ПОЛИТИЧКИ ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ДУБРОВАЧКЕ РЕПУБЛИКЕ И ОСМАНЛИЈСКОГ ЦАРСТВА СРЕДИНОМ XVI СТОЛЕЋА

ПОЛИТИЧКИ ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ДУБРОВАЧКЕ РЕПУБЛИКЕ И ОСМАНЛИЈСКОГ ЦАРСТВА СРЕДИНОМ XVI СТОЛЕЋА

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Проучавање дубровачко-османлијских односа у српској историографији последња два века у осетној мери је било постављано у други план, а велики заточници историјске мисли попут Алексе Ивића, Станоја Станојевића или Јована Радонића о поменутим односима, па и о самој историји Дубровачке републике, писали су више са аспекта проучавања историје српског етноса. Окосницу тих истраживања одувек је чинио „пребогати” Дубровачки архив, односно он је представљао и представља „ризницу” свеукупне друштвено-политичке и културолошке заоставштине не само Дубровника, већ и ширих европских простора, посебице народа и држава Југоисточне Европе. Поменута чињеница на најбољи начин илуструје немерљив значај који је Дубровачка република имала у токовима вишевековних историјских стања и процеса на овим просторима. Понекад је једини траг о одређеном историјском догађају или личности, могуће пронаћи само у Дубровачком архиву, односно он је често представљао последњи „бастион” одбране и неговања енормно богатог наслеђа српске, али и културе других јужнословенских и романских народа, како у материјалном, тако и у духовном погледу. Брижљиво прикупљана грађа на јужнословенским и српским просторима чувана је и у ризницама манастира и цркава свих „балканских конфесија“. Наравно, поменута грађа је била похрањивана и у архивима најчувенијих европских дворова и престоница, али бројни ратови и различити видови, пре свих политичке нестабилности и друштвених потреса су у великој мери допринели да знатан део дате чуване грађе и наслеђа (било да се налазила у ризницама верских објеката или архивима европских престоница) о свету који је долазио у додир са Дубровником у разним епохама,  доживи прилично тешку судбину и неславан крај.

Није потребно да посебно наглашавамо колико је то отежало рад одређеном броју историчара и истраживача у XIX и XX веку који су посвећивали пажњу научно-истраживачком раду, тумачењу, односно реконструкцији богате и занимљиве историје Дубровника као и његових односа према друштвеним околностима које су пратиле живот свих социјалних слојева становника бројних средњовековних медитеранских и других земаља, између осталих и Отоманске империје с којима је исти био у блиској и интензивној интеракцији. Дакле, историјски подаци и чињенице, односно историјска истина о многобројним питањима и проблемима везаним за повесницу већег дела земаља и народа који су постојали у ближој или даљој околини Дубровачке републике, током векова је у великој мери постајала и остајала недоступна за шире кругове јавности, а истовремено је и страховито пропадала и била уништавана. Поставља се неизбежно питање како је било могуће да, у времену када је целокупно средњовековно „сећање” народа Балкана неповратно „брисано”, тј. нестајало у вихорима бројних ратних похода, пре свих турске „најезде”, Дубровачки архив сачува и за будућа поколења готово неокрњено очува своје историјско сазнање?

Одговор на ово питање, али и констатацију, у суштини објашњава значај и основе за разумевање мотива који аутора опредељују за обраду дате теме. Управо од времена стихијског, али одлучног продора Османлија на шире просторе Балкана, посебно након освајања Српске деспотовине (1459) и Босанског краљевства (1463), а сасвим недвосмислено, после Мохачке битке (1526) и коначног сламања некада немерљивог утицаја Угарске и упоредо с њом смањивања значаја Млетачке републике на Јадрану, Дубровник у привредном, политичком и културолошком смислу доживљава свој нови успон, који са приличном сигурношћу можемо терминолошки детерминисати као почетак „златног доба Републике“. Доба велике духовне и културне „револуције“ које је захватило највећи део хришћанског света Европе, у структуралним оквирима развијеног хуманизма и ренесансе, без сумње је своје „плодно тло“ нашло и на том „узаном парчету балканског копна“, на коме се у XVI веку простирала Дубровачка република.[1] Парадоксално, у времену када су суседна друштва и земље од којих су неке убрајане у ред европских сила, заредом нестајале с политичке карте света пред отоманским војно-политичким и за разлику од дотадашњег хришћанско-европског, потпуно новим културолошким замахом, Дубровник је наставио свој живот, уклопивши се у политичку збиљу времена. Задржавајући при том основне поставке свог устројства, наслеђене још из средњовековног периода, он је истовремено градио нове духовне и у складу с истим материјалне вредности. Тај нови полет, условљен и до тада невиђеним економским, пре свега полетом у сфери трговачких односа, свакако је био условљен релацијама које је Република остваривала с Турском. Заправо, поменути односи са Османлијском империјом су и дефинисали тај период развитка Дубровника, а што је и тема нашег рада.

