Европски идентитет и српско питање: историјско – геополитички контекст

Европски идентитет и српско питање: историјско – геополитички контекст

Аутор: Милорад Вукашиновић

Резиме огледа

Модерна геополитика као дисциплина која се бави истраживањем односа просторног и политичког настала је крајем 19. и почетком 20. века. Узроке настанка геополитике ваља тражити у тадашњој атмосфери у међународним односима коју научна историографија описује као „епоху империјализма“. Ова епоха настала је непосредно после уједињења Немачке 1871. године и трајала је све до почетка Првог светског рата, а њено основно обележје је настојање великих сила да своје тадашње империјалне циљеве у извесној мери и теоријски уобличе. Почетак 20. века додатно је закомпликовао међународне односе јер су се у поделу интересних сфера, поред европских сила, увелико укључиле САД и Јапан. Свакако најдраматичније питање ондашње европске политике (геополитике) било је планирано ширење немачке интересне сфере (продор на Исток) које је обухватало правац од Минхена, преко Беча, Пеште, Београда, Софије, Солуна и Цариграда, до Персијског залива. У круговима англосаксонске и француске политичке елите немачка амбиција за „ширењем животног простора“ изазвала је праву констернацију, па је по сваку цену било потребно пронаћи једну врсту геополитичког противодговора. На балканским просторима овај противодговор био је заснован на темељима српских војничких победа у Првом светском рату, после чега је 1918. године формирана југословенска држава.

Из строго геополитичког угла посматрано, Југославија је била типична творевина „атлантизма“, осмишљена као државно–правни простор који има антигерманску функцију (спречавање продора на исток), али и антируску улогу (спречавања продора на топла мора), уз важну унутрашњу, а заправо суштински стратешку чињеницу: нестанак српске државности и фрагментацију српског историјског и етничког простора. Колико је атлантистички вектор светске политике био опседнут потенцијалом српског фактора можда најсликовитије описује став британског историчара Ситон – Вотсона који је уочи балканских ратова истакао „да би тријумф Срба на Балкану представљао највећу несрећу за европску културу и цивилизацију“. Да не говоримо о стварању „албанске нације“ као заједничком подухвату аустроугарске и британске политике крајем 19. и почетком 20. века. Сличне ставове корифеји западне политике наводили су и у време разбијања Југославије деведесетих година прошлог века, а што је подстакло поновљени хрватски геноцид над Србима у Хрватској и грађански рат у Босни и Херцеговини (1991-1995), као и злочиначку НАТО агресију 1999. године којом је Србима одузета територија Косова и Метохије и предата у руке албанским сепаратистима и терористима, уз масовне злочине и протеривање српског становништа са простора који се одувек сматрао колевком наше националне самосвести.

Управо зато, суштина овог огледа је у покушају да укаже на „геополитичке чиниоце дугог трајања“, који су трајно определили политику западних сила према Србима независно од државноправног оквира у којем је у последња два века живео наш народ, али и у настојању да у новим актерима балканске политике види могуће путеве српске националне интеграције на савременим основама.

Контроверзе о Првом устанку 

Анимозитет политичког запада према српском фактору има своју дугу предисторију. Он је дошао до изражаја већ на почетку 19. века у време Првог, а касније и Другог српског устанка. Занимљиво је да оба ова крупна догађаја, не само наше националне него и европске историје, нису изазвали готово никакву пажњу тадашње западне интелектуалне и политичке јавности. Прецизније, у Западној Европи тога доба више се говорило о правима афричких црнаца него о устанку једног малог европског народа, који покушава да се избори за слободу унутар граница Османског царства – парадигме неевропске и нехришћанске империјалне творевине. Равнодушан однос према српским устаницима вукао је своје дубоке корене из многих западноевропских историјских, филозофских и политичких списа, у којима се, или са становишта католичко – протестантске верске искључивости, или у складу с практичним стратешким интересима, различито дефинисао сам појам Европе. Мада за географску науку у 19. веку никада није било спорно да се Европа простире „од Атлантика до Урала“, на формирање модерне западњачке друштвене свести далеко већи утицај имали су радови оних мислилаца који су Стари континент замишљали у одговарајућим културно-цивилизацијским границама, а у којима није било места, не само за ислам, него и за православље. Тако је Волтер у Веку Луја XVI писао да је Европа онај део хришћанског света који стиже „све до близу Русије“, док је Русо у спису Влада Пољске 1772. године истицао да су Европејци сви они чију су свест и цивилизацију образовали језуитски калуђери. По свему судећи ни Наполеон, када је припремао поход на Русију, није имао јасну представу о томе где се завршава Европа, а где почиње Азија. Све то морало је да има одговарајући утицај на однос Европе према српским устаницима и самим тим српском националном питању.

