Псеудолиберализам Јована Ристића – привиди политичких реформи
Аутор: др Љубиша Деспотовић
Када се као неоспорни лидер наметнуо Либералној странци, Јован Ристић је већ био увелико профилисан политички делатник. С обзиром да је пресуђујуће деловао на активност и промену политичког профила либерала, и да је у великој мери обележио полички живот свога времена, потрудићемо се да што прецизније маркирамо главне топосе његовог политичког рада, као и његов надасве занимљив и помало опскуран идеолошки профил. По оцени Јовановића, тежак и затворен карактер, сујетна и славољубива природа, Ристић је неоспорно био и један од најобразованијих људи свога времена. Вредан, упоран и истрајан, био је несумњиво талентован за политику. Строг и систематичан, као и Гарашанин, Ристић се иако неспорно образован човек, најбоље осећао у бирократском окружењу и хијерархији, много боље него у академском оквиру. Убеђен да се народом може управљати само одозго, он је још у почетку своје бирократске и државничке каријере у следећој изреци најбоље исказао свој омиљени политички кредо: „Ја нећу популаритет, него ауторитет“. Као млади политичар припадао је некој врсти подмлатка старе уставобранитељске бирократије и политичке котерије. А женидбом улази и у кругове најбогатијих београдских породица, а преко њих, по сведочењу Јовановића и у круг камариле. Без сумње конзервативан, још од младости, далек у потпуности ономе што данас подразумевамо под демократском политичком културом, Ристић је потпуно рационално и практично прихватио неке од постулата либералног корпуса идеја, па и вођства једне такве политичке странке, не из својих политичких и идеолошких уверења, већ из јасне процене да је то за Србију, по његовим схватањима најмање лоше решење. Таквог Јована Ристића, противречног колико и време и средина у којој је деловао, покушаћемо да пратимо, с обзиром на нашу главну тематску оријентацију – по учинцима његове политичке делатности који су имали позитивне или пак негативне последице по модернизацијски развој Србије.
Схватајући политику на крајње рационалан и прагматичан начин, лишавајући је непотребних емоција и сувишних скрупула, личио је у једном делу своје политичке личности на чувеног фиорентинца, с том разликом што је у односу на његов положај, он био у позицији једног од главних актера политичког збивања. „Он, доиста, у јавним пословима није имао срца. Политика је за њега била једна јагма, у којој се нема кад мислити на друге.“ (1. СЈСД, Влада Милана Обреновића, књига I, том 4, стр. 35) Није делио савете, већ наређења. Чак је и својим историјским, дипломатским списима и белешкама по тврдњи Јовановића, који су били колико једнострани толико и пристрасни, давао вид „неумитнога суда историје“. Он ни „у чиновничкој каријери, није пуштао никога испред себе: ту је као и у школи, био „први превасходан““. (2. исто, стр. 33)
Када је кнезу Михајлу предлагао политичке реформе, које су за оно доба, могле изгледати либералне, није то чинио из својих либералних уверења, већ из разлога просте политичке процене, да један режим, који постане исувише непопуларан не може обезбедити своју трајност и преживљавање уколико не приступи извесним реформама. Политичке реформе по схватању Ристића, нису биле есенцијални фокус политичке промене, оне су за њега имале крајње инструменталан карактер. Биле су метод, или још боље рећи средство, да се једна по свом каратеру ауторитарна и недемократска власт, очува у условима изнудице. Та у основи прагматска и праксеолошка димензија Ристићевог схватања политике, постаће константа његовог политичког рада и делања. Такво схватање Д. Симеуновић је назвао „интрареформистичко.“ (3. шире видети у: Д. Симеуновић, наведено дело, стр. 229) Ако бисмо га могли формулисати на веома кратак начин, мислимо да би он могао гласити овако: реформе да, промене не! То ће му бити идеја водиља, и чини нам се и главно начело његове политике. Заводљива јер је пружала привид реформског става, а опет сигурна јер је чувала постојећи поредак ствари. На тој и таквој привидној и заводљивој политици, Ристић је успео да придобије либерале, и не само то, већ и да преузме њихову идеологију и програм, (који ће систематски кривотворити) руковођење странком, и њено инструментализовање у сврху властитих политичких циљева и интереса. „Он је волео да га либерали сматрају за пријатеља политичких реформи, али није волео да кнез мисли да је он њему уз инат ступио у редове опозиције.“ (4. СЈСД, том 4, стр. 36) Живан Живановић, познати писац апологетске историје либерализма и Либералне странке у нас, на занимљив и помало опсенарски начин приказује и оправдава ову Ристићеву политичку „вештину“ . Ту се као по правилу ствар жели извести на чисто начелну раван. „Стега државна може доиста много, али не може све. Политичка вештина у погледу „стишавања страсти“ и састоји се поглавито у њиховом умеравању и разумном попуштању „духу времена“, модерирајући нове, савремене струје, да се не изопаче, не отму и не окрену против носилаца власти. Но за ту вештину нису много марили у шездесетим годинама. Тада се боље свидео онај, до душе простији, али по дејству мање користан начин простог и грубог угушивања.