Евроскептицизам левичарских партија

Евроскептицизам левичарских партија

Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић

Левичарски евроскептицизам суштински се темељи на економским разлозима. Сумња странака левичарске провинијенције према ЕУ више је производ њиховог противљења слободној тржишној економији и њиховој тежњи ка остваривању економске и социјалне правде него одбацивања ове наднационалне творевине. Оне не верују у ЕУ, пре свега, због чињенице да егалитарна социјална политика није могућа у садашњем институционалном оквиру. Недостатак истинске заједничке европске социјалне политике служи као доказ за европске левичарске партије да је ЕУ неизоставно, неолиберално усмерена. Док се партије крајње деснице више или мање слажу о јасној антиевропској политици, развој евроскептицизма левичарских партија мање је линеаран и пун разноликости. Уговор из Мастрихта није био јасна прекретница за све партије крајње левице. Док су неке гледале на Мастрихтски споразум и увезивање тржишно-либералне идеологије у европски институционални оквир, друге су пажљиво посматрале стварање европске политичке уније као могућност да се ЕУ преобликује у производ левичарске политике.

Иако је већина партија крајње левице константно евроскептична, линија трендова  показује да је подршка ка ЕУ коју су ове партије испољавале од осамдесетих до средине 2000-их година била виша, након чега је благо опала. Неколико партија крајње левице доследно се држало противевропских ставова. На пример, за холандску СП (Социјалистичка партија) жестоки евроскептицизам је константан елемент њеног партијског идентитета. Такође, у својој кампањи за парламентарне изборе 2017. године, СП је недвосмислено напала ЕУ због наводних олакшица за велики бизнис на штету обичног грађанина. У Данској, евроскептично црвено-зелено удружење, заговарало је укидање ЕУ и одржавало је противевропску позицију током свих година. Друге левичарске странке промениле су своје ставове о европским интеграцијама током година. Грчка СИРИЗА је тај случај јер се мање супротстављала европским интеграцијама у својим раним почецима 80-их и 90-их. Претходница СИРИЗЕ је иницијално испољавала веома велику подршку европским интеграцијама. Међутим, у 2000-им годинама, од евроскептицизма су направили кључни аспект њиховог програма. Њен став против ЕУ, у комбинацији са статусом аутсајдера, учинио је странку кредибилним предводником анти-Меморандума у Грчкој након победе на изборима у јануару 2015. године. Ипак, Алексис Ципрас са својом коначном одлуком да прихвати још један европски предлог мера штедње за спас, у јулу и августу 2015. године, показао је, да је СИРИЗА, одступила од свог принципијелног противљења ЕУ.

Слична трансформација видљива је и код неких мањих партија иницијално евроскептичних (Комунистичка партија Француске). Иако је евроскептицизам био карактеристичан за њу још у осамдесетим и деведесетим годинама, она је модерирала противљење Европи током свог учешћа у влади Леонела Жоспена 1997. године. Ипак, странка се вратила на своју противевропску платформу након што је тешко поражена на изборима 2002. године и формирала заједничку листу са Левичарским фронтом Жан Лук Меланшона у борби против „Европе Лисабонског уговора“. Социјалистичка народна странка Данске залагала се за повлачење из ЕЕЦ-а до средине осамдесетих година прошлог века, али је знатно модификовала свој евроскептицизам у наредним годинама како би се разликовала од свог левичарског конкурента црвено зелене Алијансе.

Неки научници тврде да су и левичарски и десничарски евроскептицизам укорењени у  националистичким предиспозицијама. Док се десничарски национализам ослања на нативистички појам нације, левичарски национализам је последица њихове одбране „популарне класе“. Изједначавајући радничку класу са нацијом, крајња левица сматра да ЕУ није само тржишно-либерална конструкција, већ и претња територијалном интегритету неопходном за праве „социјалистичке политике“. Овај став је, на пример, видљив у холандској социјалистичкој партији, која „жели ограничити величину буџета ЕУ и ограничити надлежности ЕУ на социјална питања и спољну политику“. Док неке  партије као што је Комунистичка партија Грчке експлицитно тврде да се егалитаризам може реализовати само у оквиру националне државе, ипак не деле све партије крајње левице став да су демократија и социјална права неоствариви изван националне државе.

