажурније у односу на Запољину странку, али је ипак са подршком малобројнијег племства, у том тренутку, аустријски надвојвода изабаран за краља Угарске 17. децембра 1526. године на сабору у Пожуну.[29] Као директна последица мохачког пораза, ова најновија подела и „политичко врење“ у Угарској ће финализовати процес потпуног расула Краљевства и коначне поделе мађарских земаља на два, а касније и на три дела.[30] Још увек видајући „незацељене ране“ од последњег рушилачког похода турских харамлија на просторе и насеља у којима је живео, у тим бурним и преломним временима српски свет на просторима Јужне Угарске и шире посматрао је, али и учествовао у свим турбулентним догађајима који су се налазили у вези са „постмохачком епохом“ у историји Угарске. Међутим, пажњу српског етноса, али и других етничких заједница и свих социјалних скупина на поменутим просторима, у ово време, није посебно заокупљао сукоб два претендента на угарски престо, већ појава и делатност једног интересантног, мистичног и интригантног човека који је у српској историографији остао упамћен као Јован Ненад, „од Бога послани цар“ или „Цар Јован Ненад“.[31]

[1] У новијој историографији и науци је опште прихваћено да је Петар Јакшић преминуо после 1521. године, што показује да извори нису забележили тачан датум и место његове смрти, нити какве су је околности евентуално пратиле. Услед недостатка поузданих података о тачном времену или узроку смрти, а слично као и код других чланова породице Јакшић и у случају Петрове смрти су се јављале и данас се јављају бројне недоумице и непознанице. Старија историографија је под утицајем савремених хроничара и писаца дуго сматрала да је Петар Јакшић смртно настрадао 1526. године у Мохачкој бици. Дато уверење подржавају и поједини српски историчари на почетку двадесетог века. Тако, Јован Радонић и Станоје Станојевић, на основу казивања Боровског, тврде да „су оба брата (Марко и Петар – примедба аутора) учествовала у Мохачкој бици, али да се из ње враћа само један (Марко – примедба аутора)“. Међутим, није сачувано ниједно аутентично и веродостојно сведочанство које би потврдило изнету тезу. Истог мишљења је и Иларион Зеремски, док се Алекса Ивић није експлицитно изјаснио о поменутом питању. О овим нејасноћама, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536, Јован Радонић, Borovszky Samu: A Nagylaki uradalom története. Székfoglaló értekezése (Értekezések a történeti tudományok köréből. XVIII. Kötet 10. szám) Budapest. 80. стр. 50, Летопис Матице српске, књига 204, свеска IV за годину 1909, Матица српска, Нови Сад, 1900, стр. 344, Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско-српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 164, Иларион Зеремски Српска властела Јакшићи у Угарској, Календар Матице српске за годину 1908, Нови Сад, 1907, стр. 62. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 27, Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, од најстаријих времена до Карловачког мира 1699, књига прва, Матица Српска, Нови Сад, 1990, стр. 154, Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28-29, Јакшићи I-II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160, Н. С. Шулетић, Јакшић, Петар, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 250.

[2] Према генеаолошкој таблици породице Јакшић код Алексе Ивића, Катарина Чаки је била жива 7. априла 1539. године. Међутим, аутору није доступан податак на основу кога је А. Ивић изнео поменуту тврдњу, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 27. Упореди и Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28-29, Јакшићи I-II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160.

[3] Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 154-155.

[4] Kubinyi András, A Királyi udvar élete a Jagelló – korban, Kelet és nyugat között, tanulmányok Kristo Gyula tiszteleteletére, Szeged, 1995, 309-335, Fraknói Vilmos II, Lajos kszámadáskőnyve, 1525 január 12 – július 16, Magyar történelmi tár, 22 (1877) 45-236

[5] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 57-58.

[6] Исто, стр. 57.

[7] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 472.

[8] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 58.

[9] Исто, стр. 58.

[10] Павле Бакић прешао је у Угарску у пратњи своје породице, али и браће Манојла, Петра, Комнена, Димитрија и Михајла са њиховим породицама, носећи са собом огромно покретно имање. О преласку Павла Бакића у Угарску, као и о историјату породице последњег српског деспота, види: Ненад Лемајић, Бакићи, породица последњег српског деспота, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 226, (209-336). Иначе, постојао је својеврсни систем обавештавања угарских власти о свим значајнијим покретима османлијске војске од стране српских обавештајаца из Турске који би својим земљацима у Угарској преносили тумачења различитих „симбола“ по којима се знало да ли султан и османлијске власти имају намеру да ступе у одређени ратни поход против неке од земаља. Павле Бакић је дате 1525. године пружио једно такво тумачење, јер је знао да султан сваке године, 1. децембра објављује наредбу да сви морају бити спремни да ступе у ратни поход наредне године. Међутим, када не би заиста имао намеру да ратује, он би након недељу-две дана упутио допис локалним санџакбеговима и војводама помоћних одреда да организују зборове „и захтевају новчану помоћ од народа“. Поменуте 1525. године изостао је описани допис султана, што је био јасан знак да за следећу годину турски владар уистину припрема ратни поход, види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 475, нап. 34.