“ (5. Ж. Живановић, нав. дело. стр. 157) Но, Ристић се није задржао само на начелној равни, он је да би још више ојачао и објаснио свој политичку позицију, написао и објавио две политичке брошуре које су тематизовале наведене политичке ставове. То су брошуре изашле под насловима „Законитост“ и „Реформе у Србији“. У овој другој, иако се позивајући против демагогије, Ристић о потребама увођења реформи наглашава: „Ко је, дакле, прави пријатељ напретку, тај не сме бити ни старовоља, ни демагог; ко хоће да олакша задатак, који нам је нови владалац наш положио, да се дође до реформи сходних „духу времена и потребама земље“, тај нити сме исповедати полумере, ни теорије рушења, већ потребу поузданога, а смелога поступања.“ (6. шире видети у Ж. Живановић, нав. дело стр. 175-177)
И на примеру устава од 1869. године, чији је несумњиви творац био управо Ј. Ристић, на најбољи начин се може илустровати његов став према политичким реформама и политичким променама. Политичке реформе Ристић је доживљавао и поимао као нужно средство очувања власти, које треба примењивати само у крајњој изнудици, умерено и површно, без задирања у корените промене. Он их је доживљавао, како истиче Јовановић, и као „неопходно потребну меру владалачке безбедности.“ Чак и кад је увиђао потребу реформи, „Ристић се није за њих одушевљавао. Он је сумњао у дораслост нашега народа за либералне установе запада.“ (7. СЈСД, том 4., стр. 83) Веран својим конзервативним и бирократским поимањем политике, Ристић је био убеђени антидемократа. „Демократија и слобода биле су за њега „предрасуде времена“, којима мудар државник треба да чини уступке, али од којих не треба да се нада стварној добити.“ (4. исто, стр. 84)
Када је полако, али систематски преузимао Либералну странку (која узгред буди речено, у то време још није била дефакто организована и регистрована као странка), либерали су били једина политичка групација у Србији која је имала одређену програмску и идеолошку профилацију. Идеолошки посматрано то је био један чудан и помало противречан политички спој, либералног и традиционалног, националистичког и западњачког. Ипак, по својој суштини, а и по саморазумевању самих либерала то је био један реформски и модернизацијски оријентисан програм. И по унутрашњем саставу то је био један скуп противречних елемената. „У либералној странци само је варошка интелигенција заслуживала име либерала; народна маса ишла је за том интелигенцијом не толико због њеног либерализма, колико због династијаштва којим је њен либерализам био зачињен. Либерална интелигенција гледала је да измири у себи западњаштво и национализам. (…) Либерална интелигенција, поред династијаштва, имала је и својих политичких начела; она је хтела да пренесе у нашу земљу слободоумне установе запада.“ (4. исто, стр. 38-39)
Ваља напоменути да се у литератури о том времену, а нарочито када је у питању Либерална странка, прави јасна разлика, између Светоандрејских либерала и оних либерала које је у доба намесништва око себе окупио Ј. Ристић. Либерали су од 1868. године под снажним утицајем Ристића заузели један сасвим конзервативан политички став, и по оцени Драгослава Јанковића, имали мало додирних тачака са по њему истинским либералима, либералима окупљеним око Светоандрејске скупштине. Нема ни мало сумње да је један од главних разлога томе био управо политички учинак Јована Ристића. „Међутим, ваља се још једном подсетити да либерална група која је водила главну реч на Светоандрејској скупштини није представљала матицу, касније образоване, Либералне странке о којој је овде реч, да Ј. Ристић, који је био оснивач и вођа Либералне странке, на Светоандрејској скупштини није био у групи светоандрејских либерала, и да су прави либерали, они који су се истакли као прваци на Светоандрејској скупштини, само појединачно и из разних мотива односно у различитим околностима прилазили касније, после 1868., Ристићу који је узурпирао за себе назив либерала, а за своју групацију касније име Либералне странке.“ И нема сумње да се програм Ристићевих либерала „битно и суштински разликовао од одлучног и правог програма светоандрејаца.“ (5. Д. Јанковић, нав. дело, стр. 209) И Слободан Јовановић недвосмислено потврђује ту чињеницу да Ристић није имао особитих веза са либералима од 1858. године. „Бирократ по укусу, а либерал по нужди, Ристић није имао ничега заједничког с либералима од 1858., за које је либерализам био једна вера.“ (6. СЈСД, том 4, стр. 84)
Због важности ове дистинкције, подсетимо се још једном укратко главних либералних постулата и схватања, које ће Ристић, пренебрећи и игнорисати у свом политичком раду. Школовани на Западу, либерали су по повратку у земљу настојали да постану реформатори. Осетивши и искусивши европски начин живота, нису могли поднети, да у Србији даље гледају беду, неписменост, примитивизам, насиље и суров однос власти према сопственом народу. Стога су захтевали реформе у сваком сегменту друштвеног живота.