Прва обавештења о политичким односима између Турске и Дубровника у XVI веку налазимо у списима дубровачких аналиста. Њихово казивање, махом фрагментарно, често је поуздано, односно, темељи се у неким случајевима и на архивским изворима али и на сведочењу непосредних учесника у неком догађају. Наведено казивање има своју немерљиву вредност и када у складу с епохом којој је настало описује неке догађаје с претеривањима која већ спадају у домен легендарних и митских традиција. На основу радова ранијих дубровачких аналиста, усмене традиције и личног посматрања, 1595. године, Серафино Раци објавио је своју La stori adi Ragusa, scritta nuovamente in tre libri. Непоуздан и површан када говори о старијој историји Дубровника, Раци је знатно обавештенији када излаже догађаје који су ближи периоду његовог боравка у Дубровнику (1587-1589). Потпунију историју Дубровника написао је Јаков Лукаревић, који у свом делу Copioso ristretto  annali di Ragusa, с аспекта посматрања историјских збивања у оквирима хуманистичких стремљења, по први пут уноси емпиризам. После њега, све до половине XVIII века није сачуван ниједан историјски спис који би у ширем оквиру говорио и о Дубровнику XVI века. Рукописно дело Серафина Цријевића (1686-1759) Sacra Metropolis Ragusina поново узима у разматрање поменути одсек дубровачке историје, али оно нема већи значај за истраживање турско-дубровачких односа.

Занимање за прошлост Републике Светог Влаха, оживело је крајем XIX века када је у Дубровнику установљена историјска школа која се ослањала на традицију анала, усмено предање и, мада у скромнијој мери, на архивска истраживања. Један од првих представника ове школе био је Јосип Дјелчић који је оставио мали, али изузетно значајан преглед историје Дубровника и његових споменика у делу Dello sviluppo civile di Ragusa considerato ne‘ suoi monumenti storici et artistici. Најистакнутији представник ове школе и један од првих историографа дубровачко-турских односа био је Лујо Војновић који се ослањао на поједине узоре из савремене италијанске и француске историографије. Објавио је дело Дубровник и Османско царство. У извесном смислу, традицију „Дубровачке историјске школе“, наставио је Божо Цвјетковић у својим радовима Повијест Дубровачке Републике и Дубровачка дипломација. У првој половини XX века јављају се и први турколози. Владислав Скарић је дао значајан допринос проучавању односа између Дубровника и Херцеговине у другој половини XVI века, пре свега својим радом Подаци за хисторију Херцеговине од 1566. до средине XVII века. Историчари који су се појавили после Другог светског рата, у великој мери су проширили социо-историјске студије о Дубровнику, а у њима посебну предност дају економској историји, првенствено изучавању привредних односа Дубровника и Турске. Иако претежно истраживач и познавалац економске историје, Вук Винавер је у својим истраживањима, дао значајан прилог решавању низа питања из политичких односа између Турске и Дубровника у XVI веку. Немерљив допринос српској и југословенској историографији, дао је Радован Самарџић, који је у свом делу Велики век Дубровника изложио преглед политичких и економских односа Дубровника и Турске, али и у раду Дипломатски методи Дубровника. У збирци Београд и Србија у списима француских савременика (XVI и XVII век), професор Самарџић је у предговору и коментарима анализирао неколико питања из односа Дубровника према Француској и Османлијском царству. Економски, друштвени и културни живот у једној дубровачкој трговачкој колонији у Турској и њену унутрашњу организацију, Радован Самарџић је обрадио у својој студији Дубровчани у Београду, а за поменута питања свакако није без значаја ни његов рад Подмладак дубровачких трговаца и занатлија у XV и XVI веку.