Поједине левичарске партије уверене су да се ЕУ може реформисати из унутрашњости. Њихова опозиција је стога условљена тиме да ли верују да институционални оквир ЕУ има потенцијал да се реформише. Иако су оба типа евроскептицизма манифестације принципијелне опозиције Унији, противљење левичарских партија није супротност принципу наднационалног управљања само по себи. Важно је напоменути, међутим, да многе странке крајње деснице у свом партијском манифесту, наводе да се залажу за неку врсту европске сарадње. Иако је нејасно које облике европске сарадње предвиђају, нагласак је на сарадњи између суверених народа без преноса или удруживања суверенитета. Евроскептичне политичке партије било на левици или десници, противе се ЕУ због различитих идеолошких разлога, али су и њихови ставови подложни променама кроз различите фазе процеса интеграције.

Неки аутори су упоредили бираче Комунистичке партије Француске и Националног фронта у начину на који се њихов евроскептицизам односи на економске и културне ставове. Резултат је да је за гласаче КПФ, евроскептицизам тесније повезан са економским ставовима него за гласаче НФ (обрнуто важи за културне ставове). То показује да евроскептицизам има различите корене за левичарске и десничарске бираче, али не знамо у којој мери овај закључак може бити генерализован.

Партије крајње левице противе се ЕУ првенствено због негативних последица које европски модел има по националне државе у социоекономском смислу. То не значи нужно и противљење европским интеграцијама. У мери у којој се социоекономске замерке могу отклонити на европском нивоу, европске левичарске странке могу чак подржати и даљу интеграцију. У програмима левичарских партија широм Западне Европе налазе се изјаве као што су „Промена Европе“ (Француска комунистичка партија, 1999.), „100% друштвена: не против ове ЕУ“ (Холандска социјалистичка партија, 2014.). Тако левица изгледа скептична према ЕУ у својој садашњој форми, али не супротставља се идеалу европских интеграција. Изузеци су неколико комунистичких партија, а нарочито грчка Комунистичка партија и португалска Комунистичка партија, које суштински одбацују европске интеграције у целини.

Идеологија левичарских партија има три кључна елемента: одбацивање вредности капитализма и слободне тржишне економије; заштита колективних економских и социјалних права у потрази за социјалном правдом; и идеја држава које раде заједно да би се бавиле заједничким питањима у подршци интернационализму. Док одбрана нације има тенденцију да се повезује са партијама крајње деснице, са друге стране, крајње левичарске странке повезане су са промоцијом интернационализма. Странке крајње деснице противе се ЕУ јер сматрају да представља претњу културној хомогености нације. Радикалне левичарске странке су скептичне према ЕУ на претежно грађанским основама, јер сматрају да је ЕУ оличење империјализма.

Када су у питању партије крајње левице, њихова критика према ЕУ заснива се на чињеници да неолиберални карактер ЕУ представља главну претњу државама благостања, једној од кључних вредности левичарске идеологије. Европске економске политике се посматрају као начин неолибералних елита да изврше своју надмоћ на рачун нижих класа и тиме доприносе ерозији државе благостања. Европска економска и монетарна унија са јединственим тржиштем представља главну претњу са становишта крајње левичарских странака и самим тим и базу њихових евроскептичких ставова.

Крајње левичарске партије карактерише марксистичка, интернационалистичка, анти-капиталистичка идеологија. Екстремна левица се придржава револуционарних марксистичких/комунистичких принципа, обесхрабрује све компромисе са „буржоаским“ политичким силама, стриктно дефинише анти-капитализам, наглашава додатну парламентарну борбу и противи се либералној демократији. Нешто блажа левица с друге стране, тежи да маркистичке/комунистичке принципе интегрише у оквиру парламентарне демократије. Они имају тенденцију да буду „меки“ евроскептици, тј. супротстављају се одређеним аспектима ЕУ, траже реформу, и одбијају даље продубљивање интеграције.