У овако схваћеној Европи ни појам Балкана није имао ововремено значење. Тек је немачки географ Алфред Цојне 1808. године, баш у време Првог српског устанка, најисточније од три медитеранска полуострва назвао Балканом, али тиме, као што је познато, проблем ни до данас није решен. Наиме, нека од фундаменталних питања која се односе на Балкан, попут његових граница, затим етничког састава становништва, националног и верског разграничења балканских народа, нису добила коначне одговоре, и још увек изазивају пуну пажњу великих сила, које у складу са својим интересима непрекидно исцртавају нове политичке (геополитичке) мапе Балкана. Додатну конфузију у балканској политици свакако изазивају локалне верске и политичке страсти које су често лишене елементарне логике, а које стратегија великих сила на овом подручју препознаје као моћног чиниоца његове контроле. Историчарима је више него позната својевремена изјава гувернера Босне Бењамина Калаја о „духовном преумљењу народа“ (пре свега српског) која се и данас, као и пре два века, спроводи с истим жаром и интензитетом, разуме се под другачијим идеолошким образложењима.

Контроверзе о Првом српском устанку свакако подстичу и различити ставови српске историографије о социјалном карактеру овог догађаја. Не улазећи детаљније у ову проблематику, јер је о њој код нас доста писано (видети радове Чедомира Попова, Милорада Екмечића и др.), са становишта геополитике чини се да није без значаја одређење о устанку као „Српској револуцији“ које је у академски дискурс први 1830. године увео славни немачки историчар Леополд Ранке. Ово одређење посебно је важно јер потврђује тезу да су „Срби еминентно европски народ“ који је од почетка 19. века имао јасно изражену свест о томе да је, уз борбу за национално ослобођење, подједнако била важна и борба против остатака феудалног система који је на нашем подручју наметнуо османски окупатор. Та врста опредељења је на таласу захтева свих европских грађанских револуција тога времена, које су се независно од различитих историјских и друштвених околности, кретале у правцу националне, али и социјалне еманципације европских народа. И у томе нема спора. Оно што је за нас, међутим, много важније јесте констатација да је због специфичности српске националне интеграције која се окончала у југословенској држави 1918. године, Српска револуција посматрана са ове тачке гледишта била недовршен чин, посебно ако се узме у обзир наше трагично национално искуство 1941-1945. године, или ововремено које је уследило после 1991. године. Та недовршеност Српске револуције првенствено се огледа у обједињавању српског народа у оквирима једне мултинационалне и мултиконфесионалне државне заједнице коју други народи (првенствено Хрвати) никада искрено нису прихватили.

Случај „Друге Југославије“

Историја није ништа друго неко процес непрекидног препаковања истих геополитичких концепција под различитим идеолошким изговорима. Ова констатација се посебно односи на геополитички положај „друге социјалистичке Југославије“ која је обновљена после Другог светског рата и поред геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској. Разуме се, прича о обнови „друге“ као и у случају стварања „прве“ Југославије далеко превазилази локалне оквире и може се анализирати искључиво у једном ширем геостратешком контексту који се наслућивао још за време ратних дејстава у Другом светском рату. Случај „Друге Југославије“ посебно је занимљив јер се испоставило да није важно што је она била идеолошки комунистичка, тј. титоистичка, већ је важно што је она у глобалној геополитици била у функцији америчке хегемоније и доминације над Евроазијом. Сходно томе, она је била можда и најважнија карика у Rimland-у – обручу који је дуж обода Евроазије опкољавао СССР. Дакле, Југославија је само привидно била геополитички субјект, а у ствари је постала поново објект атлантске геополитике. У њој је важила титоистичка крилатица: „Слаба Србија, јака Југославија“, што довољно говори да су Срби били таоци у југословенској држави и специфични „геополитички објект у геополитичком објекту“ (цитат преузет од др Миломира Степића).

