ВЛАДИМИР ВАУХНИК И ЈУГОСЛОВЕНСКА ТАЈНА СЛУЖБА У НЕМАЧКОЈ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

ВЛАДИМИР ВАУХНИК И ЈУГОСЛОВЕНСКА ТАЈНА СЛУЖБА У НЕМАЧКОЈ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

„Генерал Рачић“, „Васић“, „Вајко“, били су само неки од кодних псеудонима које је у току своје богате обавештајне каријере користио пуковник Владимир Ваухник, војни аташе југословенског посланства у Берлину у годинама пре страховите нацистичке агресије Трећег рајха против прве заједничке државе Јужних Словена. У наредним деценијама име Владимира Ваухника било је познато једино веома малом броју историчара, док је у свести најширих слојева српске, словеначке и југословенске јавности у добром делу било потпуно ишчезло. Наравно, године комунистичке диктатуре у Другој Југославији осујетиле су потребу да у колективном памћењу југословенских народа на заслужном месту буде забележено и име великог југословенског патриоте, виспреног обавештајца и шпијуна, врсног и образованог краљевског официра, својеврсног учесника у завери унутар немачких војних кругова организованој са циљем обарања нацистичког поретка, човека који је први, можда и у свету, западним демократијама, а на првом месту својој отаџбини, открио намере нацистичких главешина о покретању инвазије на Пољску, која је поменуту политичку „искру“ „претворила у буктињу“ највећег ратног пожара у историји човечанства. Такође, Ваухник је био човек који је открио и тачне датуме почетка фашистичке агресије на Краљевину Југославију, а можда и датум покретања операције „Барбароса“. Свакако, ризикујући и сопствени живот и безбедност истог, био је личност која је својим радом у многоме допринела да у закулисним геопoлитичким околностима у којима су се нашле ондашње европске државе, обавештајним и безбедносним системима „европских демократија“ омогући боље услове рада у том гигантском окршају човечанства против монструозности „апетита нацистичког Молоха“. Рад Владимира Ваухника и југословенске тајне службе у немачкој престоници, а у освит и у првим годинама Другог светског рата, представља непревазиђени пример професионалног и одговорног односа једне државне установе у патриотској мисији заштите слободе и живота државе и народа којег је иста представљала. Када износимо ову тврдњу, са правом постављамо питање, због чега резултати тих делатности, управо по вредности слободе и просперитета једног народа, нису донели задовољавајуће резултате и послужили сврси за коју су и предузимани? Можда смо сада у прилици да понудимо решења на неразјашњену дилему, због чега у колективном памћењу и менталном склопу српског етноса, име Мустафе Голубића, обавештајца и агента интереса иностраних безбедносно-обавештајних система и даље заузима почасно, али „под упитником“ заслужено место, док су идентитет и делатност неустрашивог југословенског хероја обавештајних делатности тајних служби ондашње отаџбине српског народа, углавном остали непознати, па и вредносно маргинализовани у истој тој свести нашег колективитета.

Владимир Ваухник је рођен у породици просветних делатника у месту Светиње код Орможа у данашњој Словенији, а ондашњој Аустроугарској, 24. јуна 1896. године. Поред њега, у браку родитеља Владимира Ваухника рођена су још два сина и једна ћерка. У Марибору је завршио гимназију и аустријску Кадетску школу и то као најбољи студент, односно први у класи. Избијање Првог светског рата онемогућило је Ваухникове студије на Војној академији, али је ипак у чину поручника у саставу 17. пешадијског пука 6. аустроугарске дивизије био распоређен на Источном фронту у Галицији, где се борио у близини Пшемисла. Поменути 17. пук углавном су чинили припадници словачког националног порекла, а делимично и словеначког. Учествовао је у низу битака у којима је био и рањаван, а једно кратко време у 1918. години обављао је и дужност команданта Пука са којим је био распоређен на тиролском ратишту, према Италији. Након слома Аустроугарске, Ваухник је намераво да свој пук врати у словеначке земље, међутим, у околини Венеције исти је остао опкољен. Постигнут је својеврстан договор са италијанским командантима да војници из 17. пука са личним наоружањем буду пуштени кроз обруч, чиме би био омогућен њихов безбедан повратак у домовину. Италијанске јединице су прекршиле наведени споразум, те су Ваухника и његов пук заробили. У поменутим околностима ускоро се показала његова хазардерска карактерна страна личности, која му је сигурно била велики ослонац у потоњем животу и каријери изванредно обученог обавештајца и „тајног агента“. Наиме, Ваухник је успео да побегне из савезничког заробљеништва, те се ускоро обрео у отаџбини, односно у првој заједничкој држави Јужних Словена, Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославији. Заједно са својим пуком придружио се новоствореној Војсци Краљевства СХС, касније Југословенској краљевској војсци, где је према устаљеном правилу за све официре и подофицире из бивше аустроугарске војске који су се одлучили да свој професионални војни ангажман наставе у оружаним снагама нове државе, Ваухник добио виши, капетански официрски чин. Учествовао је у завршним борбама у Јужној Корушкој у постратним данима 1918. године. У Београду је наставио прекинуто школовање, па је ускоро, опет као најбољи студент, успешно окончао студије у школи за генералштабне официре, где је добио чин мајора, првог у рангу. Даље специјалистичко усавршавање, односно студије, Ваухник је наставио у високошколским установама у Француској и Великој Британији, па је на тај начин похађао и чувену Écoles supérieures de guerre у Паризу. Касније, у својим мемоарима објављеним на немачком језику, Ваухник је оставио податак да је управо у овој школи упознао Шарла де Гола и Драгољуба Дражу Михаиловића, за кога је, у контексту излагања о покретању отпора против нацистичке окупације у Југославији 1941. године, дословце написао да је „…свима био узор пуковник Михаиловић, мој побратим и школски друг на највишим војним школама…“. Додуше, наведени сегмент излагања у Ваухниковим мемоарима изостављен је из публикација на словеначком и српско-хрватском језику, које су штампане за потребе југословенског тржишта. Након повратка у земљу, професионална каријера овог способног официра заслужно је напредовала, уистину незапамћеном брзином. Ускоро је унапређен у чин пуковника и постао је најмлађи пуковник у југословенској војсци. Написао је велики број запажених научних и стручних радова из области војне стратегије и тактике. Ваухников брат је тврдио да је значајан део радова написао и за своје професоре, како би истима помогао у њиховом раду. Такође, био је организатор војних маневара југословенске војске и његова ревносна служба отаџбини и њеним оружаним снагама доживела је посебно признање 1930. године када је постао професор питомцима за генералштабну струку на Војној академији, где је у наредних шест година предавао војну стратегију. Ускоро је именован за начелника Одељења за наставу на Војној академији, да би 1936. године био постављен на место начелника Штаба Дринске дивизије. Импресивна каријера пуковника Ваухника свој посебан изражај добија уколико знамо да је исти био врстан полиглота, који је, поред немачког језика, говорио још и српски, немачки, француски, енглески и италијански језик.