Иако су избори за Европски парламент у мају 2014. године резултирали укупним повећањем броја представника крајње левичарских партија у ЕП, то је углавном због добитака у периферним земљама. Две од њих – Шпанија и Грчка су на југу, а њихови политички системи су историјски поларизовани дуж линије левица/десница. У Шпанији је новоформирани ПОДЕМОС добио 7,97% гласова и пет места. У Грчкој, Коалиција радикалне левице (СИРИЗА) добила је 26,6% гласова, повећала свој удео за 21,9% и стекла шест места за ЕП. Комунистичка партија Грчке смањила је своју подршку за преко 2%, са 8,35% на 6,07%, али је задржала своја два места у ЕП. У Грчкој, свеукупни раст крајње левице такође се поклопио са порастом крајње деснице, док је екстремно десничарска неонацистичка Златна зора 9,38% и добила три места у Европском парламенту.

Шта је утицало на раст крајње левог евроскептицизма? У ширем смислу, успех странке може се објаснити потражњом, тј. друштвено-економским условима. Економска криза и слабљење моћи и утицаја мејнстрим партија пружили су прилику за крајњу левицу; ипак ова прилика се материјализовала само у одређеном контексту. Као што је горе наведено, обрасци се тешко разликују. У неким случајевима раст крајње левице пратио је и раст крајње деснице (Грчка), док је у осталим, крајња левица била главна основа протеста која је искусила пораст подршке (Ирска, Шпанија). У другим случајевима, упркос плодном тлу за протест због економске кризе, крајња левица није остварила значајне добитке (Италија, Португалија). Коначно, постојали су и случајеви у којима је крајња десница оживела, остављајући мало простора за крајњу левицу (Француска, Велика Британија и Шведска). Као што је већ поменуто, један посматрани тренд у односу на крајње левичарске партије јесте то што оне које су склоне успешности су оне које су националистичке, наглашавајући национални суверенитет у својој реторици. У контексту избора за ЕП у 2014. години то је довело до неизбежног фокусирања на економску кризу, споразуме о спасавању и мере штедње, тражи поновне преговоре о споразумима о спасавању, све то у име националног суверенитета. Највећи пораст подршке забележила је грчка СИРИЗА, која је повећала свој удео гласова са 4,7% у 2009. на 26,6% у 2014. години.

Садашња позиција ових партија о ЕУ је двосмислена и динамична, под утицајем партијске конкуренције и владине и опозиционе динамике. Њихов евроскептицизам се разликује од оштрог свеукупног критиковања ЕУ. Сириза и ПОДЕМОС су усвојили чврст став о поновном преговарању о условима финансирања, али не наводе како ће се то практично спроводити без угрожавања чланства у ЕУ. С обзиром на то да се њихова подршка повећава и већ улазе у мејнстрим територију, њихов став може постати све више умерен. Ово је тачно за СИРИЗУ јер је урушавање грчког двопартијског система, тачније пропаст Панхеленског социјалистичког покрета (ПАСОК), отворило левичарски простор и понудили странци реалну могућност управљања. Током избора за ЕП у 2014. години, противљење штедњи постало је повезано са порастом левичарског евроскептичког протеста, посебно на периферији, али то није општи тренд, јер земље као што је Португалија, нису га следиле.  Ови резултати указују на то да је социјално незадовољство важан покретач протеста евроскептичког гласа, али у различитим облицима широм Европе. Нису економска криза и социо-економски услови сами по себи диктирали изборни резултат, већ начин на који су се њихова влада, држава и политичке партије носили са њима. Левичарски евроскептицизам диктира како идеолошка тако и динамика влада-опозиција, што подразумева не само варијацију у различитим земљама, већ и у земљама у којима се развијају странке.