Њихов западни дух посебно се исказивао на питањима реформе просвете. Свесни да се лоше стање у народу може из корена мењати само систематским образовањем и општом просвећеношћу, они су инсистирали посебно на овом сегмету друштвених реформи. Паралелно са тим, у програму модернизације либерали су истицали потребу политичке еманципације народа, нарочито инсистирајући на реформи политичког система и идеји народне суверености. „С просвећивањем народа ваљало је да иде упоредо његово политичко ослобођење. С једне стране, народ се не да просветити у тиранији, – с друге стране, просвећен народ не подноси више тиранију.“ (7. исто, стр. 40) У посебном фокусу либерала била је институција народне скупштине, као израза традиционалне српске саборности и самоуправе. На ту традицију они су накалемили западну идеју народне суверености. И уопште, сво њихово западњаштво било је испреплетено и измешано са нашом традицијом. (7. шире видети у Милан Матић (1998) Српска политичка традиција, Београд, Институт за политичке студије) „Национални романтизам је требало да утемељи либералне модернизацијске пројекте – у епској поезији и народном предању о животу националних јунака морао се наћи доказ о врлинама националног карактера које га чине способним не само за ратничко дело ослобођења, већ и за изградњу демократске државе.“ (8. М. Суботић, нав. дело, стр. 139) Уверени у посебну демократичност и етичност нашег народа, либерали су отишли толико далеко да су из народних епских песама изводили читаву политичку теорију о предиспозицији Срба за демократске и цивилизацијске вредности, које смо наводно поседовали много пре модерних западних народа. „Један од главних чланова либералнога „вјерују“ састојао се у томе, да смо ми по крви и раси демократски народ. Либерали су доказивали да смо ми још од VII века знали за демократске установе; да код нас државна власт никад није била тако строга ни сталешке разлике тако јаке као код западних народа.(…) И та наша демократија биће искренија и здравија од западне. Она се неће размекшати луксузом цивилизације, јер ми нисмо богат народ – и неће се затровати мржњом класа, јер код нас нема великих имовинских разлика.“ (8. СЈСД, том 4, стр. 41) Занимљиво је и објашњење либерала за постојеће лоше стање у Србији. То је по њиховим схватањима последица петовековног робовања под Турцима, где је народ поред тешке окупације трпео и жестоку оскудицу у образовању, просвети и култури, те је због тога много пропатио, али и потонуо у нецивилизацијске услове. „То незнање било је узрок да је он, после тираније турске, мирно трпео тиранију својих кнезова и великаша.“ (9. исто, стр. 41) Милан Ковачевић је то назвао преображајима тлачитељске праксе. Срби су од својих окупатора наследили онтологију насиља као политичку праксу. И показало се врло брзо да Срби могу добро да киње своје сународнике, барем једнако добро као и њихови османлијски узори. (10. шире видети у М. Ковачевић (1985) Преображаји праксе, Београд, Просвета)
Под јаким утицајем панславизма и романтизма, либерали су се особито трудили да у нашој политичкој историји пронађу корене модерних западних демократских установа. „Либерализам и демократија морали су узети вид једне словенске старине да би у очима либерала били потпуно оправдани.“ (11. СЈСД, том 4, стр. 42) Спој национализма и западњаштва, модерних европских демократских установа и старе српске патријархалности, либерали су били симпатична и типично српска мешавина роматичарског конзервативизма и демократског рационализма. Оваква еклектичност није својство само наших либерала, то је готово парадигматична ситуација у којој се налазе све земље и сви релевантни политички актери у њима, с обзиром на рубну позицију на европској геополитичкој мапи. „Граница европских „периферних области“ била је западно од Беча и ту је стварање модерних индустријских друштава историјски каснило.“ (12. Милорад Екмечић (1996) Сусрет цивилизација и српски однос према Европи, Нови Сад, Фонд Тома Максимовић, стр. 30) То је онај добро познат одговор мешања модерног и традиционалног, у жељи да се неизбежној модернизацији не принесу на жртву и они по властитом разумевању добри наноси традиције који припадају поколењима пре нас, и којих се не желимо одрећи, јер представљају део националног идентитета, или духа народа како су то више волели да кажу наши либерали. Ипак, може се „закључити да је српски либерализам, по својим основним карактеристикама (ако га посматрамо у светлу традиционалног руског спора између „западњаштва“ и „словенофила“) ближи „западњаштву“ него „словенофилству“. Он је, попут главног тока руског „западњаштва“, типичан пример „модернизма неразвијености“, покушаја да се синтезом традиције и модернитета „прескоче“ векови развоја.“ (13. М. Суботић. нав. дело. стр. 156)
Либерали су остали упамћени и по још једном значајном питању. Наиме, они су по оцени Слободана Јовановића, били први прави и органозовани борци против бирократског режима власти. Политичка модернизација по њиховом схватању није се могла постићи без критике бирократске власти, као и њене супституције влашћу коју би бирао и контролисао народ. „По либералном програму, народ је заповедао, а чиновништво слушало.“ Народној скупштини у таквим околностима припала је централна улога. „Према замисли либерала, наша Скупштина требала је да буде спој народнога духа, оличеног у сељаштву, и западњаштва, оличенога у интелигенцији.“ (12. исто, стр. 43) Коначно, њихова главна модернизацијска замисао лежала је у захтеву увођења широких политичких слобода, без којих Србија није могла ући у круг просвећених демократских држава.
