НИКОЛА ПАШИЋ И РАДИКАЛИ У СРБИЈИ

НИКОЛА ПАШИЋ И РАДИКАЛИ У СРБИЈИ

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Радикална странка и њен вођа Никола Пашић, представљају готово парадигматичан пример политичког развоја кроз који је ова најзначајнија и најорганизованија српска политичка странка, као и српско друштво прошло у распону од социјалистичког народњаштва, популистичке демократије до малограђанског конзервативизма. Она ће својом политичком делатношћу снажно обележити последње три деценије деветнаестог века, и у великој мери утицати на коначни изглед српског друштва на почетку двадесетог века. Иако се по својој социјалној и политичкој снази издвајала као странка, она неће баш увек бити у прилици да управља државним кормилом. Увек у сукобу са српском круном, чак и онда када то ни сами нису желели, радикали ће користити сваки свој долазак на власт да у Србију унесу што више политичких новина, и то поглавито оних из свог страначког програма. Радикалана странка ће по нашем уверењу у свом политичком раду претрпети и највише идеолошких трансформација прешавши пут од народњаштва инспирисаног социјалистичким идејама, па преко утицаја француског радикализма у некој средњој фази свога рада,  до малограђанског конзервативизма странке на власти, која је желела да по сваку цену (па и по цену одступања и одрицања од свога програма) сачува реалну власт и политички утицај (у последњој фази свога рада). То је политичка странка која је у себи на чудноват начин измешала и модернистичку и антимодернистичку компоненту, делујући у појединим периодима као промотор политичког развоја Србије, а у другом као његова препрека. Противречна у свом карактеру барем онолико колико и социјална снага из које је израсла, радикална странка ће у исто време, али у различитим политичким ситуацијама деловати као реформска снага али и као политичка снага која се модерним реформама супротставља и онда када за то нема никавих разумних политичких разлога.

Нема никакве сумње да је идеју о формирању радикалне странке први изнео Светозар Марковић још у својим писмима из Петрограда из 1868. године Он у писму истиче преку потребу формирања политичке странке, која би послужила тзв. младом нараштају у борби против старог. То старо било је по Марковићевом мишљењу либерална влада и њен лидер Јован Ристић. После тога Марковић ће 1871. и 1873. године, у два наврата формулисати програмска начела која ће у великој мери бити подударна са каснијим формалним програмом Радикалне странке. Њихова суштина била је укидање бирократског система власти, и централистичке управе, и завођење народне самоуправе на бази два битна политичка принципа, начела јединства власти и пуног народног суверенитета. (1. Д. Јанковић (1997) Рађање парламентарне демократије, Београд, Правни факултет, стр. 321)

У својој првој фази то је била политичка групација која се под окриљем социјалистичких идеја и руског народњаштва трудила да „избегне замке модернизације“ оснивајући програм свог политичког деловања на идеји ослањања на традиционалне установе села и његовог система вредности. „Први српски  социјалисти су и деца своје епохе и деца свога народа. Они су били рефлекс једне модерне друштвене појаве – социјализма, али и израз свога патријархалног друштва.“ (2. Л. Перовић (1995) Српски социјалисти 19. века, III, Београд, Службени лист СРЈ, стр. 16) Основна идеја социјалног пројекта  српских социјалиста је идеја о прескакању (непонављању) пута капиталистичког (грађанског) развоја у Србији који су на свом путу модернизације прошли развијени европски народи. То је последица оног пресудног утицаја који је на њих оставила руска народњачка социјалистичка мисао.

У распону од еволутивног до револуционарног, руска народњачка идеологија није осмишљавала само концепцију новог друштва, већ и методе за његово што брже остварење. У том контексту занимљиво је напоменути да ће се управо на питању политичког метода (употреба насиља у сврху политичких промена) у социјалистичком покрету издиферeнцирати снаге које су за насилан (револуционаран) или ненасилан еволутивни пут. „У крилу руског народњаштва развијена је теорија револуције не само против апсолутизма и феудализма, већ и против капитализма и грађанског друштва са свим његовим темељним вредностима: приватном својином на средствима за производњу, слободним појединцем као основом политичке организације друштва, политичким партијама и парламентаризмом.“ (2. исто, стр. 30) То је типична реакција и доктрина једног партијархалног и предмодерног друштва, пуног сопствених противречности али и натопљеног политичким насиљем, које готово законито из себе порађа доктрину, покрет и политичку организацију која је намерна да ове противречности разреши на што краћи и ефикаснији начин (путем револуционарног насиља).

Ситуација у Србији  на сву срећу није погодовала развоју ових екстремних политичких концепата, јер за разлику од Русије, није имала тешко царско самодржавље и феудални поредак. Политичке прилике у Србији нису потребовале организацију једне револуционарне мањине која би насилним путем освојила политичку власт (осим ако изузмемо појаву Димитрија Ценића). „У српском социјалистичком покрету само је нешто раније започео процес који је био карактеристичан за руско народњаштво на крају века, када је народњачка економија већ почела да губи тло под ногама и кад је постало јасно да се капитализам не може вербално зауставити. Народњачка идеологија није престала да изражава интересе сељаштва односно народа као целине.“ (3. исто, стр. 43)

Основу програма Народне радикалне странке чиниле су следеће битне компоненте. То су били анархизам, активизам, егалитаризам и парламентаризам. Главни политички субјект у њиховој политичкој концепцији био је народ, тачније речено сељачки народ, а неки аутори то још прецизније називају радикалски народ. То је онај сеоски пролетаријат и ситносопственички слој који је чинио девет десетина српског друштва, и чијим су се репрезентом и заштитником радикали наметнули. „То је сав сиротни народ српски, све оно што носи гуњ и опанак, сва она сиротиња што јој богаташи нарезују данак, и претоварују на њу са себе све државне терете, сви жедни правде и просвете, сви потискивани и глобљени.“ (4.  „Самоуправа“, (1881) 7. 11.)

Настао у противставу чиновништву, као оличењу државности, а формулисан у идеји народне суверености и локалне самоуправе, радикалски програм се ослањао на онај спонтани анархизам српског сељаштва, који је државу доживљавао као фактор непопуларног дисциплиновања, али и као чиниоц полицијске стеге и насиља.  „Тај сеоски анархизам лепо се спојио са идејом о широкој локалној самоуправи, која је требало да из живота сељака одведе и чиновништво и државну стегу и веће порезе и да му омогући да се сам брине о својим пословима.“ (5. Бошко Мијатовић (1996) Основни погледи напредњака и радикала током 80-их година XIX века, Београд, Српска политичка мисао 1-4, стр. 251)

Супротно напредној странци, радикали, или српски „антиевропеисти“, као их називају неки аутори, заснивали су свој програм развоја Србије  (нарочито у својој првој фази деловања) на очувању народних институција и норми, као важних чинилаца и темеља новог друштва.  Они су били противници убрзане и насилне модернизације Србије. „Нама су почели да намећу резултате многовековне европске цивилизације; код нас су хтели да државу организују на бирократском принципу (у чему су и успели), а не на основу народне самоуправе, која је, у већем или мањем виду, постојала још код наших дедова… Преамбициозна је била жеља, – закључује радикално службено гласило – да се по сваку цену стане раме уз раме са цивилизованим државама…“ (6. А.Л. Шемјакин (1997) Либерална идеја и традиција: унутрашња борба у Србији у првој деценији независности, Београд, Српска политичка мисао, 1-2, стр. 124)

Своје антизападњаштво радикали су особито снажно истицали  у прве две деценије свога рада. Оно је било исто толико жестоко колико и њихово залагање за народну самоуправу. Желели су да по сваку цену избегну пут српске моденизације, на онај начин који би је одвео у оквире грађанског друштва. Њихов антимодернизацијски карактер најбоље се илуструје и чињеницом да су били против градње железнице у Србији, па чак и против напредњачких мера којима се желело спречити ширење болести у пољопривреди (жигосање стоке и флоксера).