[11] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 476. Половину османлијских трупа чиниле су регуларне снаге, а претходница турских трупа избила је на границу код Београда у другој половини јуна, где су одмах почели радови на изградњи моста преко Саве ради пребацивања војске у Срем. Са главнином трупа, султан је у Београд стигао почетком јула, а границу је, према краљевим налозима, бранио Павле Томори са насадистима, хиљаду коњаника и пет стотина припадника пешадије. Без појачања, сви они заједно морали су да се супротставе раније поменутој сили како би је омели у њеној намери да изгради мост и пребаци се преко реке на угарску територију.

[12] Исто, стр. 476-477. Део тог становништва, сасвим сигурно, дошао је и на поседе Јакшића у Поморишју.

[13] По предлогу палатина Баторија, краљ Лајош II је тек 20. јула кренуо са свега 2 500 војника из Будима у Толну, где је чекао да му се придруже феудалци са својим одредима, војне снаге жупанија и најамници. Војска се није никада окупила у довољном броју, мада се очекивало да ће се то догодити током пута дуж Дунава према Драви, јер је намера угарских заповедника била да спрече султанов прелазак преко Драве. Томори се са бродовима и копненом војском придружио краљевим трупама, а хрватски бан Крсто Франкопан је стигао у последњем моменту. Поред њих, војсци су се придружили и Петар Перењи, Јован Драгфи и помоћне чешке трупе. Запоља није успео да се приближи бојишту, иако је под својом командом имао знатан број оружаних снага. Када су у питању српске снаге и великаши, у бици су учествовали Радич Божић, браћа Бакићи и Марко Јакшић. За врховне команданте краљевих трупа именовани су гроф Ђорђе Запоља, брат одсутног војводе ердељског и Павле Томори који је са десет хиљада војника покушавао да успори кретање османлијске војске, али њен прелазак преко Драве није успео да спречи. У табору угарског краља владало је веома конфузно, ако не и хаотично стање, јер нико од присутних војних заповедника није се заиста разумео у систем командовања и тактичког маневрисања над тако бројном војском. Сам Томори је признао да „није у стању управљати великом војском“. Пред саму битку није био усвојен предлог Павла Бакића и Радича Божића да се угарска војска не упушта одмах у борбу, већ да се „од кола направи заклон и да се тако сачека непријатељ, док не пристигне помоћ и појачање“, али је Томоријев предлог да се одмах крене у борбу добио подршку Ратног савета. Укупно, угарска војска је бројала од 27 000 до 30 000 ратника и представљала је једва трећину гигантске армије султана Сулејмана II Величанственог. Сазнавши од ухода за положај угарских трупа, султан је извршио и последње потребне припреме пред напад, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 63-64. Упореди и Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 477-478.

[14] Алекса Ивић погрешно наводи 19. август, као датум када се одиграла Мохачка битка, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 64.

[15] Потребно је да појаснимо да је битка била завршена већ на почетку сукоба и то на штету угарске војске. Разлог за то стоји у чињеници да су се Мађари, услед бројчане инфериорности, одлучили за традиционални облик ратовања, који се састојао у силовитом удару малобројнијих оклопљених коњаника, чији напад, претпостављало се, Турци не би могли да издрже. Међутим, овај пут „традиционална тактика“ није дала повољне резултате, јер је коњицу задржавала јака артиљерија са турске стране, због чега су Угри били онемогућени у маневарском смислу и простору, а ускоро и сасвим окружени од стране далеко бројнијег непријатеља. Класични ред сукобљених страна у бици убрзо је био претворен у хаотично стање, где су се заправо у мегданима међусобно бориле мање групе ратника или појединци засебно. Резултат страховитог турског покоља над угарском војском састојао се у тешком сазнању да је изгинула готово сва пешадија и огроман део тешке коњице. Са друге стране, главнина лаке коњице и „племићке војске“ успела је да преживи овај страховити сукоб. Након битке султан је наредио додатни покољ заробљеника који је ревносно спроведен, види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 478.

[16] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 64.

[17] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 478.

[18] Након заузимања Будима, Турци су прешли на другу обалу Дунава, опљачкали и спалили Пешту, али и сва насеља приликом повратка у Београд, иако према угарским извештајима, султан није дозволио да се та иста и друга места у Угарској уништавају у времену док се његова војска кретала према Мохачу. Султан је имао намеру да поштеди и Будим, али је он „страдао од турских ратника“. Осим у Срему, султан није оставио турске посаде у другим деловима Угарске, види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 478, нап. 44. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 65.

