КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ ОСЛОБОДИЛАЦ

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ ОСЛОБОДИЛАЦ

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Уз велико поштовање према свим земљама и народима на нашој планети, као и у односу на државна и друштвена уређења истих, морамо да нагласимо да су традиција институције уставне и парламентарне монархије у историјским развојима, посебно европских држава и њихових национа, створиле снажне духовно-вредносне предуслове за велики цивилизацијски успон датих политичких заједница и популација које у њима живе, без обзира да ли су исте до данас очувале монархијски облик владавине или су се у међувремену преобразиле у републике, попут Србије. Још упечатљивију тежину у наведеним историјским процесима и стањима имају она друштва која су у специфичној, аутохтоној, често револуционарној борби, самостално обезбедила националну слободу и просперитет свом народу, при чему су дати општедруштвени напори предузимани на основу залагања и утицајем предводничке улоге појединаца и породица из редова сопствене заједнице. У епоси Српске револуције, када је до краја генерисан српски национални идентитет и то у деценијама обнове његове државности, династија Карађорђевић представљала је неизбежан духовни, културолошки и политички сегмент поменутог прегнућа колективитета у целини. „Поникла“ из народа, династија је „изнедрила“ неколико историјских личности непревазиђеног угледа и значаја, чиме је занавек себи обезбедила поменути статус „аутохтоног“ националног симбола слободе и напретка колективитета, као и чиниоца преко потребне саборности у српском етносу. Почев од бесмртног дела и страдања вожда Карађорђа, родоначелника династије, па све до прегнућа и страдања његовог потомка, заправо чукунунука, Петра II Карађорђевића, делатности припадника ове породице представљали су главни, иако не и једини залог велике наклоности српског народа према „сенима њихових душа“. Због тога није потребно да останемо зачуђени пред фактом да су велики песници, попут Његоша, „ковали стихове“ у част отелотворења вождовог светосавског завета или да је писац „Сирана Дебержерака“, Едмонд Ростан био творац песме „Краљ-Петрова четири вола“, настале због надахнућа тада већ времешног песника пред призорима храбрости, славом овенчаног српског краља у Великом рату. Нема сумње, Карађорђе је био „отац“ модерне Србије, али је његов унук, краљ Петар I Карађорђевић у историји српског етноса заслужно остао упамћен под надимком „чика Пера“, јер ту част и наклоност национа, у којој једног владара исти идентификује као „омиљеног“ члана своје породице, могу да осете једино људи чије дело представља фундамент опстанка тог истог национа. Са друге стране, поменути надимци краља Петра Ослободиоца јасно указују на повесну околност да је сопствену слободу и државу српски народ извојевао потпуно самостално, због чега је и дошао у прилику да из свог „животворног ткива“ створи сопствену народну династију. Уз дужно и истинско поштовање према свим народима на Балкану, та привилегија није баш својствена другим национима на европском Југоистоку и што је још важније, право и историјску околност да Срби и данас „имају“ своју династију, управо је обезбедило дело краља Петра Ослободиоца, чији период владавине и модерна историографија „крунише“ епитетским терминима, попут „златног доба Србије“.

Будући, трећи по реду, српски и први по реду југословенски краљ, рођен је у Београду, уочи Петровдана, 11. јуна 1844. године и то у кући капетана Мише Анастасијевића. Петрови родитељи били су кнез Александар Карађорђевић, тадашњи владар вазалне Кнежевине Србије, иначе син вожда Карађорђа Петровића, и кнегиња Персида Карађорђевић, рођена Ненадовић, унука војводе Јакова Ненадовића, старешине из Првог српског устанка, док је са мајчине стране, иста била унука војводе Младена Миловановића. Дакле, кнежевић Петар имао је заиста угледно породично порекло, а на свет је дошао као пето дете и трећи син у браку својих родитеља. У околностима смрти два старија брата, Алексија и Светозара, већ са навршене три године живота, кнежевић Петар сматран је за законитог и легитимног наследника српског престола, без обзира што његовом оцу, кнезу Александру није био признат статус наследног владаоца, а управо дата чињеница увелико је стварала озбиљне политичке несугласице у систему ионако нестабилне уставобранитељске владавине у Кнежевини Србији. Кнежевић Петар васпитаван је у породици у којој су у приличној мери владали хармонични односи између његових родитеља, где је посебно био изражен утицај веома енергичне и доминантне кнегиње Персиде Карађорђевић. Детињство је проводио у игри и разним несташлуцима својственим деци у том узрасту. Остало је забележено да је једном приликом направио „план“ да са својим друговима изврши напад на турски гарнизон у Београду, док је у другој прилици, „ухваћен“ како конзумира дуван. У складу са његовим социјалним положајем, родитељи кнежевића Петра, као и српска влада, потрудили су се да у процесима неопходног васпитавања и образовања, Петру помогну угледни и признати тутори и учитељи. Положај тутора кнежевићу Петру првобитно је понуђен Фрањи Заху, управнику Војне академије, који је ту част био принуђен да одбије, због раније преузетих обавеза, али је према његовим упутствима, статус кнежевићевог учитеља добио још један Захов земљак, угледни професор др Виљем Габлер. Габлер је подучавао кнежевића Петра од 1852. до 1854. године, да би добио отказ са тог положаја из разлога што је одбио понуду кнегиње Персиде да постане тутор и Петровом млађем брату, кнежевићу Андреју. Следећи тутор младих кнежевића био је др Људевит Подгороски, који је постао стални пратилац и „надзорник“ над процесима васпитања и образовања младих кнежевића у наредних неколико година. На основу писаних сведочанстава др Подгорског о школовању кнежевића, у прилици смо да сагледамо и профил личности кнежевића Петра из периода његовог детињства, односно из раних година живота будућег српског владара у отаџбини. Подгорски наводи да је „…Петар, јер се о њему углавном ради, постао од болешљивог и нежног — младић, јак, вешт на коњу и оружју, издржљив на умору, не плашећи се никада својих вршњака износећи олако врло строгу дијету…“. Као главну слабост Петрову Подгорски наводи да му по природи недостаје господарење над вољом и духом. За мере којима би се те слабости могле исправити васпитач је сматрао да су то рад и брак, политичка активност и породични мир.

