Jaша Игњатовић – романописац, журналиста и несхваћени политичар
Аутор: Јованка Симић, новинар
Зачетник реалистичког друштвеног романа код Срба у 19. веку – Јаков Јаша Игњатовић – био је цењен књижевник, новинар, али и несхваћен на пољу политике, нарочито у време пресудних револуционарних догађаја 1848/1849. године.
Рођен је у у Сентандреји 26. новембра 1822. по Јулијанском календару, у трговачкој породици која се под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем 1690. преселила из Призрена у Горњу Угарску. Основну школу и први разред гимназије завршио је у родној вароши, а школовање наставио на мађарском језику у гимназији у Вацу 1834/35. године, па у Острогону 1835/36.године.
О вољеној Сентандреји, варошици која је 1690. године током Велике сеобе постала значајна српска насеобина када је овамо стигло око 8.000 Срба предвођених патријархом Чарнојевићем, Игњатовић је визионарски крајем 19. века забележио и ово:
„И када у Сентандреји једном нестане Срба, а једном ће их нестати, онда ће им обронак дивних планина бити гроб, звук звона њихових храмова пропратиће их у вечност, а храмови ће остати као споменици њиховог духа и живота.“
У Пешти је Јаша Игњатовић од 1837. до 1839. студирао филозофију и права, међутим, само неколико месеци пре краја студија, 1845. године, побегао је од куће и добровољно ступио у војску, али не задуго. Правне науке завршио је исте јесени у Кечкемету, а адвокатски испит положио је септембра 1847. године. Кратко време био је адвокат, а чим је избила Мађарска револуција (1848. године), учествовао је на страни Мађара против Беча.
Те револуционарне 1848. године, на Мајској скупштини која је у Сремским Карловцима заседала од 13. до 15. маја (од 1. до 3. маја по старом календару), Игњатовић је учествовао као представник сународника из села Чобанац које се налази између Сентандреје и Пеште.
На том заседању проглашена је Српска Војводина, а Јаша је изабран за члана Главног одбора чији задатак је био да спроводи одлуке Мајске скупштине. Припадао је Игњатовић српској мањини која се залагала за српско-мађарску сарадњу. Противио се, такође, феудализму и бечком централизму па је због тога дошао у сукоб са српским политичарима.
Уз Јована Хаџића (Сомбор, 1799 – Нови Сад, 1869), једног од оснивача и првог председника Матице српске, Хаџић, а у свету књижевности познатог под псеудонимом Милош Цветић, ни Јаков Игњатовић није мислио да је мудро да се Срби одвајају, па чак и супротстављају Мађарима.
Хаџићу и Игњатовићу није се свидело ни то што се Срби, без претходног уговора и одлуке Хрватског сабора, политичким савезом везују за Хрвате. Песимиста је у том смислу био и први секретар Матице српске Теодор Павловић (Карлово/Ново Милошево 1804-1854).
Под теретом тог неслагања са делом одлука Мајске скупштине, Игњатовић је јула 1848. ухапшен под оптужбом да је мађарски шпијун и изведен пред војни суд. У затвору је провео шест недеља. По изласку на слободу уређивао је „Вестник”, а почетком 1849. одлази у Београд и уређује „Србске новине”. Писао је под псеудонимом Огњановић.
У Београду је Јаша Игњатовић живео као журналиста до 1850. године, а затим је путовао по свету. У периоду од 1850. до 1853. о његовом животу не зна се ништа. Проносиле су се гласине да је ратовао у француској Легији странаца, али он то никада доцније није потврдио нити оповргао. Појавио се после три године и од тада видљиво учествовао у јавном животу аустроугарских Срба. У Пешти од 1854. до 1856. године уређивао је Летопис Матице српске и у том часопису, у наставцима, је објављивао свој роман „Ђурађ Бранковић“.