Неустрашив, храбар, поверљив, интелигентан, сналажљив, образован… када овако таксативно набројимо његове очигледне и неспорне особине, постаје нам сасвим јасно да је влада Милана Стојадиновића исправно поступила када је Ваухника именовала на положај војног аташеа у Посланству Краљевине Југославије у Берлину 1938. године. У владајућим круговима југословенске државне политике и дипломатије извршена је процена да би у веома компликованим међународним и унутрашњим политичким околностима виспрена и способна личност једног истинског југословенског патриоте, попут Владимира Ваухника и те како умела да помогне дипломатији и националним интересима Југославије у њеним односима са незајажљивим „апетитима“ реваншистички опредељеног Хитлеровог Трећег рајха. Према његовим писаним сведочењима, Ваухник се за поменуту мисију студиозно и темељено припремио. Веома добро је разумео у чему се састоји његов основни задатак у дипломатској делатности у оквиру југословенског посланства у Берлину. Требало је да установи да ли је Немачка спремна да у својим активностима усмереним у правцу општег „демонтирања“ версајског поретка у Европи покрене и оружане сукобе широких размера, те да ли би у контексту наведене, постојеће и потенцијалне геополитичке ситуације и сама Југославија постала предмет „пажње“ Трећег рајха. У поменуте сврхе реализације тих задатака, Ваухник је приступио темељном истраживању закономерности према којима функционише немачко друштво. Признао је да је прочитао и књигу Адолфа Хитлера, „Мајн кампф“, за коју је казао да је штиво без било којих стручно-научних или уметничко-есејистичких вредносних референци, али која му је, са друге стране, помогла да изврши исправну процену суштинских карактерно-квалитативних поставки на којима почива режим национал-социјализма у Немачкој. Дошао је до закључка да уколико има намеру да усвоји одређена сазнања о плановима и стратешкој политици хитлеровске Немачке, да је онда потребно да се у тим „обавештајним“ процесима у раду ослања на подршку својеврсне опозиције нацистичком режиму. Опозицију је могао да пронађе у редовима немачке аристократије, у великој мери друштвено маргинализоване, али ипак са одређеним, чак и високим степеном утицаја на елитне социјалне кругове војног карактера. Такође, исправно је закључио да је немачка војска уистину представљала веома диференциран „државни организам“ или „засебан систем“, који је у једном таквом милитаристичком друштву, често имао и пресудни утицај на важна политичка питања. У прилог доказа за поменуту чињеницу морамо да наведемо да је и сам Хитлер у односима са војним круговима Рајха приступао са великим степеном такта, што није било својствено карактеру његове личности. Све до аншлуса Аустрије 1938. године, у круговима југословенске политичке елите, као најважнији спољнополитички чинилац међу ревизионистички и иредентистички опредељеним великим силама, који би могао да угрози опстанак или безбедност Југославије, перцепиран је Мусолинијев фашистички режим у Италији. Међутим, поменутим аншлусом, Трећи рајх постао је непосредни северни сусед државе Јужних Словена, па је пред југословенску дипломатију и обавештајно-безбедносни систем постављен задатак да исти дознају да ли нацистички режим има план да зону своје агресије прошири и према Југоистоку Европе и јадранском басену. Реализацију наведеног, као и других истоветних или сличних задатака, Ваухник је преузео на себе. Успоставио је присне, чак и пријатељске везе са највишим официрским кадром у Трећем рајху, а сами команданти свих родова немачких оружаних снага, попут Геринга, Редера или Фон Браухича, изражавали су веома благонаклона мишљења о новом југословенском војном аташеу у Берлину, посебно из разлога што су га посматрали као бившег официра некадашње аустроугарске војске. Од почетка свог ангажмана, Ваухник је веома приљежно и темељно успостављао неопходну мрежу познанстава и блиских односа са немачким официрским кадром. У дате сврхе, као својеврсни вид тактике, употребио је, чак и чувено „балканско гостопримство“, па је макар једном у месец дана организовао свечане, неформалне, али веома раскошне гозбе за „војничке прваке“ Трећег рајха, где је уз угодна југословенска јела и напитке, стварао неопходну комуникацију, а онда и поверење у своје намере код наведених гостију. Куриозитет представља и чињеница да је поменуте гозбе, често финансирао и из сопствених средстава.

