Предвиђања Џорџа Орвела

Предвиђања Џорџа Орвела

Аутор: Дајана Грубишић 

Енглески писац Џорџ Орвел рођен је 25. јуна 1903. године у Индији, под именом Ерик Артур Блер. Његова најпознатија дела су романи “Животињска фарма” и “1984-та”. Многи кажу да је овај књижевник предвидео свет у којем данас живимо и управо због тога романи се могу изнова читати са другачијим жаром, знањем и препознавањем.

Након школовања на Итону, Џорџ Орвел је ступио у индијску империјалну полицију и служио пет година у Бурми. Разочаран влашћу и њеним методама, напустио је полицију, а своје ставове и искуства описао је у роману “Бурмански дани” и у причама “Убијање слона” и “Вешање“.  По повратку у Енглеску себе је прогласио анархистом, а затим социјалистом. У пролеће 1928. се преселио у Париз, са жељом да се опроба као хонорарни писац. Већ следеће године морао је поново да се врати у Енглеску јер није могао да се издржава од послова које је радио. Живот перача судова у хотелима и ресторанима, беспарицу и болест преточио је у роман “Нико и ништа у Лондону и Паризу”. У Енглеској је радио као учитељ, а једно време је био запослен и у руднику како би истражио живот сиромашног становништва. Тада је критиковао енглески социјализам у књизи “Пут за Виган”.

Орвелова путовања у потрази за новим причама се настављају. Крајем 1936. отишао је у Шпанију да извештава о грађанском рату и придружио се комунистичкој полицији, борио се на фронтовима и добио чин потпоручника. Тешко је рањен, што је касније утицало на његов глас. Погледавши рат изблиза, Орвел се још једном разочарао и посумњао у своја уверења. Након сукоба са режимом морао је да напусти Шпанију. Шест месеци се опорављао у Мароку, али је тамо оболео и од туберкулозе. Када је почео Други светски рат, Орвел је желео да се бори против фашизма, међутим прогласили су га неспособним за војску. Тада се окренуо новинарству и радио је једно време за Би-Би-Си (BBC). Умро је од туберкулозе 1950. године.

Његов животни пут показује нам да је често био у сукобу са режимом. Борио се против неправде, критиковао и указивао на мане оних који су на власти. Често се дешавало и да се разочара у оно у шта је веровао и у идеје које је следио. Све што је проживљавао служило му је као инспирација за његова дела, која нам показују да се власт мења, али њена суштина често остаје иста.

“Животињска фарма” је роман који га је први пут прославио. У њему он критикује социјализам и издају почетних идеја. Власт која се служи лажима, преправљањем историје, гушењем слобода и индивидуализма, тема је романа “1984-та”.

Многи су можда читали дела Џорџа Орвела, али није сувишно да се подсетимо радње ова два толико помињана романа. Кроз ове редове покушаћу да откријем њихову везу са временом у којем данас живимо. Заједно ћемо размислити да ли је Орвел заиста био писац-пророк или свако време носи исту злу коб, само се технологије и могућности мењају, а са њима и људске жеље, пороци, похлепа и амбиција.

У роману “Животињска фарма”, објављеном 1945. године, Орвел описује живот на једној енглеској фарми. Господин Џонс је немаран газда који често пије, заборавља да нахрани животиње и сеје страх. Због тешког живота свиња Стари Мајор једне вечери сазива састанак на којем говори животињама о начину на који ће променити свој живот ако сами преузму управљање фармом. Човек је за њих основни узрочник глади и претераног рада. Три дана након овог говора Стари Мајор умире, али животиње убрзо протерују господина Џонса и саме себи постају газде. Говор је и у овом роману, као и много пута у историји, био кључни покретач промена, пробудио је код оних који су га слушали храброст и самопоуздање. Како би очувале ред и не би постале попут људи који су их мучили, животиње су осмислиле седам правила анимализма која пре свега кажу да је човек непријатељ, а животиње пријатељи. Према овим правилима све животиње су равноправне, не смеју да спавају у кревету, да се облаче, да пију алкохол и да убију другу животињу. Требало је да их заповести сачувају од свих људских слабости и порока, међутим временом је животињама постало све теже да их поштују па су почеле да их преправљају. Последња измењена заповест је најчешће цитирана и применљива и данас као опис савременог друштва – Све животиње су равноправне, али су неке равноправније од других.