У Летопису је и развио своју књижевну делатност. Написао је неколико патриотско-историјских романа и приповедака, који су се допадали ондашњем српском читалаштву, али не и критичарима који су сматрали да такво писаније нема праву књижевну вредност. То се односило на романе: Ђурађ Бранковић, Краљевска снаха, затим на недовршени роман Дели – Бакић, као и на приповетке Крв за род и Манзор и Џемила.
После Пеште, у Сремским Карловцима, у периоду од 1854. до 1856. године, Јаша је био секретар патријарха Јосифа Рајачића, али после сукоба са њим, убрзо одлази у Нови Сад и запошљава се као јавни бележник.
Када је 1861. Светозар Милетић постао градоначелник Новог Сада, Игњатовић је постао велики бележник. Био је посланик за Велики Бечкерек у Угарском сабору 1861. и 1864. године, а српска ђачка дружина „Преодница” изабрала га је за почасног члана 1862. године. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862/63. Путник, лист за „умну и душевну забаву”.
Повукао се из јавног живота 1863. године и прешао у Даљ, где се бавио адвокатуром и био службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Из тог периода своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу.
У Нови Сад се вратио почетком 1879. године и објављивао „Недељни лист” који је финансирала мађарска власт до 1882. године. Био је сарадник у листовима: „Сербске новине”, „Српске новине”, „Српски дневник”, „Даница”, „Србадија”, „Јавор”, „Босиљак”, „Отаџбина”, „Недељни лист”, „Бршљан”, „Српска зора”, „Народни гласник”, „Стражилово”…
Од политичког живота удаљио се последњих година свог живота. Када је Народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. А када је Народна странка напустила Мађаре, Јаша је, супротно огромној већини Срба у областима данашње Војводине, остао доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је добио епитет „мађарон“ и био је приморан да живи одвојено од српског друштва, све до своје смрти 1889. године.
Због политичке конотације, трпео је и његов књижевни живот. Иза себе је оставио велико књижевно дело – девет романа, 17 приповедака, књигу мемоара и велики број публицистичких и политичких чланака. Данас је уврштен у најплодније и најзначајније српске писце.
Означен је као родоначелник српског реалистичког романа. Његови најбољи романи су: Чудан свет, Васа решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи, али и најобимнији роман Патница. И у осталим романима и приповеткама описао је савремени живот српског друшта у Угарској. У њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елемент.
Због свог целокупног књижевног опуса, Јаша Игњатовић је годину дана пре смрти, крајем јануара 1888. године, изабран за дописног члана Српске краљевске академије, а краљ Милан га је одликовао орденом Светог Саве трећег степена.
Сматра се и да је Игњатовић у своје време био најбољи новинар међу српским писцима те да није случајно међу јунаке наше књижевности увео обичне, „мале“ људе и њихове голе животне судбине. Тај велики тематски искорак, верује се, Јаша дугује свом новинарском ангажману, пошто су журналисти углавном реалисти. На почетку свога новинарског рада, Игњатовић је дао значајан допринос конституисању српске националне идеологије, величајући у својим чланцима на новинарски ефикасан начин главне обрасце и митове те идеологије.
Два пута је Јаша Игњатовић био младожења. Први пут је склопио брак са Анком Фехировом из Пироша (Руменка), са којом се растао после две године. Друга жена била му је Христина Недељковић, која је рано умрла као и њихов син Владимир. Последње године провео је уз удовицу Јелену Татић. Умро је у Новом Саду 1889. године и почива на новосадском Успенском гробљу. Његови потомци данас живе у Пироту.
ЛИТЕРАТУРА:
. Јаков Игњатовић – Српска енциклопедија
. ИГЊАТОВИЋ Јаков | Енциклопедија Српског народног позоришта
. Jakov Ignjatović – tvorac realističkog društvenog romana kod Srba /Арт мозаик.
Фото: Портрет Јакова Јаше Игњатовића – аутор Новак Радоњић (Галерија Матице српске)
Остави коментар