Међутим, наведени предлози др Подгорског о васпитним мерама, које би требало применити у напорима усмереним према афирмисању позитивних вредности у карактеру профила личности кнежевића Петра, доведени су у питање када је, условно речено, српски престолонаследник ушао у петнаесту годину свог живота. Наиме, у приличној мери нестабилне политичке околности, крајем 1858. године условиле су смену на српском престолу. Одлуком Светоандрејске скупштине, кнез Александар Карађорђевић збачен је са престола, а кнежевску част поново је преузео кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, чиме је у историји младе и вазалне Кнежевине Србије поново дошло до смене династија. Породица Александра Карађорђевића напустила је Србију, а син вожда Карађорђа нови дом потражио је у емиграцији на свом поседу у Темишвару. Неколико месеци пре поменутих судбоносних политичких догађаја, а сасвим сигурно и под притиском истих, кнежевићи Петар и Андреја, у пратњи Подгорског, напустили су Србију у циљу наставка школовања у престижном женевском Заводу Венел-Оливије, где су провели наредне две године. Гимназијско школовање Петра Карађорђевића настављено је у париском Сенбарбу од јесени 1861. године до новембра наредне, 1862. године. На велику радост породице, кнежевић Петар добио је позив да настави школовање у престижној Војној академији Сенсир и то у својству иностраног питомца. Наравно, очекивања породице и присталица династије Карађорђевић о наредним васпитно-образовним корацима у процесу формирања личности, тада већ кнежевића-претендента на српски престо, били су подударни са цртицама из живота и намерама младог Петра да своју каријеру „пронађе“ у војничком позиву. У првим годинама Петровог живота у емиграцији, настао је портрет чувеног уметника, припадника бечког назаренског и бидермајер сликарства, Карла Бласа на коме је овековечен млади кнежевић (1862. године). Поменути портрет био је потпуно непознат јавности до пре неколико година, а вероватно је настао у Венецији, где је кнежевић Петар у датом периоду и боравио. Иначе, у годинама академских студија у женевском и париским заводима, а у друштву Подгорског, кнежевић Петар је доста времена проводио у путовањима на разним европским дестинацијама, где је посетио велики број градова и упознао се са значајним достигнућима из области културе и просвете многих народа и држава на Старом континенту. На наведеном портрету приказан је младић са карактерним цртама лица, бујне црне косе са раздељком на страну и са крупним очима, што све пружа потврду и писаним сведочанствима о физичком и духовном изгледу кнежевића Петра из дана његове младости, а дати описи, нису се много мењали ни у наредним деценијама. Петар је био мршав човек, атлетског физичког изгледа и у суштини „мирног“ и „стабилног“ духовног карактера. Осим чињенице да је у периоду школовања младог кнежевића у Француској настао и поменути портрет, историографија и историјски извори не пружају нам много сазнања о животу и делатностима Петра Карађорђевића у трећој деценији његовог живота. Негде у време напуштања Сенсира 1. октобра 1864. године, сазнајемо да је кнежевић у Паризу избегавао друштво вршњака из Србије, свестан непријатности које би му оно могло створити. Због тога се дружио превасходно са странцима, али је дата околност подстицала уверење, широко распрострањено и стално „неговано“међу противницима династије Карађорђевић, да је кнежевић Петар био „распусник, трошкаџија и скитница“, што није било истинито. Неспорно, сарадници и пријатељи династије Карађорђевић усмеравали су друштвени живот младог кнежевића у правцу његовог дистанцирања од земљака из отаџбине, али из нужних разлога очувања Петрове личне безбедности.