На описане начине, ускоро је дошао до важних сазнања о истинској величини и опремљености немачких оружаних снага, које су ондашњим владама у свету биле потпуно непознате. Наиме, у обавештајном раду на прикупљању наведених података, Ваухник је употребио обимну документацију чехословачког посланства у Берлину из 1938. године о стању у немачком Вермахту. Када је Чехословачка окупирана и заправо престала да постоји у марту 1939. године, Ваухнику је чехословачки посланик предао поверљиви материјал у коме је било детаљно прецизирано да Рајх располаже са педесет потпуно опремљених дивизија, спремних за ратне операције. Убрзо, Ваухник је установио да су ти подаци застарели, те да не одражавају реално стање у немачком Вермахту, када је у питању „текућа“ 1939. година. Из сарадње са немачким индустријалцима, посебно њиховим круговима из домена војне индустрије, као и уз помоћ математичких процена динамике прогресије формирања нових јединица из свих родова немачке војске, Ваухник је установио да ће у јуну поменуте године немачке оружане снаге располагати са стотину потпуно спремних дивизија. Сва наведена сазнања Ваухник је систематизовао и у поверљивом формату доставио, односно представио југословенском војном и политичком врху. Код неупућених посматрача југословенске политичке збиље, реакција војно-политичке елите у Београду на Ваухникове извештаје, можда би изазвала изненађење, па и запрепашћење, али не и код добро обавештених појединица, који су разумели комплексност односа стања и процеса унутар обавештајно-безбедносног и дипломатског „апарата“ Краљевине Југославије. Наиме, дате извештаје војног аташеа у Берлину, југословенске власти примиле су са запаженом неверицом и подозрењем. Појавиле су се сумње да је Ваухник стекао погрешне утиске под утицајем снажне немачке пропаганде, али и тврдње да је постао нацистички шпијун. Од раније присутни захтеви за његовом сменом, јер су многе „очи одавно меркале“ угодни положај војног аташеа у Берлину за себе, постали су гласнији и одлучнији. Међутим, Ваухник се није много обазирао на постојеће критике, већ је свој посао наставио да обавља са истоветном ревношћу. Према његовом сведочењу, један од најважнијих задатака у трогодишњем дипломатском ангажману у Берлину, састојао се у организовању посете Првог намесника Краљевине Југославије кнеза Павла Карађорђевића Трећем рајху. Био је то веома важан чин, односно важан дипломатски акт у међудржавним односима између Југославије и Немачке. Немачке власти, а посебно њихов пропагандни „апарат“ посветили су невиђену пажњу посети југословенског намесника у јуну 1939. године. Немачки штампани медији писали су хвалоспеве о Југославији, њеном кнезу, као и о династији Карађорђевић. У част „високог госта“, приређена је импозантна војна парада у којој је било ангажовано десет хиљада припадника Вафен СС јединица, а сума новчаних средстава утрошених за дате потребе организовања посете достизала је „вртоглаве цифре“. Посета југословенског кнеза-намесника била је неопходна немачким властима, јер су организовањем исте, домаћој и светској јавности желели да покажу да је један владар из угледне и веома поштоване европске династије, а уз то и са англофилским личним и политичким опредељењима и светоназорима, одлучио да изгради повољне релације са нацистичким режимом у Берлину, чиме су намеравали да легитимизују свој тоталитарни систем владавине у очима човечанства. Са друге стране, у склопу великих геостратешких и геополитичких планова Трећег рајха, Хитлер је у односу према кнезу Павлу имао и изразито конкретне намере. Наиме, немачки „фирер“ желео је да успостави свеобухватни савез са Краљевином Југославијом, па је и целокупан контекст поменуте посете био управљен у циљу реализације датих планова. Међутим, у том сегменту посета кнеза Павла остала је неуспешна, а након преговора југословенског кнеза и немачког вође, Ваухник је од намесника добио упутства да у делокругу аташеових обавеза, неподељена пажња буде посвећена изградњи или очувању пријатељских веза између Трећег рајха и Југославије, док ће се власти у Београду потрудити да учврсте и очувају савезничке односе са Великом Британијом и Француском. Управо уз помоћ датих смерница, Ваухник је стекао уверење да кнез Павле веома добро разуме међународне политичке околности, као и спољнополитичку позицију Краљевине Југославије.

Без обзира на известан неуспех непосредних преговора између кнеза Павла и Хитлера у сегменту намера руководства Трећег рајха да Југославију уведу у круг својих савезника, немачке власти и тамошња штампа наставили су да изражавају повољне оцене о југословенској држави и влади. Наведена тврдња најбоље се огледа у чињеници да је приликом маневара немачке ратне морнарице у Хамбургу, непосредно после посете кнеза Павла Трећем рајху, на свечани начин дочекана југословенска једрилица „Јадран“, а морнари на истој добили су третман који би следовао „сигурним“ немачким савезницима. Дефиле немачких поморских снага пратио је и сам нацистички диктатор, а уз њега и готово сви ратни адмирали, уз присуство многих војних аташеа из различитих страних дипломатских мисија акредитованих у Берлину. Владимир Ваухник присуствовао је поменутим маневрима, а том приликом је добио, такође импресиван третман и пажњу немачких власти. У оквиру датих маневара, на поверљивом састанку са одговорним лицима, Хитлер је тим круговима немачких војних елита саопштио да је усвојена одлука о покретању инвазије на Пољску, те да је у склопу исте, у изгледу извођење операција у договору са Савезом Совјетских Социјалистичких Република и Стаљином. Наведене фрапантне информације о непосредним немачким плановима, као и о могућем савезу са бољшевичком Русијом (што је у западним, било демократским или тоталитарним државама, до тада било апсолутно незамисливо, чак и „бласфемично“ замислити), Ваунику је, можда и несмотрено, пренео један нацистички руководилац. У датом периоду већ је почела снажна „антипољска“ пропагандна кампања у немачким медијима, те су се ове информације, иако у први мах невероватне, Ваухнику, ипак учиниле као прилично поуздане, па је исте, шифрованим порукама из југословенског посланства одмах доставио својој вези у Београду, која је имала кодни псеудоним „Жарко“. Иначе, Ваухник је свако вече у периоду између поноћи, па све до један сат иза поноћи, југословенским властима, односно својим везама у Београду достављао све информације о политичкој ситуацији у Немачкој. Међутим, поновиле су се околности које су пратиле и његове извештаје о стварном стању немачких војних снага. Југословенски политичари, као и Аналитичко одељење у Министарству иностраних дела у Београду, одбили су да пруже подршку веродостојности овим подацима, па је и овај Ваухников извештај остао потпуно маргинализован. Ускоро, Ваухник је путем личних веза са утицајним официрима из немачког генералштаба, као и употребом сазнања до којих је дошао у комуникацији са својим некадашњим колегама из аустроугарске војске, установио да је за напад на Пољску обезбеђено дејство две армије у источном делу земље, као и један корпус лоциран у Словачкој. Као и у наредној години, када је лично и сам отпутовао у Словачку, како би установио да ли су истините информације које су шириле немачке обавештајне службе о могућем удару на Балкан, а не на Француску како је било и очекивано, тако је и неколико месеци раније, одлучио да лично изврши увид у ситуацију на просторима Источне Пруске и Шлезије. У зони будућих ратних операција, нацистичким стражама представио се као немачки новинар, па је био у прилици да установи тачан број, распоред и снагу немачке војне „машине“. Поново је доставио прецизне податке о датим питањима у своје министарство, уз процену да у случају самосталног немачког удара на Пољску, војне снаге ове западнословенске земље могу да пруже само једномесечни отпор, а да би у околностима садејства између снага совјетске Црвене армије и Вермахта, Пољска морала да капитулира за двадесет дана. Као и раније, реакција југословенских власти била је муњевита и до крајњих граница непријатна, па чак и непријатељска према Ваухнику и његовим извештајима. Обавештајне структуре у Краљевини Југославији одлучиле су да поверење поклоне извештајима из југословенског посланства у Варшави који су говорили да је у случају поменутог и могућег рата, Пољска у стању да пружи вишемесечни отпор. Када је до инвазије на Пољску заиста и дошло, где је ова „версајска држава“ пружала отпор свега осамнаест дана, тек онда су руководиоци у одговорним државним органима у Београду одлучили да поклоне поверење обавештајном раду Владимира Ваухника у Берлину.

