Душан „Душко“ Радовић – пријатељ деце

Душан „Душко“ Радовић – пријатељ деце

Аутор: Дајана Грубишић

Поштована децо, некадашња и садашња,

Пре тридесет и четири године шеснаестог августа, отишао је Душан Радовић.  Отишао и постао један од оних људи који заувек остају. Био је књижевник, новинар, уредник, писац за децу и рекла бих пријатељ деце, који је познавао њихову машту и стварност. Поред песама и прича писао је и хумореске, афоризме, сценарије за документарне и игране филмове.

Није лако рећи шта је све био Душко Радовић, а ево упустила сам се у то. Пре неколико година наишла сам на изузетан опис овог великана – једноставно, лако  и потпуно сажимање такве личности у неколико писаних редова. Нажалост, некако се десило да не запишем ко је творац следећих речи: „Нико није био дубљи на плићим местима, нико није трошио скупљи дар на јефтинијим пословима, нико није заложио већу памет у свакодневној служби своме народу, нити смо имали крупније главе на нижим положајима. Душан Радовић је Иво Андрић који је одбио да одрасте. Андрић који се постидео и почео да пише за децу“.

Душана Радовића, његов помало намрштен и замишљен црно-бели лик, упознала сам први пут на корицама књига које ми је тата у раном детињству доносио уз дечије новине Велико двориште. Припремајући се да напишем овај рад, наишла сам на његове записе о томе да му је љубав према књигама и писању  на неки начин усадио отац, трудивши се да ретке књиге у то време доспеју до њега. Управо тој строгој и озбиљној фигури оца посветио је прву своју песму, коју је написао са девет година. Ова сличност ме је обрадовала и дирнула.

Овај Андрић који је одбио да одрасте, родио се у Нишу 1922. године и стасавао у породици у којој су сви били машиновође. У књизи Српски великани поезије за децу, коју је приредио Милутин Тасић, а која ми је била од велике помоћи док сам сазнавала више о једном од тих великана, прикупљене су његове личне приче о животним путевима којима је пролазио. Тако, између осталог, Радовић каже како је живео између две породице. Између Радовића који су били образовани, пуни врлина и строги и Стефановића, мајчине породице, коју су чинили једноставни људи, обични и помало непросвећени. Даље пише како никада није осећао да је прави Радовић, већ је у њему било више нечег наслеђеног из друге лозе. Ипак, сматрао је да је од њих наследио обавезу да се према ономе што ради односи педантно, предано и одговорно.

Себе описује као дете које је волело игру и дружење са другом децом. Међутим, како је био лошег здравља и крхке конституције често је више посматрао, него што је учествовао у разним физичким активностима којима су друга деца била вичнија. Како каже, због тога што није био довољно вешт и храбар, за своје место у свету и животу борио се тако што је постао паметан. Љубав и страст према фудбалу расла је заједно са њим, а први пут се пробудила након светског првенства у Монтевидеу. Са осам година, Душан Радовић је имао свог великог идола у овом спорту, голмана Милована Јакшића којем су Уругвајци дали надимак Ел Гранде Милован.

У Нишу је живео до 1928. године, када је његов отац премештен у Суботицу. Ту је дане проводио  у једном затвореном сокаку, у железничкој колонији у којој је било десетак малих кућа. Основна школа коју је похађао се налазила у православној порти и у њој се првих неколико година показао као одличан ђак. Како сам каже, после се брзо уморио од школе, па је и успех изостајао. Он то објашњава овако: „Школа воли једну врсту деце, а ја баш нисам био такав… Али, у неким предметима сам био добар, према некима сам био равнодушан“. Како ни његов старији брат ни сестра нису успели да заврше школу, он је ипак на том пољу показао као најбољи.

Заиста, његова наслеђена одговорност и преданост брзо се испољила и остала видљива свима,  када је започео свој радни век и пронашао оно у чему је више уживао него у школи. Са шеснаест година је дошао у Београд да настави школовање. Године је провео импресиониран храброшћу својих пријатеља, тадашњих скојеваца, али како каже никада се није заљубио у њихова политичка убеђења нити у идеје. Како је у неким познијим годинама политика нашла свој пут до Душана Радовића и на који начин, говорићемо нешто касније.