Поред војничког и политичког образовања, боравак у Паризу допринео је и уобличавању кнежевићевих политичких визија. Петар се упознао са принципима парламентаризма, слободе штампе, демократије и њених институција. Од посебног значаја представља чињеница да млади кнежевић то није чинио под утиском политичких захтева, већ спонтано, у процесима „сазревања“ сопствених етичких, духовних и уопште животних начела. Петар се одушевио идејама енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила и одлучује да преведе његову књигу „О слободи“. У предговору књиге, кнежевић Петар указује на значај питања слободе за даљи развитак појединих народа, па упозорава „да би напредак био још већи и очевиднији да су сви народи уживали слободу, а не само поједини; многи су се гушили у ропству и тиранији“. Ове речи на неки начин представљају својеврсну политичку поруку упућену српском народу. Без обзира на младалачко надахнуће код младог Петра према идејама Џона Стјуарта Мила, утилитаристе и социјалисте, као и на потоње дружење са грофом Орловом и припадницима тзв. грађанско-демократске, па и левичарске руске емиграције у Паризу, кнежевић никада није постао поклоник социјалистичких или марксистичких идеја, односно идеологија. Међутим, код њега се развио снажан осећај за социјалну правду и једно свеобухватно разумевање за статус људских права појединца или грађанина неке државе. Најзначајнији резултат у обликовању свести и идентитетског профила кнежевића Петра са идејно-идеолошког аспекта анализе његове личности, огледа се у чињеници да је, управо у периоду својих „париских година“ претендент на српски престо усвојио важна животна начела у погледу схватања да су демократија, парламентаризам, уставност и законитост у организацији власти једне државе или како бисмо то на „савременом“ српском језику дефинисали, правна држава и владавина права, „стубови“ прогреса свих европских, па и светских друштава, те да су исти, истовремено и гарант афирмације квалитета живота сваког човека на планети, као и човечанства у целини. У каснијим годинама, када је Петар обављао владарске дужности у Србији, истински се трудио да поменута начела примени у функционисању српске државе, као и у свакодневици својих поданика. Сасвим је непобитно да је у датим напорима, и те како, постигао изванредан успех. За разлику од својих претходника на српском престолу, посебно у односу на припаднике династије Обреновић, улогу владара, Петар Карађорђевић је подредио принципу израженом у дефиницији да исти „мора да буде први слуга народни“. Свакако, „париске године“ и стечено васпитање и образовање у француском школском систему, умногоме је допринело да овај „француски ђак“ усвоји наведене животне светоназоре, да би исте потом уздигао на ниво врхунских политичких и етичко-духовних принципа.

Након смрти кнеза Милоша, у септембру 1860. године, долази до наглог заокрета у односу Обреновића према својим противницима и неистомишљеницима, па и према династији Карађорђевић.  Кнез Михаило био је више склон политици помирења од свог преминулог оца. Тад је потекла мисао о Михаиловој женидби са Јеленом, кћерком Александра Карађорђевића. Тиме би се две супарничке династије ородиле и измириле. Међутим, дате планове кнеза Михаила осујетила је увек енергична кнегиња Персида, која је у истим видела само начин да „мушка лоза“ династије Обреновић задржи право на владарски трон у Србији. Након убиства кнеза Михаила, 29. маја 1869. године почели су разговори у вези са избором новог кнеза, а у њима је спомињан и кнежевић Петар. Међутим, за новог владара Србије изабран је малолетни Милан Обреновић, Михаилов сестрић. Власт је преузело посебно Намесништво, а за атентат одмах су оптуживани и Карађорђевићи, на првом месту кнез Александар. Кнежевић Петар, као претендент, морао је да одлучно одбаци све оптужбе, уколико је желео да сачува било какве изгледе за остварење својих претензија. Намесничка влада је донела одлуку о забрани повратка Карађорђевића у Србију, као и о одузимању њихове целокупне имовине. Такође, захтевано је да им се одузму и велики поседи у Румунији и Угарској да би се на тај начин потпуно онемогућио утицај Карађорђевића у Србији. У пролеће и лето 1870. године кнежевић Петар је много времена провео у путовањима, задржавајући се у разним бањама и градовима. На основу писама Косте Николајевића, као и неких других извора, можемо употпунити представу о двадесетшестогодишњем кнежевићу. Био је средњег раста, сувоњав, леп човек, бујне црне косе, повученог чела и наглашено кукастог носа. Облачио се елегантно, како је то доликовало младићима његовог узраста и друштвеног положаја. Проводио је доста времена у бањама и другим монденским средиштима, био чест посетилац многих париских салона и имао круг својих пријатеља, од којих су неки били колеге из Сенсира, као што је био маркиз Делароз. Повремене посете родитељима у Темишвару представљале су обавезе за кнежевића Петра које је он тешко подносио, углавном из разлога материјалне оскудице, која га је често пратила у животу. Стално помињање кнежевићевих често непостојећих субверзивних активности према отаџбини откривао је параноичан страх намесничке владе за будућност опстанка династије Обреновић на српском престолу. Без обзира што се кнежевић Петар налазио далеко од отаџбине и што се о њему говорило са крајњим потцењивањeм, његово име изазивало је нервозу помешану са страхом, па су се о њему у Србији „распредале“ многе „фантастичне“ и веома негативне приче, углавном неистините или претеране, а свакако у контексту и формату примитивних клеветања и ширења обичних гласина. Често су подстицане од највиших државних достојанственика, који су тиме желели да дискредитују потенцијалног претендента, те су га приказивали као неспособног, неподобног и човека опасног по државне интересе.