Низ других писаца и историографа, претежно на основу грађе Државног архива у Дубровнику (некада Хисторијског архива Дубровника), али и на основу архивских фондова других архивских установа, решавали су извесна питања која на одређени начин улазе у оквире нашег рада. Тако је Богдан Кризман објавио дела О дубровачкој дипломацији и Дипломатски церомонијал Дубровника у XVIII стољећу. Од велике важности је да наведемо и дела Јосипа Луетића, Дубровачка Република у свјетскоме миленијском наутичкокомерцијалном оквиру, Лује Војновића, Кратка историја Дубровачке републике те Златно доба Дубровника, XV и XVI стољеће, урбанизам, архитектура, скулптура, сликарство, илуминирани рукописи, златарство, и друге. Свакако, преглед грађе и литературе које су послужиле приликом обраде дате теме, не би био потпун да не поменемо најважнија дела, како из опште историје, тако и из историје Османлијског царства и Медитерана. Ова дела, турско-дубровачке односе помињу само изузетно, али опет пружају могућност да се исти посматрају на једној широј основи светских збивања. У датом смислу, незаобилазна су дела Фернана Бродела, Медитеран, простор и историја, али и Драгољуба Живојиновића, Успон Европе, 1450-1789 или Николе Радојчића, Једна историја Југоисточне Европе, објављено у Летопису Матице српске 1925. године.

Град Дубровник као административно-политички, културни и привредно-трговински центар Дубровачке републике, већ у XV веку, према тада важећој статистичкој номенклатури, убрајан је у мање европске метрополе. Својеврстан куриозитет огледа се и у чињеници да је у поменутом столећу град са околином имао око 40 000 становника, дакле приближно броју становника појединих европских центара попут Лондона (50 000), али и знатно мање од неких других метропола, нпр. Фиренце (100 000).[2] Раније смо већ напоменули да је Република свој процват доживела у XVI веку, када Дубровчани успостављају нове и проширују већ постојеће трговачке везе с Турцима. Дубровачки контакти са Османлијама почињу још крајем XIV века, да би од 1481. године Република и формално-правно доспела у вазални положај у односу на отоманску Порту. Од наведене године, Дубровник је једном годишње, тачније 1. новембра, Порти плаћао тачно утврђени данак (у износу од 12 500 дуката) у који је заједно са глобом био укључен и ђумурук (царина), али у свим другим пословима, био је потпуно независан у односу на турског владара. У складу с тим, имао је право да успоставља дипломатске односе са било којом другом државом, осим са оним земљама које су биле у ратном конфликту са Османлијским царством.[3]

Дубровачки бродови пловили су под сопственим обележјима, а отоманска влада истим дозвољава упловљавање у Црно море и његове луке, што је иначе строго забрањивала неосманским трговачким или другим флотама. Такође, Дубровнику је Порта пружала дипломатску подршку и заштиту у трговачким односима са Млетачком републиком. Истовремено, грађанима Републике су гарантоване бројне повластице у трговини на подручју целокупног Османлијског царства. Предмет трговине биле су сировинска роба (рудно богатство, со, итд.), продукти земљорадње и сточарства, дакле пољопривреде, мануфактурна и занатска роба, и друго. У XVI веку Дубровник је имао јаку морнарицу (око 180 бродова), по јачини и величини трећу у свету. Бродови Републике превозили су робу страних трговаца, пловили обалама Средоземног мора, стизали чак до Индије, где је остала позната дубровачка колонија у Гои и Гвендолину у којима још постоји црква светог Влаха, заштитника Дубровника. Постоје индиције да су дубровачки морепловци у својим каракама, током трговачких путовања, дошли и до обала Северне Америке, где су остварили контакт с локалним становништвом. Из свега мжемо да закључимо да су темељ привредног и економског успона Дубровника били посредничка трговина, поморство, али и занатство.[4]

Захваљујући тим темељима, од средине XVI века у Дубровнику се акумулирају знатна финансијска средства. Занатске радионице за производњу сукна, стакла или сапуна, тржишту нуде широк спектар својих производа који на многим трговиштима постају цењена роба. У граду „цвета” ренесансна архитектура и грађевинарство, а отварају се и бројне установе културно-просветног, социјалног, комуналног и привредног карактера. Трговачка и поморска удружења Дубровчана прерастају у праве компаније. Истовремено, јачају социјалне разлике између друштвених слојева дубровачких пучана, што је као последицу произвело изједначавање богате трговачке елите са властеоским слојем становништва. Основни контакти између дубровачких власти и османских централних власти вођени су преко институције поклисара. Поклисари су заправо били посланици који су носили харач у Цариград и обављали већину дипломатско-конзуларних послова. Поклисар је без изузетка могао да буде само представник властеле. Дакако, Дубровник је у многим областима Османлијског царства, али и у неким другим земљама имао дипломатско-конзуларна представништва, која су штитила трговачко-поморске интересе Републике. Свакако, односи Турске и Дубровника у многоме су условили поменута стања и процесе у којима се нашла Дубровачка република средином XVI века.[5]