Све наредне активности Вермахта и нацистичке државе били су добро опсервирани и процењени од стране Ваухника. Такође, дате опсервације и сазнања увек је уредно достављао југословенским властима, а исте су, дате податке даље прослеђивале у „руке“ британској влади у Лондону. Владимир Ваухник је био човек који је први открио да у њеној „пролећној офанзиви“ 1940. године, Немачка намерава да нападне Данску, Норвешку, а потом земље Бенелукса и Француску. На време достављене Ваухникове информације о нападу Немачке на Норвешку, британска влада није искористила како би предупредила неутралисање базе у Нарвику, а дати пропусти били су делимично условљени бирократском инерцијом југословенских власти у односу на обавештајне податке које је требало проследити у Лондон. Са друге стране, Ваухник је открио да Немачка нема намеру да изврши инвазију на британска острва и сва поменута сазнања била су „плод“ ревносног и успешног рада овог изванредног обавештајца који је, управо у Берлину оформио једну упечатљиву и снажну мрежу југословенских обавештајних агената, а у својим активностима, војни аташе и припадници његове мреже користили су се са најразличитијим методама, од „присне комуникације“ са оперативцима и руководиоцима унутар немачких државних органа, до стварања посебних, личних, па и емотивних веза између Ваухникових „шпијуна“ и супруга, односно животних партнерки различитих официра и службеника у немачком Вермахту. Употребом поменутих метода у раду, Ваухник је и дошао до најважнијих сазнања о плановима Трећег рајха. Међутим, његов основни задатак био је да сазна у којој мери је положај Краљевине Југославије угрожен у тој експлозивној политичкој ситуацији. Није постојала ниједна сумња да су намере Хитлера према Југославији од почетка 1939. године усмерене у правцу увођења јужнословенске државе у ред савезничких земаља Трећег рајха. Међутим, завршетак друге ратне године у, показаће се, највећем „ратном пожару“ у повесници човечанства, условио је сасвим различит положај Југославије у односу према хитлеровској Немачкој, него што је та позиција била детерминисана у време посете кнеза Павла Трећем рајху у јуну 1939. године. Посебно забринут био је Владимир Ваухник, који је први долазио до важних обавештајних података о плановима и активностима немачких оружаних снага и све те информације које су уредно достављане југословенским, а преко њих и британским властима, увек су представљале поуздана и веродостојна сазнања, беспрекорно аутентична, због чега је било јасно да је Немачка припремала своју оружану силу у сврхе вођења чувеног „тоталног рата“. Наиме, Ваухник је имао сазнања да је и после пораза Велике Британије на Западном фронту и окупације Француске, немачка врховна команда под оружјем и у потпуној припремљености оставила близу 150 дивизија. Као изврстан математичар и још бољи обавештајац, Ваухник је израчунао, а потом и поуздано установио да би за инвазију на британска острва Рајху било потребно свега четрдесетак дивизија. Такође, установио је да је немачким снагама за евентуалну инвазију на северну Африку потребно тридесет дивизија, па се онда са правом упитао због чега немачке војне и политичке власти у мобилном стању држе преко стотину дивизија и то у ситуацији када су ратне операције окончане веома успешно по интересе Трећег рајха у Европи. Након „Прве бечке арбитраже“, односно практичног запоседања и комадања Румуније, Ваухник је био веома забринут због појединих вести да је Немачка спремна да изврши напад на Југославију, како би преко територије Бугарске, Турске и француских колонија у Сирији, извршила инвазију на Блиски исток, где би неутралисала британске снаге и преузела контролу над Египтом и Суецким каналом, чиме би на тај начин угрозила и британске поседе у Индији и Југоисточној Азији. У намери да открије појединости о положају његове земље у односу на потенцијалну опасност од немачке агресије на Југоисток Европе, Ваухник је посетио и рајхсмаршала Хермана Геринга, заменика Адолфа Хитлера и заповедника Луфтвафеа. Посета је уприличена у Геринговој канцеларији, где је команданта ратног ваздухопловства Трећег рајха затекао у прилично неформалној атмосфери. Геринг га је дочекао у неглижеу, па иако се повод за организовањем посете налазио у формалном захтеву југословенске владе да Немачка испуни своје војнотрговинске обавезе (испорука 150 авиона југословенском ратном ваздухопловству), разговор је „кренуо у другом правцу“. Геринг и Ваухник шетали су по канцеларији, док је југословенског аташеа, немачки рајхсмаршал држао испод руке, при чему му је изразио сумњу у искреност југословенских политичких опредељења према Рајху. Ултимативно је тражио да Ваухник код своје владе обезбеди подршку процесима приступања Југославије савезу са Трећим рајхом, што је југословенски војни аташе одлучно одбио и запитао Геринга, „да ли се Немачка, која располаже са 150 дивизија, заиста плаши снаге југословенске војске“, а више у бесу и несмотрено, немачки командант ратног ваздухопловства му је одговорио да Рајх располаже са 240, а не 150 дивизија. Убрзо, Ваухник је закључио да Немачка не извршава демобилизацију својих снага, не из разлога што планира да изврши инвазију на северну Африку или Блиски исток, већ због тога што намерава да нападне Совјетски Савез.