По Николи Пашићу, Исток и Запад Европе су два посебна света која немају пуно тога заједничког, особито га неће имати када је у питању начин унутрашњег уређења власти. „Западна Европа и Источна Европа то су два света засебна – она се никада (нису) слагала, а још теже ће се сложити сада, када поред вере, дошло је и народносно питање, и кад поред једног и другог долази још треће што је у овоме времену тако исто одсудно за судбу народа и држава, а то су погледи морални и економно и политичко уређење народа.“ (7. Н. Пашић (1995) Слога Србо-Хрвата, Београд, Време књиге, стр. 104) Ма колико искључиво изгледали Пашићеви ставови, почесто се дешавало, да је и Европа на наше просторе гледала са надмених висина, апсулутно неспремна, да истински пружи руку сарадње. Пречесто се дешавало да су људи који су водили спољну политку у европским престоницама, на Балкан и Србију, гледали готово са расистичких позиција. То је иста она охола и бездушна политка која је у веку колонијалне доминације и освајања, газила народе и континенте, свирепо рушећи затечене традиционалне културе. И Србија је нажалост, пречесто у њиховим очима била циљ колонијалне екпанзије, а премало простор јужно-европског и медитеранског наслеђа. „Као кроз цео прошли и овај век, српски народ се и данас налази на прекретници у којој стари мотиви постају основа за његов пут у будућност. Сви његови напори у прошлости да се поистовети са Европом, сударали су се са бедемом убеђења да његово место није у том бољем свету. Осећање те надмоћи никада није долазило од стварног знања, него мита. Расизам је идеологија, а не наука.“ Милорад Екмечић, (1996) Сусрет цивилизација и српски однос према Европи, Нови Сад, стр. 106)

Величање народних инститиција код радикала било је једнако некритичко као и код њихових домаћих тако и код руских узора. Претеривања су ишла чак до тога да су народне установе као што су задруга и општина проглашавали не само узорним и оригиналним словенским решењем него чак и за цео модерни свет. „Општина дакле то је душа славенског света. Она је почетак и она се сада у науци друштвеној ставља као последњи степен уређења данашњег европског друштва. Она је дакле и почетак славенског друштва и свршетак западно европског друштвеног развитка.“ (8. исто, стр. 131) „Српска дакле задруга и српска општина (…) довољне су да сачувају српски народ од потиска са запада, довољне су да му даду новога живота и полета, какви се сада не замишља, јер се слабо ко забављао тим идејама.“ (9. исто, стр. 134) „Другим речима: ми оћемо демократску слободу, децентрализацију, оћемо да народ сачувамо да не усвоји погрешке западног индустријског друштва где се ствара пролетаријат и неизмеран богаташлук, но да се индустрија подигне на основи задружној (..) Према томе, једина значајнија разлика између овог програма и оног Светозара Марковића из 1878. године била би у томе што се сада, према програму који је Пашић излагао, тражило претварање приватне (земљишне) својине у општинску.“ (10.  Д. Јанковић, нав. дело стр. 327)

У најкраћем речено, програм радикалне странке у себи је објединио следеће  циљеве: да се прошири слобода штампе, да се установи слобода збора и договора, као и слобода окупљања и политичког удруживања, да се уведе и потврди општинска самоуправа, да се сазове велика народна скупштина и издејствује општа амнестија политичких затвореника. „Програм радикалне странке ставља тежиште на политчке реформе које се не разликује од оних које је тражио Светозар Марковић. Иако нема целовит поглед на економско  и социјалне питање, не би се могло рећи да програм Радикалне странке не саржи елементе за одређену економску политику. (…) Али за разлику од њега, програм Радикалне странке се не дотиче питања својине и пристаје на развој индустрије у Србији. Јер, док Светозар сматра да „стварати индустрију у земљи где је земљорадња заостала за 500 година, а заната готово нема – то је лударија“, дотле програм Радикалне странке централној банци и покрајинским банкама ставља у задатак да „нарочито помажу, правилно организованим кредитом, унапређење земљорадње и подизање заната и индустриј.“ (11. Л. Перовић, нав. дело, стр. 95)

Било је несумњиво да су радикали са својом политиком ослонца на српско сељаштво, и његовим политичким организовањем у форми радикалне странке, остварили у односу на своје политичке опоненте огромну тактичку предност. Они су по мишљењу Слободана Јовановића први успели да у нашу „патријархалну средину пресаде модерно страначко устројство“. „Радикали су учинили једну ствар од историјског значаја. Они су први организовали сељачку масу као политичку странку.“ (12. СЈСД, том 5, стр. 124) За стварање те странке и њену добру организациону структуру по мишљењу Јовановића најзаслужнији је био Пера Тодоровић. Способан и радан, готово фанатичан у својој намери, Тодоровић ће успети да од радикалне странке направи праву модерну политичку партију, којој у то време у организационом и политичком смислу нису могле конкурисати чак ни изблиза остале политичке партије. „Радикалну странку Тодоровић није замишљао као обичну странку. За њега, као за руске револуционаре, политика је била ствар вере: у своја начела, човек је требао да унесе сву своју душу, не водећи никакав други живот него живот за странку и у странци.“ (12. исто, стр. 125)

До које је мере радикализам претворен од политичке доктрине у фанатичну политичку веру на најбољи начин сведоче и речи самог Тодоровића. „Према томе све што се у Србији назвало радикалом, све што је веровало нашу „православну радикалну веру“ (радикализам је збиља у то доба био почео добијати обележја као неке секте религиозне), све што је свесно или по нагону ишло за овом огромном узбурканом масом, све је то тада дисало само једним духом, имало само једну задаћу, једну једину дужност: да неуморно ради за Велику народну скупштину и да се најозбиљније спрема за одсудну изборну битку, где је Радикална странка требала да победи или да умре.“ (13. Пера Тодоровић (1997) Успомене на Краља Милана, Београд, Службени лист СРЈ, стр. 193) Не само добар организатор, Тодоровић је био и добар оратор. Склон демагогији као и сви радикали, Тодоровић је по мишљењу Јовановића у том погледу особито предњачио, наводећи као пример његов говор на радикалској скуштини у Крагујевцу 1882. године, он истиче да је то особити пример демагошког ораторства у нас у коме и иначе нисмо оскудевали. „Грађанска права нису ужичка пастрма, да их држава крчми на 20 пара, па ко више плати ономе већи режањ и да се одреже. Сваки човек, па био богат или сиромах, самим рођењем добија тапију на сва грађанска права која уопште постоје у његовој домовини, под условом да од грађанских терета сноси онолико колико му је могуће према његовом стању. То радикална странка држи да је право и добро.“ (14. СЈСД, том 2, Пера Тодоровић, стр. 186) „Највећа вештина Тодоровићева огледа се у начину на који је подбадао народ против власти, – сељака против чиновника. Он је узео тон сасвим обичног човека који говори без реторике, који не напада и не криви никога, него само казује оно што јесте и што сваки зна; (…) Тодоровић стално погађа слушаоце у живац, буди у њима рђаве страсти, слепу и дивљу мржњу, жеђ за осветом. У један мах, гомила његових слушалаца заљулала се ка говорници као велики талас, готова да на једну његову реч побије сву чиновничку господу. Постићи тако жестоке ефекте, тако мирним и простим начином, то је што одаје у Тодоровићу великог демагошког беседника.“ (14. СЈСД, том 5, стр. 157)