Од краја рата Свете лиге (1538-1540) на дубровачким границама, мир је владао пуне три деценије. То је био период даљих турских освајања на северу и западу, али и доба пуног процвата дубровачке привреде. Такође, у овом временском интервалу, могли су се већ приметити зачеци велике друштвене економске кризе која ће захватити Турску, а с њом и Дубровник крајем XVI века. У складу са опште-друштвеним и политичким променама у сфери међународних односа и турско-дубровачке везе су претрпеле извесне промене како по свом садржају тако и у јавно-манифестационој форми. Пад Будима и оснивање Будимског пашалука (1541), али и успешна турска интервенција у Банату и Ердељу (1551-1552), где је основан Темишварски елајет створили су веома повољне услове за значајан раст дубровачких трговачких колонија на просторима некадашње Србије, посебно у Београду, као и за појаву дубровачких трговаца у новоосвојеним подручјима до Будима и Темишвара.[6] Потпуним неуспехом шпанског похода на Алжир, после којег она губи готово све своје поседе у Северној Африци (1541), Турска је постала и највећа сила на Медитерану. Светоримски цар, шпански и угарски краљ Карло V, био је принуђен да склопи мир с Турском (1545. и 1547. године). Успостављањем мира на Медитерану, дубровачка трговина је, поред „османског копна“, била безбедна и на мору. Готово непрекидни ратови које је Турска водила у Угарској, Ердељу, Пољској, на Криму, у Персији, Арабији, на Индијском океану и у Персијском заливу били су узрок што су јој стално биле потребне огромне количине најразноврсније робе којом су је снабдевали и Дубровчани. Повољан развитак француско-турских односа и утицај француских посланика на Порту, омогућио је Дубровнику да, спретно користећи ту сарадњу, и на тој страни заштити интересе и прошири своје послове.[7]

Овако добри услови за развитак његове привреде омогућили су Дубровнику да без већих потреса преброди економску кризу која је захватила Европу због наглог прилива племенитих метала, нарочито сребра и изазвала скок цена и поремећаје у друштву. Без тако дубоких потреса и у мањој мери него на Западу, поменута криза је захватила и Турску.[8] Поред привредних и економских изазова, наведени период је био и доба процвата дубровачке културе, његове литерарне, друштвене и политичке мисли. Била је то епоха „академија“, Марина Држића, Николе Димитровића, Стијепа Гучетића, Савка Бобаљевића, Андрије Чубрановића и Николе Наљешковића. С друге стране ово је била епоха у којој су образовања стицали Франо Гундулић и један Мавро Орбини, у којој су језик и мисао Марина Држића добијали нове и данас препознатљиве оквире. Услед различитих утицаја, политички ментални склоп дубровачког друштва је достигао нове етичке границе. Устројство дубровачке владе и њена официјелна политика је често извргавана подсмеху и презиру, али ни у овој новој епохи ниједан друштвени субјект није имао воље да је мења. Богати трговачко-занатлијски слој грађана, свестан своје снаге и својих могућности, постаје „чувар” властеоских права и њеног олигархијског система управе. Управо у овом периоду, удео властеле у укупном броју становника почиње да опада, а она сама се све више повлачи из послова.[9] Моралан свест и нови ментални политички идентитет дубровачких грађана, утицао је и на односе Републике са Портом. Влада је располагала са тридесетак властелина, неколико грађана и десетак курира (међу којима су најистакнутији били Петар Пиплица и Радоња), који су углавном носили сав терет дипломатских мисија у Турској. Међутим, изузетних зналаца турских прилика, оних који би својом спретношћу и упорношћу могли да значе много на том пољу дипломатских послова, као што је неколико деценија раније био Стијепо Соркочевић, било је веома мало.[10]

