Политичка модернизација Србије 19. века – епилог и последице

Политичка модернизација Србије 19. века – епилог и последице

Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић

ЕПИЛОГ:

Сводећи своје оцене о једној историјској етапи српске политичке историје деветнаестог века, Слободан Јовановић неће дати само сажету слику једног времена и његових главних актера. Напротив, биће то једно ремек-дело српске друштвене науке, кондензовани вид креативне социолошко-психолошке и књижевно-есејистичке прозе која је по својим проницљивим запажањима и далекосежним предвиђањима остала без премца у нашој друштвеној науци. То је такође и успела демонстрација политиколошко-социолошке анализе, која осим теоријских и историјских вредности, у себи носи лепоту једног језика и стила писања која је била предмет подржавања и учења. Јовановић је на изванредан начин показао како се на мало простора  може извајати прецизан, а у исто време и стилски дотеран научни текст. Дајући општи поглед на другу владу Александра Обреновића, Јовановић у кратким цртама маркира њене најважније карактеристике. Сажету анализу почиње од династије Обреновића. И то од оних карактерних и доминатних црта које се везују како за поједине чланове династије, тако и оних које су по његовој оцени биле својство свих њених припадника.

Сви Обреновићи лудовали су за женама, истиче Јовановић. Та чињеница не би била предмет његове пажње да није имала снажног утицаја на њихове политичке послове. Једино је још код Милоша жена остала без већег утицаја на политичке одлуке и радње. Стари Милош је на жене гледао као на робиње, које мушкарцу служе као извор страсног задовољства и покорног слуге. Михаило је опет због родоскрвне љубави према сестричини пољуљао не само свој властити емоционални живот, него и „основе његовог система владавине“, истиче Јовановић. Милан је због љубави према једној грађанки сишао с престола. Али исто тако и због својих брачних несугласица и развода терао толико далеко да се просто поигравао са политичким странкама и владом, као да је питање његове постеље и брака, најважнији државни проблем Србије. „Александар да би могао узети ону коју воли, окренуо је све тумбе и у војсци и у држави“, изгубио је на крају, вели Јовановић, не само престо него и главу. (1. СЈСД, Влада Александра Обреновића, књига друга, том 7, стр. 349)

И у новчаним стварима Обреновићи нису могли служити за пример. „Милош је силом власти, политичке вештине, а почесто и отимачине, стекао огромно богатство. Један део, истина, потрошио је и за потребе младе српске државе, али је највећи део ипак отишао на обична животна уживања, или куповину имања и непокретности. Михаило је био штедљив, Александар „чуваран на малограђански начин“, а Милан „распикућа“ и трошаџија, вечити дужник  и ликвидатор „последњег Обреновићевог блага“. У политичким стварима нису имали срца, истиче Јовановић. Своје политичке супарнике сатирали су без милости, особито је то хладнокрвно чинио Кнез Милош. „Милан после тимочке буне, Александар после Ивањданског атентата, па и сам Михаило после Мајсторовићеве завере, – показали су се у својим одмаздама не само строги него и свирепи.“ (2. исто, стр. 350) Једини дар који им Јовановић не спори, био је дар за политику. Ван политике они се доимају као људи сиромашних талената, без много интересовања за културу и уметност на пример. „Уопште Обреновићи нису били људи од књиге, још мање уметничке душе. Нису били обдарени ни сликарским оком ни музичким ухом.“ Јовановић им одриче чак и дар за војничке, особито командне способности. Само је Милош колико толико, располагао вештином ратовања, „остали Обреновићи, иако су много пажње обраћали на војску нису били војници.“ „Врхунац својих политичких способности Обреновићи су достигли у Милошу. Он је имао и државничке памети и националног осећања и династичког инстикта.“ (3. исто стр. 351) Милан је схватао значај државе и државне власти, али је његово национално осећање било закржљало те је стога, „српску државу и сувише одвојио од српства.“ Александар, пак, најмање талентован од свих, није имао ни Михаилову националну мисију, ни Миланову државну идеју, код њега је од све политичке вештине остала развијена једино смисао за „сплетку и лукавство“. Не чуди стога да је крај династије, дошао управо са крајем Александрове власти и живота. Неплодан у политици као и у браку, Александар је био осуђен да буде последњи владалац из династије Обреновића.

