Светосавски завет и југословенски мит – узлети и странпутице

Светосавски завет и југословенски мит – узлети и странпутице

Аутор: Милован Балабан

Термин мит се данас често користи, али и неретко због злоупотреба овог феномена његово значење није увек најјасније. Односно, често се овај термин користи чак и у дневно-политичке сврхе како би се ојачала сопствена политичка опција и остварила партијска превласт на политичкој сцени државе, или пак како би се дисквалификовао одређени поглед на свет, а тиме и политичке групације који гравитирају поимању света у ком мит има значајну улогу. Отуда треба појаснити његово значење и употребити га у правом смислу и контексту. Тако се мит најчешће тумачи као нешто нереално и измишљено (некада се чини управо супротно, злоупотребљава се мит кроз поједностављивање и извртање његове суштине), нешто што се коси са рацијом те га због тога треба одбацити. Иако је то донекле тачно када су рецимо у питању грчки митови, као и модерни глобалистички митови по којима се свет креће у правцу благостања и срећном земаљском крају, потпуно одбацивањe је ипак у принципу погрешно, јер истине мита су истине другог типа. То су истине које говоре о дубљим слојевима човекове личности и друштва и често на симболичном нивоу објашњавају његове пориве, стремљења, психолошке и духовне основе личности и друштва, као што и често играју улогу хомогенизације одређених групација и нација.

Када је у питању светосавско-косовски мит, како се често дефинише, морамо истаћи да је правилније рећи Светосавски или Косовски Завет, јер постоје одређене разлике у односу на мит. Као прво, можемо уочити да је он заснован и да му је основа истинит догађај који носи одређене поруке битне за читаву нацију, што се може пратити у читавој историји српског народа. Оно што је још битније, светосавско-косовски завет је парадигма српског националног кода и представља део исте целине коју чини опредељење српског народа за вредности и дух Новог Завета, односно опредељење за православно Хришћанство. Он Србе афирмише као хришћански народ, као народ (у хришћанском смислу) новог доба који се определио за небески, односно духовни пут и духовно поимање света. Опредељење за надвремено у светосавско-косовском завету је изградило карактер, морал, етику и уопште систем вредности и правила понашања српског народа и дубоко се урезало у његову психу и душу, те је било какво тумачење његове историје, менталитета и поступака немогуће схватити игноришући завет, чак и када он ни није јасно у свести народа као што је то случај у модерним временима.

Како је мит често употребљаван са негативном конотацијом (што има основа у највећем случају када су у питању модерни митови, југословенски, европски и други који представљају најчешће пут у земљу недођију) можда није лоше, како је горе поменуто, раздвојити термине мит и завет. У том случају може се констатовати да имамо југословенски мит, оно што је феномен модерне српске историје и косовски завет као константу и готово хиљадугодишње, некад свесно, некад подсвесно стремљење народа. Услед тога, у сагледавању овог проблема, са овако дефинисаним и раздвојеним терминима мит и завет, они могу бити супротстављени као манифестације два потпуно различита духа. То и јесте случај када су у питању југословенски мит и косовски завет. Једно искључује друго што се показало у српској историји. Поклоњење југословенском миту је било условљено одступањем од косовског завета.

Југословенски мит и југословенски модел размишљања је и данас присутан што чини светосавски завет заклоњенијим и несхватљивијим за не мали део народа. То је модел размишљања, логички склоп у главама из ког произилази, како систем вредности сваког појединца тако и манифестациони облик уређења државе и региона. То све образује један модел међудржавних односа у Југоисточној Европи који омогућује пацификацију српског народа кроз наметање осећаја константне кривице, чиме се империјалне силе служе како би читав регион усмеравали у правцу остварења сопствених интереса, најчешће супротстављени српским националним и сваким другим реализацијама.

Идеја југословенства се јавља још у XIX веку у јужнословенским деловима Хабзбуршке монархије. Већ код Илирског покрета видимо покушаје да се јужнословенски народи у оквиру Аустро-Угарске организују у један идентитетски, па чак и национални корпус. Језик је био основна потка која је била фактор покушаја хомогенизације. Иако је још Вук говорио да су сви они, било православни, мухамеданци или католици, који говоре штокавски Срби, очито је да су намере Беча и Загреба биле да управо ту скупину привежу за Загреб и Беч. Прво преко Илирства, потом Југословенства, а затим у перспективи, како су неки размишљали, да се од њих образује хрватски национални корпус. Дотле је требало све Јужне Словене до Дрине (осим Словенаца) образовати у један културолошки, цивилизацијски, па и национални корпус са перспективом да се и Срби преко Дрине у каснијем периоду вежу за ову цивилизацијску матрицу. Овим је Хабзбуршка империјална политика покушавала да реши проблем Срба и уопште Јужних Словена унутар својих граница и елиминише их као потенцијални извор разградње империје.

