Tрибина “Случај Јованке Броз”, биће одржана у понедељак, 13. августа у 18 часовa у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.

Када је Раиса Горбачов совјетској и светској јавности представљена као супруга Михаила Горбачова и то са титулом „прве даме“ прве комунистичке земље на планети, поменута информација изазвала је снажне сензационалистичке утиске у најширим слојевима друштава диљем „земљиног шара“. Наведена околоност, заиста је представљала „необичну појаву“ у социјалном животу у друштвима „народне демократије“ и „диктатуре пролетеријата“. Угледни компартијски апарачици у свом јавном деловању, углавном су наступали сами, односно, исти нису били „подржани“ и са одређеном политичком или социјалном улогом од стране њихових животних партнерки или супруга, које су јавности, у приличној мери биле непознате. Међутим, измене положаја и улоге „прве даме“ у Совјетском Савезу, по угледу на „западноевропске“ и „америчке примере“, наступиле су у време почетка процеса „гласности“ и „перестројке“. Међутим, у једној социјалистичкој држави, положај „прве даме“ био је општеприхваћен и присутан и пре било каквих демократских реформи. Јованка Броз, супруга вишедеценијског и неоспорног вође, Друге комунистичке Југославије, Јосипа Броза Тита, представљала је „персонални израз“ специфичне улоге „оца братства и јединства југословенских народа и народности“ у историјату наведене земље. Од средине шесте деценије претходног столећа, грађанима Друге Југославије било је незамисливо да у сазнањима о политичким и државничким делатностима Јосипа Броза, не пронађу и информације о активностима другарице Јованке Броз. У добро осмишљеној „маркетиншкој“ политици господара комунистичке Југославије, Јованка Броз је представљена као жена и личност од изузетног поверења друга Тита и као његов лични и снажни „ослонац“ у сусретима са многим изазовима које је југословенско друштво морало да савлада како би уопште било у прилици да опстане. Сама Јованка је тврдила да се њена једина улога у историји Друге Југославије састојала у сасвим логичном задатку да буде тај поменути ослонац и помоћ у животу и раду председника Тита. Не бисмо смели да посумњамо у њене речи, јер су историјске чињенице које исте потврђују, апсолутно неспорне, ако и нису у свему потпуне. У датој, пре свега, „јавномедијској“ интеракцији „Маршалата“ и југословенских грађана, радни људи Југославије усвојили су специфичан и благонаклон однос према другарици Јованки Броз. Тај однос,  у многоме остао је непромењен и до данас, пет година после њене смрти и вероватно ће карактер истог опстати и у наредним деценијама. Заиста, „њен случај“, као и историјска улога у повесници развоја Југославије после 1945. године, али и у процесима пружања потребног научног објашњења о карактеру присуства „социолошког феномена Јосип Броз Тито“ у историјату јужнословенских народа и међународних односа у претходном столећу, захтевају посебну пажњу најширих кругова интелектуалне, академске и научне заједнице српског народа, о чему ће више речи бити изнесено у оквиру предстојећих разговора на „Трибини младих“ Културног центра Новог Сада.