Када је дошло време за студије уписао је Филозофски факултет 1945. године, међутим врло брзо је прихватио посао у студентској мензи. Разочаран програмом и наставом на факултету, студијама  је остао  близак једино радећи као благајник у мензи. Док се надао да ће се вратити школовању, а уједно био свестан да не подноси ту врсту учења ништа боље него посао у мензи, сетио се свог дара који је неговао у детињству и ранијој младости. Написао је дечију песму и послао редакцији листа Полетарац, али се потписао као Рајка Токић јер се плашио да песма није довољно добра. После месец дана пролазио је поред редакције и учинио нешто што и сам описује као потпуно несвојствен поступак за његову личност. Попео се у просторије Полетарца и чуо да уредница Јелена Билбија у телефонском разговору говори да јој је неопходна помоћ. Рекао јој је да би та помоћ можда могао да буде он, а онда се одиграла ситуација коју описује као филмску – на њеном столу је видео своју песму која је била прекуцана. Рекао јој је да је то он написао, а она да су се Бранко Ћопић и Арсен Диклић спремали да оду на његову адресу и упознају Рајку Токић. Тако је у фебруару 1947. постао сарадник пионирских новина, а већ у јесен главни и одговорни уредник. Ипак, без обзира на то што се нашао међу бројним великим именима и својим радом оправдао  место међу њима, дуго га је мучио осећај да тек мора да научи да пише. Тек када је написао песму Страшан лав помислио је да се у њему нешто важно догодило. „Имам ја и бољих песама“, пише Радовић, „али баш та је значајна јер ме је спасла и избавила из јада и чемера“. Јунак који је обрисао тог страшног лава гумицом, дечак Брана, заправо је Радовићев млађи брат Бранимир.

Убрзо се у његовој глави родио и Капетан Џон Пиплфокс и претворио се у радио-драму и низале су се књиге песама и прича. Ово је први песник који се обратио својим малим читатељима са „поштована децо“ и управо тако насловио и једну своју песму, а онда и књигу. Заиста, играјући се речима, стварајући нове светове и видике, увек је поштовао децу. Телевизијска серија На слово, на слово  je још једно његово дело  и поново је приказивана пре осам  година, у нешто другачијем издању. Наши познати глумци вратили су Аћима, Мићу, Остоју и многе друге на мале екране пред неку нову децу и спојили деценијама раздвојена различита детињства.

Он је речима  упловљавао у различите жанрове и  налазио пут до разнолике публике. Исти људи уз њега су били мали и уз његове речи постајали одрасли, са прстеном на руци. Тако он, уствари, никада није напуштао ту децу и припремао их је да буду добри родитељи некој будућој деци. Саветујући их да их туку само ако на њих почну да личе, јер никада не може постојати разлог да тучете своје дете, он је држао страну свим детињствима овог света. Био је громобран за све тмурне идеје које долазе у главу када деца забораве да буду деца. Био је путоказ, ненаметљив и сигуран.

Кад говоримо о различитим жанровима, Бисера Велетанлић је пре десет година изводила песму Мило моје, а мало ко још увек зна да ју је управо Душко Радовић написао. Где год је доспевао остављао је део своје личности, необичне и богате. Од заиграног детета, плавог зеца који трчи уз ногу једном страшном лаву и плови на лађи са Капетаном Кађом, Радовић се лако преображавао у човека који устаје рано да поздрави цео град, па би се опет враћао међу крокодокодиле и врапце и мачке. Заправо сви ти Радовићи су живели у њему, сложни као један.

У покушајима да опишу те Радовиће у њему опробали су се многи и тако је настао Феномен Радовић, како је насловљен и текст Милована Витезовића. Витезовић каже да је његов мали живот био уствари велики да већи није могао бити и да зато Душко Радовић није више био само писац, већ феномен. Најчешће се помиње једна реченица из писменог задатка десетогодишње ученице која каже: „Да овај човек није постао Душан Радовић, он не би ништа ни постао, јер једино што је он умео да ради јесте да пише“. Управо то писање било је његов начин да изрази дивљење према деци, које је у себи носио још из дана кад је и сам био дете, да изрази горчину живота у омоту од хумора, да воли Партизан, да се бори са светом око себе.

Његова љубав према Партизану била је велика и није је никада крио, зато се морамо мало на томе задржати. Препричавајући једном сећања на свог брата, Бранимир Радовић је открио да су живели на Кошутњаку, где им је капитен Црвене Звезде Рајко Митић био први комшија. Бранимир каже да су били велики пријатељи и да га је његов брат много волео и уз њега навијао за Звезду. Није сигуран да ли је касније прешао на црно-белу страну зато што Митићу нису дали да буде тренер на Маракани или због изузетне генерације која је тада представљала Партизан. Углавном, навијао је верно и много тога посветио свом клубу, а на утакмице је увек ишао у друштву Љубивоја Ршумовића, Бране Црнчевића и Матије Бећковића. Другим навијачима је поручивао: „Децо, водите рачуна како се понашате на Југу. Нисте у школи.“  Његова крилатица Партизан се воли, за друге се навија, остала је да води све будуће навијаче кроз победе и поразе њиховог клуба. Све песме и текстове са овом тематиком објављивао је у  Партизановом веснику од 1976. године све до своје смрти.