Од краја 1940. године Ваухник је приљежно сабирао све податке који су говорили у прилог његовој тези да је Хитлер наумио да изврши агресију на Совјетски Савез. Путем већ установљене мреже својих агената сазнао је да немачка војска обнавља железничку и путну саобраћајну мрежу и инфраструктуру у крајњим источним пределима њихове окупационе зоне у Пољској. Дате и сличне податке Ваухник је углавном добијао од дисидентски опредељених високих официра Рајха, који су га „примили“ у свој „кружок“, са ставом да је и југословенски војни аташе део њиховог „завереничког клана“ организованог у циљу уклањања Хитлера и нацистичког режима у Немачкој. Поменути официри користили су мрежу Ваухникових агената како би међусобно могли неометано да комуницирају, док је Ваухник од њих добијао важне информације о укупном друштвено-политичком стању у Немачкој. Ваухник је схватио да ће инвазија на Совјетски Савез „отворити“ нову димензију рата, што би могло да изазове несагледиве последице по безбедност свих европских и светских држава и нација. Из наведених разлога, од круцијалне важности за њега било је да установи размере будуће инвазије и тачан датум почетка исте. Успоставио је поверљиве односе са најближим кругом сарадника Вилхелма Канариса, шефа Абвера, односно немачке војне контраобавештајне службе, који је у току рата сарађивао са савезницима из Коалиције уједињених народа. У другој половини фебруара и у првим недељама марта 1941. године, Ваухник је добио поуздане информације да је инвазија на СССР неизбежна. У другој недељи марта, његов главни доушник, кога југословенски аташе у својим мемоарима помиње под надимком „мајор П“ (при чему, данас са великом сигурношћу можемо да установимо да је у питању био мајор Валдемар Пабст, оперативац Вилхема Канариса), обавештава Ваухника да је већ издато наређење о покретању операције „Барбароса“, односно о инвазији на СССР. Такође, Ваухник је добио аутентичну и веродостојну документацију о броју војних јединица, стању у трупама, логистичкој подршци и конкретним ратним плановима немачког Вермахта када је у питању била предстојећа војна операција. Пабст и други „опозициони“ официри, пре свих из кругова блиских Канарису и Абверу, одлучили су да доставе дате податке Владимиру Ваухнику, из разлога што су били уверени да ће исти бити правовремено и поуздано испоручени британској влади, па им је сарадња са југословенским обавештајцем представљала сигурнији начин да неће бити откривени од стране нацистичких структура власти у Немачкој. Ближу опасност по њихову безбедност представљале би активности усмерене према остварењу непосреднијих контаката са британском обавештајном службом. Све информације и комплетну документацију коју је добио од немачког официрског кора у свом обавештајном раду, Ваухник је доставио Генералштабу Југословенске краљевске војске, потом ађутанту кнеза Павла Карађорђевића, а преко шведског војног аташеа у Берлину и британској влади. Сматрао је да „адресе“ којима је доставио поменути материјал можда неће бити у стању да правовремено и исправно успоставе однос према датој ситуацији, па је исте податке лично испоручио и совјетском војном аташеу у Берлину, као и југословенском војном аташеу у Лондону. Совјетског колегу је уверавао да је напад Немачке на СССР апсолутно неизбежан, али је совјетски војни дипломата одлучно одбацивао ту могућност, што је код Ваухника створило исправно уверење да је совјетска влада била добро обавештена о намерама нацистичке Немачке. Од посебне важности била је и информација да су официри из немачког Одељења за снабдевање апсолутно уверени да ће Хитлер изгубити рат са СССР, уколико исти не оконча до средине 1942. године. Наравно, Хитлер је био уверен да ће „блицкриг“ против бољшевичке Русије Немачкој донети успех већ након педесет дана од почетка истог, те је датум за покретање операције „Барбароса“ одредио за 15. мај 1941. године. Међутим, тај датум је убрзо одбачен, јер је немачки генералштаб уверио нацистичког диктатора да је могућност предузимања „муњевитог рата“ против Русије у пролећно годишње доба и на мочварном, низијском терену европског дела СССР, осуђен на катастрофалну пропаст, те је датум почетка инвазије померен за крај јуна исте године. Наведено Ваухниково откриће апсолутно демантује закључке послератне југословенске и српске, а делом и иностране историографије, да је померање датума почетка операције „Барбароса“ било условљено претходним, непланираним нападом осовинских сила на Краљевину Југославију, чиме је створено лажно уверење да је, колоквијално речено, „Југославија спасила Совјетски Савез“, на тај начин што је Немачка била принуђена да рат против Русије предузме у лето 1941. године, па је због тога њихов „блицкриг“ доживео неуспех када је сурова „руска зима“ зауставила немачке офанзиве. Докази су неумољиви. Осим Хитлера, нико у врховима нацистичких политичких и војних елита никада није намеравао да инвазију Немачке против СССР организује средином маја 1941. године, док је и сам нацистички фирер убрзо устукнуо пред снагом логистичких и војнотактичких аргумената свог официрског кадра и датум почетка агресије на Русију померио у период раног лета исте године. Такође, агресија на Југославију у априлу 1941. године, заправо није пореметила ниједан немачки ратни план, јер је Хитлер поменути напад, само „придружио“ већ планираној ратној кампањи против Грчке, која је изведена под кодним називом операција „Марита“. Међутим, од велике важности је да напоменемо да су управо Ваухникова сазнања, југословенској и британској влади открила стварне нацистичке намере у ратној 1941. години.

Због чега је Владимир Ваухник тако грозничаво покушавао да открије тајне из немачких ратних планова усмерених у циљу реализације инвазије на Совјетски Савез? Не можемо да закључимо да је тај предани обавештајни рад био предузет у циљу стварања стратешке предности за совјетске оружане снаге, нити за евентуално одвраћање нациста од идеје о агресији на СССР. Сам Ваухник написао је у својим мемоарима да је био „помало радостан, што нацистичка агресија неће бити усмерена на Балкан, већ на Исток“. Постављамо питање, у чему су се онда огледале Ваухникове намере? Ваухник је добро разумео да се највиши изрази патриотизма у том историјском тренутку, који би морали да поседују надлежни државни органи и њихови представници у Југославији, налазе у напорима који би његову отаџбину требало да одвоје од „ратног пожара“  Другог светског рата. Био је добро обавештен да би у случају агресије осовинских сила против Југославије, његова држава и народ били можда и заувек уништени. Такође, имао је поуздане информације да Велика Британија нема намеру да пружи непосредну и адекватну заштиту југословенској држави у случају таквог рата, те је усвојио мишљење да је за Југославију најбоље да очува свој неутрални статус у односу