Већ годину дана након усвајања Намесничког устава, као и тешких одлука које су се односиле на будућност династије Карађорђевић у Србији, избио је Пруско-француски рат 1870. године. Упркос чињеници да је Петар у Француској уживао статус емигранта, његова патриотска осећања према интересима државе и народа, где је коначно и у потпуности дефинисана личност српског кнежевића, определила су младог Карађорђевића да ступи у редове француских оружаних снага у поменутом рату. Као младић са завидним степеном војничких способности приступио је Легији странаца 10. августа исте године у положају наредника. У рату је показао своје ратничко умеће, а био је чак и интерниран у Швајцарску, одакле је побегао како би се поново придружио својим француским саборцима у евентуалним даљим оружаним операцијама. Петров ангажман у овом рату умногоме је остао оптерећен извесним недоумицама, али претпостављамо да је у истом показао своје способности и храброст, јер је управо због учешћа у том важном ратном сукобу у историји Француске, а за исказане заслуге, из руку француског председника добио Медаљу француско-пруског рата, приликом државничке посете овој земљи 1910. године. Након ратног ангажмана 1870/1871. године, у наредних неколико година, Петрово име у српској штампи и јавности помињало се само повремено и то, углавном у вези са „антикарађорђевићевском“ пропагандом коју су подстицали владајући кругови и делови српске политичке елите блиске династији Обреновић и кнезу Милану. Међутим, Петар Карађорђевић поново ће доспети у центар политичких и геополитичких интересовања у Србији и престоницама великих европских сила након почетка „Источне кризе“, инициране покретањем устанка у Херцеговини 1875. године, познатијег као „Невесињска пушка“. Свакако, од првих дана „херцеговачке“ из 1875. године, а онда и „босанске буне“ из 1876. године, Петар је помно пратио „турбулентна“ политичка дешавања у Србији и Босни и Херцеговини, као и судбину свог рода, која је могла бити одређена почетком ратних операција Кнежевине Србије и Црне Горе против Османлијског царства, као и непобитним ангажовањем влада ове две српске државе у збивањима на просторима османске најзападније провинције. На подстицај пријатеља из Дубице, Манојла Хрваћанина, Петар је одлучио да се придружи устаницима у Босни. Међутим, овде се нису завршавале његове национално-идејне и политичке амбиције и визије. У разговорима са својим пријатељима и сарадницима, Петар је износио, помало „утопистичке“ идеје и уверења, да ће устанци у Херцеговини и Босни покренути „лавину“ антиосманлијских, хришћанских, а у првом реду јужнословенских и општесловенских активности и покрета, који ће довести до слома „Болесника на Босфору“, а онда и до потпуне еманципације и јединства свих националних заједница словенске етничке провенијенције на Балкану и уопште у Европи. Лично Петру, учешће у устанцима у српским етничким земљама на просторима Босне и Херцеговине, било је од посебне важности, јер је на тај начин долазио у прилику да ступи у ближи додир са српским народом након толико година живота у изгнанству. Такође, заносио се и плановима да у Француској оформи једну малу војну јединицу, „легију“, коју би чинили искусни ратници и официри из разлога што је био свестан домета и формата којег су у борбама могли да пруже слабо наоружани сељаци и кметови из босанских села и варошица и то са одсуством било којег војничког образовања или неопходне обуке. Свестан да ће својим доласком у Босну изазвати велику политичку кризу и непријатељство код српске и других влада у региону, одлучио је да у поменутом ратном ангажману прикрије идентитет и користи псеудоним – Петар Мркоњић. Упутивши се из Француске у Босну, преко Беча, Пеште и Загреба, стигао је у Дубицу, одакле се придружио устаницима. Петрово учешће у „босанској буни“ није се успешно завршило. Упркос великим очекивањима младог кнежевића, да ће убрзо по доласку у Босну добити поверење и подршку устаника, то се није остварило, највише из разлога великог политичког притиска званичног Београда на старешине Буне и константног саботирања његових подухвата од стране српске владе и присталица династије Обреновић. Веома разочаран и помало огорчен, кнежевић Петар био је принуђен да одступи и напусти Босну.

Међутим, након пораза Србије у првој фази рата са Османлијским царством, завладао је невиђени страх у владајућим круговима од могућности „рестаурације Карађорђевића“ на српском престолу. У ситуацији где је бивши владар, кнез Александар био стар, дискредитован и без присталица, поједини кругови политичке и интелектуалне елите у Србији, све више су заговарали подршку претендентским правима кнежевића Петра, чиме је династичко питање у Београду добило нови квалитет и контекст. Без обзира што су дати ставови остали углавном у домену „чаршијских говоркања“, ипак нису били без основа. У јесен 1877. године, кнежевић Петар успео је да оствари везу и разговоре са представницима владе и команде руске армије у Букурешту, где је изнео молбу да приступи руским оружаним снагама и укључи се у ратне операције царске војске против Османлија преко Дунава. Кнежевићу није услишена његова молба и то на директан захтев кнеза Милана. У време боравка у Букурешту, кнежевић Петар објавио је Проглас српском народу у кнежевини Србији, где је први пут недвосмислено исказао своје претендентске намере, као и план о уклањању Обреновића са српског престола, означивши управо кнеза Милана и његову породицу као главне кривце за тежак положај Србије и српског народа у ондашњем савременом свету. У наведеном прогласу, мада не експлицитно, први пут је најављена својеврсна подршка кнежевића Петра могућности да смена владајуће династије буде извршена насилним путем. Заиста, у име кнежевића Петра у новембру 1877. године, непосредно након објављивања наведеног Прогласа, избила је тзв. Тополска буна. Убрзо, Буна је насилно угушена и, осим рушења Карађорђевог града у Тополи, није имала значајнијих последица према стабилности владајуће династије на српском престолу. Међутим, иста је утицала на појачани интензитет пропаганде против кнежевића Петра и династије Карађорђевић, а у њеном склопу раширене су гласине да је претендент, заправо турски доушник и „оруђе“ у рукама османлијске Порте. Кнежевић Петар је те гласине и клевете оштро осудио и демантовао у својим каснијим „памфлетима“ и „изјавама“. Подстакнут поменутим развојем политичке ситуације у Србији, али можда и због неодговорног деловања својих присталица и сарадника, уз увек ревносне активности дипломатија и обавештајно-безбедносних система који су заступали интересе великих сила, попут Аустроугарске и Русије, средином јуна 1878. године Петар је одлучио да се врати у отаџбину и, уколико је потребно, насилним путем преузме српски престо. Наведена непромишљена и апсолутно неприпремљена акција младог Карађорђевића завршила се неславно. Наиме, у пратњи шесторице наоружаних сарадника, а након преласка границе између Аустроугарске и Србије на Дунаву, код места Госпођин Вир, између Голупца и Доњег Милановца, Петар се упутио према Хомољским планинама, где је више од две недеље лутао, без хране и логистичке подршке, више у страху да ће умрети од глади, него од извесније и реалније ситуације да ће бити откривен и ухапшен. Како је српска влада расписала награду од 20 хиљада дуката за лица која приведу кнежевића државним органима, Петар и његови „саборци“ ускоро су се вратили у Аустроугарску, на исти начин како су и прешли у Србију. До октобра исте године Петар се налазио у аустроугарској интернацији у Богсегу, када је ослобођен.