Потпуно супротно либералном програму, Ристић је био ватрени бранилац бирократског система власти. За њега је бирократска управа била најбољи могући начин владања, без обзира на облик политичког система. И у оквиру личног режима власти, па и парламентарног режима, бирократија је морала имати центрану улогу. Будући да је био у прилици да утиче на догађаје, а често и да лично креира решења, Ристић је настојао и најчешће и успевао да под видом политичких реформи, учини само оне промене које неће у суштини дирати у бирократију, у њен монопол управљања државом. („А како је било са развитком унутрашње слободе, са реформама? Никако. И ту политичка јачина владе није допуштала корачање и развитак. Кад се искале реформе и слободе, онда се ове одбијале са изговором да „спољашња мисија“ Србије захтева „снажну владу“, а кад се указивало на прилике које су за извршење те спољашње мисије згодне биле, онда се одговарало: нисмо спремни, и одлагало се с јесени на пролеће, с пролећа на јесен. То „на јесен, на пролеће“ учини, те не би ни реформе, ни рата, ни унутрашње слободе, ни спољашње осталог народа српског“ – Светозар Милетић „Србија и српски народ“ у књизи Р. Маленчић (1996) Милетић, Нови Сад, Матица Српска, стр. 183)) То ће бити његова главна политичка преокупација и делатност током деценија политичког рада.. “Очигледно, Ристић је радио у интересу бирократије.“ И када је процењивао политичку ситуацију после Михаилове погибије, као намесник који ће Србији подарити нови устав, Ристић је резоновао да је најбоље устројити бирократску власт која ће бити средње, а по њему и најбоље решење, између опција које су биле у разматрању. Лични режим није препоручивао због наводне опасности по новог и још малодобног кнеза, а о скуштинском систему власти није желео ни да чује, јер је био убеђен у неспособност и политичку незрелост народа да сам собом управља. „Али, ако се искључе и кнез и Скупштина, ко ће онда владати земљом? Ристић је одговарао: министри. То су имали да буду нови господари државе.“ (13. исто, стр. 84) Јовановић то још експлицитније истиче: „Устав од 1869. био је покушај бирократије да се ослободи кнежеве стеге, и да се, иза заклона Народне скупштине, начини господарем државе.“ (14. исто, стр. 85)
Вичан у политичкој демагогији и пропаганди, Ристић је настојао да прикрије праву политичку суштину новог устава, и то тако што ће вештом манипулацијом убеђивати народ и кнеза да су управо они највећи политички добитници. У ту сврху смишљао је политичке пароле и преко мреже својих послушника пуштао у јавни оптицај. За илустрацију ево неких од њих: „Ништа о народу без народа“, „слобода с редом“, „народни узори слободе“,, „узајамно поверење владе и скупштине“ и др. „Све те девизе казивале су једно исто: Устав од 1869. није био победа народа над бирократијом, него погодба бирократије с народом.“ (15. исто, стр. 86) То недвосмислено потврђује и В. Чубриловић: „Зато намесништво и жели да отупи оштрицу политичке борбе у земљи дајући јој устав и привлачећи на сарадњу умеренији део Либерaлне странке. Због тога је земљи требало дати устав да би се тиме изишло у сусрет једном делу захтева о завођењу либералних и демократских установа у Србији. С друге стране, и поред давања устава, власт је имала да остане чврсто у рукама владаоца и његових органа. (…) Зато је Устав од 1869. и био његово дело, боље речено, дело Јована Ристића.“ (15. В. Чубриловић, нав. дело, стр. 244)
Положај либерала у доба Ристићеве власти у намесништву био је више него проблематичан. Иако су званично словили за савезнике намесничког режима (што због његове непопуларности у народу и није била мала потешкоћа) либерали практично нису озбиљније партиципирали у власти. „Либерали су били у једној врло интересантној ситуацији. У почетку они су дали свој печат намесничком режиму, који се, изгледало је, њима сасвим приближио, aли у пракси је било другачије. Будући да се режим учврстио, намесништво је завело праву диктатуру, која се одржавала на власти помоћу министара, полицијског притиска и аминовања народне скупштине.“ (16. Живан Митровић (1939) Српске политичке странке, Београд, Политика, стр. 61) У влади није био министар практично ни један либерал. Министри су били људи из чиновничког апарата, дакле један класичан бирократски састав. „Либерали су дошли у најгори положај у који једна странка може доћи: немају правог утицаја на владину политику, а опет за то сносе сву одговорност за њу. Њима грози опасност да утроше своју популарност за туђ рачун, – за рачун Блазнавца и Ристића.“ (16. СЈСД, том 4, стр. 133) И не само то, намесници су се отворено борили против либералних идеја, гушећи их чак и у штампи. Цензура је била њихово омиљено средство борбе. Нису се устручавали ни од полицијске принуде и насиља. „Намеснички режим гонио је своје противнике. (…) Гоњена је и јавна реч и шапат. (…) У опозиционој штампи доцнијега времена из доба либералне владавине, „буџа и наџак“ оглашавани су као главно политичко оруђе либералне странке, јер су поједини грађани у земљи мучки нападани и тучени од плаћених режимских најмника.“ (17. Ј. Продановић (1947) Историја политичких странака и струја у Србији, Књига I, Београд, Просвета, стр. 345) А корумпирање и други начини поткупљивања виђенијих либерала, такође су били чести поступци у намери да се отупи или потпуно елиминише њихов утицај. Колико је Ристић злоупотребио либералну странку и инструментализовао је за своје политичке интересе, најбоље говоре и следећи наводи. Чак и у доба једног апсолутисте какав је био Кнез Михаило, либерали су имали више простора за рад, и нису губили на својој политичкој популарности и субјективитету. Под Ристићем, они нису били само манипулисани, него нешто још и горе, изгубили су идентитет, и расточили су своју структуру. „Под Михаилом, либерална странка знала је шта хоће и имала је своје јединство, Под Ристићем, она се толико збунила и поцепала да није могла више ни један лист да издаје. (…) Што је најгоре, она не изгледа угушена, него угашена.“ (17. СЈСД, том 4, стр. 133) Ристић је како тврди Д. Симеуновић баштинио принцип „коришћења туђе снаге у политици“. (18. Д. Симеуновић, нав. дело, стр. 239) Претходни наводи то јасно потврђују. Он је то чинио и на унутрашњем и на спољно-политичком плану.