ПОДЕМОС – левичарска партија у Шпанији

 Рођен као противник штедње 2014. године из уличног протеста тзв. Покрета 15-М, Подемос је, од самог оснивања, у напетом односу са Европском унијом. Те године, изненадио је и шпанску и европску политичку арену, освојивши пет места у Европском парламенту, након само четири месеца живота. Од тада, Подемос је често категоризован не само као анти-естаблишмент и левичарски популиста, већ и као евроскептичка партија.

Од 2014. године Подемос је успешно усмерио велики део  политичког незадовољства, углавном помоћу програма против штедње, чиме је привукао неке незадовољне слојеве шпанског становништва, већина су били образовани млади људи. Подемос је направљен и обликован истим процесима који су „удахнули живот“ таквим дијаметрално супротстављеним странкама као што су СИРИЗА и Алтернатива за Немачку, то су исте оне околности које су вратиле Национални фронт и Златну зору. Све су груписане под ознаком Евроскептици.

Евроскептицизам без евроскептика, тако је Ел Паис назвао чланак који описује недостатак тврдих евроскептичких партија у Шпанији, с обзиром на тренутну опадајућу подршку ЕУ међу Шпанцима. Еуробарометар показује, с једне стране, да када се Шпанци питају да ли је ЕУ „добра или лоша за вашу земљу“, позитивни одговори су изнад просека ЕУ. Штавише, само 19% Шпанаца има негативну слику о ЕУ (док просек ЕУ износи 25%). Ово је ниже од Француске (32%), Грчке (47%) или ВБ (32%).

Међутим, криза евра утицала је на ставове према ЕУ. Подршка ЕУ се смањила у већини држава чланица. Шпанија, упркос чињеници да је историјски сматрана земљом која се снажно залаже за Европу, тренутно се суочава са алармантним колапсом поверења у ЕУ, према истраживачком центру Пев.

Мере штедње које је спровела шпанска влада према смерницама ЕК подразумевале су значајно погоршање друштвених услова. Опште незадовољство код Шпанаца прво је било усмерено на традиционалне партије (социјалистичку и конзервативну народну партију), а потом, у мањој мери, против Брисела. Чак и данас, након готово три године економског опоравка, упорни проблем незапослености у Шпанији, који и даље остаје на критичним нивоима (17%), пре свега међу младима (39%) – доводи у питање ефикасност мера и реформе које је спровео Брисел.

Двосмисленост која се види у Подемосовом приступу ЕУ може бити резултат политичке тактике и редовних изборних калкулација. Многе етикете су нејасно коришћене за класификацију нових странака; евроскептицизам, еврокритицизам, еурофобија и слично. Не постоји јасан консензус о томе како треба разумети Подемосов став према ЕУ. Штавише, различите странке су често груписане под општом ознаком евроскептицизам, занемарујући дубље разумевање појма. Тагарт и Зербиак разликују меки и тврди евроскептицизам. С тим у вези, позиција Подемоса може се назвати еврокритицизмом или меким евроскептицизмом, а не еурофобијом. Национални лидер Подемоса Пабло Иглесиас, током својих 15 месеци као члан Европског парламента, снажно је критиковао функционисање Европске уније, фокусирајући се на питања као што су улога европских институција током последица кризе евра, избегличка криза и жеља за више демократије, већа транспарентност и већи суверенитет за државе чланице (да се супротстави притиску ЕУ за мере штедње). Подемосове интервенције су вођене анти-елитистичким и анти-неолибералним приступима.

Ипак, у својој платформи за парламентарне изборе 2014. године, странка је предложила повећање учешћа грађана у институцијама ЕУ ради постизања веће транспарентности и демократије, изражавајући недовољно поверење у институције ЕУ. Међутим, акценат је био на повратку суверенитета, укључујући и укидање Лисабонског уговора.