Атлантистички центри стратешког планирања још 1942. године почели су да планирају територијално преуређење Европе на основама Мекиндерових концепција о Источној Европи саопштених у његовом огледу Демократски идеали и стварност (1919). Већ тада се размишљало о „ланцу лимотромфних држава од Балтика до Јадрана“ и будућем прекиду просторних веза „између Руса и Тевтонаца“. Цинизам оваквих концепција огледао се у томе што су се оне подједнако односиле како на непријатеље окупљене око Осовине, тако и на Совјетски Савез који је имао статус формалног савезника и члана „антихитлеровске коалиције“. Из документа који је темељно разрађиван у америчком СИО јасно је опредељење да се поред тоталног ратног пораза Немачке „обузда“ и послератни утицај комунистичког Совјетског Савеза у Европи. Суштина овог пројекта је у промоцији Америке као центра „новог атлантизма“ и кључног актера послератне европске политике. Искључиво у овом кључу треба тумачити чињеницу да је 24. јула 1942. године у Вашингтону, између председника Рузвелта и краља Петра II, у највећој тајности, потписан „Прелиминарни уговор“ у којем је изричито наведено да „САД вардарско – моравску долину сматрају коридором од највишег безбедносног интереса у Европи“. Тако је установљен правни основ за послератно увлачење Југославије у америчку (атлантистичку) интересну сферу. Колика је била важност овог уговора најбоље потврђују каснији догађаји. Када се после Резолуције Информбироа 1948. године Тито окренуо ка Американцима захтевајући помоћ, његовом изасланику Леу Матесу јасно је предочено да ће САД подржати комунистички режим уз само један услов: а то је да се ревитализује уговор који је потписан са краљем Петром II 1942. године. Овај услов је прихваћен беспоговорно и СФРЈ је практично од тог тренутка постала део НАТО интересне сфере. Занимљиво је да су у најстрожијој тајности потписивани и други уговори којима се „друга Југославија“ стратешки везивала за НАТО планове у Европи. Тако је 1954. године потписан Балкански пакт са Грчком и Турском, а 1960. године тајни документ о слободном коришћењу територије Југославије „у случају неког великог сукоба у Европи“, а који је као важећи, Председништво СФРЈ тајном депешом потврдило Грчкој

после Титове смрти 1980. године.

Стратешко везивање СФРЈ за Западну војну алијансу имало је своје практичне политичко-правне последице. На унутрашњем плану, револуционарна реторика служила је стварању утиска о наводно подједнакој удаљености Југославије од Истока и Запада, али и за легитимисање уставноправних промена којe су се постепено креталe у корист јачања републичких суверенитета у односу на институције савезне државе. После низа неуспелих привредних реформи, СФРЈ је доношењем Устава из 1974. године конфедерализована, а Србија суштински сведена на територију некадашњег Београдског пашалука, без елементарног суверенитета над својим покрајинама Војводином на северу и Косовом и Метохијом на југу земље.

На спољнополитичком плану земља је од почетка шездесетих била један од предводника „покрета несврстаних“ играјући у тадашњој међународној заједници улогу која је увелико премашивала њене потенцијале. Повишен тон у тадашњим биполарним светским форумима није могао да компензује унутрашњу фрагментацију државе која је све више почивала на култу једне личности – Јосипа Броза Тита. Крајем седамдесетих година 20. века у западним стратешким центрима СФРЈ је означавана као „потенцијално најексплозивнија тачка у Европи“, а у интерним анализама изражавано страховање да би борба за „Титово наслеђе“ могла да буде изговор за евентуално совјетско војно ангажовање. У другој половини осамдесетих година, талас демократизације захватио је и простор бивше Југославије. У српској јавности је у највишим партијским и академским форумима постављено питање о неравноправности Србије и српског народа у односу на друге југословенске републике. Захтеви за променом Устава Србије и повратком покрајина Војводине и Космета под републички суверенитет дочекани су с највишим степеном непријатељства у бившим југословенским републикама Словенији и Хрватској, где су под изговором наводног страха од концепта „Велике Србије“ ојачали сецесионистички покрети, уз  мобилизацију најширих маса на антисрпској основи, а у Хрватској и на проусташкој реторици. Даљи развој догађаја потврдио је да су иза свих сецесионистичких слогана стајали НАТО планери. Југославија је у измењеном стратешком контексту постала непотребна земља.

Балкан у мрежи противречних интереса

Мада не поседујемо конкретна сазнања, нема никакве сумње да је одлука о разарању СФРЈ и каснијем бомбардовању СРЈ 1999. године, донета у организацијама „светске закулисе“ много година пре њене практичне реализације. Циљеви агресије на нашу земљу били су мотивисани првенствено геополитичким разлозима. Уосталом, о томе сведочи низ декласификованих стратешких докумената, од којих је свакако најзначајнији онај који је усвојен на састанку Трилатералне комисије од 21. до 23. априла 1991. године у Токију, свега неколико месеци пре формалног разбијања Совјетског Савеза и СФРЈ. Занимљиво је да на овом скупу у средишту пажње било питање „новог европског идентитета“ после завршетка Хладног рата.