Драгослав Јанковић, посебно напомиње да је управо Ристић био главни разлог зашто се Либерална странка није и чвршће организовала, и формално уобличила и регистровала као странка. Он се с обзиром на своје готово дводеценијско учешће у власти, жестоко опирао, процесу страначког организовања у Србији. И не само то, он га је својски ометао, и одлагао до крајњих граница своје политичке моћи. У том сегменту деловао је као антимодернизацијски чинилац. Јер је потпуно јасно, да је парламентарни ситем власти било немогуће организовати у Србији, без претходно конституисаних модерних политичких странака. „У том је дванаестогодишњем раздобљу Ристић готово без престанка био на врху власти у Србији. То је био главни разлог због кога се у том периоду није дошло до организовања Либералне странке као праве, типичне политичке странке.(…) „Тај велики бирократ“ – вели за Ристића С. Јовановић – „који је још живео у мислима старе полицијске државе, сматрао је јавно политизирање и оснивање странака за нешто неприлично, па чак и опасно.““ (18. Д. Јанковић, нав. дело, стр. 209-210. Потпуно супротну оцену о политичкој вредности и позицији Либералне странке, у време намесништва дао је Ж. Живановић. „После непрекидне владавине од пуних пет година (1868-1873) Либерална странка, ево силази са управе земаљске. За тих пет година, а после мучно преживљених осам за владе Кнеза Михаила, странка је ова добила своју потпуну политичку физиономију, а своје биће обележила не малим делима и може се слободно рећи, несумњивим успесима. Од ступања новог Устава у живот, Либерална је странка, кроз своје Скупштине и Владе, јасно обележила своје биће, које се није дало више оспорећи још мање игнорисати.“ (19. Ж. Живановић, нав. дело, стр. 279) Не видимо како је то могуће, осим ако и ми као и Живановић не извршимо поистовећивање Ристића и Либералне странке, па онда Ристићеву власт подразумевамо и као власт странке.
Када је као први председник владе, после намесништва, од кнеза Милана добио мандат за формирање кабинета, и ту је Ристић, и брзо и недвосмислено показао ко је господар ситуације и ко уствари треба да влада. Његов однос према министрима био је више него премијерски. Према њима се опходио са висине, наредбодавно и готово охоло. И на том примеру, може се видети како је Ристић заиста замишљао бирократску власт. Његово залагање за бирократски режим није било само начелног карактера, био је то уствари и један вешт маневар којим би себи обезбедио доминантну позицију у власти. Кнез није могао бити због порекла, једини начин да влада, био је преко чиновничког апарата, на чијем би челу он био, било као намесник, било као председник владе. „Са министрима, Ристић је поступао као са млађим чиновницима; они су му редовно долазили на реферисање, и он им је издавао упутства. Застава је писала, да је он „суверени шеф кабинета, вице-Кнез, српски Руер.““ (18. СЈСД, том 4, стр. 166)
Када је и поред његовог противљења дошло доба страначког организовања у Србији, Ристић му приступа, неодлучно, опрезно и у изнудици. На то су га терале околности, и политички противници оличени у радикалима и младоконзервативцима, који су почетком осамдестих година, снажно иступили на политичку сцену Србије, формирајући прву модерну страначку структуру и недвосмислено намерни да преузму кормило политичке власти у своје руке.
Формално основана октобра месеца 1882. године, Либерална странка, неће имати запаженијих активности више година после свог оснивања. Нешто због самих политичких околности (на власти су доминирали у том периоду младоконзервативци са својом напредњачком странком, и радикали који су се исказали као немерљиво жесток политички опонент, како напредњачкој влади тако и краљу Милану), а нешто и због сопственог несналажења у тим околностима. То се несналажење особито односило на либерално руководство странке, на челу са Ристићем. „…Либерална странка једва да се видела и чула за време напредњачке владе, тј. све до 1887. године. (…) Либерали у то време једва да су давали гласа од себе.“ (19. Д. Јанковић, нав. дело, стр. 214) Странка је због наведене ситуације дефакто обновљена 1889., копирајући у великој мери и у организационом, па чак и у програмском смислу радикалне узоре. То је био готово очајнички покушај да се Либералној странци поврати политички кредибилитет, али као и свака закаснела реакција, није имао адекватне политичке резултате. “Мада се и даље надала, Партија је углавном завршила своју улогу на историјској позорници до 1880. године.“ (19. А. Драгнић, нав. дело. стр. 78) Судбина Либералне странке била је исувише везана за личност и политичку моћ Јована Ристића. С том напоменом да је она ту судбину делила само по њеним негативним последицама. Када је Ристић био у зениту своје политичке моћи, либерали од тога нису имали ништа више осим пораста своје непопуларности, јер су због јавне подршке Ристићу и сами трпели последице непопуларних потеза и учинака његове власти. Када је пак и сам Ристић био изван домашаја реалне власти и политичког утицаја, и Либерална странка је са њим тонула у дубине политичке маргинализације и безперспективности. Након Ристићеве смрти, странка се још неко време исцрпљивала у покушајима свог политичког преживљавања. „Либерална странка, међутим, као уосталом и друге две странке последњих година Александрове владе, сасвим је била као странка пала; она као политичка организација, макар и с малим утицајем у народу, готово да више није постојала.“ (20. Д. Јанковић нав. дело, стр. 225) Показало се и на овом примеру, да је политички исувише ризично, оно стање везаности једне политичке гупације или странке за једну политичку личност, без обзира о којој се личности радило. Таква позиција трајно и сигурно води у политичку десубјективизацију саме политичке опције о којој је реч, и у смањење њеног поличког преживљавања у оном критичном тренутку, када лидер изгуби свој политички кредибилитет. Политичка историја, и ближа и даља, пуна је таквих примера. Либерална странка и Јован Ристић су очигледна потврда претходног става.
