Знамените жене српског средњег века

Знамените жене српског средњег века

Аутор: Доц. др Борис Стојковски

Српски средњи век обилује знаменитим женама. За разлику од доброг дела Западне Европе, у Србији, као и у Византији, па и исламском свету доброг дела средњег века, жене (посебно оне виших слојева) имале су значајно место. У Србији су то махом биле владарке и властелинке, чији је утицај на политику, културу, уметност и образовање био велики. Неке од њих удариле су темеље једној својеврсној еманципацији жена на средњовековни начин. Жене су, у једном строго хијерархијски постављеном друштву имале тако, понављамо, оне из виших слојева, прилично значајну позицију.

Прве две жене за које знамо да су се високо успеле у хијерархији не само Србије, већ читаве Средње Европе потицале су из прве српске династије, која се често назива Вукановићи. Велики жупан Урош I (1112-1145) је поред синова Уроша Примислава, Белоша и Десе имао ћерке Јелену и Марију. Провопоменута је била удата за угарског владара Белу II Слепог, а друга за кнеза Конрада II од Знојма. На минијатури из Илустроване хронике (бечки рукопис) представљена је краљица Јелена и краљ Бела II на државном сабору у Араду 1131. године. Том приликом погубљени су и непријатељи династије, који су довели до тога да краљ Бела буде ослепљен, што се види на минијатури. Могући подстицај на то погубљење дала је сама краљица Јелена. Њен брат Белош био је угарски палатин, бан Хрватске и Славоније, и један од најугледнијих великаша. Предводио је низ похода, укључујући заједнички српско-угарски поход на Византију који је завршен поразом коалиције на Тари 1150. године. Белошова једна ћерка се удала у Русију, и то су први српско-руски династички односи, а сам Белош, као угарски палатин је и ратовао у Русији подржавајући једног од претендената на кијевски трон. Јеленин одлазак у Угарску означавао је српски династички продор ка Средњој Европи и српска држава је добила значајно место у политичким приликама тога доба.

Док је Јеленин портрет каснији, јер је овај рукопис угарске хронике из XIV столећа (био је касније и у поседу деспота Ђурђа Бранковића), сачуван је савремени портрет њене сестре Марије, која се удала за Конрада од Знојма, једног од чешких владара тога доба. Марија је 1134. године удата за реченога кнеза Конрада од Знојма из династије Пшемисловића. Поводом тог венчања осликана је фреска Марије Вукановић у ротонди свете Катарине у Знојму. Ктиторска композиција се налази око лучног улаза у апсиди, на којој су представљени супружници Конрад и Марија, окренути једно ка другом. Читава ротонда је и осликана овим поводом, а портрет Марије представља најстарији портрет неке Српкиње који је аутентичан, савремен и који је преживео до наших дана. Градић Знојмо се и данас налази у Чешкој, неких 8 км од аустријске границе.

Династија Немањића подарила је Србији и српском народу идентитет, културу, државност. У свему томе улогу су узеле и многобројне жене. Од Анастасије, жене Стефана Немање, симбола побожне владарке и светитељке, па све до бројних страних принцеза које су долазиле у Србију као краљице и царице. Браком управо са Евдокијом Анђео Стефан Првовенчани је постао наследник српског трона. Тај брак је умногоме допринео да се подигне манастир Хиландар, а сам Стефан, будући царски зет успео се врло високо на хијерархијској лествици у Византији. За њега је створена и титула севастократора, која је по части и рангу одмах испод царске. Осим Евдокије једна од знаменитих византијских принцеза била је Симонида. Век после Евдокије дошла је у Србију као девојчица и залог мира између Византије и краља Милутина који је до те 1299. године освојио велики део византијских територија у Македонији. Србија је доживљавала свој успон, а Византија је опадала. Међутим, долазак ове младе византијске принцезе и нове српске краљице убрзао је процес византинизације у самој Србији. Византија је, иако политички највећи непријатељ, иако су вођени бројни преговори о савезништву са западом, иако је и западни политички утицај био присутан, дала Србији идентитет и трајну духовну и културну припадност источном цивилизацијском миљеу. Немале улоге у томе имале су византијске принцезе у средњовековној Србији.

Посебно место припада царици Јелени. Бугарска принцеза удала се 1331. године за краља и цара Душана. А од 1346. године постала је госпожда царица. Имала је активну политичку улогу, а и после мужевљеве смрти управљала је једном облашћу као потпуно самостална владарка. Интереси њене територије и држави интереси које је заступао њен син цар Урош нису се чак увек ни поклапали. Била је прва српска царица и угледна феудална господарка. Њена политичка активност била је од изузетног значаја за турбулентни период после смрти њеног мужа цара Стефана Душана.

Посебно вреди размотрити улогу, значај и положај латинских, односно римокатоличких принцеза у Србији. Нема доказа да су икада покрштене, као и то да имена нису мењале. Дакле, сасвим супротно од византијске праксе где су инославне младе прелазиле у православље и добијале нова имена. У Србији то није био случај. Разлоге за то можемо тражити у томе можда што је долазило до склапања брака, али не и венчања, као и у чињеници да је владар изузет из одредаба приватног права. Осим тога, те латинске принцезе су доносиле и значајне политичке уступке Србији. Брак Стефана Првовенчаног са Аном Дандоло донео је њему и српској држави краљевски венац и независну државу.

