Tрибина „Црна рука и Солунски процес 1917. године“, биће одржана у понедељак, 15. октобра у 19 часовa у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Срђан Граовац, историчар.

Чувени философ Фридрих Ниче је говорио о томе да историју стварају велике и креативне личности које имају ту снагу да усмеравају масе, каналишу њихову енергију и на тај начин оформљују нове историјске околности. Уколико се сагласимо са овом тезом онда морамо прихватити као чињеницу и то да кроз биографије значајних историјских личност попут великих монарха, војсковођа или политичара можемо и пратити токове, стања и процесе у историји цивилизација. Међутим, не смемо занемарити ни чињеницу да су творци историје понекад били и људи који по својој улози у друштву нису заузимали највише позиције у хијерархијски утемељеној структури социјалних заједница и држава које су на истима почивале, али су својим делима неспорно утицали на судбине бројних нација и њихових државно-правних и територијалних организација. Једна од таквих личности је и пуковник Апис који ће засигурно одиграти значајну улогу у изразито турбулентном периоду на почетку XX века у Краљевини Србији. У току Првог светског рата Црна рука и њен неформални вођа, Апис поделили су судбину српске војске са којом су прешли на Крф, а потом у Солун, где се и одиграо завршни чин његовог бурног живота, али и својеврсни „епски обрт“ у судбини организације којом је руководио. У децембру 1916. године Апис је ухапшен од стране српских војних власти под оптужбом да је покушао атентат на регента Александра Карађорђевића. Млади регент, неспреман да моћ и политички утицај подели са Аписом, одлучио је да истог елиминише из даљег политичког живота Србије. У време боравка главнине српске војске на Солунском фронту, регент Александар Карађорђевић је изјавио својим сарадницима да је извршен покушај атентата на његов живот и то у току вожње колима на улицама Солуна. Одмах је сазван састанак највиших политичких руководилаца, међу којима су били присутни Никола Пашић, Светозар Прибићевић и Љуба Јовановић. За инцидент је директно окривљена група коју је предводио пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Закључено је да је пуковник Апис планирао да изведе војни пуч у циљу збацивања регента Александра са власти како би у перспективи било омогућено и закључивање сепаратног мира са Аустроугарском. Апис је оптужен да је одржавао тајне контакте и водио конспиративне разговоре са аустроугарским дипломатом Сајс Инкартом, те да је од истог добио снажна уверавања ће Аустроугарска одмах закључити примирје са Краљевином Србијом, под условом да се Црна рука претходно обрачуна са регентом Александром. На поменутој седници одлучено је да се цела група на челу са Димитријевићем ухапси и изведе пред Војни суд због велеиздаје. Апис је тада био помоћник начелника Штаба треће армије, а војска га је разоружала и ухапсила у Штабу треће армије 28. децембра 1916. године. Заједно са њим, ухапшени су и припадници „Младе Босне“ Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић. Касније је још десет припадника организације „Уједињење или смрт“ изведено пред суд. Укупно су под истрагу стављена 124 официра. Додуше, првобитно Апис је био ухапшен под оптужбом да је са друговима образовао превратнички круг уз помињање могућности припрема атентата на германофилски расположеног грчког краља. Тек марта 1917. године написана је нова оптужнница према којој су црнорукаши касније проглашени кривим у судском поступку. Солунски процес је одржан пред Великим војним судом у касарни Треће армије у Солуну. Суђење је водио генерал Мирослав Милисављевић, а тужилац је био пуковник Љубомир Дабић. У статусу сведока оптужбе, током суђења изведени су бројни припадници војске, официри и подофицири који су потврдили налазе оптужнице. Своје учешће у процесу одбили су официри Милан Недић, Душан Симовић, Милутин Недић, Дража Михаиловић и Мустафа Голубић. Пресуда Војног суда је донета 23. маја 1917. године. Њоме су на казну смрти стрељањем осуђени Драгутин Димитријевић Апис, Раде Малобабић и артиљеријски мајор Љубо Вуловић, док је осталим осуђеницима на најтежу казнену меру, а након завршеног жалбеног поступка, смртна пресуда преиначена у затворску. Осим поменуте тројице, накнадно су сви ослобођени. У време тамновања у војном затвору, Апис је написао последњу вољу и тестамент 11. јуна 1917. године : „Умирем невин, али са сазнањем да је моја смрт потребна Србији за неке више разлоге. Можда сам, а не желећи то, грешио у своме раду као патриота… Можда нисам знао за српске интересе. Али, чак и да сам за то крив знам да сам једино радио за добробит Србије…”.