Као што видимо, југословенска идеја је имала и она је у својој основи противна свим начелима на којима је егзистирао и нa којима је постојао српски народ. Српско национално биће је одолевало овим процесима у првој половини XIX века, мање у другој половини, док је почетком XX века услед снажних вишеслојних утицаја са запада српски дух почео да се постепено удаљава од заветне логике. Ово је условило да српска елита не схвати најозбиљније претњу и опасност југословенске идеје, коју су Срби ипак схватали на друкчији начин од Хрвата и Словенаца. Но, и код српске елите је преовладао модел размишљања по ком је требало радити на уједињењу свих Срба у заједници са Хрватима и Словенцима. Сматрало се, бар у почетку, да то неће пресудно утицати на губљење националног идентитета, али временом, поготово током првих година живота у заједничкој држави, све више је овладавао став да је можда и пожељно градити нови југословенски идентитет код свих поданика новостворене државе. Није тешко закључити да што се више ишло у поменутом правцу то се више удаљавало од изворних и животворних принципа Светосавља и светосавско-косовског завета и духа.

Новостварана на Западу, нова српска елита је прихватала културни и духовни модел размишљања и понашања копиран из водећих западноевропских држава још од друге половине XIX века. Неке ствари било је потребно увозити са Запада, али је требало задржати један пакет начела, духовних и практичних који чине идентитет народа везан за светосавску и косовску логику. То се није догодило што је представљало основ приклањања југословенском миту и постепеном напуштању светосавско-косовског завета. Он је напуштан прво у срцу и глави, кроз другачија размишљања и вредновања, а затим се овај модел логичког и интелектуалног функционисања рефлектовао и споља на понашања, али и грађење друштва, уређење државе и однос према спољашњем свету.

Народ је дуже чувао менталитетску и духовну косовско-заветну основу. Отуд је у Првом светском рату и могао да претрпи све оне страхоте и изађе као победник (заједно са савезницима) над две велике империје. Но, елита је усмеравала национални брод у правцу југословенства стварајући један мит (у овом случају неосновану наду) да се може живети заједно и доћи до идејног, духовног, па чак и националног јединства са Хрватима и Словенцима. Ово је имало за резултат, између осталог, све дубљу инертност народа пошто су правци у којима га је усмеравала елита све више били бесмислени и неоствариви. Но, губећи аутентични светосавски дух народ је губио снагу и силу да се супротстави пројектима у које га је гурала расправослављена елита.

Резултат тога, резултат готово вековног живљења у југословенском миту, веровању у могућност јединства и братства са народима на југословенском простору, је све израженије губљење мотива (поготово данашњих) Срба да се одричу, да се жртвују како би остварили своје циљеве. Јер уколико су се више жртвовали у оквиру југословенске парадигме, народу је циљ неумитно измицао пошто и није био остварив. Али модел понашања натуран читав век је ухватио корена и није могуће да се лако одбаци. Удаљени од светосавског завета, не схватајући његову вредност и силу, не мали број данашњих Срба и даље функционише у моделу, како каже Мило Ломпар, самопорицања, што чини основу једног финалног типа југословенског мита – титоизма.

Руковођена концептом језичког јединства, а свесна малобројности и мале снаге свих народа на простору Југославије, српска елита је ушла у пројекат стварања југословенске нације одричући се српског националног духа, кроз векове провереног и зацртаног пута не само овоземаљско него и надвременог. Пута народа који је кроз косовски избор одабрао Нови Завет као алфу и омегу своје егзистенције. Испоставило се да су религијски фактори и те како битни и да језик није довољан да хомогенизује и од Јужних Словена образује заједнички народ и нацију. Међутим, српска елита је сматрала да ће по западном моделу једна јака држава временом бити обједињавајући фактор и стожер стварања заједничке нације од различитих, а сродних групација које припадају православном, католичком и исламском цивилизацијском и културолошком кругу. Ово је основ југословеснког мита. Држава, по узору на Запад, се појављује као стожер, као нека врста идола, којем се приписује моћ да својом уређеношћу, организацијом и економском снагом обједињује различите групације и временом их хомогенизује у један заједнички национални корпус.