До педесетих година XVI века, а у тешким тренуцима по државне и трговачке интересе, влада је могла да рачуна једино на Шишка Гучетића и Џиву Стијеповог Соркочевића, а од нових људи на Клемента Гучетића, Марина Геталдића, Мартолицу Кабуџића, Бенка Ђурђевића и Николицу Бунића. На друге службенике, у овим пословима, углавном није могла да се ослони, због њихових личних особина или крајње некомпетентности за обављање деликатних дипломатско-конзуларних мисија. Када су у питању сами турско-дубровачки односи, наведени процеси су се дешавали у деценијама знатног пораста трговачког промета, наглог снажења дубровачких трговачких колонија у западним деловима Турског царства, али и појаве нових чинилаца у трговачком промету с Турском, односно турских, јеврејских, јерменских и персијских трговаца, као и формирање турских занатских чаршија. Поменуте чињенице, заједно са новим политичким условима, одредиле су и њихове политичке односе, који су добили један нови садржај и интензитет. Међусобни дипломатски саобраћај постао је веома жив. Тако је 1543. године из Турске у Дубровник дошло и у њему боравило најчешће од два до петнаест дана, 66 разних емисара: Портиних гласника, склава, чауша, околних кадија, емина, назора, санџакбегових службеника и функционера, војних старешина из околних турских гарнизона. Навешћемо тачан број посета представника турских централних, војних и локалних органа власт: 1544-54, 1545-57, 1546-84, 1547-83, 1548-70, 1549-67. У петој деценији XVI века, Дубровник је у Турску упућивао нешто мање дипломатских емисара. Без обзира на овај податак, представници владе Дубровачке републике били су стално присутни код Порте, али и код већине инокосних и колективних апарата власти локалног карактера, као што су нпр. санџакбегови и кадије у Алжиру, војводе и емини у Валони, Волосу, Софији, Новом Пазару или Београду. Њени поклисари, у ово време, готово без прекида су смењивани на порти, тако да се код ње стално налазио бар један од њених представника.[11]

У првим годинама после рата Свете лиге (1538-1540) развитак дубровачко-турских односа био је веома повољан за султанове штићенике. До 1543. године успешно су решавана сва она питања која су била покренута у време рата или су се јавила као његова последица. Тако су уређени и односи између Дубровника и Венеције, што је и Турска одлучно захтевала. Престали су унапред припремани ускочки напади на дубровачку територију или преко ње у Турску. Без обзира што се процес ослобађања Дубровчана, заробљених током протеклог рата, споро одвијао, ипак су се они највећим делом вратили својим кућама до 1543. године. Порта није правила озбиљније сметње ни због изградње нових утврђења у Дубровнику. Једино с Бали-бегом односи нису били уређени и то све до његовог смењивања у мају 1541. године, па и касније када је истакао захтев да му влада врати неколико хиљада аспри које му је остала дужна од продаје соли. У вези овог питања је међу њима вођен дуготрајан спор, међутим све то није могло да има утицај на опште „сређивање“ прилика. Порта је са своје стране озбиљније протествовала једино због непријатељске делатности Марина Замање, властелина којег је оптуживала за шпијунирање. Тражила је и његово изручење, али се и ту задовољила објашњењем дубровачке владе да није у питању шпијун већ њен угледни властелин. Спор између Порте и републике је настао и због тога што је харач за 1541. годину упућен са закашњењем од два месеца, а избијали су и други инциденти, покретана нова питања, међутим без дубљег значаја, па су самим тим и брже и ефикасније решавана. У децембру 1540. године у Турску су пребегла три дубровачка поданика: Марко Петишић, Андрија Божидаревић и Барић Драсељи, оптужена за пљачку на Сланском Приморју и у Особљави. На захтев дубровачке владе, која је за сваког посебно нудила по 10 000 аспри, Бали-бег их је заробио и предао дубровачком суду.[12]