на ратни сукоб. Међутим, нацистички притисци на званични Београд  да исти приступи Тројном пакту нису могли бити игнорисани, те је Ваухник са олакшањем примио вест да су у Бечу 25. марта 1941. године представници југословенске владе, Цветковић и Цинцар Марковић потписали Протокол о приступању Краљевине савезу Осовине. Тај Пакт је за Владимира Ваухника представљао савршен дипломатско-тактички потез југословенских власти, а за истог, такође је имао и ефемерни карактер. Наиме, у својим политичким извештајима надлежним државним органима у Београду, Ваухник је износио процену да ће рат Немачке против Совјетског Савеза померити пажњу Хитлера са простора тзв. „меког трбуха“ Европе, односно са простора Југославије и Балкана, те да је за опстанак југословенске државе важно да очува формално пријатељство са Силама Осовине до краја 1941. године. Проценио је да ће наведени положај Југославије омогућити Великој Британији, а можда и Сједињеним Америчким Државама да покрену инвазију на „Хитлерову европску тврђаву“ са јадранске обале, односно преко територије Краљевине Југославије, чиме би на почетку наредне, 1942. године, нацистичка Немачка („заглављена“ у рату са СССР) могла бити доведена и до чина капитулације. На тај начин, Хитлер и нацистички режим били би заувек уништени. Били су то исправни закључци једног способног обавештајца и професионалног војног стратега и официра, али изнад свега искреног југословенског родољуба и хуманисте. Са наведеним закључцима сложио се и Иво Андрић, велепосланик Краљевине Југославије у Трећем рајху. Међутим, државни удар од 27. марта, пад Намесништва и владе Цветковић-Мачек заувек су осујетили напоре Владимира Ваухника да очува Југославију и њен грађански поредак. Мирног и сталоженог духовног карактера, у својим мемоарима Ваухник је ретко износио одређена запажања о историјским личностима и догађајима, где би могли да препознамо својеврсну горчину у његовим речима. Међутим, када је говорио о генералима Душану Симовићу, Бори Мирковићу (предводницима пуча од 27. марта) или, чак о Винстону Черчилу, Ваухник се није устручавао да о њиховим личностима изнесе најнегативније и погрдне оцене. Такође, био је запрепаштен да је показана доза незапамћеног безумља у вези са увођењем Југославије у Други светски рат, „потекла“ из српских војно-официрских кругова. Написао је да је увек страховао да би положај Југославије у односу на постојећа геополитичка питања могли да угрозе потези „српских квазипатриотских“ политичара „сеоског порекла“ или како их је називао, „ура-политичара“, односно „ура-патриота“, али није могао да поверује да су исте заблуде следили и поједини представници југословенских војних елита, који су добро знали да њихова држава не може да очекује било који успех у сукобу са злочиначким нацистичким „Молохом“. Ваухник је пружио и исправну процену да око 90 процената официра у југословенској војсци не подржава пуч, али су и они, као и сама држава постали „жртва Черчилове перверзне процене“ да нацистички напад на Југославију може да олакша положај британских снага у том рату. Постоји и податак да је Ваухников брат, Милош који је тада живео у Београду, био обавештен о „пучистичкој завери“, те да је, свакако под утицајем југословенског аташеу у Берлину, молио вође те акције да, уколико нису у стању да обуставе своје намере, да онда, макар исте одложе до краја године, како би се створиле повољније стратешко-тактичке војнополитичке околности у односу на положај Југославије у сукобу са Силама Осовине.

Сви Ваухникови напори и комплетан обавештајни рад његове тајне службе у Берлину доживели су пропаст. Према упутствима Иве Андрића, Ваухник је после пуча настојао да увери „нацистичке главешине“ да су „догађаји од 27. марта“ само резулатат извесних политичких размирица унутар саме Југославије, те да њен однос према Немачкој и Тројном пакту није промењен. Немачке власти нису могле бити преварене. У неколико наредних дана добио је званична уверавања од немачке владе да су индиције о покретању агресије против Краљевине Југославије неистините, те да такви планови једноставно не постоје. Међутим, да је дошло до озбиљног преокрета у намерама нацистичког режима према Југославији, Ваухнику је постало јасно када су агенти Гестапоа, већ 27. марта, а након краткотрајног прекида после потписивања Протокола о приступању југословенске државе Тројном пакту два дана раније, поново почели интензивно да прате његово кретање. Ускоро, у југословенском посланству добио је податак од извесног немачког официра да ће напад на Југославију бити изведен 6. априла 1941. године у 6 часова, те да ће одмазда бити посебно усмерена према Београду. Вероватно, исти тај сарадник Владимира Ваухника, обавестио је југословенског дипломату да ће у рупи камена на унутрашњем зиду гараже у његовом дому бити остављен један допис, где ће бити изнете све појединости о предстојећем нападу. Заиста, када је дошла ноћ, Ваухник је прикривено ушао у гаражу, нашао тражено место и поменути списак. Списак је открио све појединости о агресији, те је Ваухник добио сазнања о броју и карактеру војних формација које ће извести напад, правце кретања непријатељских снага и коначне циљеве немачке „ратне кампање“ према Југославији (открио је да ће главни удар бити изведен са територије Бугарске путем правца вардарско-моравске долине и то на потезу Југ-Север). Све информације и поменути фамозни списак Ваухник је поново доставио југословенској влади у Београду. Непојмљиво делује сазнање да је реакција „пучистичке владе“ практично изостала, те да је за 6. април, председник владе генерал Душан Симовић заказао венчање своје ћерке. Сетимо се да ни звук за оглашавање ваздушне опасности није „пустио свој глас“ тог јутра у Београду. Судбина Ваухника била је одређена и пре почетка Априлског рата 1941. године. Немачки генералштаб, али и сам Хитлер били су јако бесни на југословенског војног аташеа. Наиме, добили су поуздане информације од својих обавештајаца у Београду да је Ваухник, свега дан након усвајања планова о нападу на Југославију унутар строго поверљивих кругова највиших нацистичких руководилаца у околини Хитлера, те исте планове доставио својој влади у отаџбини. Наравно, Ваухник је имао тај импозантни успех у свом раду из разлога о којима смо већ говорили, али можемо слободно да закључимо да је југословенски војни аташе био сигурно најобавештенији дипломата у Берлину у датом периоду. Куриозитет представља и чињеница да је Ваухник увек добро знао које су биле планиране теме у разговорима између Хитлера и Мусолинија. Списак тема тих разговора добијао је од једне младе жене која је била запослена у кабинету Јоакима фон Рибентропа, немачког министра спољних послова. Сјајан безбедносно-обавештајни рад Владимира Ваухника, нажалост остао је без адекватних потеза и одговора код југословенских власти.