Током наредних година, тон критичара постао је умеренији, што се види из Подемосове изборне платформе за 2016. годину. Подемос тражи промене у тренутном моделу ЕУ, као што је јачање посвећености Уније у питањима миграције, побољшања социјалних услова и борбе против сиромаштва. Чињеница је да је Подемос модерирао или заиста померао – иако само мало – своју позицију током времена; пре него што је Подемос створен, на пример, Иглесиас се залагао да се напусти еврозона. Евро-парламентарци Подемоса имају тенденцију да гласају као и остали  евроскептици по питањима везаним за европске интеграције. Међутим, они су склони подршци за даље европско уједињење, чак и више од других шпанских странака. Пабло Иглесиас је одмах након резултата Брегзита твитовао : „То је тужан дан за Европу. Нико не би желео да остави Европу правичности и солидарности. Морамо променити Европу“, сумирајући, Подемосову визију за будућу ЕУ.

Разматрање евроскептицизма Подемоса на исти начин као и евроскептицизма неке десничарске партије, довело би до грешака. Иза ове једноставне разлике леже два различита програма за Европу: са једне стране, критика тренутног модела ЕУ или одбијање више суверенитета за европски ниво; с друге стране, залагање за пуни повратак у националну државу.

СИРИЗА – Грчка

Сириза је створена као коалиција неколико незнатних левичарских формација. Стална економска криза, мере штедње, смањење буџета и висока незапосленост направили су потпуно нову ситуацију у Грчкој и пружили прилику оним политичким актерима који су понудили нове визије и политике. Због свог дискурса, Сириза је постала главна левичарска сила на парламентарним изборима у мају и јуну 2012. године. Након пада коалиција старих странака, Сириза је на првом месту освојила европске парламентарне изборе 2014. године чак и већим процентом него на парламентарним изборима у 2015. години. Критика странке упућена неолибералном карактеру процеса европских интеграција је присутна, али мање изражена у ранијим документима странке. Гласови евроскептичара постали су доминантни од 2010. године, када је странка дефинисала грчку економску и фискалну кризу као застој који је диктирала неолиберална европска елита. Прва влада из Сиризе преговарала је више месеци о условима зајмова које је земља добила од тројке. Премијер Алекцис Ципрас позвао је на референдум о ултиматуму Европске комисије која је садржала нове мере штедње као услов за нове кредите за грчки банкарски систем. Странка је позвала на негативно гласање, које је добило већину са 61,31 одсто 5. јула 2015. године, након што је 11. јула грчка влада прихватила споразум о условима мера штедње.

СИРИЗА је формирана 2004. године као савез између 12 левичарских фракција и као таква странка садржи све мање радикалне левичарске елементе. Успех је био наставак тренда утврђеног током мајских и јунских избора 2012. године, што је обележило драматичан раст странке од екстремне групе до озбиљног кандидата. Овај раст се догодио уз драстично повећање подршке екстремној десничарској Златној зори, која је такође, критична према ЕУ. Дневни ред СИРИЗЕ се заснива на реторици „отпора“, легитимисаног кроз национализам. Фокусира се на платформу против меморандума. Његови главни стубови укључују противљење спољној елити, укључујући ММФ и тројку, Немачку; одрицање домаће елите од потенцијалних сарадника, са фокусом на ПАСОК и НД који су криви за кризу. Став СИРИЗЕ о Европи карактерише двосмисленост. Она разуме да је ЕУ „укључена у међународну капиталистичку кризу која погађа популарну класу посебно у земљама југа“ (СИРИЗА, 2014.). Странка гледа на мере штедње као „наметања под вођством Немачке“ и критикује евро „као средство немачке политике чији је циљ ојачати неједнакости између земаља, као и класне неједнакости“ (СИРИЗА, 2014.).