На поменутом токијском самиту већина чланова „европског огранка“ Трилатерале (организације чији је стратешки циљ успостављање „новог светског поретка“) определила се за концепт поделе Европе „на римски и византијски део“, односно успостављање  старог „културно-цивилизацијског лимеса“ који подразумева строго разграничење католичко–протестантског и православног света. У теоријском смислу ову концепцију (видети први део есеја) обновио је и осавременио чувени теоретичар Семјуел Хантингтон који је у интервјуу једном немачком листу још 1996. године, дакле три године пре НАТО агресије на СРЈ, јасно указао „да се Европа завршава тамо где почињу православље и ислам“. Постјугословенски простор се од 1991. године до данас суочио са три таласа „геополитичке прекомпозиције“, од којих су два завршена у последњој деценији прошлог века (1991-1999), док је трећи талас увелико у току.

У „првом таласу“, простор некадашње Југославије разбијен је на низ малих државица којима је намењена судбина „утапања“ у шире стратешке савезе, при чему је културно-цивилизацијски образац усвојен као основни критеријум поделе земље. У складу са изградњом „новог европског идентитета“ и простор некадашње СФРЈ доследно је подељен на „римски и византијски део“, из чега је логично уследио поступак убрзаног признања Словеније и Хрватске, уз постепену маргинализацију утицаја немачког фактора у овим државама.

Рат у Босни и Херцеговини и каснија агресија НАТО-а на Републику Српску и СРЈ (1995. и 1999. године) покренуо је „други талас геополитичке прекомпозиције постјугословенског простора“ у чијем су се средишту отворено испољили амерички стратешки интереси, уз највиши степен непријатељства који је преостала суперсила исказала према читавом српском народу. Узроци оваквог става нису ни лаки нити једноставни за разумевање. Заправо, једино рационално објашњење је оно које је својевремено понудио академик Екмечић, а чија је суштина сведена на америчку и уопште западну идентификацију „Срба као малих Руса“ на Балкану, која се протеже, као што смо већ навели, још од времена Првог српског устанка па све до данас.

Чини се посебно занимљивим став једне групе теоретичара (Д. Мировић, Д. Калајић, С. Трифковић) који подршку „муслиманском фактору на Балкану“ објашњавају америчким интересима на Блиском истоку, где Америка настоји да сачува стратешку иницијативу у односу на остале актере светске политике, пре свега Русију и Кину. Показало се да је за САД од прворазредног геополитичког интереса да на простору „српских земаља“ створи једну ексклузивну зону војнополитичког и економског утицаја, уз доминантну улогу локалног исламског чиниоца и реализацију стратегије о „муслиманским народима у покрету од Залива закључно са Босном“ (цитат из студије Џ. Хајлбрун – М. Линд, Трећа америчка империја).

Поред изразито противевропског (антинемачког и антируског) у новије време концепција Балкана као „Треће америчке империје“ има и изразито антикинески карактер. Наиме, од 2009. године Кина показује ванредно интересовање за ширење утицаја у овом делу Европе, а што је последица стварања предуслова за ефикасан и брз транспорт кинеских роба на европска тржишта. Кинези окупљање држава у оквиру Самита 16 плус 1 у Београду с правом називају успехом њихове „дипломатије брзих пруга“. Разуме се да оваква врста утицаја ствара претпоставке за јачање кинеске улоге у Европи, која објективно угрожава интересе „таласократских сила“ (САД и Велике Британије), али и свакако из основа мења класичне геополитичке представе о зони „од Балтика до Јадрана“ као ексклузивној интересној сфери англоамеричке геополитике (видети Х. Мекиндер, Географска оса историје, 1904).

Управо због тога присуство кинеског фактора додатно усложњава позицију српског фактора у балканској и европској политици. Посматрано у ширем контексту, Србија као држава која још увек контролише кључне делове подунавског и моравско – вардарског басена, поседује огроман потенцијал за повезивање не само глобалних кинеско-руских интереса, него и актера регионалне политике у смеру стварање једне „безконфликтне зоне“, која би супротно нашем трагичном српском историјском искуству, на новим интеграцијским (гасно–инфрастуктурним) основама, била укључена у „главне токове европске политике“.

ЛИТЕРАТУРА:

Чедомир Попов, Контроверзе о Првом српском устанку, ЗМСИ, 2004, бр. 69 – 70; Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, ЛДИЈ, Ветерник 1998;

Александар Дугин, Основи геополитике, Екопрес, Зрењанин, 2004;

Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд, 2016.