Без обзира на постојећа међународна правила о третману и понашању дипломата у случају да се нађу у непријатељској земљи у току одређеног оружаног сукоба (у тој ситуацији било је уобичајено да дипломатском особљу буде понуђена екстрадиција у неку од неутралних земаља у рату), неколико месеци после завршетка Априлског рата, заједно са Андрићем и Ваухником, особље југословенске амбасаде враћено је у Београд. Међутим, одмах по доласку у Београд, тачније, већ на Железничкој станици, Ваухник је ухапшен и враћен у Берлин. Немачке власти нису уважиле његове апеле за поштовањем дипломатског статуса и имунитета који је уживао, него су бившег аташеа заточили у тамницу Главног стана Гестапоа у немачкој престоници. У Гестапоу је мучен и испитиван четири месеца. Занимљиво је да је до тада Ваухник у тој згради боравио само једном и то пре посете кнеза Павла Берлину, када је једини пут имао састанак са Хајнрихом Химлером, рајхсфирером СС. Наиме, нацистички руководиоци изразили су жељу да приликом посете кнеза Павла угледним немачким грађанима буде уручено 540 југословенских одликовања. Наравно, није било могуће реализовати захтев изнесен у датом контексту, али је ипак уручено преко стотину ордена. Један орден уручен је и Химлеру, а то уручење, у име југословенске владе, лично је извршио Владимир Ваухник и то у згради у којој ће боравити као заточеник. Испитивања су била интензивна и веома драматична, али Ваухник је био искусни обавештајац и за све време боравка у казаматима Гестапоа није одао ниједну тајну својим испитивачима. Имао је припремљене одговоре на сва питања и једино је гајио бојазан да би немачке власти могле да дођу у посед многих поверљивих извештаја које је достављао у Београд. Међутим, немачка тајна полиција успела је да заплени само фрагментарне остатке тих извештаја, који су углавном већ били уништени. Документа са компромитујућим садржајем која су се налазила у његовом поседу, Ваухник је уништио већ после пуча од 27. марта. Сасвим сигурно, у уништавању тих доказа о Ваухниковом шпијунском раду учествовали су и његови сарадници из немачких државних органа, који су му доставили информацију да „југословенска шифра“, помоћу које је комуницирао са југословенским властима у Београду, није откривена. На неки начин, Ваухник је био безбедан. Докази о његовом шпијунском раду нису постојали, иако је и сам Хитлер био уверен да су све информације које су „цуриле“ из рада владајућих кругова у Немачкој, упућиване управо Ваухнику. Ваухнику је ускоро било допуштено да у тамници користи литературу у сврхе релаксације и разоноде у слободном времену. Пре читања сваке књиге, Ваухник би прегледао све њене листове у нади да ће пронаћи неку поверљиву поруку која би могла да му пружи одређени увид у неизвесну будућност која га је сигурно очекивала. Заиста, пронашао је поруку у којој је писало да ће ускоро бити ослобођен и да је потребно да од нацистичких власти тражи да га пошаљу у Словачку или у Независну Државу Хрватску. Било је очигледно да његови пријатељи и сарадници у Абверу и другим немачким државним органима немају намеру само да га ослободе из казамата, већ су „ковали“ планове о Ваухниковом наредном задатку који је, такође био обавештајног карактера. Немачким тајним агентима бивши аташе више није могао бити од користи, нити његова евентуална сазнања, која уосталом није ни саопштио својим испитивачима, а како је инвазија на СССР била увелико у току, Ваухник је ослобођен. Према сведочењу његовог брата Милоша, који га је ускоро видео, третман у вишемесечном заточеништву оставио је траг на психофизичком профилу Владимира Ваухника. Пре заточења Ваухник је имао „густу“, црну косу, да би након четири месеца иста постала „проређена“ и потпуно седа. Добио је плаховит изглед, потом и хроничну дрхтавицу, а његово понашање постало је бојажљиво. Владимир Ваухник није много говорио о мучењу, као ни о другим облицима незаконитог третмана над њим у немачким казаматима. Једино је Милошу Ваухнику открио да је често био под дејством извесних наркотика, јер би, како је тврдио, одмах после оброка спавао, а имао је извесна нејасна сећања да је у току сна добијао убоде од ињекцијских игли у своје тело. Сигурно, путем поступака дрогирања његовог организма, немачки агенти из Гестапоа покушавали су да открију поједине тајне које је Ваухник чувао за себе. На срећу, у томе нису успели.

Након ослобођења из затвора, немачке власти понудиле су Ваухнику могућност да се запосли у компанији „Круп“ и то у статусу службеника. Према саветима својих сарадника, Ваухник је тражио од Гестапоа да буду упућен на рад у НДХ или Словачку. Гестапо је одлучио да ангажује Ваухника на пословима помоћи у организовању оружаних снага НДХ, пошто усташе нису биле у стању да поменуте задатке окончају на адекватан начин. Након десет година, Ваухник је први пут дошао у Загреб, који је према његовом сведочењу имао један „жалостан изглед“. Комуналне службе нису обављале своје послове, па су отпаци постали неизбежна слика на загребачким улицама. Било је присутно мноштво униформисаних лица, па иако Загреб није имао статус окупираног града, утисак Ваухника био је да се исти не разликује много од других запоседнутих градова у немачком окупационом систему у Европи. У комуникацији са различитим особама, превасходно са пријатељима из предратне Југославије, Ваухник је спознао све појединости о димензијама ужасних злочина које је генерисао усташки режим у поменутој нацистичкој творевини НДХ. Према упутствима добијеним од стране немачких власти, ступио је у везу са генералом Марићем, такође познаником из „предратних времена“, некадашњим часним југословенским официром, који је сада био ангажован у оружаним снагама НДХ. Марић га је обавестио да је у НДХ присутан снажан сукоб унутар хрватских оружаних снага и то између некадашњих југословенских и аустроугарских официра, са једне стране и усташког војног кадра, са друге стране. Уз оправдање да је опхрван тешким здравственим стањем, Ваухник у почетку није био ангажован у раду на предвиђеним задацима. Заправо, генерал Марић му је пружио неопходну заштиту од неповерљивих усташких и немачких војних старешина. Међутим, Ваухник је ускоро добио конкретан, али неформалан ангажман у оружаним снагама НДХ. Никада није био формално именован за обављање послова на одређеном положају, нити је постао официр или војнополитички старешина у номенклатури организације власти у тзв. НДХ, али Марић је успео да обезбеди поменути неформални статус за Владимира Ваухника у наведеним структурама, са задатком да одржава комуникацију са војним аташеима дипломатских мисија осовинских сила које су биле акредитоване у Загребу. Ускоро, усташе су у потпуности преузеле контролу над оружаним снагама НДХ, па је и генерал Марић био уклоњен из њених структура. У наредних неколико месеци, дакле у периоду када је имао тај неформални статус у хрватским оружаним снагама, Ваухник је заправо стрпљиво очекивао успостављање везе са британском обавештајном службом, са којом је сигурно и раније сарађивао. Међутим, сада је очекивао конкретан задатак од исте и упутство на који начин ће бити организовани послови у његовом будућем обавештајном ангажману. Веза је ускоро успостављена. Један бивши југословенски официр, коме Ваухник никада и нигде није навео право име и презиме, већ га је у мемоарима означио са акронимом А. А., успоставио је везу са бившим југословенским војним аташеом у Берлину. Поменути А. А. обавестио је Ваухника да је њима двојици стављено у задатак да обнове обавештајну мрежу агената који би своје задатке обављали у интересу британске обавештајне службе, те да је за дате сврхе потребно да напусте Загреб и да послове организују у Љубљани, где је поменута обавештајна служба оформила центар својих активности за тај део Европе. Пре одласка у Љубљану, Ваухник је ангажовао своју сестричину Мелиту, удовицу југословенског војног обавештајца и официра, који је био убијен од стране усташа, на место неформалног „шефа“ и организатора антинацистичке обавештајне мреже агената у Загребу. Мелита је успешно обављала своје дужности и мрежа Ваухникових агената у Загребу показала је изврсно умеће у пословима на којима су били ангажовани. Након доласка у Љубљану, Владимир Ваухник је одређено време боравио у рехабилитационом санаторијуму, услед нарушеног здравственог стања, а до краја свог ангажмана у данашњој словеначкој престоници, био је запослен у једној пилани у статусу службеника. Наравно, поменуто запослење представљало је камуфлажу за његове послове изградње и ширења мреже обавештајних агената, које је предузимао у сарадњи са поменутим А. А. Мрежа је била развијена у Сплиту, Трсту, као и у Београду. Успоставио је везу са Дражом Михаиловићем и његовим Покретом отпора, па је од стране четничког команданта био именован на положај заповедника Југословенске војске у Отаџбини за подручје Словеније 1944. године, где је наступао под различитим „кодним“ псеудонимима, попут већ наведеног, „генерал Рачић“.

