Српска Војводина и Бахова Војводина

Српска Војводина и Бахова Војводина

Аутор: др Милош Савин, историчар

Почетком револуционарних збивања на подручју Војводине (Јужне Угарске), након размимоилажења српских револуционара са Лајошем Кошутом и мађарским револуционарним покретом, у Сремским Карловцима  је  (13-15. мај 1848.) одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. По одлуци, Војводина је, као посебна аутономна територија обухватила: Срем са Границом, Барању, Бачку са Потиским дистриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Кикиндским дистриктом. Митрополит је проглашен за патријарха, а за војводу је изабран пуковник из Огулинске регименте, искусни царски војник, Стеван Шупљикац. Скупштина је прогласила равноправни, политички савез Војводине са Хрватском, што је потврдио и Хрватски сабор, признавши да је Срем део Војводине. Скупштина је прогласила да је српски народ слободан и независан у оквиру аустријског царства и угарске круне. Изабран је Главни одбор, као извршни орган, тј. влада Српске Војводине, која је на територији коју је контролисао организовао потпуно независну државно-правну и економску власт.

Први предлози устава на основу којих би Војводина била уређена, јављају се током лета 1848. године. Уставни нацрти су препознавали Војводину као равноправну, независну државу, у оквиру аустријске конфедерације или федерације, затим, поделу извршне и законодавне власти, широка грађанска права, те, равноправност, слободу и једнакост свих народа. Сходно томе српски језик би у Војводини био званичан, али би у местима где припадници других народа чине већину, њихов језик такође био у службеној употреби.

Нови аустријски цар Франц Јозеф је 15. децембра признао Србима право на патријарха и војводу, али не и на територијалну аутономију и органе управљања. Након изненадне смрти војводе Стевана Шупљикца, стари Главни одбор је тражио од патријарха заказивање скупштине, ради избора новог војводе. Реакционарно настројени патријарх, који је у међувремену обезбедио пуну подршку бечког двора, владе Кнежевине Србије и конзервативних кругова, одбио је да омогући избор војводе, а реорганизацијом је обесмислио постојање Главног одбора. Команду над војском патријарх је предао Фердинанду Мајерхоферу, након чега је она изгубила народна обележја и прерасла у јужни корпус царско-краљевске војске. Мајерхофер, рођен маја 1798. у Бечу, отпочео је веома успешну војно-политичку каријеру још 1815. године након чега је због заслуга за аустријског цара, више пута одликован и проглашен за витеза. Потицао је из угледне племићке породице Mayerhofer von Grünbühel. Фердинанд Мајерхофер је 1844. био аустријски конзул у Србији, тако да је био веома добро упућен у српско питање.

Уместо Главног одбора, војском су командовали аустријски генерали. Октроисаним аустријским уставом из марта 1849. Војводина није призната као посебна круновина. Угарска је подељена на војне дистрикте, из Војводине је изузета граница, а њен остатак је постао седми дистрикт на челу са царским комесаром – патријархом Рајачићем. Током 1849. у Војводини су вођене крваве борбе између Мађара и Срба. Нови Сад је 12. јуна потпуно уништен, бомбардовањем са тврђаве. Војвођанска влада, која је изгубила било какав значај, наставила је да постоји до краја године. Током лета 1849. на аустријски позив у сукобе се укључила руска војска, након чега су Мађари поражени.