„Независно од тога, Либералној странци се морају признати заслуге у доношењу Устава од 1869., релативно успешно вођење два српско-турска рата и, најзад, извојевање независности на Берлинском конгресу1878. У свему томе значајну улогу имао је као неоспорни предводник либерала управо у овом раздобљу Јован Ристић, један од највећих наших државника.“ (21. М. Јовичић. нав. дело, стр. 122) И М. Поповић сматра да устав из 1869. године узет у целини представља несумњиви допринос развоју наше уставности. „Поред свих недостатака, устав од 1869. имао је историјски значај и заиста представљао преокрет у уставној историји. Пре свега то је био први устав који је Србија сама себи дала, без ичијег страног мешања. Затим, овај устав први пут уводи народ у државне послове, макар и у ограниченом обиму.“ (22. Миливоје Поповић (1939): Борбе за парламентарни режим у Србији, Београд, Политика, стр. 43)
Потребно је у кратким цртама скицирати и главне тачке програма Либералне странке, од момента када је Јован Ристић, преузео њено вођење. Практично то се по тврђењу Д. Јанковића десило од 1868. године. Тврдећи да води умерену политику, Ристић је покушавао да страначки програм саобрази потребама времена. „У погледу на унутрашња питања, ми мислимо да понајпре треба да чувамо и развијамо слободоумне тековине, које је Србија у току свога политичког живота до сада добила, и које су јој духом времена, потребама народа и срећним успехом у борби за ослобођење и независност обезбеђене. Полазећи са те основе, наша странка стараће се и радити, да се уставом и законима гарантоване слободе наше развију и унапређују поступно и измерено, но у исто време доследно и непрекидно, а у сагласности са историјским животом народа и напретком времена.“ (21. В. Крестић, Р. Љушић , нав. дело. стр. 124) У националном питању либерали су били националисти, који су заступали свесрпску политику, која је подразумевала ослобођење и уједињење свих Срба на читавом Балкану. У том циљу њихова спољнополитичка оријентација била је усмерена на Русију, од које се очекивала подршка и помоћ како у војним тако и у дипломатским стварима. Друга битна тачка била је њихово опредељење за монархијски облик уређења српске државе. Као и њихова превасходна окренутост династији Обреновића. Трећа тачка се фокусирала на њиховом православном екслузивизму и клерикализму. Све време своје власти Ристић се трудио да одржава и изграђује добре односе са Црквом. Нарочито добре са митрополитом Михајлом, са којим је у највећој мери делио своја конзервативна, русофилска и словенофилска осећања и уверења. По тврдњи Д. Јанковића, постојала је још једна битна тачка њиховог програма, која је карактерисана као антисемитизам. „Ристић је као што смо раније видели, заузимао изразито антисемитске ставове. (…) Антисемитизам Либералне странке имао је најчешће у основи економску мотивисаност.“ (22. Д. Јанковић, нав. дело, стр. 230) Иако је често формално мењан, програм либерални под Ристићем, остао је у оквирима побројаних тачака, суштински исти. „Никако се не би могло оценити да је то била политичка делатност једне либералне странке; њихова дела и њихови поступци у то време били су или конзервативни или реакционарни.“ (23. исто, стр. 236) И није то једини пример, али је свакако парадигматичан пример погрешног политичког и идеолошког ситуирања једне политичке опције. Нису само Ристићеви либерали било заоденути идеолошком заставом која им суштински није припадала. Поред тога што је то била једна у суштинском смислу самолегитимација и самоидентификација према спољашњем политичком окружењу, била је и инстински предмет неразумевања властитте политичке позиције, па према томе и њена погрешна политичка презентација. Зато је и било могуће да се једна по свом идеолошко -политичком смислу конзервативна, а по неким оценама и реакционарна политичка групација, преименује у једну сасвим либералну и у модернизацијском смислу напредну опцију. Исти је или сличан случај и са српским младоконзервативцима, који су организовани у напредњачку странку, иако у највећем делу свога програма, па и идеолошки гледано, били либерално оријентисана опција, себе доживљавали и легитимисали као конзервативце. Иако њихов конзервативизам и антидемократизам по неким питањима није био споран, чини нам се исто тако да ни њихова либерална и европејска димензија такође није била ништа мање спорна. Напротив, њихово западњаштво, било је у добраној мери инспирисано либералним узорима, и оној политичкој баштини Европе која се несумњиво може означити као модерна. У том смислу, навешћемо само неколико аргумената из иначе нимало принципијелне и одмерене полемике која је вођена између Јована Ристића и српских конзервативаца 1877. године. Остале антиномије идеолошко-политичког карактера, везане су за позицију српских западњака више у поглављу посвећеном политичком профилу Напредне странке .
Оцењујући назначену полемику, Ч. Попов, с правом истиче да „она показује још један трајан, континуиран феномен српског историјског бића, његових политичких менталитета и особености: поделе, неслоге и сукобљавања око питања власти и пролазних политичких интереса и у најтежим тренуцима у животу народа и државе; о неретком стављању интереса партије и власти изнад и испред националне и државне добробити.“ (24. Ч. Попов. (1997) Полемика Јована Ристића и српских конзервативаца 1877. године, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, стр. 8) Настала у предворју рата са Турском, ова полемика није била фокусирана само на питања ратних и антиратних сврставања, него је на прилично јасан начин искриталисала позиције обе стране у спору, како према унутарполитичким, тако и према спољно-политичким питањима. Нимало уравнотежена, она је по оштрини и тежини међусобних увреда, на најбољи начин одсликавала степен сукобљености и радикалности тадашњих политичких концепција. Она је уствари била израз или још боље речено згуснути отисак дубине подела и сукоба у политичком животу земље, како око питања њеног унутрашњег уређења, тако и око питања спољнополитичког ослонца и савезника који би подржавали националне циљеве.