Све до 1883. године није постојало много података о кретањима кнежевића Петра. Средином јануара те године, а на запрепашћење српске и аустроугарске владе, кнежевић се обрео на Цетињу код црногорског владара кнеза Николе I Петровића Његоша. Намера кнежевића Петра и његових савезника била је да се претендент на српски престо ожени са најстаријом ћерком кнеза Николе, Љубицом-Зорком. Потенцијалним браком, политички добици за кнежевића Петра били би немерљиви, јер би на тај начин успоставио родбинске односе са српком династијом у другој српској држави, а и кнез Никола могао је да рачуна да би у некој догледној будућности, у најмању руку могао да постане таст владара Србије, чиме би са „престола у Београду“ била уклоњена династија Обреновић са којом он није могао да „пронађе заједнички језик“. Међутим, кнез Никола у почетку није одушевљено прихватао идеју о браку његове ћерке и кнежевића Петра, управо из обзира према ставу владајућих структура у званичном Београду, јер је потенцијална родбинска веза са Карађорђевићима могла додатно да отежа ионако компликоване односе између Србије и Црне Горе. Из датих разлога, кнез Никола консултовао се са руским императором, па када је исти благословио будући брак и чак понудио да исплати целокупан износ мираза за кнегињицу Зорку, црногорски владар је пружио и свој, очински благослов. Брак између тридесетдеветогодишњег Петра Карађорђевића и двадесет година млађе Зорке Петровић Његош успостављен је 30. јула исте године у Манастирској цркви Светог Петра Цетињског у црногорској престоници. Остао нам је забележен податак о физичком изгледу и карактеру кнежевића Петра из те године, када је већ био на прагу пете деценије живота. Био је „сувоњав, средњег раста, прикладно развијен, хитрих покрета, начитан и образован, са изразито црном пути и бојом косе“. У браку су добили петоро деце, од којих су, двоје, ћерка Милена и син Андрија, умрли у раном детињству. Најстарије дете Петра и Зорке, ћерка Милена, рођена 1884. године, син Ђорђе, рођен 1887. године и посебно син Александар, рођен 1888. године, доживели су зрелу животну доб и постали су истинске узданице династије Карађорђевић. Комплексни, на моменте нетрпељиви односи између Петра и кнеза Николе, подстакнути су ревњивошћу између две династије, Петровића-Његоша и Карађорђевића, постали су веома тешки када је породицу српског претендента задесила велика трагедија 1890. године. Наиме, након рођења сина Андрије, двадесетшестогодишња кнегиња Зорка преминула је неколико дана после порођаја, да би две недеље касније усахнуо и тек створени живот малог кнежевића. Петар Карађорђевић постао је удовац и једини родитељ својој малолетној деци. Све до 1894. године, Петар и његова деца живели су на Цетињу, да би поменуте године напустили Црну Гору и живот наставили у Женеви. Деца су похађала школе у Швајцарској,  а од краја XIX века синови Петра Карађорђевића наставили су студије у Санкт Петербургу, у тамошњим престижним образовним институцијама војног карактера и под заштитом руског императора Николаја II. Однос са црногорским владаром додатно је отежан чињеницом да између Петра и Николе више није постојала и формална родбинска релација, али и због извесног „отопљавања“ комуникације између двора на Цетињу и српског владара. Залагањем Стојана Новаковића, 1896. године организована је посета кнеза Николе Петровића српском краљу Александру I Обреновићу, што је кнез Петар доживео као акт тешког нарушавања претендентских права династије Карађорђевић, али и као чин „издаје“ у рођачким односима између кнеза у емиграцији и црногорског владара.