Неједнаки по политичком дару, Обреновићи су били једнаки по самодржачким склоностима. Милош је владао као мали султан. (…) Деспотизам свога оца Михаило је облагородио и обукао у форме западног бирократизма и централизма. (…) Милан је тешко подносио уставна ограничења, тежио владалачкој диктатури са наслоном на војску. (…) Александар је правио за десет година четири државна удара, и сматрао је и Устав и законе за играчку.“ (4. исто, стр. 351) Само су две страсти  биле довољно јаке да њима господаре читавим животом. То су биле страст за влашћу и страст према женама. По мишљењу Јовановића, ова друга чак и претежнија, била је погубна не само по династију, већ и по укупни политички развој Србије. Због ње су Обреновићи чинили своју власт још несношљивијом, а сва начелна политичка питања и институције бацали под ноге. „Та страст за женом, двогубо опасна код онога који хоће да господари људима, лежала је на Обреновићима као породично проклетсво“.

Када је у питању спољно-политички утицај у Србији , две су се државе наметнуле као  главни протагонисти на српској политичкој сцени. Једна од њих иако просторно далека, и сама у политичким превирањима и цивилизацијском заостаку за развијенијом Европом, али ипак духовно и верски блиска, са ореолом  империјалне силе, имала је великих политичких амбиција на простору Балкана. Русија, та пространа, али и трома земља, споро и неспретно је покушавала да преко одређених политичких личности у почетку, а касније одређених политичких кругова или странки инсталише свој утицај и политички интерес. Са друге стране, Аустроуграска, суседна земља, али по много чему страна српском националном бићу, непријатељски настројена, са константном идејом територијалне и политичке експанзије према нашим просторима, деловала је једноставније, тише и ефикасније, у настојању остварења свог државног утицаја.

„Методе аустријске биле су много простије него методе руске. Русија се служила дипломатама, мисионарима, завереницима; Аустрија се служила дипломатама и уходама. Њено ухођење није било ни тако разгранато ни тако поуздано као што се обично мисли. (…) Русија је тежила да се популарише код нашег народа; Аустрија је тежила да задобије за себе нашег владаоца. Када је 1881. закључила тајну конвенцију с краљем Миланом, она је мислила да је сада и са Србијом сигурна.(…) Напредњаци који су важили за аустрофиле, били су то само с пола срца, по политичкој нужди и под притиском краља Милана; после неког времена они су, као и либерали и радикали, обрнули на руску страну.“ (4. исто, стр. 3)

У унутрашњој политици Руси су подржавали радикале и њихову борбу за парламентарни режим власти, а Аустријанци Обреновиће и њихов режим личне власти. На овом примеру се јасно уочава скоро парадоксална ситуација. Да Русија натопљена самодржављем и апсолутизмом, подржава развој парламентарног режима. А аустријска држава, једна по свему западноевропска земља, ауторитарни режим личне власти. Наравно да је парадокс, само привидан. Ни једна ни друга земља у својој спољној политици није се руководила начелним разлозима. Русија подржава парламентаризам јер и сама зна да ће на такав начин најбоље инсталисати и свој утицај у Србији, да ће њихови политички штићеници и симпатизери  –  радикали  једино на такав начин доћи у ситуацију да наплате своју политичку популарност у бирачком телу и узму власт у своје руке. Са друге стране, Аустрија подржава лични режим Обреновића, јер и сама зна да јој је то на краћи рок најефикаснији начин за остварење свог политичког утицаја. Оно што је трагично у читавој ситуацији јесте управо однос спољно-политичког фактора према питањима унутрашњег развоја младе српске државе и њеног статуса политичке независности. Ни један официјелни утицај који је долазио из Европе, без обзира, да ли он стиже са Истока или Запада, није био у функцији директне подршке процесима политичке модернизације и укупног друштвеног развоја Србије. Напротив, и онда када је било логично очекивати европску подршку и подстицај, јер у Србији се управо водила нимало нежна борба за преображај по западноевропским узорима, до нас су стизале само њихове идеје, идеологије и интереси. Ни Велика Британија, па чак ни Француска спољна политика, није била наклоњена Србији. Никада политичке снаге које су водиле битку за европски преображај Србије ,нису добиле праву и искрену подршку из иностранства. Препуштена сама себи, када су суштинске ствари биле на дневном реду, Србија није била поље доказивања европске цивилизованости и политичке солидарности, већ простор политичког поткусуривања и сурове спољно-политичке игре стратешких интереса моћних. „Докле је Русија утицала на наше странке и наше јавно мњење, Аустрија је правила тајне погодбе с нашим владаоцима. Русија је повлађивала нашим националистичким тежњама, Аустрија је гледала да нас веже за себе економским интересима. Аустријска политика изгледала је реалистична, а руска сентиментална, али на крају крајева код нас је победила руска политика, а не аустријска.“ (5. исто, стр. 355)