Међутим, овај говор поред тога што је послужио ка пример демагошког ораторства, значајан је још и по томе што је указао на заокрет који су радикали у програмском смислу учинили у односу на време када је он био готово идентичан са Марковићевим политичким ставовима. Тај заокрет се десио и на плану економског уређена земље, а  такође и на плану     њеног политичког устројства. Сада се већи акценат ставља на државу и политичка права грађана, као средства за остварење народне демократије, а не више на традиционалне народне иституције, као што је задруга и општина. „Распадањем задруге и општине тежиште се померало према држави. Освајати власт и помоћу ње као полуге у сопственим рукама мењати економске и социјалне функције државе у корист слабијих, који чине већину српског народа – то је основна мисао у Тодоровићевом образложењу програма Радикалне странке. Улога државе се  не исцрпљује у политичким функцијама. Она има задатак да се стара о организовању и подизању народне производње, о правичној расподели друштвеног богатства – наглашаване су, дакле, управо економске функције државе. У оваквом схватању државе  садржана је, у почетку, суштинска разлика између Радикалне странке и других политичких партија.“ (14. Латинка  Перовић (1983) Пера Тодоровић, Београд, Рад, стр. 98) Тај програмски заокрет, и неку врсту опроштаја од Марковићеве доктрине, истиче и Слободан Јовановић. „Социјалистички програм са својом заједницом средстава производње могао је у Србији значити само заједницу земље, и доиста Светозар Марковић препоручивао је заједницу земље по обрасцу руског мира. Али та врста колективизма није била по укусу наше сељачке масе, која је осамдесетих година била састављена од малих и средњих сопственика. У радикалном програму од 1881. године нема стога ни помена о заједници земље; економски део Марковићева учења напуштен је, и задржан само политички део: сувереност Народне скупштине и општа самоуправа. Обе те ствари радикали су објашњавали сељацима тако како ће их што више омилети сељацима.“ (15. СЈСД, том 5, стр. 127)

И у погледу страначке организације и вођства, радикали су остварили најбољи политички учинак. За разлику од других странака они су до разлаза са Пером Тодоровићем фактички имали двојицу вођа. Николу Пашића који је по мишљењу Јовановића био бољи за „потајну радњу“, и Перу Тодоровића који се боље сналазио на брисаном простору јавног рада.  И у погледу страначког новинарства радикали су стајали најбоље. Они су на време схватили значај политичке пропаганде, и утицаја јавности, па су се руковођени таквим сазнањима али и реалним потребама агитовања у народу, организовали у издавању неколико страначких листова. У политичке сврхе издавали су лист „Самоуправу“, који и јесте био орган снажне радикалске пропаганде, затим књижевни лист „Рад“, којом су желели да остваре утицај и на културни део политичке публике особито млађег нараштаја, и шаљиви лист „Ћосу“, који није имао ништа мањи политички значај, јер је користећи се формом хумора, терао спрдњу и карикирао своје политичке противнике. Ово је био омиљени начин радикалске борбе, јер будући добри познаваоци склоности нашег народа  да се са свим и свачим подсмева и ачи, они су остваривали висок учинак политичке пропаганде управо на овај начин. Оно што неписменом сељаку можда није било разумљиво у форми политичког става, било му је више него јасно у форми радикалског хумора. „Радикали, који су претекли напредњаке својом страначком организацијом, претекли су их и својим новинарством. Захваљујући бољој страначкој организацији, они су завладали сељачком масом; захваљујући бољем новинарству, они су завладали јавним мњењем.“ (16. исто, стр. 135)

На примеру сукоба напредњака и радикала током осамдестих година деветнаестог века, јасно се може препознати не само њихова политичка позиција у односу према друштвеном развоју земље, него  и методологија односно начин на који се прокламовани политички циљеви досежу. На том плану ни једни ни други нису могли бити узор коректног политичког рада. Често се посезало за незаконитим средствима, злоупотреби власти или опозиције, демагогисању, подбуњивању народа, или пак грубим полицијским насртајима на политичке опоненте. Све у свему, био је то инвентар прилично нечасних средстава, упркос чињеници да и сами знамо да се од политике, а поготово на овим просторима није могло очекивати одвише салонског опхођења и дипломатске учтивости. „Радикали не увиђају да модернисање наше државе иште нове намете, и да ниједна влада која жели напретка своме народу, не може као правило да од сељака узима што мање на име пореза. Радикали не увиђају да се слобода трпи само дотле док не иде на штету државне власти; ако су напредњаци ударили конзервативним правцем, то је било стога што су морали бранити државну власт од радикалних злоупотреба политичких слобода: двогласци су дошли због радикалне опструкције, пооштравање закона о штампи због разузданог писања радикалних новина, сејмени због радикалног подбуњивања сељака. Укратко, ако су се радикали приказивали као браниоци народне слободе, напредњаци су се приказивали као браниоци државне идеје.“ (17. исто, стр. 174)

Нови радикалски помак и узмицање од раније народњачке идеологије био је све очигледнији. Од 1885. године, радикали покрећу ново гласило „Одјек“. У његовом писању и ставовима аутора који се  оглашавају, а били су то превасходно Стојан Протић, Андра Николић, Јован Ђаја и друго, све јасније се види радикалско померање према институцијама чистог парламентаризма. Није тешко ни претпоставити разлоге. Поучени властитим политичким искуством,  као и новим политичким приликама, радикалски прваци увиђају да је за њихову политичку ствар, најбоље да се изборе за модел  чистог парламентаризма јер би на такав начин  најбоље валоризовали свој политички утицај у бирачком телу, и на најбезболнији начин остварили процес политичке трансформације земље у смислу властитога политичког програма. Зато Јовановић истиче да кад год је краљ Милан и напредњачка влада посезала за заоштравањем политичких прилика и враћала се на политику сужавања политичких права и слобода, и појачавања елемената апсолутистичке власти, онда су радикали још више изоштравали свој проевропски  видик, борећи се за успостављање парламентарне демократије. „Уколико је краљ Милан јаче нагињао личном режиму, утолико су радикали боље разумевали значај уставности и политичких слобода. Писање „Одјека“ било је сасвим у духу западног буржоаског либерализма; у њему се видело врло мало трагова социјалистичких утопија Светозара Марковића и сељачке демагогије Адама Богосављевића.“ (18. исто, стр. 215)