У тексту „Влада Намесништва са својим огранцима и Кабинет Мариновића“, српски конзервативци оличени у персонама Чумића, Мијатовића и Пироћанца, отворила је полемику, устремивши се директно на Ј. Ристића оптужујићи га да је злоупотребио ситуацију малолетности кнежеве и као намесник не сачекавши повољан тренутак и кнезу и народу наметнуо своја уставна решења. И не само то, већ и оптужба за лажно политичко представљање и отимање туђег имена и идеологије. „Да би ова клика глупу и просту светину могла више варати, те своје противнике црнити, она даде себи име „либерали“, док напротив своје противнике крсти „конзервативци“, па чак и „реакционари назадњаци“. (…) Кад се смеју они либералима звати, од којих један вођа у 1858. и 1859. години писаше најпогрдније чланке у новинама и називаше демагозима људе тадашњег времена, који се радо зваше либерали.“ (25. Ч. Попов, нав. дело, стр. 35) Мисли се на тзв. дукатовачке чланке чији је један од аутора био и Јован Ристић, у којима су жестоко нападани Светоандрејски либерали и њихове идеје. Настављајући оптужбе за кривотворење либералног имена и идеја, они се питају: „Кад се смеју они либералима звати, којим околностима принуђени издају закон о печатњи, колико да заварају народу очи, и да се труби како су издакли закон о слободној штампи, а овамо тај закон вршише као турски хатихумајум (…) Кад се и они смеју назвати либералима, којих гди које вође туже горко за укунутим батинама, јер кад дођу поново на владу, неће имати никакво снажно средство да се осети њихова усрећавајућа владавина. (…) Кад се смеју и они назвати либералима који не допуштају ни да се чује какво мишљење, које није онакво, као њихово, који се не стиде, на самим народним скупштинама неверне протоколе правити, да угоде више својим партијашима. (…) Кад се смеју они либералима звати, који у сред скупштине самим народним посланицима псују оца земаљског, што ови немисле као они. О! кад би се ови поједини делови радње наших либерала каквом европском либералу представили, па би се тај упитао, како би он ту радњу крстио, не сумњамо да је неби карактерисао као апсолутизам, као деспотизам, само не као либерализам.“ (26. исто, стр. 36) Горњи наводи још једном потврђују нашу оцену, о приличној конфузији међу нашим политичким актерима, када је у питању идеолошка и политичка припадност њихових политичких програма, а још више њихове политичке праксе. Често се дешавало да њихова практична делатност није имала много додирних тачака ни са декларисаним програмом, а још мање са прокламованом идеолошком позицијом и легитимацијом. Доласком на власт, најчешће су ишли за логиком политичких интереса, а много мање за тачкама властитог политичког програма. У таквој ситуацији, програми и идеологија служили су најчешће као накнадно покриће и декор којим је требало прикрити исувише дубок јаз између обећаног и оствареног. Стога, у оцени политичке припадности појединих странака треба поступати крајње опрезно и са приличном дозом резерве. Мешавином различитих политичких опција наше су политичке странке одражавале исти онај степен друштвених противречности којим је било обремењено и само српско друштво тога времена.
Настављајући полемику, Ристићу се даље замера следеће: да је злоупотребио кнежеву малолетност и упркос обећањима да се неће дирати у промене постојећег политичког стања, исфорсирао доношење новог устава и тако и кнеза и народ ставио пред свршен чин наметнутих решења, без икаквог утицаја на њихов коначни изглед. Такође, Ристић се по мишљењу српских конзервативаца хвалио да је „народу у руке дао да сам својом судбином управља“, што по њима није било блиско истини. Србији је по мишљењу конзервативаца било преко потребна гаранција тачног вршења власти, законитости, и оних решења која обезбеђују контролу власти, ништа од тога, новим уставом није било гарантовано. Напротив, могли су се сви уверити, тврде они, „да је та владавина права деспотска била.“ (27. исто стр. 60) И од прокламоване министарске одговорности, није остало ништа, до голог принципа. Злоупотребљавајући заосталост, простоту и незнање народа, наметнут им је тзв. мали устав „којим се поништавају све слободе грађанске и отвара широко поље њиховом тиранском духу, а од одговорности министарске само једна машта остаје. (…) Одговорност министарска оваква каква је, само је мајсторија намесника којом су умели да глупој гомили заслепе очи, као да јој се признаје право да узима министра на одговор и казни, а овамо у самој ствари нема никакве одговорности.“ (28. исто, стр. 61 и 67)
Жестоке примедбе стављане су и на улогу, овлашћења, права, а највише начин избора и састав скупштине. У типично конзервативном маниру, не бирајући одвише речи, народни посланици називани су разним погрдним именима. У жељи да показу њихову неспособност да се носе са реалном влашћу и моћи, као и реално оскудним овлашћењима народног представништва, конзервативци су прекомерно и на увредљив начин истицали некомпететност народних посланика у њој. За илустрацију ћемо навести један мање драстичан пример – „Који није био на великој народној скупштини, тај не може себи да представи ону сиротињу памети, ону оскудицу појма о држави и правима и дужностима ове према народу, и правима и дижностима народа према држави; тај не може да представи ону ограниченост свести свога позива и права; не може да представи ону ропску послушност којом се примаше као добро све што од власника долазаше, што се то све на великој народној скупштини у пуној мери огледаше.