Као што смо поменули, у датом периоду Петар је већ имао наслов и титулу „Његовог светлог височанства кнеза од Србије“, јер је 1885. године преминуо његов отац, кнез Александар Карађорђевић, чиме је Петар постао глава дома Карађорђевића. У деветој деценији XIX века успостављена је комуникација, а онда и својеврстан сараднички однос између кнеза Петра и Радикалне странке у Србији. Након пропасти његових насилних акција у смислу успешне реализације претендентских права у Србији, кнез Петар добро је разумео да би решавање питања краљевске власти у његову корист било немогуће уколико за дату амбицију не би обезбедио подршку политичких елита, а посебно партија у отаџбини. Такође, схватио је да уколико жели да обезбеди један „широки спектар“ подршке за своја права у српској јавности, претходно би морао да се одрекне употребе насилних или оружаних метода у покушајима смењивања династије Обреновић са српског трона. Из наведених разлога, кнез Петар је већ 1885. године објавио Манифест српском народу у коме је указао на погубност политике краља Милана Обреновића, поготово у погледу владареве спољнополитичке оријентације према Аустроугарској. Такође, у Манифесту кнез је потврдио постојање својих претендентских права на српски престо, али се и јасно дистанцирао од могућности употребе поменутих насилних метода у остваривању својих намера. Између кнеза Петра и Радикалне странке успостављена је и веома конкретна веза 1886. године, када су кнежевић Ђорђе Карађорђевић, млађи брат кнеза Петра и Никола Пашић потписали споразум о сарадњи између претендентске династије и поменуте политичке странке у циљу обарања режима Обреновића у Србији. У циљу спречавања додатног компромитовања личности кнеза Петра у београдским владајућим круговима, али и у другим европским престоницама, било је важно да се међу именима потписника наведеног споразума не препозна и име претендента на српски престо, због чега је кнежевић Ђорђе, а не Петар и потписао тај споразум са радикалима. Сам споразум детерминисао је положај Србије и српског народа као катастрофалан,  а одговорност за такво стање приписана је режиму Обреновића и краља Милана. У наредним годинама било је покушаја реализације конкретних намера проистеклих из датог споразума, али све те активности зауставила је руска влада. Од времена преране смрти кнежевића Ђорђа 1889. године, Петар Карађорђевић успео је донекле да стабилизује финансијске и материјалне прилике у којима је живео. Ђорђе није тестаментарно завештао новац у корист свог брата, али је омогућио да Петар измири сва дуговања.

Од абдикације краља Милана 1889. године, затим од периода самосталне владавине краља Александра Обреновића, па све до смрти првог српског краља у модерној историји Србије 1901. године и Мајског преврата 1903. године, прилике у отаџбини умногоме су се промениле и то у корист претендентских права кнеза Петра и његове династије. Заверенички планови који су подразумевали повратак кнеза Петра у отаџбину и његов избор за новог владара Краљевине Србије били су веома честа појава у деценији самосталне владавине последњег Обреновића на српском престолу. Према сведочењу самог кнеза Петра, ни он није био сигуран колико је новца и средстава уложио у циљу пружања подршке различитим, показаће се, често јаловим завереничким акцијама. Међутим, понашање краља Александра Обреновића у последњим годинама његове владавине пре Мајског преврата постало је несношљиво за политички живот у Србији, као и за свакодневицу њених грађана. У значајној мери краљ Александар је изгубио подршку војних кругова, а потом и политичке елите у Србији, када је одлучио да ступи у непопуларан брак са госпођом Драгом Машин. Завера против краљевског пара која је формирана 1901. године постала је веома озбиљна када је учесницима исте јасно доказано да велике силе, попут Русије или Аустроугарске немају намеру да предузму неке озбиљније активности против завереника, а у случају предузимања насилне смене владара у Србији. Мајски преврат од 28/29. маја 1903. године уклонио је династију Обреновића са историјске позорнице, а српски престо остао је упражњен. Међутим, завереници су већ били обезбедили пристанак кнеза Петра да у случају успеха акције против последњег Обреновића, управо он буде изабран за новог српског краља. Нова концентрациона влада Јована Авакумовића и српска Народна скупштина убрзо су предузели потребне мере како би предупредили могуће грађанске немире или насилне покушаје „рестаурације“ старог режима, а у склопу истих, обезбедили су и брз, али и свечан повратак кнеза Петра Карађорђевића у Србију. Већ средином јуна Петар је положио заклетву на Устав Краљевине Србије из 1888. године (са неколико амандманских измена) и обавезао се да ће, као српски краљ владати само у складу са својим уставним овлашћењима и да ће своје надлежности користити у законским оквирима и на основу демократских принципа. Крунисан је 21. септембра 1904. године. Обавезе које је преузео на себе приликом полагања заклетве као краљ Србије, Петар I, владалац који је српски престо преузео на прагу седме деценије свог живота, трудио се да их испуни у целости. Своја политичка уверења, као убеђени демократа и „парламентариста“, уградио је у политички живот Србије, макар у домену делатности краљевских овлашћења у односу на друге институције у организацији државне власти, као и према својим поданицима. Углавном је поштовао „парламентарно устројство“ у земљи, као и принципе „народне воље“, изражене на слободним и демократским изборима. Србија је постала демократска, уставна и парламентарна држава, свакако не без слабости, али исте нису више происходиле из „апсолутистичких“ „прохтева“ владареве плаховите природе, као у случају владавина већине монарха из династије Обреновић, већ из одређених објективних разлога. Уистину, почело је „златно“ или „Периклово доба“ српске демократије.