Борба за увођење парламентарног режима у Србији, који је озакоњен новим уставом 1888. године, највећи је политички учинак радикалске борбе осамдесетих година, Нови устав  инкорпорирао је у себи  начело народне самоуправе, остао је веран једнодомном систему, и прогласио је општинску и среску самоуправу. Један од твораца новог устава Јован Ристић,  трудио се сво време да у устав не уђу она решења која би фаворизовала владавину већине, што и јесте била суштина парламентарне власти. Такође се трудио по мишљењу Јовановића против сељачке демагогије и партијске тираније, која се могла јавити као последица успостављања парламентарног система власти. „Ристић је тражио квалификоване посланике преко којих ће интелигенција ући у Скуштину, и сразмерно представништво, које ће мањини обезбедити учешће у скупштинским пословима. (…) Нацрт устава који је израдио уставотворни одбор, био је углавном дело краља Милана, београдских радикала, и Ристића, – краља Милана, који је склонио странке на заједничку израду новог устава – београдских радикала, који су ради парламентаризма попуштали у другим питањима – Ристића, који се борио за установе које ће држати парламентаризам у границама умерености.“ (19. исто, стр. 355-356)

Између радикала у унутрашњости и радикала из Београда постојала је извесна разлика. Она се није темељила само на различитој артикулацији политичке воље народа на који су се сви позивали, већ је она имала и једну више него начелну димензију. Београдски радикали залагали су се за парламентарни систем власти, јер су потпуно рационално резоновали да је то политички систем који највише погодује њиховој политичкој снази у народу. Они су такође знали да је то и најкраћи и најмирнији пут до истинске власти, а самим тим и прилике да се Србија  кроз нову законодавну активност полако, али сигурно преобликује у складу са основним програмски циљевима странке. Радикали из народа, нису имали довољно разумевања за овакве ставове својих београдских партијских другова, превасходно зато, што су и сами били превише уроњени у руралну перцепцију политичких прилика у земљи, и што су по тој логици ствари већи акценат стављали на економски аспект политике желећи да се што пре доће у прилику за један радикалнији економски захват који би за последицу имао осетније побољшање услова рада и живота већинског сељачког живља у Србији. Ту значајну политичку диференцију, истиче и Слободан Јовановић. „Београдски радикали старали су се поглавито око тога, да у новом Уставу створе што боље услове парламентарног режима. Радикали из народа нису схватали значај парламентарног режима. Он је за њих био половна мера: народ ће добити нешто више власти, али неће добити сву власт. Он ће морати и даље да се погађа са краљем да опет неће дохакати чиновништву, јер краљ штити чиновништво. Радикали из народа позивали су се на начело народне суверености, и протествовали су зашто се, и по новом Уставу, закони које Скупштина реши, подносе краљу на потврду. Катић је говорио да је народ извор и утока власти: то је за њега значило једну свемоћну сељачку скупштину крај једног беспосленог и сувишног краља. Радикали из народа нису тежили парламентаризму, него конвентском систему.“ (20. исто, стр. 358)

Борба радикала са краљем Миланом била је трајна, жестока и без и мало жеље за компромисом. Краљ није крио да је према радикалима гајио отворене антипатије како у политичком тако и у ширем  културном смислу. Особито је био осетљив на њихову политичку демагогију. Чини се и више него на сам политички програм. У једном разговору са Пером Тодоровићем краљ ће на врло директан начин прокоментарисати своје замерке на њихов рачун. „Прво  ми је пала у очи једна општа, заједничка црта код свију радикала, а то је оно радикално удварање маси, гомили.(…) У устима радикала српски сељак био је једини прави представник српског народа. И тај сељак, по притворном мишљењу наших радикала, био је извор свакога добра, сваке величине, мудрости, памети, славе и среће за цео род српски.(…) већ та прва црта радикала била ми је одвратна. У први мах нисам управо знао шта да мислим о људима, који су по 5 -6 година провели на страни, учили на разним универзитетима; о људима који знају шта је то држава и како се може државом управљати, а који ипак овако јавно проповедају да је народ „извор и утока власти“ и да сву власт у земљи треба предати сељаку, па ће тек онда земља пропевати. Да у први мах нисам знао шта да мислим о таквим људима, а после сам дошао до уверења да су то просто шпекуланти, који су доста тачно срачунали, да се симпатије масе, а и власт над њом, најлакше могу приграбити, када се тој маси грубо и безочно ласка. (…) Ти људи изгледали су ми некако као они вашарски опсенари, који на најгрубљи начин варају сељачке простаке.“ (21. Пера Тодоровић, нав. дело, стр. 211) „Радикална странка извела је на сцену масе. То је била нова појава. Историчари радикалне странке, с правом истичу њену улогу у политизовању маса и у борби, за народни суверенитет. Али, запостављајући њено идеолошко биће, недовољно уочавају да је њен популизам ослободио инстикте масе, провоцирао њену анархистичку природу, што је имало разорно дејство у односу на привредну модернизацију и изграђивање правне државе.“ Та радикалска помама и заслепљеност довела их је до тога да су  били против и оних мера напредњачке владе, против којих би гласао само неко коме је на елементарном ниво помућена моћ здраворазумског резоновања. Били су против чак и таквих мера које су се тицале сузбијања одређених заразних болести. „Одмах затим повели су оштру борбу против напредњачке владе и њених мера: против уговора о градњи железнице, против увођења стајаће војске, жигосања стоке, чак против спровођења закона о прскању винограда које је напала филоксера.“ (21. Л. Перовић, Српски социјалисти 19. века, стр. 100)

И Слободан Јовановић истиче да је између њих постојала непомирљива разлика. Та се разлика није огледала само у различитим политичким позицијама и идеологији, она је била и потпуна разлика у перцепцији политичког бића Србије и српског народа, о његовом политичком али и спољно – политичком положају. На крају то је био сукоб и две културолошке визије Србије, једне којом је доминирао рурални културни образац, са традиционалним системом вредности и колективистичком перспективом идентитета, и са друге стране један модеран, урбани, индивидуалистички, па чак и елитистички тип културе који није имао ни потребе ни разумевања да се укључи у једну интезивнију културну комуникацију са средином и окружењем које тај културни образац није доживљавао као свој. У таквој ситуацији сукоб је био не само неизбежан, него и константа политичког деловања, свих политичких актера, без обзира ко се у ком периоду политичке борбе налазио на власти или опозицији. Тај сукоб је политичка парадигма Србије током читавог деветнаестог века, а како нам ближа историја сведочи, он се пренео и на двадесети век, да би се нажалост као нека мора, доваљао и до наших дана. Он је представљао онај трагичан раскол у српском друштву који је исказан у подели на традиционалну и патријархалну Србију и на Србију која је по својим интенцијама желела да буде модерна и европска. Управо због чињенице да ниједна од њих није успевала да  превлада и наметне свој поглед на свет, ми и имамо ту чињеницу да је политичка историја нашег народа у последња два века била историја расцепа и борби између традиционалног и модерног. Срби нису успели да пронађу ону социјалну формулу која би им омогућила стабилан и модеран развој, а да у исто време сачувају и најбоље вредности из своје националне традиције.