Изузев радикала, све друге странке (либерали, напредњаци и конзервативци) које су биле активне на политичкој сцени Србије, особито последње две –  три деценије деветнаестог века, доживеће свој постепен политички крај, са падом династије Обреновић. Конзервативци, како их Јовановић назива више су били чиновничка клика него политичка странка. Сабрани из редова највише бирократске хијерархије, конзервативци нису имали политички програм.  Противници политичког организовања странака, нису разумевали потребу систематског политичког развоја Србије. Окупљени око најпростије идеје државне и чиновничке власти, остали су упамћени као једна по модернизацијски развој Србије, проблематична политичка група. „Они су представљали ред и интерес државне службе као такав, сматрајући да је правилно окретање административно-судске машине први услов државног напретка.“ Као и сам кнез Михаило, у чијем времену су најснажније деловали, прогонили су зачетке политичких странка не само из политике него и из јавног живота у опште. „По њиховим појмовима странке су биле почетак распадања државе.“ (6. исто, стр. 356)

Либерална странка, која се прва конституисала са атрибутима политичке странке, иако са два своја издања, оно Светоандрејско и оно Ристићевско, била је по мишљењу Јовановића са највише шароликих елемената у својој идеологији и политичкој пракси. Сједињујући у себи понекад и оно што наизглед није сједињиво, либерали су дуго кормиларили државним бродом и без обзира на повремена одступања и заокрете, у доброј мери оставили трага на политички развој Србије. Тај траг се може мерити по Јовановићу у три вида: династијском, слободоумном и националистичком. „Либерали се приказују народу у три вида: као странка династијска, која је 1858. вратила Обреновиће; као странка слободоумна која се увек борила за права Народне скупштине; као странка националистичка, готова да води рат с Турском. Од многоструких тежњи либералне странке, једна се, најзад издваја као главна: то је национализам. Либерална влада води два рата с Турском, и њена главна заслуга у историји остаће да је извојевала државну нeзависност.“ (7. исто, стр. 356)

Напредњаци, странка интелигенције и високог чиновништва, српски западњаци, остварили су видљиве модернизацијске учинке. Због тога што у свом саставу нису имали сељачких елемената, по мишљењу Јовановића, несметано су могли да дају одушка свом западњашту, како у темпу промена тако и у њиховој коренитости. Без корена у народу, они су били принуђени да потпору програму политичких реформи, траже на двору, директно од монарха. Та чињеница биће од пресудне важности, што њихова политичка мисија није била ни по дужини трајања, а ни по довршености тако успешна као што је могла бити. „Потпунији западњаци од либерала, они се нису одушевљавали нашом старом патријархалном културом, и радили су на модернисању наше државе с извесном ужурбаношћу, која је изазивала негодовање јавног мњења. Гледајући у нашој сељачкој демократији главну сметњу нашег културног напретка, они су помишљали на онакав парламент интелигенције и новчаних људи какав се видео у Француској за Луја Филипа.“ (8. исто, стр. 357) Као и сви модернизатори који су модернизацију усмерили само према политичком систему и држави, напредњаци нису могли да избегну судбину модернизаторских тутора. И на њиховом примеру се јасно види та стална усмереност српских елита у правцу државе. Друштво је остало запостављено у програмима трансформације. На његовој аутономији није се радило јер су идеје цивилног друштва и демократије тешко пуштале корење у Србији. Ниједна власт, па чак и она са европским и модернизаторским предзнаком није имала развијене демократске капацитете. Таква позиција увек се правдала наводном политичком незрелошћу народа, коме би давање широких политичких и демократских права, резултирало њиховом злоупотребом и државним растројством. Српска  је елита,  имала снажну политичку оријентацију према тзв. државној идеји, и значају државе као такве. Потребу стварања цивилног друштва, и демократске политичке културе није могла да интериоризује као властиту политичку потребу. Са друге стране, анархичан, патријархалан и држави несклон, српски народ, или боље речено „српско сељачко море“ ни само није имало довољно снаге да из себе породи идеје цивилне аутономије. И да конституише политичке снаге које ће га у простору концентрисане политичке моћи водити том циљу. Сарадња политичке елите и народа никада није била одређујуће својство српског политичког бића. Чак и онда када је као на примеру радикала, дубоко везала свој политички интерес за ову политичку странку, сељачка маса није имала јасну представу, у ком смеру се креће, а још мање је у том кретању успела да себе политички субјективизира. Заснована на демагогији и агитацији, веза радикала и њиховог политичког народа, била је колико једноставна толико и једнострана. Чим се издвојила као елита, обликована под дејством политичке власти и  државне структуре, та веза је ослабила, да би на крају постала само пука политичка инерција.

