КОСТА ТРИФКОВИЋ – КОМЕДИОГРАФ И МОРНАР
Аутор: Јованка Симић
Пре 175 лета у Новом Саду, у породици оца Атанасија, чиновника градског магистрата и мајке Ане из темишварске породице Георгијевић, рођен је Константин Коста Трифковић (1843 – 1875), драмски писац у време романтизма.
У књижевности се исказао највише као комедиограф и то у књижевном раздобљу које се није баш дичило овим жанром. Написао је 15 позоришних дела, углавном комедија.
Међу тим делима су „Избирачица“, „Љубавно писмо или драмати“, „Француско-пруски рат“, „Златна барка“ и друге. Прерађивао је и туђе позоришне комаде, најчешће немачке, попут „Мило за драго“, „Тера опозицију“… Писао је и поезију и хумористичне цртице и објављивао их у тадашњим часописима и листовима.
Није Коста Трифковић одувек маштао о књижевности и позоришту. Дечачка љубав сина јединца, крхког здравља које је нарушио и прерани губитак мајке у његовој 13. години, било је – море. Подстакнут чудесним причама о пловидбама морнара, маштао је управо о таквом животу.
Ниже разреде гимназије учио је у родној Српској Атини, пети разред завршио је у Винковцима, а шести у Пешти. У Ријеци је 1861. уписао двогодишњу наутичку школу на италијанском језику и завршио је са одличним успехом. Као официрски приправник-писар пловио је на релацији Трст – Одеса. Убрзо је спознао да је морнарски позив суров и да је у нескладу са његовим здравстеним стањем.
Разочаран, већ у јуну 1863. вратио се у Ријеку да заврши гимназију. За годину дана положио је седми и осми разред. Од 1864. до 1867. студирао је у Пожуну (Братислави), Дебрецину и Кошицама. Дипломирао је 1867. и крајем лета постао практикант у канцеларији угледног новосадског адвоката Ђорђа Вукићевића.
У Пешти је 1869. положио адвокатски испит, а годину доцније постао је сенатор и председник Варошког суда у Новом Саду. Упркос својим способностима није био именован за краљевског судију и то га је подстакло да се определи за адвокатуру. Истовремено је био и градски фишкал (јавни правобранилац).
Биран је и за потпредседника Матице српске, а нарочито се ангажовао у сакупљању прилога за изградњу нове позоришне зграде, која је свечано отворена 25. децембра 1871. Био је један од најактивнијих чланова одбора Српског народног позоришта у време кризе настале у СНП-у после одласка оснивача Јована Ђорђевића и дела глумачког ансамбла у Београд.
Своја драмска остварења Трифковић је углавном и писао за Српско народно позориште. Оженио се 1871. Јелисаветом Саветом Славнић, новосадском лепотицом, наредне године добили су сина Ђорђа, а од 1873. живели су у кући број три, у делу Новог Сада који се данас зове Трифковићев трг. Коста је свирао клавир, виолину и тамбуру, а сналазио се и на другим инструментима.
Позориште је волео и радо се њиме бавио. Још као школарац у Пешти, за годину дана одгледао је 50 представа, од комедија и трагедија до балетских и оперских остварења.
На његово интересовање за књижевност је утицао и Лаза Костић, који је током школовања неко време становао код Трифковића. Да се лати пера утицали су, ван сваке сумње, и наставници Новосадске гимназије, међу којима је био и Јован Ђорђевић.
Каријеру писца Трифковић је започео поезијом. Било је то доба романтизма када су се, са изузетком Јована Стерије Поповића, малобројни писци бавили комедијом као књижевним родом. Трифковић се одлучио управо за тај вид књижевности, конкретно за драматичара – комедиографа, испунивши тако јаз између Стерије и тзв. нове школе романтизма.
Писао је позоришне комаде за Српско народно позориште, а најплодоноснији на том плану био је последњих година свог живота. Реалистички је приказивао ћуди српске Војводине половином 19. века. У кратком временском размаку, почевши од 1871. написао је 15 дела: „Младост Доситеја Обрадовића“, „На Бадњи дан“ и шаљиве игре „Честитам“ и „Школски надзорник.“
Наредне године написао је шаљиве игре „Француско-пруски рат“ и „Избирачица“, а 1873. и шаљиву игру „Љубавно писмо“. Сви ти оригинални радови штампани су у Зборнику позоришних дела (Нови Сад, од 1873. до 1891.), а Српска књижевна задруга објављивала их је од 1892. до 1894. у две књиге, под насловом „Драматски списи Косте Трифковића“.
Иза њега је остао известан број прерађених, махом шаљивих игара: „Мило за драго“(1870), „Мила“, „Ни бригеша“ (1872), „Тера опозицију“ и „Пола вина пола воде“. И ове прераде, махом са немачког језика и осим „Мило за драго“ и „Ни бригеша“, објављене су у Зборнику позоришних дела.
После Трифковићеве смрти штампани су и његови драмски покушаји, који нису до тада постављани на сцену: „Братов сандук“, „Освета“, „Шегрт Божа“. Окушао се и као приповедач те су 1874. у листовима „Јавор“ и „Застава“ објављени „Иванчин гроб“, а 1875. „Млетачке тавнице“, као и неколико хумористичких приповетки и подлисци у „Застави“ и „Јавору“.
Позоришни зналци углавном су сагласни да најбољи део Трифковићевог књижевног рада представљају мале комедије, већином једночинке, у којима је сликао српско грађанско друштво у Новом Саду око 1870. године. Осликао је живот малих људи, са свим њиховим малим страстима и малим манама, али не са цензорским ставом строгог сатиричара или озбиљношћу дубоког социолога, него у лаком хумору, незлобиво, као човек који је и сам живео тим животом.
Његови савременици забележили су да је био скроман, ненаметљив, „голубије ћуди“. Према запису Јована Грчића, Трифковић је био „тих и сталожен господин, пун урођена ноблеса“.
Временом је Трифковићево здравље постало све крхкије, те се 1874. упутио на лечење у бању Ишл у Алпима. Убрзо, по повратку са путовања по Италији, умро је у 32. години. На насловној страни „Позоришта“, бр. 17, написано је: „Зави се у црно српска Талијо, тугуј и пролевај сузе: Коста Трифковић, изабрани љубимац твој, а дика и понос наш, није више међу живима!“.
У надахнутом опроштају, на опелу у новосадској Саборној цркви, Миша Димитријевић је казао да СНП тугује за својим љубимцем „песником шаљиве игре“ и да је позоришту „посветио све силе своје, све најмилије часове своје, за позориште је живио, оно му је било његов идеал.“ Последњем испраћају на Успенском гробљу присуствовали су сви глумци Српског народног позоришта.
Поводом четврт века СНП-а, књижевник, председник Матице српске и управник СНП-а Антоније Тона Хаџић рекао је да је смрт Косте Трифковића била „велики удар за наше позориште, а посебно за нашу драмску књижевност“.
До данас се Коста Трифковић одржао на позорници и један је од најпревођенијих писаца српске књижевности. Поједини његови комади преведени су на немачки, француски, талијански, мађарски, словеначки и бугарски језик.
ЛИТЕРАТУРА
* Мала енциклопедија Просвета, Београд, 1959.
* Трифковић Константин Коста – Енциклопедија Српског народног позоришта
Остави коментар