„Борба између краља Милана и радикала била је борба између два типа државног уређења. С једне стране лични режим, бирократски систем, стајаћа војска, – с друге стране, парламентарни режим, локална самоуправа, народна војска. Краљ Милан није одржао лични режим али је одржао бирократски систем углавном, а стајаћу војску потпуно. Парламентарни режим који је захваљујући радикалима победио, имао је да се накалеми на једну бирократско- милитаристичку државу.“ (22. СЈСД, том 5, стр. 361)

У нашој историографији па чак и у политичкој науци постоји спор око одређивања политичког карактера радикалне странке. На једној страни се налазе они историчари који је виде као класичну сељачку странку (С. Јовановић и Ж. Живановић), на другој се налазе они теоретичари који је виде као грађанску странку која је направила дистанцу од народњачке идеологије Светозара Марковића (Д. Јанковић) затим ту је и наш врсни историчар Латинка Перовић која је по нашем суду са највише сериозности пришла историјском и политичком  анализовању радикалске позиције у покушају да што прецизније одреди како њен карактер тако и политичке фазе кроз које је пролазила, на крају ту се налази и група наших новијих историографа, која радикалну странку види као директан изданак западноевропског радикализма, тачније француског радикализма (Милан Ст. Протић, Душан Т. Батаковић).

Посматрана са аспекта страних утицаја, идеологија српских радикала формирала се по мишљењу Милана Ст. Протића из три извора. Први је дошао из руске социјалистичке традиције, и који је био мешавина народњачких и анархистичких идеја. Овај утицај био је значајан јер је преношен кроз делатност Марковића и његове групе, али је после његове смрти, а нарочито након Тимочке буне и великог прогона радикала, овај утицај скоро савим ишчезао. Други, значајан утицај наши радикали примају из Француске, највише током осамдесетих година. То је најснажнији утицај који ће своје трагове оставити како на политичком програму тако и на организацији  радикалног покрета. Трећи утицај, који је оставио видљивог трага на радикале долазио је из В. Британије у виду уставних и парламентарних теорија. Протић сматра да је приликом писања устава из 1888. године тај утицај остварио прве значајне учинке. (23. Милан Ст. Протић (1990) Радикали у Србији – идеје и покрет 1881-1903, Београд, САНУ Балканолошки институт, стр. 59)

Ипак утицај француског радикализма (Ж. Клемансо, К. Пелетен и Л. Гамбета) био је више него очигледан и то већ на програму из 1881. године док ће касније он бити још више изражен и допуњен енглеским утицајима. „Готово невероватно делују сличности између политичких програма српских и француских Радикала. (…) Упоредним посматрањем ових програма, тачније њихових политичких идеја, постаје потпуно јасно да обе идеологије припадају истим изворима и једној мисаоној породици. Треба нагласити да и програм младих Радикала из 1871. у знатној мери одговара заједничкој идејној скупштини Радикалних докумената из 1881. Српски радикализам попут француског, ставио је на прво место уставну реформу, која је у оба случаја подразумевала једнодомну Народну скупштину изабрану општим правом гласа. По угледу на своје француске истомишљенике, српски Радикали су истакли начело самоуправе као средишњи модел административне организације и средство за остваривање пуне демократије. Оба програма су инсистирала на новом пореском систему заснованом на непосредном прогресивном опорезивању капитала и прихода. Идеја о укидању стајаће војске и увођење народне војске била је заједничка и за српски и за француски Радикализам. (…) Њихове идеје о школском систему биле су истоветне. Залагали су се за бесплатно и обавезно основно образовање.“ (24. исто, стр. 73)

И британски политички утицај на српске радикале био је по мишљењу Протића од великог значаја за њихово заокруживање политичке идеологије и програмских циљева. Тај утицај се поглавито испољавао у сфери парламентарне теорије и праксе као и конституционалних искустава. „Директно преузимајући енглеско начело партијског система, Радикална странка је прихватила установу страначке владе. Странка која освоји већину на парламентарним изборима формира кабинет: (…) Белгијски устав од 1831. служио је као непосредни модел по ком је рађен Устав Краљевине Србије из 1888. године. Сам највиши правни акт Белгије сматрао се за најчистији облик парламентарног система у Европи. (…) Парламент је добио пуну законодавну власт као и јединствено право да доноси државни буџет. Устав је детаљно предвидео министраску одговорност, Кабинет зависи од парламентарне већине. Са њом настаје – без ње се повлачи. Од белгијског устава а на основу енглеске политичке традиције, такође је преузето начело строгог поштовања грађанских слобода. (…) Систем локалне самоуправе преузео је из швајцарског устава.“ (25. исто, стр. 79)

О значају француског политичког и културног утицаја на Србију у периоду од 1835. до 1914. посебно је писао историчар Душан Т. Батаковић. Он истиче чињеницу да су се у том периоду у Србији на згуснут начин сусрели утицаји четири генерације тзв. српски „паризлија“ који са собом нису доносили само нове културне и образовне навике и знања него и утицај разуђеног политичког живота Француске, пуног разних идеолошких учења и идеја. Од оних са крајње левице до оних  са  предзнаком конзервативнијих политичких начела. „Број француских политичких установа у Србији, преузет или што је био чешћи случај, прилагођен српским потребама, није био занемарљив уз разумљиво присуство других утицаја (аустријског у бирократском уређењу, али и британског модела парламентаризма) у обликовању институција српске државе, француски утицај је у српском друштву имао нарочито место и стога што је по глобалној социјалној конструкцији, српски политички менталитет био најближи француској политичкој култури.“ (26. Душан Т. Батаковић (1997) Француски утицаји у Србији 1835-1914. четири генерације „паризлија“, Нови Сад, Зборник Матице Српске за историју 56, стр. 76)

Батаковић такође истиче блискост програмских и политичких веза српских и француских радикала. Мада и сам признаје да те везе осамдесетих година нису биле одвише честе, он ипак истиче да се сродност и блискост ових политичких програма не може доводити у питање. Српски радикализам био је саставни део баштине европског радикализма тога времена. „Радикали у Србији су припадали великој породици европског радикализма XIX столећа, која је, попут социјализма и комунизма у следећем веку функционисала као једна велика и узајамно солидарна интернационала. Чак и онда када међу њима није било непосредних политичких веза, што је изгледа, био случај српских и француских радикала у осамдесетим годинама XIX века, радикалне идеје су се шириле као универзални корпус општеприхваћених идеја политичких слобода примењивих у сваком од савремених европских друштава. Оригинални програм радикала у Србији, усвојен 1881. године, био је, по досадашњм сазнањима, варијанта, прилагођена локалним условима изборног програма Леона Гамбете, једног од првих идеолога француског радикализма…“ 27. исто, стр. 86)