Да се слични случајеви и касније не би понављали, влада је у марту 1541. године тражила од Порте да нареди свим санџакбеговима, кадијамаи провинцијским ајанима да јој предају све грађане Републике који би пребегли на турску територију у намери да на тај начин избегну дубровачки суд. Остало је забележено да су у децембру 1540. године, „неки Uscochi Turcheschi” заробили у Сланском Приморју четири Дубровчанина. У вези ослобађања заробљеника и утврђивања њиховог идентитета Бали-бег није правио уобичајене сметње, али је затражио од владе да његовом чаушу преда два брата Радашиновића који су неколико година раније пребегли из Турске, а у поменуто време се налазили на дубровачкој територији. Дубовровачка влада је изашла у сусрет овим захтевима. Почетком децембра 1541. године влада је замолила требињског субашу да поведе истрагу због извесне пљачке у Конавлима. У марту 1542. године иста је наредила својим трговцима да не преносе и не продају робу странаца како би се избегле потенцијалне конфликтне ситуације са турском страном.[13] Међутим, описани неспоразуми на релацији Републике и турских локалних и централних власти, нису могли да покваре коректне односе између Османлијског царства и Дубровника који су успостављени по завршетку рата са Светом лигом. Посебно позитивну димензију, дубровачко-турски односи су добили након што је Рустем-паша Опуковић, супруг ћерке султана Сулејмана Величанственог, Михримах, иначе пореклом Босанац, постао велики везир, односно први човек Порте. Његови односи са Дубровником, којег је сматрао за свог „штићеника”, представљају посебно поглавље у целокупној историји односа Отоманске империје и Републике. Рустем-паша је био изузетно утицајан, високо поштован и неизмерно богат човек у Османлијском царству. Дужност великог везира обављао је готово непрекидно осамнаест година од 1543. до 1561. године, тачније до своје смрти.[14] Велика пословна способност, као и баснословно богатство Рустем-паше, постали су основа његових односа са Дубровачком републиком, која се посебно интересовала за бројне бродове жита, као прихода са хаса великог везира.[15]

Откуп и ослобађање заробљених Дубровчана као и спречавање насилног „потурчивања” или „турчења”, заузимају и својим значајем и обимом важно место у дубровачко-турским односима овог раздобља. Ранији султанови фермани нису могли да спрече појаву наведених инцидентних ситуација. Њима је једино било гарантовано посредовање Порте, али је извршавање њених хућума (заповести, наредби) које је издавала за сваки поједини случај, понекад био веома тежак и спор процес. Дракут-реис, од 1546. године наследник Хајрудина Барбаросе, с којим Дубровник никако није могао да успостави добре односе, на пример није се уопште освртао на наређења из Цариграда и пристајао је на ослобађање Дубровчана једино уз откуп по њиховој тржишној цени. Због поменутог односа Дракут-реиса према дубровачким грађанима и сам помен његовог имена у граду и Републици, изазивао је опште запрепашћење и ужас, а појављивање реисових бродова у Јадранском мору доводио је до ужурбаних ратних припрема. Када је опустошио обале Јужне Италије и Сицилије, половином 1545. године, у водома надомак Ђенове, Дракут-реис заробио је један дубровачки галеон и три наве, а њихове посаде око 130 људи изложио на северноафричким трговима робља. Почетком августа исте године упловио је у Јадранско море, а влада Републике одмах је упутила све расположиве бродове до Лопуда, Шипана и Колочепа како би знатан део грађана и властеле са острва пребацили у град или у Стон (становници Дубровника су се на острва склонили услед великих летњих врућина – примедба аутора). Међутим, Дракут-реис није ни намеравао да плови према северу, већ се, задовољан дотадашњим пленом, изненада запутио према Алжиру. Свакако, у историји Дубровачке републике, ово је био највећи број Дубровчана заробљених од стране гусара. Порта је реаговала брже него обично. Дубровачке власти су већ крајем октобра 1545. године примиле њен хућум којим је наредила санџакбегу Алжира да „пошто ниједан Дубровчанин не може бити учињен робом нити Турчином”[16], одмах ослободи све заробљенике. Робови ухваћени овом приликом, откупљивани су појединачно или у мањим групама готово једну деценију.[17]

Након исцрпних дипломатских акција уз приличну индиферентност турске владе (поред деклеративних настојања да се овај проблем реши у корист дубровачке државе), а са непопустљивим ставом Дракут-реиса, у марту 1553. године, Дубровник је упозоравао Порту да се у дракутовој флоти још увек налази око педесет Дубровчана, окованих за весла. После годину дана, са новим Портиним хућумом, влада је упутила Василија Николића са Колочепа у Алжир како би се за помоћ обратила бившем Барбаросином ћехаји Муарт-аги који је у том периоду постављен за санџакбега Триполиса. Неколико месеци касније, 28. јуна 1554. године, у дипломатску мисију Дракуту је упутила Марина Петрова Цријовића са налогом да гусарском команданту пренесе извињење владе за све евентуалне „неугодности” и несугласице између њега и Порте, до којих је дошло због питања ослобађања дубровачких робова. Истовремено, упућен је и захтев Дракуту да ослободи преостале сужње. Дракут је био принуђен да напокон попусти. После више од две недеље, 15. јула 1554. године, Дракут је са турском флотом допловио у Нови, где се сусрео са дубровачким емисарима, поклисарима Мартолицом Кабуџићем и Клементом Гучетићем. Том приликом ослобођени су готово сви Дубровчани осим њих неколико, који никада нису ни пронађени.[18]