Благог, али одлучног карактера, склоног неопходним компромисима, али непоколебљивог у важним политичким питањима од државног и националног интереса, ове особине одликовале су и профил личне нарави краља Петра I. У земљи оптерећеној изазовима у привредном и политичком животу, трудио се да пружи пример „домаћинског“, али „савременог“, европски уређеног модела лично-приватног, породичног (упркос проблематичном понашању престолонаследника Ђорђа до 1909. године) и јавног живота. Многи примери из живота краља Петра у Србији поткрепљују ове тврдње. Одмах након миропомазања новог краља у Саборној цркви у Београду, Петар је ослободио дужности неколико својих гардиста који су имали задатак да се брину о безбедности монарха, са тврдњом да исти „…сигурно имају важнијег и паметнијег посла у касарни, док његов кочијаш и сам зна где треба да га одвезе…“. Краљ би почињао дан рано ујутро, када би након једног часа проведеног у јахању или шетњи, одлазио на пијацу, често и без пратиоца, одевен у „обичну“, грађанску ношњу, како би био у прилици да слободно разговара са својим сународницима и да од истих чује мишљење и критике о актуелним дешавањима у сфери политике, привреде и уопште у функционисању друштва у целини. На двору није дозвољавао расипнички живот, већ је увео мере штедње које су морали да поштују и чланови његове уже породице. Сину Александру није одобрио захтев за зајам у износу од 2000 динара са образложењем да његовом потомку „…толики новац сигурно није потребан, јер на Двору има све што му је потребно за пристојан живот…“. Трошкове дворског и личног живота регулисао је коришћењем сопствених средстава, такође, обазриво и одговорно. Истовремено, из личних средстава помагао је трошкове лечења или школовања стотињак грађана који су потицали из различитих делова државе, а при том су поседовали скромне материјалне капацитете. Такође, сопственим средствима обновио је легате вожда Карађорђа у Тополи, а марљиво је откупљивао локална сеоска имања, заправо враћао у посед раније одузету породичну имовину у своје власништво, па је 1910. године почела изградња Маузолеја династије Карађорђевић и црквеног Храма посвећеног Светом Ђорђу на Опленцу изнад Тополе, у чијем склопу се и налази поменути маузолеј. Изградња комплекса завршена је 1930. године, а исту је окончао његов син, краљ Александар I Ујединитељ. У годинама пре и на почетку Првог светског рата, краљ Петар највише времена је и проводио на свом имању на Опленцу, у скромном летњиковцу, који данас носи име „Петрова кућа“. Познат је и податак да је био одбијен његов захтев упућен министру финансија Лазару Пачуу за зајам из буџета за потребе изградње комплекса у Тополи, па је владар био принуђен да новац позајми од банака, уз уобичајене услове за новчано-кредитне трансакције. Тешки Царински рат са Аустроугарском претио је да у потпуности уништи српску привреду, а потом и суверенитет државе. Међутим, Србија је на почетку 1911. године изашла као победница у том сукобу са економско-политичким ембаргом који је био заведен од стране њеног моћног и непријатељски настројеног северног суседа. Најбољу слику о положају Србије под владавином краља Петра у тим тешким годинама пружио је Милан Грол, српски књижевник и политичар, када је написао: „…Премда политички слободна, за многе стране путнике, Србија је била још увек онај исти „рај сиромашних људи“, јер није привредно напредовала брзином коју су захтевали амбициозни спољнополитички планови. Друштво је још увек било доминантно аграрно, са чак 87,31 одсто сељаштва у укупном становништву. Градови су, упркос процесу урбанизације били још увек, у европским размерама, веома скромни по обиму и броју становника. Свих 24 места са статусом града у Србији, заједно су имали тек нешто више од 350.000 становника. Само шест међу њима, имало је више од десет хиљада становника, тринаест до 10.000, а три испод 5.000. Одузимањем од укупног броја од 350.000, око тридесет-четредесет процената, могао би се добити број лица која сачињавају грађански слој. Друштвена стратификација унутар тога слоја била је следећа: 1905. године 4,64 одсто елите биле су занатлије, 2,22% трговци, 1,89% државни чиновници. Београд је са 70.000 на почетку XX века и 90.000 становника деценију касније, био још увек далеко од критеријума које су у развијене урбане агломерације урачунавале само градове са преко 100.000 становника. Средњи сталеж живео је скоро искључиво по градовима. У Београду су, на пример, 1905. године тек 2% становништва били државни службеници, 23% занатлије и 13% трговци. Општи просветни напредак био је највидљивији искорак, јер је бројем образованих Србија стварала потребне предуслове за динамичнији даљи развој. У поређењу са 534 основне школе у 1885. години, интелектуалци у Србији су с поносом истицали да је 1911. године њихов број порастао на 1.425, у истим државним границама као и три деценије раније. Наспрам 19 средњих и стручних школа, са 386 професора и 6.049 ученика, у Србији их је 1910. године већ било 49, са 723 професора и 12.892 ученика. Премда је број образованих био релативно низак у поређењу с европским стандардима (степен неписмености у укупном становништву достизао је 76,97%, док је у градовима износио 45%), формирање бројније националне елите јасно се осетило и у политичким доменима друштвеног живота… Велика школа у Београду, уздигнута је у ранг Универзитета 1905. године, са пет факултета. Док је 1900. године имала свега 58 професора и око 450 студената, већ уочи Првог светског рата Универзитет је имао 80 професора и 1.600 студената… Културни напредак Србије био је, у поређењу с последњом деценијом XIX века, нарочито изражен. Привучени политичком и научном харизмом појединих професора, посебно самосталских првака, професора књижевности Јована Скерлића и географа Јована Цвијића, на Београдски универзитет су у знатном броју долазили и студенти из Босне и Далмације, a 1907. године се уписала и већа група бугарских студената… Када их је министар финансија саопштио Народној скупштини 1911., повољни привредни резултати били су дочекани аплаузима посланика из свих странака: српски извоз је са 117 милиона франака 1902. године, већ 1910. године износио 183 милиона, а Србија је почетком 1911. располагала девизним резервама које су прелазиле 20 милиона франака…“[1]. Поменута сазнања сигурно откривају разлоге због којих је српски народ, још пре 1912. или 1914. године, свог краља помињао са угодним и фамилијарним надимком „Чика Пера“.