Програмске разлике којих је било између ова два  политичка покрета, проистицале су углавном по мишљењу Протића из разлика које су биле више него евидентне у домену националних и друштвених особитости двају народа и двају средина. „Разлике  између српског и француских програма искључиво су биле последица одређених националних и политичких посебности два народа, али и различитих социјалних и економски услова у српском, т.ј. француском друштву.“ (28. Милан Ст. Протић (1996)  Идеје европског радикализма и Народна радикална странка у Србији, у Збознику радова Европа и Срби, Београд, Историјски институт САНУ, стр. 278)

Без обзира на сву интезивност и приличну разноликост утицаја који су остављали видна обележја како у програмском и идеолошком тако и на практично-политчком плану по мишљењу Милана Ст. Протића, Народна радикална странка и њено вођство били су под пресудним утицајем француске доктрине радикализма. „Српска радикална странка неоспорно је припадала великој породици европског Радикализма. Њени идејни корени, у својој основи, преузети су из те европске, у првом реду француске политичке традиције. Сви остали утицаји, било да су долазили од руских револуционара, било са неке друге стране, оставили су далеко мањи траг на коначан изглед радикалне политичке идеологије.“ (29. Милан Ст. Протић,  Радикали у Србији, стр. 181)

Радикалско залагање за увођење парламентаризма у Србији, које је и остварено Уставом из 1888. године, било је мотивисано покушајем да се преко тог система  власти на најбољи начин оствари реалан утицај  у земљи, као и властити положај у бирачком телу. „Пристајући на оквир уставне монархије и формулишући нов државноправни програм, Радикална странка је као примарни циљ одредила политичку неутрализацију круне. Ова је објективно, била једина реална брана политичкој свемоћи радикала у Србији. Парламентаризам по енглеском обрасцу у том погледу је несумњиво био најприкладнији и страначко вођство је увођење овог политичког система у Србији усвојило као свој примарни практично-политички циљ. Србији је потребна парламентарна монархија по монистичком обрасцу, попут оне остварене у Енглеској.“ (30.  Олга Поповић Обрадовић (1998) Парламентаризам у Србији 1903 – 1914, Београд, Службени лист СРЈ, стр. 75) Морамо напоменути да је радикалско окретање установама енглеског парламентаризма дошло као последица њихове добре политичке процене о политичкој пробитачности овог политичког система за властити политички интерес. У том смислу они су се за парламентаризам определили не толико из доктринарних колико из практично-политичких разлога. То радикалско преусмерење требало је да објасни  и оправда  Милован Миловановић. „У складу са новом политиком, Радикална странка је као свог теоретичара промовисала, либералним идејама блиског Милована Миловановића који је исцрпно и вешто дефинисао суштину парламентаризма за који се тада определила Радикална странка.“ (31. исто, стр. 75)

Милован Миловановић у својој расправи „О парламентарној влади“ већ на самом почетку покушава да отклони забуну у погледу одређења парламентаризма. „Била би велика погрешка, а у нас се у Србији упада често у ту погрешку, да се парламентарна влада побрка са представничким системом владавине уопште. Парламентаризам је само једна особита врста представничке владе, свака парламентарна влада мора бити и представничка, али обратно свака представничка влада није у исто време и парламентарна.“ (32. Милован Ђ. Миловановић (1997) Државно право и друге уставноправне студије, Београд, Службени гласник, стр. 185) „Дефинишући поделу власти у парламентарном систему као не само „фузију“ него и „конфузију“ између законодавне и извршне власти, Миловановић је парламентаризам изједначио с кабинетским системом какав је тада био у примени у Енглеској. Он је врло прецизно уочио сва његова основна обележја – с једне стране, потпуну политичку неутралност круне, а с друге, оно што представља његову главну специфичност, а наиме, јаку једнопартијску владу или, како се Миловановић сликовито изразио „диктатуру“ кабинета.“ (33. а) Олга Поповић-Обрадовић, нав. дело стр. 75; б) О положају и функцији кабинета у британском парламентаризму, шире видети у: Вучина Васовић (1987) Савремени политички системи, Београд, научна књига, стр. 72)

Не само што је имао задатак да теоријски фундира нову политичку оријентацију радикала ка парламентарном систему власти, Милован Миловановић је имао задатак да  одбрани и концепцију једнодомног народног представништва, од захтева који су долази из кругова напредњачке странке, па чак и Јована Ристића. Мотивисани жељом да се на такав начин успостави парламентарна равнотежа и обезбеди улазак у народно представничко тело и представницима интелигенције и имућнијих слојева грађанства. У својој расправи „Наша уставна реформа“, Миловановић у полемичком тону (ту распаву водио је и Слободан Јовановић   делом „Дводоми систем“) образлаже потребу увођења једнодомног народног преставништва и у том смислу апелује: „Ако смо сви, као што ми се чини, сложни да је српско друштво састављено из једне хомогене масе и да у њему нема ниједне оделите класе која би из ма каквих узрока могла претендовати на засебити удео у државној управи, како онда још може бити несугласице о питању да ли наше народно представништво треба да буде из једног или из два дома.“ (34. Милован Ђ.  Миловановић , нав. дело, стр. 239)

У свом прилогу расправи и потреби увођења дводомог народног преставништва Слободан Јовановић је наводио низ аргумената који су указивали на оправданост једне такве институције у оквирима народног представништва. Оспоравјући аргументе противничке стране Јовановић истиче да је читава политичка историја Србије најбоље сведочанство о томе како нисмо били способни за једно рационално и умерено решавање политичких проблема. И Дводомо представништво би по том суду било једно од таквих умерених и избалансираних решења које би на прави начин уравнотежили снагу сељачког бирачког тела и снагу интелигенције и бирократског слоја од којих је зависила функција државног апарата. „Зар се и код нас не чини разлика између интелигенције и народа – и зар није баш Устав из 1888. морао покушати да, у виду квалификованих посланика, створи засебно представништво за интелигенцију. То што су, код нас, квалификовани посланици сматрани за потребне, а горњи дом за непотребан, најбоље показује да нама нису толико оскудевали елементи за горњи дом, колико добра воља да тим елементима дамо ону моћ која горњем дому припада.“ (35. СЈСД, Дводоми Систем, том 2, стр. 260)

„Свестан да парламентаризам и демократија нису једно исто, штавише, да усвајање демократског принципа представља изазов, управо претњу парламентаризму, јер „фатално“ тежи да парламентарну замени скупштинском владом – Миловановић се определио за парламентаризам, с образложењем да је тај политички систем једини који је у стању да осигура политичке слободе у оквиру монархије. Усвајајући тако чисто либерално становиште и дајући предност политичким слободама над демократијом, он се изјаснио и против општег права гласа. Са оваквим ставовима, Миловановић је био најподобнији да Радикалну странку приближи осталим двема странкама, али и самом краљу Милану…“ (36. Олга Поповић-Обрадовић, нав. дело. стр. 76)