„У народу, захваљујући агитовању попова и учитеља, радикализам се ширио нагло, ипак зато, он је код интелигенције, чиновништва, буржоазије на рђавом гласу. (…) После Устава од 1888. и оставке краља Милана, положај радикалне странке мења се из основе. Она долази на владу и на брзу руку ствара свој чиновнички кадар од млађих интелектуалаца, који су у њу навалили као странку будућности(…) после својих министара и саветника, радикална странка добија своје лиферанте, своје закупце дувана, своје извознике, своје управнике новчаних завода…“ (9. исто, стр. 358-359) Прешавши пут од народњачке и социјалистичке странке, радикали завршавају као малограђанска странка, која није могла да одоли искушењима политичке власти. Показало се по ко зна који пут да идеолошка начелност у српском политичком животу никада није представљала одвише снажан бедем према изазовима власти. Склони разним политичким вртешкама, па често и вратоломијама, српски политички делатници, нису се упркос својој европској образованости, показали имуни према овој друштвеној бољци. Била је то уосталом и црта националног карактера. Нестални и несистематични, нисмо били погодни за један трајнији и организован начин делања. Површни и без довољно стрпљења, ствари смо настојали решавати, пречицом, без правила, и обавеза. Као и данас уосталом, тако смо и онда знали само за своја „права“, дужности и постојан рад биле одлике других народа.

Укратко речено, све политичке идеје које су владале Србијом деветнаестог века, биле су производ страног духа. Оне су овде биле увезене и помешане са нашим народним особинама, и принуђене да дејствују у затеченим околностима. Неке од њих желеле су да те околности мењају, неке пак да их поштеде промена, и надограде традицијом. И једне и друге биле су половичне у својим резултатима. „Конзервативци су огрезли у идејама старе полицијске државе, схватајући однос власти и народа као однос оца и детета (…) Либерали чије је лево крило предњачило у омладинском покрету пренели су са Запада национализам и слободњаштво. Напредњаци су такође били напојени западњачким слободњаштвом али је оно код њих имало већма буржоаско-олигархијски карактер него код либерала, и на то слободњаштво накалемњена је још идеја јаке државе у ондашњем бисмарковском смислу. Радикали као следбеници Светозара Марковића, почели су са социјализмом па су се преметнули у борце за парламентаризам. (..) Све ове идеологије надмашиле су на неки начин наше још неразвијене политичке и друштвене прилике и приписивале су нашој страначкој борби више идејног значаја него што је она уствари имала.“ (10. исто, стр. 368)

По Јовановићу, узета у најсимплификованијој слици, српска политичка историја  деветнаестог века била је сконцентрисана само на два супротстављена политичка блока. На једној страни династија Обреновића са својом идејом „усредсређивања власти“ и „просвећеног  деспотизма“, и са друге стране политичке странке са идејом „правне заштите грађана“ и покушајем ограничења владарског апсолутизма.  „Њима се чинило да Обреновићи хоће на крају крајева „самодржавље“, и да под изговором појачавања државне власти уништавају не само политичку слободу, него и правну сигурност грађана. Да ли се под таквим источњачким деспотизмом да однеговати западна култура? Да ли је јака државна целина могућна тамо где су заптивени сви извори појединачне енергије?“ (11. исто, стр. 369) Циљ је био „сатерати владаоца у правне границе“, то је један у суштини конституционалистички поглед на српску политичку историју. Она је језгровито протумачена као борба политичких странака за правно ограничење и политичку контролу личног режима Обреновића.