Заправо, чим су добиле потребу да мењају правила и преправљају их тако да им више одговарају и да остављају простора за различите маневре, животиње су постале исте као људи. На крају Орвел каже да је постало немогуће разазнати ко је свиња, а ко човек. То је, дакле, управо оно што се дешава и људима када дођу на власт или добију било каква већа овлашћења и моћ управљања. Брзо се заборављају претходни положаји, правила се модификују како би се лакше кршила и служила онима који их пишу, уместо обрнуто.

У роману, животиње више пута граде ветрењачу, а вешти говорници убеђују их да је то за њихово добро, да ће електрицитет који ће произвести ветрењача смањити њихов рад. Када су је коначно завршили, они са врха одлучили су како ће бити коришћена. Говор, који је на почетку био симбол покретања револуције, сада постаје средство обмане и постизања жељених резултата.

Овим романом Орвел нам поручује да власт увек извлачи на површину исте обрасце понашања. Све док моћ није у њиховим рукама, људи можда и виде стварне проблеме и начине на које би они могли бити решени, међутим све се мења када дођу на највише позиције. Подстицајним говорима они утичу на оне којима владају, покрећу у њима вољу да граде ветрењаче са којима ће се касније сами борити. Мењају правила и законе које су доносили како би их прилагодили својим све већим прохтевима. Напослетку, сви се показују једнаки у једном: личе на оне које су критиковали и због којих су били незадовољни. Тако никад не престаје да се врти ветрењача.

Четири године касније излази његов роман “1984-та”, као визија будућности и упозорење генерацијама које долазе. Орвел показује шта би се десило када би Влада контролисала појединце у потпуности, чак пратећи и њихове мисли. Поново је реч о критици једног система, о изношењу свих његових суровости пред очи читаоца. Дело је специфично по појединим речима које се први пут појављују. Дакле, Орвел их заправо смишља и оне се од тада све чешће употребљавају. За те речи, али и за идеје које се везују за роман, често се користи израз орвеловштина.

Радња приче одвија се у Океанији, тачније у провинцији која се назива Аеродром један. Океанија је некадашња Енглеска, једна од три супер-државе настале након глобалног рата у коме је две трећине светске популације људи збрисано. Поред Океаније, ту су и Еуроазија и Истазија са којима је Океанија у непрекидном сукобу. У такозваном вечитом рату непрекидно се мењају савезници и зараћене стране.

Државни апарат се састоји из четири министарства – Министарства Истине, Мира, Љубави и Обиља, чији називи представљају екстремне супротности онога чиме се заправо министарства баве. У Океанији постоје две друштвене класе – владајућа, коју чини Партија, подељена на ширу и ужу, и радничка којој припадају проли (пролетери). Службени језик Океаније се назива новоговор. Велики брат је владар и ауторитарна фигура коју сви морају обожавати.