О радикалском схватању парламентаризма Јовановић је писао, као о нечем што је тражило додатно појашњење. То без обзира на спољашњу глазуру, није био чисти западноевропски парламентаризам, већ један радикалски, испуњен новим садржајем и значењем. Радикали су свој парламетаризам разумевали као проширење принципа народне самоуправе. „Крајем осамдесетих година, радикална интелигенција донеће за локалне самоуправе идеју западноевропског парламентаризма. Парламентаризам је схваћен као проширење самоуправе. По начелима самоуправе, народ поставља и збацује локалне чиновнике: по начелима парламентаризма, Народна скупштина одређује највише чиновнике у држави, – одређује министре, јер  за министре краљ не сме узети никога кога Скупштина неће. Парламентаризам, то је  влада народних људи.“ (37. СЈСД, Влада Александра Обреновића, књига I, том 6, стр. 108)  То је оно разумевање политике које не може упркос европским установама, да побегне од руралне перцепције проблема, и њихово самеравање сопственим политичким начелима. Иако треба да буде  конституисана у форми парламентаризма, то ће бити ипак само једна „сељачка држава“, „која за разлику од бирократске државе није власничка установа, него више личи на задругу у којој се послови свршавају међусобним договором.“ (38. исто, стр. 108)

Јовановић истиче још једну битну карактеристику радикалског схватања политике. Они су први у нас, по мишљењу Јовановића, увели принцип партијске државе. Иако је и пре њих било странчарења и злоупотреба државног апарата за партијску промоцију или програмске циљеве, нико пре радикала није на тако експлицитан начин и без зазирања користио државу као властити страначки сервис. „Потчињавајући бирократски систем својој странци, радикали су унели у наш политички живот једно ново начело – начело страначке државе. (…) раније странке прикривале су своје странчарство као да су га се стиделе. Радикали су га отворено признавали као једино тачно начело државне управе. Они су говорили: зар се сељачка држава може остварити друкчије него на тај начин, што ће се државна власт ставити у службу сељачке странке?“ (39. исто, стр. 109) Занимљив је начин на који су радикали бранили овакав политички приступ. Потпуно у складу са својим демагошким наступом, правдали су то изговором о потреби приближавања државе анархистичком неповерењу народа, и његовом отклањању као препреци да се народ поистовети са државном идејом. „То странчарско схватање државе олакшало је измирење сељачке масе с државном идејом.“

Уопште узевши, радикалско схватање парламентаризма прожето је са два њима битна принципа. С једне стране то је овлапоћење идеје сељачке државе којa се темељи на принципу народне и локалне самоуправе, а с друге стране то је средство да се Круна држи под контролом и да се на уставан начин позиционира и осигура супремација парламентарне већине и њена доминација како у области законодавне, тако и у области извршне власти. Отуда је код радикала преовладао концепт парламентарне владе, и начело партијске државе. „Страначка држава како су је радикали смислили, начинила је од сељака државотворни елемент: у томе лежи историјски значај радикалнога парламентаризма. Друго је питање да ли то странчарство које је омилило државу сељаку, није у исто време државну орагнизацију ослабило и државну идеју извитоперило. Страначка држава, то је почевши од 1889. главно начело радикала. То начело нису поставили ни њихови сељаци ни њихови трговци, него њихови интелектуалци.“ (39. исто, стр. 110)

С правом је Слободан Јовановић истицао радикалској власти многе примедбе од којих су по њему две биле најважније. Једна да нису били у стању осигурати имовинску и личну безбедбост грађана, а друга да су завели до тада невиђену страначку окупацију државнe управе. „Oна је обележена као странка која није кадра да брани ауторитет власти, јер је до крајности слаба према елементима нереда.“< (40. исто, стр. 128)

До које је мере радикална странка била одговорна за лоше стање безбедности у земљи, илустроваће и наредни примери. Овде се није радило о пукој небризи, и површним политичким потезима којима је само на површини стање изгледало несигурно. Напротив, радикали су водили једну такву политику која је глорификовала насиље у разним видовима. Некада је то  било наводно спонтано народно искаливање беса на своје политичке противнике, а некада чак и политичка хајдучија, добро организована и немилосрдна. О свирепостима и њеним „подвизима“ по народу су се испредале приче. „Илегалан начин борбе била је хајдучија. Хајдуци су се појављивали као страначки осветници или су од Странке коришћени као нека врста притиска на политичке или државне факторе, као терористи у служби страначких интереса.“ (41. Д. Јанковић, нав. Дело, стр. 375)

Јовановић је такву политику радикалне странке, називао појмом „радикалског  терора“. Под тим изразом подразумевао је три манифестације партијског насиља које су радикали спроводили у заједници са народом и  хајдуцима. „Тај израз „радикални терор“ обухватао је три разне ствари:  1) страначки терор у правом смислу речи; 2) хајдучију; 3) општу распуштеност у народу.“ (42. СЈСД, том 6, стр. 128) Као илустрацију навешћемо само неколико података, који сами по себи говоре о безумљу и жестини  насиља. У 1887. години, убијено је преко 140 чланова Напредне странке, а 1889. преко 50. Морамо напоменути да су жртве биле превасходно обични чланови странке, најчешће сеоски учитељи, свештеници, ћате исл. Смрт тих људи била је више него сурова. „Наводи се, нарочито, случај једног учитеља у Лисовићу кога су сељаци премлатили прошћем као пса.“(43. исто, стр. 128) Онтологија насиља била је дубоко поунутрена у српском националном бићу. И сами вишевековне жртве зулума отоманских освајача, Срби су усвојили једну тлачитељску праксу. „Уопште узев, чести преображаји заједничке праксе бивших угњетених у праксу угњетача нису нимало случајни ако се има на уму да пракса угњетених као противнасиље и самоодбрана јесте заправо само насиље, и на известан начин представља продужену руку угњетача. И сам ресентимент који је запазио Ниче, јесте управо у томе што се бившем слузи слобода показује као слобода бившег господара,…“ (44. Милан Ковачевић (1990) Онтолочки триптих, Нови Сад, Књижевна заједница Н. Сада, стр. 81)

„Друга замерка чињена радикалском режиму тицала се његова партизанства. (…) Партизанство радикала разликовало се од партизанства напредњака и либерала. Либерали и напредњаци били су партизани из политичког рачуна; у радикалном партизанству имало је нечега од верског одушевљења: савременици су то осетили кад су радикално партизанство називали секташтвом.(…) Радикали су грабили сву власт за своје присталице, били у освајању државе и општине насртљиви и систематичнији него иједна дотадашња странка. И код напредњака и код либерала било је страначког егоизма, и то често врло грубог и суровог, али код радикала је било нешто више од обичног страначког егоизма; било је страначког фанатизма, који је гурао радилаке напред с неодољивом снагом и непоколебљивом доследношћу великог колективног нагона.“ (45. СЈСД, том 6, стр. 130-133)