Под заповедништвом краља Петра, као врховног команданта српске војске, изведени су победнички ослободилачки ратови из 1912. и 1913. године, када је дошло до ослобођења Старе и Јужне Србије, чиме је држава удвостручила своју територију. Управо тада, краљ Петар добио је надимак „Ослободилац“ или „Осветник Косова“. Неколико дана пре Сарајевског атентата 1914. године, тачније 24. јуна, краљ Петар препустио је краљевску власт престолонаследнику Александру, чиме је будући југословенски краљ Ујединитељ постао регент Краљевине Србије. Званично објашњење (које свакако није било без основа) разлога поменутог краљевог поступка садржано је у ставу да је нарушено здравствено стање остарелог владара изискивало наведени потез. Међутим, на дату краљеву одлуку свакако је утицала и унутрашња политичка ситуација, која се огледала у неинституционалном деловању организације Црна рука. Наиме, неколико месеци пре почетка Првог светског рата, црнорукаши су вршили велики притисак на владара Србије да отпусти хомогену владу Николе Пашића, са којим су исти били у тешком и перманентном сукобу. Краљ је, чак био и спреман да удовољи жељама вођа ове лукративне организације, али су његову потенцијалну одлуку спречили престолонаследник Александар и руски посланик Никола Хартвиг. Својеврсна „жртва“ тих превирања на унутрашњој политичкој сцени у Србији, била је „сажета“ у поменутој краљевој одлуци. У првој години Великог рата, када је ситуација на фронту у току Битке на Дрини постала критична по позиције и опстанак српских оружаних снага и упркос саветима војводе Степе Степановића да краљ „ни случајно не долази на фронт, јер војници њега псују и куну, због стања у коме су се налазили“, Петар је са оба сина дошао на фронт, ушао у ров и окупљеној војсци обратио се знаменитим говором, који је ефектно и пресудно утицао на постојаност неопходног морала код бранилаца отаџбине. Том приликом краљ Петар је рекао: „Децо моја! Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети! Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо! Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам. Остали, напред!“ У 1915. години, заједно са народом и војском у одступању, повлачио се и краљ Петар. Тада је и настала чувена фотографија српског краља у воловским колима која се у немогућим условима крећу на неизвестан пут избеглиштва из окупиране отаџбине. Савете да, уколико не из неких других разлога, а онда због нарушеног здравља (Петар се већ тада кретао уз помоћ две штаке), краљ буде евакуисан пре војске и народа, сам владар је са резигнацијом одбио, те је „Албанску голготу“ прошао заједно са својим сународницима и поданицима. Када му је кретање у воловским колима било онемогућено, сами војници носили су га на својим леђима. У потоњим ратним годинама време је проводио, првобитно на лечењу у иностранству, а затим у једној самотничкој атмосфери на Солунском фронту. Сада већ сед, тешко болестан, са дугом брадом, коју није уклањао у знак жалости према пораженој отаџбини, краљ је размишљао и о Макрени Спасојевић, жени из села Словац, из Ваљевског среза, која га је у току Голготе, на Везировом мосту у Албанији срела, како би му предала чарапе које је исплела за свог сина, јединца, српског ратника, Маринка Спасојевића, припадника Ужичке војске. Када је почело повлачење српске војске и егзодус народа из окупиране Србије, мајка Макрена, кренула је на пут у намери да пронађе сина, како би му предала исплетене вунене чарапе. Међутим, није могла да га пронађе, па је приликом сусрета на Везировом мосту замолила српског краља да уместо ње изврши испоруку чарапа намењених Маринку, када исти буде пронађен. Стари краљ обећао је да ће испунити жељу Макрене Спасојевић, али нажалост у томе није успео. Наиме, Маринко је пронађен мртав у ледом и снегом окованим албанским планинским врлетима. Након повратка у отаџбину, сада као краљ Срба, Хрвата и Словенаца, односно као владар прве заједничке државе Јужних Словена, међу важним активностима које је предузео, монарх је наредио сарадницима да пронађу Макрену Спасојевић, како би могао да јој врати чарапе намењене њеном трагично пострадалом сину. Краљеви сарадници, заиста су и посетили село Словац, али Макрена је већ била мртва. Тада се догодило нешто што није забележено никада у историји било које цивилизације на свету. Један владар подигао је споменик својим поданицима. Био је то краљ Петар који је на Макренином гробу подигао споменик овој племенитој жени и њеном сину, а на споменику је остављен запис да исти подиже Петар Карађорђевић. Наведени споменик уништиле су комунистичке власти после Другог светског рата, како би и на тај начин допринели предузетим напорима да име Петра и његове династије заувек нестане из свести српског етноса. Тек 2006. године, залагањем добротвора из Јужноафричке републике, Нићифора Аничића, споменик је рестауриран са идентичним натписом из 1919. године. Последње године живота краљ Петар провео је у Београду, не у двору који је био разорен у Првом светском рату, већ у изнајмљеној кући у београдском насељу Сењак (данас се ту налази Културни центар „Кућа Краља Петра I“), где је и умро 16. августа 1921. године. Постоје тврдње да је на самртној постељи, краљ тражио да му донесу чарапе Маринка Спасојевића.

[1]Милан Грол, Из предратне Србије, Српска књижевна задруга, Београд, 1939.