Октроисаним Уставом 4. марта 1849. чланом 72, наглашено је да: „Од земљишта што се налази у садашњим жупанијама Бодрошкој, Торонталској, Крашовској и у окрузима румском и илочком Сремске жупаније уређује се, за време и донде док се стално и уставним путем не одреди уређено стање земаља наше царевине, и спајање са другом којом круновином, одвојено управно земљиште којим ће, самостално од управе Мађарске, управљати покрајинске власти нашег министарства. То ће се земљиште звати Војводство Србија и тамишки Банат“. Уставом је Војводина подељена на три округа, спрам три најбројнија народа – Немаца, Срба и Румуна. Аустријски цар је 15. децембра 1849. донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без Границе, те, само Румски и Илочки срезови из Срема, без сремске границе. Области границе које су издвојене из Војводине биле су у почетку под командом хрватског бана Јосипа Јелачића. Након тога је донета одлука да се од Петроварадинске регименте, Шајкашког батаљона, три Банатске регименте и војних комунитета формира Банатско-српска земаљска војничка управа са седиштем у Темишвару. На челу ове управе се налазио фелдмаршал-лајтнант гроф Јохан Коронини. Јохан Баптист Коронини Кронберг, рођен новембра 1794. у Горици, био је веома утицајан аустријски генерал, он је од 1851. до 1859., био гувернер Војводине, након чега је пребачен на функцију хрватског Бана. Изостављањем границе, драстично је смањен број Срба у Војводини, која је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу. Занимљиво је да се у законима донетим већ 1850., а који су се односили на Војводину, она спомиње у контексту посебне круновине. У овако искројеној Војводини Срби су били тек трећи народ по бројности, после Румуна и Немаца, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Барон Александар фон Бах рођен је почетком 1813. и развио је државни систем потпуне централизације и контроле. На месту министра унутрашњих послова аустријског царства налазио се од 1849-1859. Обзиром да је то био период апсолутизма и полицијске државе Бах је суштински контролисао све. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма. Високи трошкови изградње и одржавања административног система, оптеретили су српско грађанство. Позитивна обележја Бахове Војводине представљају напуштање феудалних и успостављање грађанских установа, те пораст броја Срба међу чиновницима. Иако Срби нису могли да буду на значајнијим местима у бирократији, повећан број школованих Срба, чиновника, имаће утицај на јачање војвођанског грађанства. Укидањем феудалног система дошло је до пропасти богатих српских слојева који су капитал стицали производњом, трговином и услугама наслоњеним на феудалну економију. Неки од њих, схвативши дух времена, уложили су средства у школовање деце, која би била уклопљива у нови капиталистички систем и савременију државну администрацију. Многи богати Срби су трошили капитале ради престижа, купујући луксузан стилски намештај из Беча, клавире, скупоцене дилижансе… Услед апсолутизма, скоро читав српски политички и културни живот је сведен на минимум. Књиге и новине су биле подвргнуте стогој цензури. Забрањиване су и позоришне представе попут оне о војводи Шупљикцу, иако је он симбол српско-аустријске сарадње. Иако Срби нису били задовољни оваквом Војводином, народи Угарске, попут Словака, Румуна и  Русина, су тежили да и они по угледу на Србе добију своје територије налик Војводини. Пред сам крај постојања Војводине као посебне области 1859., дошло је до попуштања апсолутистичког притиска и до новог полета српске културе и политике. Гроф Коронини је уклоњен из Војводине, а на његово место је постављен хрватски барон Јосип Шокчевић. Шокчевић је рођен у Винковцима 1811. године, након завршавања престижне војне академије, доказао се у аустриској војсци у борбама у Украјини и Италији, те је постао маршал.  Под притиском општег незадовољства у целој монархији, цар је отпочео процес децентрализације. У Војводини је царском одлуком укинут немачки језик у нижим и вишим разредима гимназије, а потом је укинут  немачки као службени језик у судовима. Попуштање тоталитаризма, Срби и Мађари су протумачили као знак слабости аустријског царства. У жељи да искористи новонасталу политичку ситуацију, патријарх Рајачић је затражио од цара дозволу да се о државном трошку оснује и изгради српски универзитет у Новом Саду. Аустријска влада је ипак покушавала да умири Србе испуњавањем бројних ситних захтева, који нису мењали суштину друштвених околности. Када су схватили да је немогуће поткупити Србе ситницама, решили су да поново затегну ситуацију. Попут Коронинија који је смењен са чела Војводине, те постављен да буде хрватски Бан, иста ситуација се десила и Шокчевићу, те се завршила његова кратка мисија у Војводини.  На место Гувернера Војводине постављен је Карл Бигот де Сент Квентин, често у српској историографији погрешно називан Кантен. Пошто је у овом периоду почело слободно истицање српских и мађарских застава по јавним установама и приватним кућама, Сент Квентин је наредио да се поред њих увек мора истаћи и аустријска застава већих димензија. Српски и мађарски демонстранти против централизма и апсолутизма су масовно хапшени, а Сент Квентин је забранио одевање народних ношњи и коришћење тробојки. Забрана коришћења тробојки је била усмерена против српске и мађарске заставе, пошто је аустријска имала само две боје – црну и жуту. Како би релаксирао напетост у Српској Војводини и показао да једнако брине о свим народима који живе на њеној територији, Цар Фрања Јосип је послао свог специјалног изасланика за Војводину, фелдмаршала грофа Александра Менсдорфа Пуљу. Пуља је имао задатак, да Србима обећа несметан национални, културни, школски, језички и црквени развој, да би их релаксирао пред шок који ће уследити. Након вишегодишње анализе, Фрања Јосиф је закључио да му је од кључног значаја за продужење жвота империје договор са мађарски латифундијским магнатима. Као последица тога проценио је да му Срби више нису потребни, а у намери да за своју спољну политику задобије мађарске магнате, цар је 27. децембра 1860. лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев Румског и Илочког среза који су припојени Хрватској.