Живот политичких странака под режимом краља Милана није био нимало ружичаст. Чак ни напредњаци за чијег је политичког патрона важио, нису се одвише комотно осећали под његовом влашћу. Несталан и непредвидив често је своје политичке савезнике али и опоненте доводио у оскудицу маневарског простора и нужду деловања по сили затечене ситуације. Али то још није било ништа од оне невоље која ће задестити све политчке странке под личним режимом и апсолутном влашћу његовог сина краља Александра. Охол, саможив, властохлепан, и неискрен, био је по сведочењу Слободана Јовановића, мора својим политичким савременицима. Да је могао да укине све политичке странке, то би најрадије и урадио. Пошто је то ипак било немогуће, чак и њему, Александар их је завађао и мирио, делио и спајао, кажњавао и награђивао, једном речју поигравао се политичким партијама као што би то чинио један малодобни дечак, занесен својом моћи над играчкама које су му дароване за игру.  Александар је био владар склон сплеткарењу и подмуклом комбиновању, човек засенчене политке, који се у јавности појављивао са готовим решењима и намером да изазове општу неверицу у политичка решења која је доносио. Он је владар који је на власт дошао државним ударом свргнувши намесништво пре истека рока његовог пунолества. Уопште, владао је ударима, и то најчешће оним који су имали контрамодернизацијско дејство. И оно мало демократичности и парламентарне културе којима су се српске партије научиле у претходном периоду, он је разарао немилосрдно, и са осећањем личног задовољства. Склон немогућим комбинацијама, он је успео, уз помоћ  неотпорне снаге политичких актера, али и њихове жеље за власт да у једном тренутку споји у коалицију ватру и воду. Наредњаке и радикале. „Имајући две странке у влади, краљ је могао противстављати једну странку другој, и захваљујући њиховој неслози, протурати своју вољу.“ (46. СЈСД, том 7, стр. 209)

То је оно време радикалског политичког деловања, када је странка прешла дугачак пут од народњачке и популистичке демократије, француског радикализма и британског парламентаризма, до  малограђанског конзервативизма који се огледао у жељи њеног вође Николе Пашића, али и једног броја београдски радикалских интелектуалаца и трговаца, да очувају стечене позиције, и странку одрже што дуже на јаслама државних и политичких привилегија. (47. шире видети у: а) Зборнику радова „Никола Пашић, живот и дело“ (1997) Београд, Завод за уџбенике и наставна средства; б) Васа Казимировић, (1990)  „Никола Пашић и његово доба 1845-1926“, Београд, Нова Европа))

Тзв. стари кадрови радикала, окупљени око Пашића, све више су будили подозрење млађег радикалског нараштаја. По мишљењу младих, превише попустљиви и опортуни, стари  су  више водили рачуна о политичкој погодби, неголи о политичкој начелности и доследности. Оспоравајући тактику, млади радикали су уствари оспоравали стање о којем је странка доведена као и њену политичку нову политичку оријентацију. Оно за шта се млађи нараштај у странци борио био је стари радикалски програм  из 1881. године, који су они сматрали као једино аутентичан радикалски програм. „У радикалној странци било је већ подавна роптања „младих“ на „старе“. „Млади“ су смуком долазили до утицаја у странци; њом су владали „стари“ – бивши министри и саветници (…) Основна је погрешка старих радикала што нису истрајали на начелном гледишту. Уместо да неодступно траже повраћај чисте уставности, они су гледали да у преговорима с краљем нађу могућности за измирење њихове уставности и његовог личног режима. Млађи су осуђивали опотунизам старијих, омаловажавали њихове половне успехе, доказивали да се несавитљивошћу може више постићи него попуштањем, будили грађанску кураж и проповедали борбу с Круном.(…) Образујући своју засебну странку – странку самосталних радикала – млади нису истицали никаква нова начела. Они су се држали радикалнога програма од 1881. или, тачније речено, Устава од 1888. Године.“ (48. СЈСД, том 7, стр. 216-217)

До које је мере „нова“ политика старих радикала постала разочаравјућа за младе, али и за културну јавност Србије, на прилично јасан начин илуструје и Домановићев сатирични рад, а особито дело „Вођа“, којим је на нимало нежан начин приказан радикални вођа Никола Пашић. „За време погађања радикала с двором и напредњацима, Домановић је исмејао Пашића у приповетци „Вођа“. Ипак, много горе од Пашића, по мишљењу Слободана Јовановића прошао је краљ Александар. „Страдија је нанела Александровом деспотизму најтежи удар који се могао нанети, деспотизам се трпи докле се верује у његову просвећеност: „Страдија“ је приказивала Александров деспотизам као деспотизам једног сметењака који је све окренуо тумбе, огласио лаж за истину, а лудост за мудрост. (…) После „Страдије“, Александар је изгледао као један пајац од краља коме право место није у историји једног народа, него у једној шаљивој приповетки.“ (49. исто, стр. 269)

Највише захваљујући врху странке, па и самом Пашићу, радикална странка или боље рећи њен политички остатак, постала је малограђанска конзервативна групација. Малограђанска, јер су јој вођство чинили људи који су свој иметак, укључујући и самог Пашића, стекли као последицу боравка на власти. И као и сви скоројевићи, потекли из сељачког опанка, раскид са пређашњим животом, најбоље су осигуравали променом властите идеолошке позиције. Конзервативни су били стога што су, у добраној мери напустили не само партијски програм из 1881. године (што су им замерали и млађи радикали) који се сматрао изворним радикализмом, него и већину добрих страна партијске политике која је вођена и крунисана Уставом из 1888. године. Претвориши се у политичка нагађала и шићарџије, стари радикали су зарад власти били спремни да жртвују и сам парламентаризам, мешајући га са личним режимом једног аутократе какав је био краљ Александар. „Избацивање људи од начела, чије су заслуге за странку биле осведочене – Тодоровић је видео као доказ да она више није „жив бујан организам који напредује“, већ да у њој „шпекулативни елементи преотимају мах и да се она као начелна странка полако али сигурно распада.“ (…) Али је већ 1890. године,  било  начисто са тим да она као странка од начела припада прошлости. На питање шта ће бити са радикализмом одговарао је: „Оно што је било са свим опозиционим странкама, кад дођу на власт. Од ватрених слободњака постају само слободњаци; од умерених слободњака слободоумни конзервативци; од слободоумних конзервативаца прости конзервативци; а од конзервативаца назадњаци, а од назадњака ђаволи од тетке којима само дај власт, па да ти буду шта хоћеш.“ (50. Латинка Перовић , Српски социјалисти 19. века, књига III, стр. 148)

У истој политичкој странци се у само три деценије политичког рада, сусрео читав један политички универзум. С почетка и у првој половини рада, изразити антимодернисти и антизападњаци, радикали су у другој половини свога деловања исказали и респектабилне модернизаторске капацитете. Снагом  бирачког тела, који је чинио готово већински сељачки елемент, радикали су били у позицији да одлучно утичу на главне токове политичког развоја Србије. Тај утицај био је немерљиво важан у другој половини и крајем осамдесетих година, када је захваљући понајпре њиховој политичкој снази и вољи донесен најдемократскији устав у нашој политичкој традицији, и конституисан парламентарни систем власти. То је онај одлучујући моденизацијски учинак, који је у буквалном смислу преломио политичку баштину Србије, на ону која се може назвати добом предпарламентаризма и оном која се означава као парламентарна. Иако ни тада није досегла до идеала чисте парламентарне демократије, она је значила истински политички  добитак, и топос са којег је упркос повременим контрамодернизацијским ударима, увек било могуће поново покренути точак демократског развоја. Без обзира на све наведене противречности и антиномије  властитог политичког бића, Народна радикална странка је ушла у политичку историју Србије, као једна од најмаркантнијих политичких фигура, без чијег политичког деловања та баштина не би имала онај историјски и цивилизацијски значај који сада има.