[1] Најбољи доказ ових поставки, можда се састоји и у чињеници да је Дубровачка република својом уредбом од 27. јануара 1416. године, у потпуности укинула ропство као друштвену категорију. Истовремено је и забранила превоз робова на својим бродовима, чиме је постала прва земља у Европи која је забранила ропство, види: Vinko Foretić, Povijest Dubrovnika do 1808, Od osnutka do 1526, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1980, стр. 110.

[2] Vinko Foretić, нав. дело, стр. 75.

[3] Радован Самарџић, Велики век Дубровника, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2010, стр. 185-188.

[4] Vinko Foretić, нав. дело, стр. 110-111.

[5] Исто, стр. 112-145.

[6] Јорјо Тадић, Дубровачка архивска грађа о Београду 1521-1571, I, Београд, 1950. Упореди и Богумил Храбак, Београд као житно тржиште и житарство шире београдске околине у XVI веку, Годишњак Музеја града Београда, књига IV, Београд, 1957, стр. 59-70.

[7] Никола Радојчић, Једна историја Југоисточне Европе, Летопис Матице српске, 305, 1-2, Матица српска, Нови Сад, 1925, стр. 125.

[8] Исто

[9] Драгољуб Павловић, О кризи властеоског сталежа у Дубровнику XVII века, Зборник радова Института за проучавање књижевности САН, II, Београд, 1952, стр. 28-38.

[10] Josip Luetić, Dubrovačka Republika u svjetskome milenijskom nautičkokomercijalnom okviru, Restoran Ragusa 2, Restoran Picolo mondo, Dubrovnik, 1989, str. 54-61.

[11] Наведени подаци нису потпуни. У питању су само они турски функционери који су забележени као гости дубровачког кнеза и којима је влада платила трошкове боравка у граду. Нису узети у обзир ни они људи који су долазили у Дубровник неким приватним пословима, као ни они што су забележени као Турци или „људи“ херцеговачког санџакбега, „неколико јаничара из Новог“ или као „пратња“ неког вишег функционера, затим турски трговци, бродови и бродске посаде, види: Јорјо Тадић, Дубровачки портрети, I, Српска књижевна задруга, Београд, 1948, стр. 117. Упореди и Lujo Vojnović, Kratka istorija Dubrovačke republike, Marica Schidlof-Vojnović, New York, 1962. стр. 98-102.

[12] Јорјо Тадић, Дубровачки портрети, I, Српска књижевна задруга, Београд, 1948, стр. 124.

[13] Државни архив у Дубровнику, Lettere e commissioni di Levante (у даљем тексту Lett. di Lev.) XXII, 215, 216, 268-276. Упореди и Државни архив у Дубровнику, Acta Consilii Rogatorum (у даљем тексту Cons. Rog.) XLV, 204.

[14] Lett. di Lev. XXII, 289-291. Као својеврстан куриозитет можемо да наведемо и чињеницу да је након смрти великог везира у његовој ризници пронађено само у новцу 11 300 000 акчи.

[15] Bernard Stuli, Povijest Dubrovačke Republike, Arhiv Hrvatske, Časopis Dubrovnik, Zagreb, Dubrovnik, 1989, стр. 48.

[16] Lett. di Lev. XXX, 20-22, 28, 44. Упореди и Глиша Елезовић, Турско-српски споменици Дубровачког архива, са седамнаест факсимила и више цртежа водених жигова, III, Геца Кон, Беогсе, 1932, стр. 24, 80, 391.

[17] Ferdo Šišić, Kratak pregled povijesti republike dubrovačke, Pregled povijesti hrvatskoga naroda, od najstarijih dana do 1873, Matica hrvatska, Zagreb, 1916, стр. 509-511.

[18] Božo Cvjetković, Dubrovačka diplomacija, Dio I, Jadran, Dubrovnik, 1923, стр. 69-97.