Као што смо раније напоменули, још пре почетка Другог светског рата, личност и способности Владимира Ваухника изазивали су велико подозрење и завист код многих старешина и службеника у југословенским војно-политичким круговима. Када је Ваухник доспео у нацистичко заточеништво 1941. године, поменути „кругови“ ширили су различите гласине о овом југословенском родољубу. Тако је настала неистина да Ваухник није боравио у заточеништву нацистичке тајне полиције, већ да је 1941. године био један од заповедника немачких јединица које су извршиле инвазију на Совјетски Савез. Након рата, ову неистину посебно су злоупотребиле комунистичке власти у напорима да компромитују Ваухникову личност и да наруше његов углед. У периоду када је био ангажован у оружаним снагама НДХ, влада Душана Симовића у егзилу, Владимиру Ваухнику, чак је одузела и чин пуковника, те га осудила као велеиздајника. Поменути чин пуковника, као и наведени положај четничког команданта, Ваухнику ће бити враћен 1944. године, сигурно под утицајем Драже Михаиловића, а југословенска влада у егзилу ускоро је овог обавештајца унапредила у чин генерала. Међутим, у оквиру својих послова у Љубљани, „генерал Рачић“ одржавао је комуникацију са својим пријатељима у Минхену, а поново је успоставио релације са предратним сарадницима у немачким официрским круговима у Берлину. Као и раније, све информације до којих је долазио у свом обавештајном раду, Ваухник је достављао британској влади. Према акронимском називу једног часописа који био публикован у Берлину („Berliner Börse Zeitung“), у оквиру британске обавештајне службе Ваухник је користио „кодно име“ ББЗ, за које је сам говорио да у транскрипцији на ћириличном писму означава акроним „Владимир Ваухник Загреб“. Ваухник је успешно обављао своје послове све до, како је сам казао, тренутка када је у 1943. години Черчил одлучио да подржи Јосипа Броза Тита и његов антифашистички покрет у рату, при чему је иста подршка била ускраћена Дражи Михаиловићу и Југословенској војсци у Отаџбини. Поменута одлука савезничких земаља, у првом реду британске владе, била је кобна за службу Владимира Ваухника и мрежу његових агената, јер су комунисти почели да откривају идентитете тих агената усташким и нацистичким властима у окупираној Југославији. Ваухникова мрежа агената у Загребу доживела је тешку судбину. Наиме, поменута Мелита у току рата је ступила у емотивну везу са једним младим доктором медицине, који је заправо био комунистички агент. Тај доктор успео је да добије списак свих Ваухникових сарадника у Загребу, па је исти одлучио да достави партизанском покрету. Међутим, немачке власти успеле су да заробе и убију курира који је требало да изврши поменути задатак, при чему је тај списак доспео у руке Гестапоа и усташа. Заједно са Мелитом, ухапшена је целокупна група Ваухникових агената, а његова обавештајна мрежа у НДХ била је уништена. Убрзо, Мелита је осуђена и стрељана у максимирској шуми, а леш у отвореној гробници пронашао је њен брат, који је исти на својим рукама пренео до гробља у Загребу, где је и сахрањена. Ваухник је тврдио да је преко хиљаду људи присуствовало на погребној церемонији приликом сахране његове сестричине Мелите, те да су у наредним данима многи грађани Загреба долазили у посету њеном гробу, где су остављали цвеће, а забележио је да је у једној таквој прилици на њеном гробу неко оставио и Орден за храброст Југословенске краљевске војске, који је касније пронашао Мелитин брат. После откривања мреже агената у Загребу, Ваухник и А. А. схватили су да је њихова безбедност у Љубљани постала компромитована, те су одлучили да напусте Словенију. Уз помоћ италијанских кријумчара побегли су у Венецију, а потом и Милано, одакле су кришом „пребачени“ у Швајцарску. Ваухник је доспео у Швајцарску са једним кофером у коме се налазила одређена документација (приликом поласка из Љубљане имао је три кофера, али су му кријумчари конфисковали два). Ваухник се више никада није вратио у отаџбину. До краја рата живео је безбедно у Швајцарској, да би после свршетка истог емигрирао у Аргентину, где је у 58. години живота преминуо  31. марта 1955. године у Буенос Аиресу. Биографија овог занимљивог човека је, свакако несвакидашња, али је истовремено и неправедно маргинализована. Своју „причу“ Ваухник је написао у делу „Невидљиви фронт, борба за очување Југославије“, које је прво публиковање доживело у Минхену 1986. године. Не постоји адекватан начин који би данашње генерације на просторима некадашње Југославије могле да употребе како би се, макар и делимично одужиле за целукупан рад који је Ваухник оставио у свом животу. За почетак, морамо да се сећамо имена овог великог југословенског родољуба.