ПОСЛЕДИЦЕ:

„Са друштвеног гледишта тешко је замислити простију и једноставнију земљу него што је Србија XIX века. Пре свега то је земља мала, са не више него два и по милиона становника, и то тек при крају обреновићевске владе. Њено становништво јесте истог етничког састава исте вере, истог језика. Друштвене разлике скоро никакве.“ (12. исто, стр. 369) Доминира сељаштво, а остатак друштва чини „танак слој чиновничке интелигенције“ и трговаца. Задаци који се намећу иако тешки, нису сложени, истиче Јовановић. На унутрашњем плану „ми имамо да у области једног доскорашњег турског пашалука створимо савремену европску државу са њеним чиновништвом и војском, са њеним судом и школом, са њеним банкама и железницама.“ На спољнополитичком плану, „све су странке ишле углавном истим националистичким правцем“ – ослободити Србију, стећи, државну независност међународно признату, и „припојити и остале српске земље, које су још под туђином.“ (13. исто, стр. 370) На око заиста једноставни задаци, али за наше друштвене прилике покаткад и недостижни.

„Земља једноставна, Србија је у исто време земља нова. Никакве традиције нису створене ни утврђене. Кроз цео XIX век рву се и кољу две супарничке династије, и ниједна није кадра да се коначно утврди (…) Страначких традиција такође нема, све су странке нове, и уместо да своје руководне идеје црпу из народне прошлости, оне преписују програме западно-европских странака; (…) Код нас постоје друштвене групе и редови, али ни код једног нема развијене класне свести. ( …) Једина традиција која постоји, чврста и стамена, јер негована вековима, то је национализам. Он је тај који даје надахнућа за велике подвиге и владаоцима и странкама и народној маси.“ (14. исто, стр. 371)

Недостатку изграђене традиције, по Јовановићу придружио се још један недостатак, то је недостатак „политичких нарави“. „Ми смо још млад и сиров народ који тек почиње стицати политичко искуство и који у недостатку вештине решава ствари силом“.  Управо због тога, наша је политичка историја, бурна и крвава. За непун један век имали смо 12 великих завера. (15. шире видети у: Драгослав Илић (1958) 12 Великих завера, Београд, Рад) Од четири Обреновића, двојицу смо убили, а на сваког још по неколико пута покушавали атентате. Терали их силом са престола и опет враћали назад, наравно опет уз примену насиља. „Све то изгледало је хаотично и крваво као каква хроника из италијанске ренесансе.“

То је последица по Јовановићу, тога што ми немамо политичара. „Међу нашим политичарима преовлађују два типа: интелектуалац скоројевић и сеоски газда“. И један и други једнако, незгодни, и једнако неумерени. Интелектуалац скоројевић, у исто време и школован и примитиван. Без довољно дугог посредовања времена, које би кроз неколико генерација облагородило његово политичко и културно биће. Заражени странчарством и незајажљивом амбицијом, политику доживљавају као пречицу за брзи социјални напредак и промоцију. А власт као средство за материјално богаћење, и политички обрачун са опонентима. Сеоски газда, осион и необразован, пун пара али и оне примитивне патријархалне силе, која му не да да мисли и мери, већ да тера и гази. Осветољубив и склон инаћењу, превасходно дела по нагону и страсти, а не по рационалној процени. Највише заступљен у радикалној странци, он ће диктирати партијску политику и формирати опште мишљење сељачког мњења. Када су у сукобу, по мишљењу Јовановића овај други, има више снаге и куражи, јер је социјално боље утемељен, а обично и финансијски спремнији, од новог тек излученог интелектуалца. „Журбу интелектуалца у европеисању установа сељак успорава и кочи. Интелектуалац, и онда када није демократ, има у својој реформаторској захукталости нечег револуционарног, Сељак и онда кад демагог представља због свог отпора новим државним издацима једну конзервативну снагу.“ (16. СЈСД, том 7, стр. 373)

„Обреновићевској Србији припада заслуга да је довршила организовање наше државе, започето под Уставобранитељима.(…) Као у целој нашој историји XIX века, тако и овде, јачина националне енергије задивљује. Неписмена сељачка земља, без капитала и технике, ми смо за неколико десетина година имали да саздамо савремено државно уређење, које је изискивало и просвећеност и капитал и технику. (…) Народна снага била је напрегнута до прскања – и многима се чинило да ћемо се сломити на једном послу који премаша наше моћи. (…) Али и покрај свега тога, ми смо у XX век ушли са створеном државом.“ (17. исто, стр. 374-375) Из ових редова Јовановићевог текста, још једном се недвосмилено да видети, да је он политичку модернизацију видео пре свега као процес изградње националне државе. То није случајна методолошка позиција Јовановића. Она се лучи из његовог другог теоријског усмерења, које је фокусирано на истраживање државе. Једно у суштини етатолошко посматрање политике, у коме је држава не само у главном центру теоријског проучавања, него се и све остале друштвене и политичке појаве и процеси посматрају искључиво у односу на државу и њену правно-политичку егзистенцију. >С обзиром на улогу државе као најмоћније политичке творевине класног друштва, разумљиво је зашто је она третирана у великом делу дотадашње класне историје као средиште политике и зашто је политичка наука имала углавном карактер науке о држави.“ (18. В. Васовић (1973) Демократија и политика, Београд, Радничка штампа, стр. 33)