ЛЕВИЧАРСКИ ФРОНТ ФРАНЦУСКА – ЖАН ЛУК МЕЛЕНШОН

Од 1976. године члан је Социјалистичке партије Француске, све до 2008. године био је члан њеног левог крила. На Конгресу у Реимсу, у септембру 2008. године, Меленшон је дао допринос политичкој струји „Уговор о Унији“, креираној након победе „Не“ на француском референдуму о европском уставу из 2005. године. Уочи подношења предлога, постигнут је споразум између шест фракција левог крила СП који је предводио Беноа Хамон. 6. новембра 2008. године, социјалисти су гласали између 6 покрета. Фракција коју је подржала Сеголене Роајал добила је око 29% гласова, док је она коју је водио Хамон била четврта са 18,5%. Меленшон и Марк Долез су објавили своју одлуку да напусте Социјалистичку партију и да створи нови покрет.

Они су најавили изградњу нове левичарске странке, која је једноставно названа „левичарска партија“ и позвали на успостављање левичарског фронта за европске изборе. На састанку са француском Комунистичком партијом, две странке су најавиле свој савез у облику партнерства у оквиру „левог фронта за другу демократску и социјалну Европу“ против ратификације Лисабонског споразума“.

Меленшон је био кандидат Левог фронта (Комунистичка партија Француске, Партија левице, Уједињена левица) на председничким изборима у Француској 2012. године. Заузео је четврто место и освојио 11,10% гласова, а победник Франсоа Оланде је добио 28,63% гласова.

Фебруара 2016. године, Меленшон је лансирао левичарску политичку платформу Непокорна Француска током интервјуа на француској ТФ1. Овај покрет је потом прихватио неколико странака, као што су Левичарска партија и Француска комунистичка партија.

Меленшон се није квалификовао за други круг председничких избора 2017. године, освојивши 19% гласова у првом кругу. Након првог круга, Меленшон је одбио да званично подржи Макрона, али је и одбио да каже својим бирачима да гласају против Ле Пен, као што је то учинио 2002. године. Након сталне критике због овакве одлуке, Меленшон је позвао чланове Покрета да гласају о томе кога ће он на крају подржати 34,83% одлучило је да подржи Макрона, а 29,05% било је уздржано.

Меленшон је у јуну 2017. године постао члан Народне скупштине као представник Непокорне Француске. Његов улаз у Скупштину привлачи пажњу националних медија. Приликом разматрања Закона о раду из 2017. године, у Скупштину је примљен због његових вишеструких интервенција, тврдећи да би флексибилизација била штетна за раднике.

 Меленшон је отворени критичар Европске уније (ЕУ), за коју тврди да је корумпирана кроз неолиберализам. Током своје кампање 2012. године, Меленшон се позиционирао против економске глобализације, коју је он проглашавао несразмерним профитирањем финансијске индустрије на рачун сиромашних. Подржава поновно преговарање европских уговора, Лисабонски уговор је лош, али ЕУ не треба напуштати него је реформисати.

НЕМАЧКА ПАРТИЈА ЛЕВИЦЕ – DIE LINKE

Левица је демократска социјалистичка партија у Немачкој. Неки теоретичари сврставају ову партију у левичарске популисте. Партија је основана 2007. године као спајање Партије демократског социјализма (ПДС) и Изборне алтернативе за рад и социјалну правду. Од средине 2012. године, њени коопредседници су Катја Кипинг и Бернд Рикингер. У Бундестагу је странка је освојила 64 од 630 места илити 8,6% гласова на савезним изборима 2013. године, а након што су социјалдемократи и ЦДУ/ЦСУ формирали велику коалицију, постала је лидер опозиције. На изборима 2017. странка је стекла 69 од 709 места након што је добила 9,2% гласова. Његова парламентарна група је пета по величини међу шест група у немачком Бундестагу, испред Зелених. Левица је оснивач Странке европске левице и највећа је партија у Европској групи Уједињених левица и нордијских зелених (ГУЕ/НГЛ) у Европском парламенту. Партија јесте левичарска, али је не треба сматрати екстремном или претњом за демократију.

Левица поздравља европски процес интеграције, истовремено супротстављајући се неолибералној политици Европске уније. Странка тежи демократизацији институција ЕУ и јачој улози Уједињених нација у међународној политици. Левица се противила рату у Авганистану и у Ираку, као и Лисабонском уговору.