Неке од ових латинских принцеза су и светитељке у Српској православној цркви, попут краљице Јелен (Анжујске). Српски извори их не портретишу негативно, а оне имају и свој одблесак у уметности. Композиција смрти Ане Дандоло у Сопоћанима представља упечатљиву слику породичног сабрања над одром ове владарке, млетачког порекла, која је живописана у свом сагласју са православном иконографијом. Описане као православне, ове владарке, чак и ако знамо да су сачувале своју веру, представљају се као праве православне побожне жене. Угарска принцеза Кателина, чије је име и лингвистички најјаснији доказ да принцезе у Србији нису мењале имена, портретисана је у храму Светог Ахилија у Ариљу. Овај портрет је један од свега три савремена портрета средњовековних угарских принцеза и на њему пише Кателина кралица. Њен долазак у Србију означио је снажан угарски утицај и везивање краља Драгутина за Угарску. Као зет и вазал угарскога краља добио је на управу Београд, Мачву и још неке области. Кателина је у житију краља Уроша, потом краља Стефана Драгутина (монаха Теоктиста), као и краљице Јелене, сва настала из пера архиепископа Данила II, приказана као дубоко побожна и одана свом мужу. Штавише, архиепископ Данило II признаје и феудално право угарског краља над Драгутиновим земљама и добро познаје институцију младог краља, и титулу коју је Драгутин и добио по узору на угарски двор.

Истиче се западно порекло и Јеленино и Кателинино. За Јелену се каже да је била фрушког рода да је потицала од славних родитеља, док се угарска владарска кућа у делу српског архиепископа и писца назива царски род. Јеленино житије је најканоничније од свих, а она је приказана као побожна владарка, потпуно православна. Штавише, њено житије је врхунац култног прослављања једне жене у средњовековној Србији. Краљица Јелена доиста представља једну свестрану жену. Образовање жена уз средњовековној Србији можемо рећи да почиње са њом. О едуковању младих православних српских девојака сведочи у њеном житију сам архиепископ Данило II, док је образовање девојака римокатоличке вере вршено у њеним задужбинама на приморју. Политички утицај краљице Јелене ишао је и ка Србији и ка папству. Донирала је једну икону која је и данас у Ватикану, преписке вршила са папом око оснивања нове бискупије, подржавала фрањевце и бенедиктинце, утицала на промену става Србије пре битке у Пелагонији 1259. године, подржавала Драгутинов, а изгледа не и Милутинов брак са Симонидом. Много је уистину значајних тренутака из њеног животописа. Ова жена, духом и православна и римокатолкиња, чијим је венама текла угарска, латинска-франачка и византијско-грчка крв представља прави пример утицајне и угледне владарке, а након овоземаљскога престављања прослављена је као светитељка Господња.

Њено житије нуди и најлепшу слику грацилног принципа српске хаиографије. Ходочашће на Јеленин гроб је заправо илустрација која представља женски принцип као симбол јединства. Након њене смрти Кателина и Симонида предузимају заједничко ходочашће у Градац где су почивале краљичине свете мошти. У овој предивној литерарној слици исказује се заправо коначан мир између завађених  краљева Милутина и Драгутина. Иако се строго поштује хијерархија и породична и државничка, двема женама (странкињама) је дато да оду на гроб  краљице-мајке (странкиње такође) и да буду симболи братске и сестринске љубави, али и мира и политичког јединства Србије.

И друге две владарске породице српског средњег века Лазаревићи и Бранковићи дали су низ великих жена. Поменућемо само кнегињу Милицу. Након смрти свога мужа на Косову 1389. године, све до пунолетства кнеза Стефана Лазаревића Милица је управљала државом као регенткиња. Била је и дипломата, преговарала мир између Турске и Србије, мирила и своје завађене синове, али је била и монахиња и ктиторка. У њеној задужбини манастиру Љубостињи пола века пре Кристине де Пизан стварала је Јефимија. Жена високог рода, деспотица, жена Јована Угљеше господара Серске области и доброг дела Македоније. Након мужевљеве погибије на Марици 1371. године повукла се у манастир, и постала једна од најзначајнијих културних посленица средњега века. Њена Похвала кнезу Лазару је вишеструки литерарни и уметнички домет, а оставила је и друге списе. Била је ванредно образована, високог рода и достојанства, баш као и њена патронка кнегиња Милица.

Султанија Оливера је свакако најславнија и најнепознатија принцеза куће кнеза Лазара. Ашикпашазаде ју је оптуживао да је свога мужа нагнала на алкохол и блуд, док је Лаоник Халкокондил писао како је гола плесала пред кавезом у ком је Тамерлан након битке код Ангоре 1402. године заробио њеног мужа султана Бајазита. У једном се моменту вратила у Србију и изгледа тесно сарађивала са братом деспотом Стефаном Лазаревићем.