Винстон Смит, главни јунак романа, је службеник у Министарству истине и ради на фалсификовању истине и превођењу текстова на новоговор. Као и сви други чланови Партије он је под сталном присмотром која се врши помоћу телекрана, уређаја који је пријемник и предајник порука. Винстон је незадовољан својим животом и често о томе размишља, што је у Океанији недопустиво. Он тајно пише дневник, скривајући се у углу свог стана који не може бити снимљен преко телекрана, гаји презир према Великом брату и заљубљен је у колегиницу Џулију. Све то у Океанији је кажњиво смрћу. Винстон нема пријатеље и неповерљив је према својим колегама. Ипак, он упознаје Обрајена који му нуди да се придружи покрету отпора који води државни непријатељ. Због овог тренутка непажње, Винстона и Џулију убрзо хвата Полиција Мисли. Обрајен, његов наводни пријатељ и савезник пратио га је од почетка и на крају предао полицији. Винстон је мучен у Министарству Љубави, а најчешће га је управо Обрајен испитивао и кажњавао. Како је његов мучитељ говорио, циљ је био преобратити човека, спречити могуће заблуде у будућности и лишити га оних због којих је доспео у тамницу. Иако је и претходно живео као роб, Винстон спознаје нове облике ускраћивања ионако непостојеће слободе. Изгладњиван, подвргут сталном психичком и физичком насиљу Смит дане проводи као логораши у ратовима који су иза нас. Испирање мозга је један од метода Партије којим она жели да излечи човека, не остављајући могућност да он лажира да је променио своје ставове. Све одлази толико далеко да Обрајен убеђује Винстона да два и два нису четири. Након упорног опирања Винстон говори да не зна заправо колико су два и два. То је одговор који је потребан Партији и који показује да је пред њима човек којем је могуће улити нове истине. Мучења су толико сурова да Винстон моли Обрајена да га стрељају.

На крају, још једна ствар морала је бити исправљена. Винстон је издао бројне људе, потписао признања за дела која није учинио, али није био у потпуности промењен јер није издао Џулију. Због тога је био затворен у просторију са пацовима, који су представљали његов највећи страх. Суочен са несавладивим страхом, карактеристичним за готово сваког човека, Винстон је поклекао пожелевши да се те муке пре догоде Џулији него њему.

После свега кроз шта је главни јунак романа прошао, негде у његовом сећању магловито су још увек постојала знања о томе да је некада био човек. У безнађу и сивилу свакодневице којој се вратио, присећао се срећних тренутака из детињства и лепих осећања која су га некада давно преплављивала. Ипак, роман завршава Винстоновом спознајом да више не мрзи Великог брата.

У овом књижевном делу описан је најекстремнији облик тоталитарног режима. Појединац као наизглед безначајан и недовољно способан да нешто предузме, уствари је увек извор и покретач промене. Чини се да је Орвел ипак имао идеју да покаже да људи морају да негују жељу за слободом, миром и истином.

Фабриковање истине, њено искривљивање и мењање чињеница појава је којој смо у великој мери изложени од када се налазимо пред лавином информација. Напредак технологије доводи до хиперпродукције вести, њихове све лакше злоупотребе и ширења дезинформација. Медији су постали креатори наше стварности, а још увек је већи број оних становника који нису довољно медијски писмени, како би умели да препознају лажне вести.  Корак даље од онога што се дешава у свету медија, а корак ближе ономе о чему Орвел пише, налази се Северна Кореја. Познато нам је свима да становници ове земље живе у строго контролисаним условима. Као и у Министарству истине, њихова Влада мења неке непобитне чињенице када их саопштава својим грађанима.

На крају, сматра се да је опис двадесетчетворочасовног надзора којем су појединци изложени, као и фраза Велики брат те посматра послужила као основ за настанак ријалити програма. Ова тема свакако је једна од најактуелнијих у последње време у нашој земљи. Велики новац троши се како би људи без стварних занимања доспели у жижу интересовања. Људи траже бег од сопствених проблема гледајући друге како показују често своја најгора издања, осуђују, навијају, траже оправдања за сопствене поступке. Све је узело толико маха да не можете побећи од информација о тој теми, актери актуелних ријалити програма налазе се готово у свим медијима и у разговорима људи са којима се сусрећете. Макар и борећи се против ове појаве, постајете део оних који о њој причају.

Остаје ми да закључим да је енглески књижевник предвидео пут којим би људско друштво могло кренути и на који у великој мери скреће. Ипак, читајући Орвелове редове, али и између редова, немогуће је пропустити поруку- кључ је у појединцу. Појединац који не престаје да се бори, да говори, да мисли и да се опире свему што му не прија, што се популаризује, а доноси штету, најважнији је шраф локомотиве којом се друштво вози.