[19] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 478. Према подацима из списка лица који су погинули у Мохачкој бици, произилази да је живот изгубио један од браће Павла Бакића. Пошто се остала Павлова браћа помињу у познијим документима, постоји претпоставка да је реч о Манојлу Бакићу, мада се његово име наводи у „Фердинандовој даровници од 14. фебруара 1528., иако је дата даровница у потпуности преузета из Лајошеве даровнице од 18. јула 1526. године“, па се основано сумња да је његово име само „аутоматски“ преписано у поменути документ, можда и без било каквих импликација. Упореди и Ненад Лемајић, Бакићи, породица последњег српског деспота, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 251, нап. 90.

[20] Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 188-530.

[21] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 480. У круг поменутих противника спадали су Венеција, папа, француски и енглески краљ. Запољаи Јанош (Zápolya, Szapolyai János), ердељски војвода, син Стефана Запоље, припадник средњег племства, уз Стефана Вербеција, негдашњег палатина, био је вођа удружених и добро организованих ситноплемићких породица. О Запољи, као потенцијалном угарском владару било је говора још 1514. године, након гушења Дожиног устанка, када је постојала могућност његове женидбе са ћерком Владислава II, Аном коју су на крају, наредне године, ипак удали за Фердинанда Хабзбуршког. Био је изузетно амбициозан човек који није толико пажње и ревности показивао према одбрани државе и ратовању против Турака, колико према агитацији и борби за престо „круне светог Стефана“. У време пре и после Мохачке битке кружиле су разне гласине, као нпр. да би страдање Лајоша II било у Запољином интересу, јер би се онда оженио краљицом, па чак и то да његово кашњење на Мохачко поље ни мало није било ненамерно, итд.

[22] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 66.

[23] Исто, стр. 68. Упореди и Државни Архив у Бечу, Hungarica за год. 1526. После договора у Токају Запољи је пришао и Павле Бакић, а ердељског војводу су од почетка подржавали Радич Божић и деспот Стефан Бериславић.

[24] Н. С. Шулетић, Јакшић, Марко, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 244.

[25] О разлозима који су навели Петра Перењија на овај поступак према Марку Јакшићу, обавештења пружа целокупна литература која је била на располагању приликом израде овог рада. Боровски наводи да је Перењи био врло агресиван, насилан човек без много скрупула и да се на поменути чин одлучио након што се вратио кући са „Токајског скупа“, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536. Упореди и Иларион Зеремски, нав. дело, стр. 62.

[26] Borovszky Samu, Csanad vármegye története 1717 – ig, II kötet, A Magyar Tudományos Akadémia, Budapest, 1897, 171. Упореди и Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536, Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 71, нап. 1-2.

[27] Према наводима Боровског, Петар Перењи је пустио Марка из заточеништва, тек пошто је новац за откуп био исплаћен, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 538.

[28] На основу наређења Јована Запоље, Столни Београд је запосео Павле Бакић са својих 200 хусара и држао је град до дана када се састао сабор, тј. 5. новембра. Поред Бакића, на заседању сабора су били присутни још Радич Божић и Петар Петровић, а према појединим записима и одељење војника Цара Јована Ненада који су се ту појавили са намером да својим присуством увеличају церемонију крунисања, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 68.

[29] Сабор у Пожуну био је сазван на легалан начин, јер га је сазвао палатин према закону из 1485. године који је предвиђао да у време интеррегнума власт врши палатин, а између осталог у делокруг његових овлашћења спадало је и право сазивања државног сабора за избор владара. У историографији овај сабор назива се и „крњим“, јер није окупио већину припадника аристократског слоја становништва Угарске. Активности усмерене у правцу избора Фердинанда за угарског краља у одређеној мери биле су успорене из разлога што се сам претендент прво посветио „добијању“ круне Чешког краљевства, на коју је такође полагао право наследства. За краља Чешке проглашен је 17. октобра, а већ 22. октобра је и крунисан. Поменута дешавања одгодила су постављање акцента његове политике према крупним превирањима у вези са наследством над „круном светог Стефана“, за коју је био уверен да припада само њему и династији коју је представљао. Фердинанд, чак није имао намеру ни да буде биран за краља Угарске, јер је, како смо навели на основу раније поменутих споразума и брачних веза са Јагелонцима, дубоко био привржен идеји да је смрћу Лајоша II он постао једини законити владар Угарске. Сабор Хрватске, такође је изабрао Фердинанда за краља њихове земље 1. јануара 1527. године, док се сабор Славоније одлучио за избор Запоље 6. јануара исте године, са захтевом „да се ради на помирењу“. Већ тада је било прилично очигледно да до помирења неће доћи, па су и савременици ових догађаја били свесни „да ће се борбе продужити“, са врло несагледивим последицама. Избор и крунисање Јована Запоље за краља Угарске, сабор у Пожуну прогласио је као незаконите акције дела угарског племства, због чега је донет закључак да ће исто, као и све присталице ердељског војводе бити кажњене одузимањем имовине уколико не спроведу одлуке и закључке „законитог“ Сабора у Пожуну, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 66-67. Упореди и Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 480.

[30] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 480.

[31] Исто, стр. 481.