Ипак, поред формирања назависне националне државе, модернизација је остварила и друге социјално-политичке последице (резултате). Погледајмо зато, какви су учинци били на структури српског друштва, почеком двадесетог века. „Почетком двадестог века српско друштво је још било претежно сељачко. Године 1905. сељаштво је чинило 87,31% укупног броја становника. Међутим, процес урбанизације започет у прошлом веку, стално је напредовао. Године 1910. у Србији је било 24 града који су имали више од 35.000 становника. (…) Урбанизација је произвела какву – такву социјалну стратификацију и елитну класу. Године 1905. 4,64% укупног броја становника чиниле су занатлије, 2,22% трговци и 1,89% државни службеници, који су углавном становали у урбаним центрима. Тако је град извукао највећу корист од модернизације.“ (19. Димитрије Ђорђевић (1985) Српско друштво 1903-1904. Београд, Марксистичка мисао, бр. 4. стр. 126)

Порастао је и број припадника тзв. средњег слоја. Овај слој иако у настајању играо је важну улогу јер су га чинили привредни и политички кругови, интелигенција и занатлије, па је стога његов општи утицај у друштву растао брже неголи његова физичка  популација.

„Суочена са сметњама код куће и напољу, без капитала, а ограничена увозом аустријске индустријске робе, индустријализација је у Србији све до почетка двадестог века текла споро. Од 1873. па до 1906. године основано је само 144 индустријска предузећа.“ (20. исто, стр. 131)  Радничка класа је такође малобројна, али и она постепено повећава свој број да би на крају прве деценије двадесетог века достигла негде око 20.000 припадника.

Највећи учинци модернизације били су поред политичке сфере у области просвете и културе. У Србији је тада излазило 24 дневна листа , 20 књижевних и политичких часописа, као и „82 професионална листа, у годишњем тиражу од педесет милиона примерака.“ (21. исто, стр. 134) У целој земљи било је 1905. године евидентирано 249 лекара, 262 адвоката, 155 инжињера, 64 ветеринара, 148 судија. „Међутим, број ученика је брзо нарастао. Године 1913. било је 1425 основних школа (163 њих за женску децу). Школовање је било обавезно, а школарина се није плаћала. „Било је такође и 21 гимназија. Београдски универзитет је имао 5 факултета, 80 професора и 1600 студената. (22. исто, стр. 133) Узето у целини и по оцени Д. Ђорђевића, Србија се упркос тешким условима, на запањујуће брз начин домогла „заједнице модерних европских нација“. Можда помало и пренаглашена оцена, она је имала за циљ да истакне суштински квалитет промена који је био последица борбе српског друштва и његових политичких субјеката у XIX веку, да Србију изграде и преобразе у модерну политичку заједницу. Највећи модернизацијски учинак постигнут је на плану изградње националне државе. Српско друштво је  у XX век закорачило још увек затечено у социјално-економској трансформацији. Али оно што је била његова главна карактеристика јесте да је започети процес структуралне измене, постао  неповратан, без обзира на сву спорост и потешкоће.

Показало се да је политичка модернизација Србије, као сегмент укупних модернизацијских токова текла брже од осталих сегмената и са противречним карактером. Она се јавља као замајац укупног социјалног развоја, али се често показује да је тај развој остварен на терет неког другог подсистема. Обично је у тим токовима модернизације највише била запостављена компонета цивилног развоја друштва, јер је сва снага и енергија била усмерена у правцу стварања модерне националне државе. Трагедија српског националног бића, на најжешћи начин показаће се у XX веку. Оно што је била највреднија тековина нараштаја деветнаестовековне Србије, биће на готово сраман начин проћердано у том веку и Срби ће се на његовом крају поново наћи пред задатком да изнова стварају модерну националну и демократску државу. Мисао Светозара Марковића да се Срби стално врте у једном коловрату биће на болно истинит начин поново потврђена.