“ (29. исто, стр. 62) Oсобито снажно је било нападано решење, по коме је интелигенцији било забрањено бирање у чланство скупштине . У њене одаје, нису имали приступа, ни адвокати, као и чланови чиновничког апарата. То решење сматрали су не само погрешним него и погубним по стање политичких и правних ствари у земљи. „Интелигенција дакле, тај вођа у политичким стварима, у законодавству, финансијама и уопште у државним пословима, из скупштине је искључена и интелигенција, на скупштини представљали су и представљају истерани пандури, истерани па са неваљалства и телесно кажњени жандарми, општински писари, којих је сва имовина њихова плата од 100 тал. годишње, по неко сеоско пискарало, по неки свештеник, по неки кајишар, по неки ћифта.“ (30. исто, стр. 63) Као последица тога: „Данашња народна скупштина, према саставу свом није ништа друго него једна гомила сакупљена из народа, која са незнања, глупости или кратковидости своје, или са интереса личних појединаца, или са подлости и некарактерности већине посланика способна је једино да служи за папучу на колу државном, како ће овом сметати у слободном кретању.“ (31. исто, стр. 64)
У свом одговору на критике и нападе конзервативне групе, Јован Ристић је настојао да оповргне већину упућених примедби. Наравно тај одговор је био у његовом стилу, писан са недодирљивих висина, пун саморекламерства и оправдања. И Чедомир Попов наглашава да је Ристић у тексту „Српски конзервативци, Одбрана и критик“ искористио прилику да истакне заслуге српских либерала, а наравно и самог себе као „човека вешта комбиновању“.“ (32. исто, стр. 18) На крају, за илустрацију наводимо само један по много чему карактеристичан део, у коме Ристић истиче заслугу намесништва за давање тзв. унутрашње слободе народу. „Намесници су крунисали у земљи дело њеног унутрашњег ослобођења тиме што су збрисали турски устав, по коме се олигархија светска могла титрати влашћу књажевском и без казне и одговорности престолом превртати. Новим, чисто народним уставом власт је саветска пренесена на народну скупштину, која је већ била у 1858. години и повратила поменуту династију. Тако је тачка политичке гравитације премештена из савета у народ, где су престо и династија чврсто стојали, јер као год што је народ династију повратио, тако је он био стран њеноме прошлом паду.“ (33. исто, стр. 93)
Процењивати модернизацијски значај политичке делатности Јована Ристића и Либералне странке, каквом ју је он начинио, могуће је вршити на три нивоа. На плану политичких идеја и идеологије то је био један псеудо либералан политички профил, који је у великој мери само имитирао либералне узоре, понајвише из потребе политичке самолегитимације. На програмском нивоу посматрано, то је такође била једна прилично еклектичка мешавина националних и клерикалних сегмената, који су често варирали, али без знатније суштинске измене. На практично-политичком плану, и поред неоспорних заслуга, пре свега у домену вођења спољне политике, то је била једна неоспорно недемократска власт, са снажним ауторитарним набојем и печатом. Вођена идејом бирократске доминације, чинила је све да ту доминацију и сачува. Стварајући привид политичких реформи, она је вештом пропагандом и политичком манипулацијом за дуго успевала да центар политичке моћи остане сачуван у државном административном апарату. Тек ће догађаји стварања модерних политичких партија осамдесетих година учинити да се тежиште политичке борбе премести у и око жељеног простора парламентарне власти. Сумарну оцену Ристићеве политичке делатности дао је и Слободан Јовановић. Не спорећи му заслуге, истиче да је био један од наших највећих државника XIX века. Није умео да води масу, нити да ствара странку. Либералну странку створили су му други, „он ју је већ готову узео на послугу“. Такође није умео или није желео да се додворава ни владаоцу ни народу. Настојао је да они иду за њим. „Демократија и владалац трпели су стога туторство једног бирократа који није имао ничега ни од дворанина ни од демагога.“ „Његова су главна дела: Устав од 1869. и турски ратови. Устав од 1869. пренео је законодавну власт са чиновничког Савета на сељачку Скупштину; турски ратови донели су нам државну независност и отворили пут за Македонију.“ (34. СЈСД, том 5, стр. 41-42) По свом начину рада Ристић је био опортунист. У свему тражећи своју меру ствари. И странку и земљу водио је, истиче Јовановић, споро и опрезно, али без „врдања и колебања“. „У озбиљним приликама, био је одмах тражен иако није био вољен.“ Очигледно, Ристићева најбоља страна у политици била је готово страсна жеља за остварење и очување српске државне независности. Том врховном циљу био је подређен његов политички рад. У том сегменту његове политичке делатности био је несумњиво успешан. „У ономе времену у коме је живео, Ристић је и морао и требао бити фанатик државне независности.“ (35. исто, стр. 42)
Ваља на крају још једном истаћи да се либерализам у Србији појавио у тренутку када је постојало мало реалних претпоставки и социјалних субјеката који би ову идеју и идеологију дубоко укоренили у српско још за те идеје неприпремљено тло. Стога је са либерализмом као и са другим стварима које су нам долазиле из Европе, ишло прилично тешко, уз многа колебања и заокрете. Била је то готово законита појава за земље као што је била Србија. „У малој сељачкој држави, без индустрије и грађанске класе, у поцепаном српском народу, либерализам је био и остао претежно идеја. Као прве генерације националне интелигенције, либерали су утемељивачи науке, али и организатори државе. Власт је била главно средство свих реформи, а помоћу ње се није могло развити ни право грађанско друштво. Они су се, готово у једној генерацији, од побуњеника и критичара претворили у бирократе и конзервативце.“ (36. Латинка Перовић (1985) Српски социјалисти 19. века, II, Београд, Рад, стр. 273)
Остави коментар