Код светосавског завета је логика другачија. Пошто није крајњи циљ само јака држава и самим тим њена организованост у циљу бољег живота њених поданика (ово није небитно, али није фундаментално и одлучујуће за реализацију народа) она се у светосавској логици не појављује као најбитнија. Крајњи циљ код Светосавља и уопште православља је процес преображаја народа и појединца и пут ка есхатону и новом духовном Израиљу, где се све сагледава из перспективе вечности и где је крајњи циљ, не као у југословеснком миту држава и овоземаљско благостање, него управо надвремено, вечност која је другачији начин постојања и која ће понудити у пуноћи Божански-Христов дух и поредак, а који је дозирано и у тајни доступан и у овом тренутку на земљи.

Дакле, не овоземаљско него духовно изабрање је циљ Светосавља и пут који је (уз повремена одступања) следио српски народ. На овај пут га је упутио Свети Сава још 1221. када је на сабору у Жичи крунисао првог српског краља Стефана и када је српској световној и духовној господи предочио и објаснио смисао постојања народа, цркве и државе. Када је следио тај пут, српски народ је обично имао и државу и све оно што му је потребно да би егзистирао у свету. Међутим, када га је напуштао, као што је случај у југословенству, када је све своје снаге усмеравао само на стварање државе (поготово Југославије) као што смо сведоци, губио је и државу и што је још неповољније, губио је и духовну потку којом је вођен кроз читаву историју. Ово је увек резултирало дезоријентисаношћу, губитком бистрине којом је могао да разазна ко су му пријатељи ко непријатељи, који су му интереси, шта ми ваља чинити у одређеним ситуацијама и искушењима.  Нажалост, ова регресија и пад српског национа данас је јасно уочљива.

Југословеснки мит је кулминирао у титоизму. Тито-југословенство представља са једне стране континуитет југословенства краљевине, али још више дисконтинуитет. Држава која је створена после Другог светског рата је изгубила и привид државе у којој су Срби могли да се реализују као нација у свом историјском и духовном кључу. Србима је наметнута кривица и створени су, кроз федерализацију и дробљење Србије на покрајине, механизми реалне контроле над народом, али и идеолошке контроле духа кроз потискивања светосавља и одржавања осећаја наметнутог српског греха, који их је у тој заједници спутавао. Одабрани српски кадрови су били расрбљени и највише су доприносили одржавању инфериорности народа у оквиру заједничке државе и спречавању било каквог српског израза. Модел функционисања државе кроз паролу “Слаба Србија, јака Југославија” био је продукт југословенског мита, а био је основа уређења Балкана у блоковској подели света где је Југославија била гарант остварења интереса таласократских сила у овом делу планете.

После пада комунизма није пао и југословенски мит. Иако су донекле ослобођени стега које им је комунизам наметао Срби и српска елита су у много чему наставили да функционишу у југословенској логичкој матрици. Отуд је и енергија народа, која га је вукла ка праисконским, животворним моделима осећања, размишљања и функционисања у светосавском моделу, бивала каналисана на погрешан начин. Злоупотребљавана је најчешће у политичке сврхе и за краткорочне циљеве чиме ни изблиза није могла да изрази православну суштину српског кода. Ово се дешавало зато што је и сам народ био обездуховљен, али и што је елита, одрасла и одгајана у комунистичком духу и југословенском миту (као уосталом и народ) потпуно изгубила контакт са стварним вредностима духовних основа новозаветне, светосавске и светолазаревске логике наших предака.

Отуд ће бити потребно времена да се, у доба глобалистичког цунамија који подупире југословенски мит, јер му и геополитички и геостратешки одговара, српски народ врати својим светосавским коренима. Тај процес је сложен, али је неопходан да би народ сачувао јединство и своју историјску и духовну мисију, без обзира да ли ће она бити практикована кроз обједињавајући државни облик или друге облике саборности које ће толерисати и на које нећи имати одговор империјални свет који се увелико гради и образује пред нашим очима.