Увек помало надурен, али никада мрачан, мрзовољан, али не и суморан, носио је са собом ипак више ведрине него други. Тако мргодан увек ме је могао зачудити, а после сам видела да су једнако доживљавала и друга деца. Док читаш, нарочито у тим малим годинама, машташ и замишљаш увек оног из чијих прстију су се просула та слова. Након толико ведрих и шашавих, необичних и измишљених песама, прича и имена, очекујеш насмејаног и младоликог песника, једнако несташног као што су и неки од његових ликова. Као што рекох, нисам била усамљена у свом чуђењу. У Дому пионира Београда организовани су сусрети деце са омиљеним песником, а запажања је записала Оливера Тасић, литерарни педагог дома. Своју причу започела је објашњавајући да постоје писци који ће кроз разговор са публиком тумачити своја дела и учинити их приступачнијим. Са друге стране, постоје и они које је штета састављати са читаоцима, нарочито најмлађим, јер својом затвореношћу могу разочарати њихове наде и очекивања. Такав је био Душан Радовић. Како Оливера Тасић даље бележи, права прича о овом човеку није она када је са децом на неком скупу, већ кад негде у ноћним сатима за њих смишља нове песме, приче или сонгове. Тек кад одрасту ти његови мали читаоци, погледају га јасно и схвате како је логично то што су се такве речи рађале баш под тим, помало набораним и сивим челом.

Паралелно са књижевним радом и стваралаштвом, напредовао је и новинарски живот Душка Радовића. Након Пионирских новина, био је уредник Програма за децу Радио Београда и Телевизије Београд, уређивао је Полетарац и био новинар Борбе. На таласе Студија Б је дошао 1975. године и од тада сваког дана поздрављао бели град и његове становнике чувеном реченицом Београде, добро јутро. У тој емисији изговарао је своје најпознатије афоризме, који су Београђанима измамљивали осмехе, наводили их да се замисле и помагали им да лакше уплове у дан. Кад говоримо сада о његовом раду на Студију Б, долазимо до оне поменуте политике која му се нашла на путу. Својим домишљатим реченицама, све искренијим и директнијим, уметник је почео да смета припадницима тадашње власти у Београду. Градски комитет Савеза комуниста Београда није био баш одушевљен неподобним афоризмима који су свако јутро долазили са врха Београђанке. Један од њих гласио је овако: „Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других“. Након овога уследило је саопштење Комитета у којем се наводи да афоризми у последње време имају обележја политичких порука и изражену моралистичку и демагошку позадину. Уследило је гашење емисије и велики притисци јавности и протести слушалаца који су желели натраг емисију на коју су навикли. Иван Стамболић, први човек Комитета, позвао је Душка Радовића да се врати на Студио Б. У свом препознатљивом стилу он му је одговорио да можда и јесте мали човек са радија, али да се не пали и не гаси на дугме. У то време његово здравље је већ било нарушено, а убрзо се и озбиљно разболео. Дијагностификована му је упала продужене кичмене мождине, болест коју изазива јак стрес. Умро је после годину дана.

Пре те своје физичке смрти, обезбедио је себи да никад не умре. Ушао је у читанке, у детињства и у одрасле животе. По њему су назване школе, улице и позориште. Једна од неостварених жеља за живота била му је да у једној књизи види све што је икада написао, да се споји све неспојиво и да се таква књига може читати увек и без редоследа. Један издавач којем се обратио одбио је ту идеју. Завод за уџбенике Србије је 2006. године одштампао књигу Баш свашта. На преко хиљаду страна обједињени су сви текстови Душана Радовића, захваљујући приређивачу Мирославу Максимовићу. Књигу је илустровао Душан Петричић. Ове књиге сигурно не би било, што је и наглашено у њој, да његова супруга Гроздана није две деценије чувала све материјалне ствари везане за његов рад. Ту је било и мање познатих, непознатих и необјављиваних текстова. Нажалост, она није дочекала објављивање ове књиге, умрла је две године раније. Песник  о њој није много говорио, успео је да сачува свој брак и љубав далеко од јавности.  Због тога ни у овом тексту нема уобичајене приче о годишњицама брака, о упознавању ово двоје људи, нити о њиховом породичном животу. Човек који је писао о љубави, браку, породици, понекад на шаљив и ироничан начин, али увек описујући суштину, никада није истицао ту своју животну љубав. Ипак, сигурно да је великим делом из ње све произилазило. Након смрти Гроздане Радовић, њихов син Милош, познати сценариста и режисер, преузео је бригу о очевим рукописима.

За своја дела је добио многа престижна признања као што су Невен и Младо покољење, Награда Змајевих дечјих игара, Награда Стеријиног позорја, Седмојулска награда и почасну диплому Међународне организације за дечију књижевност Ханс Кристијан Андерсен. Постхумно су објављене и књиге Вестерн, Женски разговори, О плакању, На слово, на слово, На острву писаћег стола и Кратке приче, а добио је и  награду издавачке куће  БИГЗ.

Његови афоризми и цитати толико су актуелни данас да је Матија Бећковић с пуним правом рекао једном приликом да би Душан Радовић био херој Твитера и Фејсбука, где се свакако и налази свакодневно када људи деле његове познате реченице.