Јелена Лазаревић Балшић Хранић била је и дипломата првог мужа Ђурађа II Страцимировића Балшића, а помагала је сину Балши III у вођењу политике. Јелена је била ктиторка Богородице Горичке (подигнута око 1440. године). Дипломата је била и за свог другог мужа босанског властелина  Сандаља Хранића, пратилац у Будиму 1412. године, где је њен муж учествовао на великом сусрету и витешким играма које је тамо приредио краљ и цар Жигмунд Луксембуршки. Сарадња са сестром Оливером је била свестрана, а Јелена је оставила дубок траг у књижевности. Њена преписка са њеним духовником Никоном Јерусалимцем је приређена и компилована у Горички зборника. Јеленино Отписаније богољубно представља ремек-дело српске епистоларне књижевности. Никон Јерусалимац и његови одговори Јелени Балишић Хранић представљају доказ најзападнијег продирања паламизма и исихастичке духовности.

И друге Лазареве кћери Теодора Горјанска и Драгана Бугарска биле су изузетно значајне, а Мара Лазаревић Бранковић је постала родоначелница друге значајне династије позног средњег века: Бранковића.

Најпознатија од свих жена куће Бранковића је била Ирина Кантакузина, која је дошла као супруга деспота Ђурђа и названа је проклета Јерина. Зацело се увек изнова може поставити питање зашто је проклета? Вероватно јер је народ кулучио и подносио доста терета кад је грађено Смедерево. Међутим, њени рођаци попут Томе Палеолога остали су у добром светлу упамћени. Сам Тома је ратовао у Босни и чак у једном моменту ослободио Сребреницу.

Султанија Мара постала је утицајна жена османског двора у време Мурата II, а уживала је и одређено поверење и респект од стране Мехмеда II Освајача који ју је отпустио. Сукоб је имала са својим проугарским братом деспотом Лазаром (1457-1459), а водила је борбу за синове. Њено својеврсно седиште је било у Јежеву (Дафни), где су се окупљали српски и грчки племићи у егзилу. Помоћ Рилском и светогорским манастирима је непрестано слала и била свестрана ктиторка. Њено мешање у политику илуструје и битка код Васлуја (1475), коју је сама Мара окарактерисала као велики османски пораз. Доиста, у њено време се и на османском двору знао чути српски језик.

Њена сестра Катарина Кантакузина, грофица Цељска била је и феудална властелинка и велика културна посленица. Вараждински апостол, најстарија српска књига са тла данашње Хрватске (1475) и митра београдских митрополита настали су по њеној наруџбини. Била је права лепотица и дама тадашњег високог друштва па је назива alioquin facie et moribus honestam папа Пије II, а када је са мужем свечано дочекана у Загребу назвали су је domina nostra graciosa грађани Загреба.

Крај средњег века обележиле су још неке угледне жене. Катарина Кантакузина је била прва која је деловала на југу Угарске и у немачким земљама, оставивши неизбрисив траг на Србе, Хрвате и друге савременике, а за српску културу је пружила много. Јелена Јакшић, деспотица, ктиторка и феудална властелинка није много далеко од ње. Деспоти Јован Бранковић и Иваниш Бериславић били су њени мужеви, а принцезе из куће Бранковића у постале снајке Централне и Источне Европе које су потомке имале у Русији, Пољској, Литви. На тај начин, као што су принцезе куће Вукановића имале велики утицај у Централној и Источној Европи XII века, тако и српске властелинке у Угарској у позном средњем веку наново шире тај српски утицај преко угледних потомкиња и њихових династичких бракова. Деспотица Јелена Јакшић издала је и једну повељу манастиру Хиландару и тиме стала уз ред самих Немањића и других српских великана који су помагали ову свету српску царску лавру.

Након смрти свога првог мужа српског деспота Јована Бранковића, брата деспота Ђорђа (владике Максима), Јелена се удала за хрватског великаша Иваниша Бериславића који је постао српски деспот. Брак са римокатоликом, Јелену је наводно довео плача, али после неког времена и до политичке реалности да је њен муж био господар свих њених поседа. Након смрти мужа, Јелена је остала угледна властелинка и са сином боравила највише у Бачу где је имала кастелане, међу којима је био и Јован Долић, потоњи учесник и сарадник у покрету Цара Јована Ненада. Чете деспотице Јелене 1514. године су учествовале у гушењу устанка Ђерђа Доже. Опстанак ње и њеног сина на јужним границама потрајао је све до турског освајања Бача 1529. године, када је уследио бег на север Угарске. Њен син је оптужен за издају јер је напустио посед и границу Угарске, али ту је негде Јелену сачекала и смрт јер након 1529. године престају информације о њој.

Деспотица Ангелина, још једна света српска странкиња, канонизована као света мајка. Албанског порекла, постала је жена деспота Стефана Слепог Бранковића и са њим делила туробну судбу. Угарска племкиња, ктиторка, дипломата, која је живела у Италији, сарађивала тесно са царем Фридрихом III  Xaбзбургом, а потом са синовима Јованом и Ђорђем на позив Матије Корвина прешла у Угарску, у Срем. Влашка и Русија су се налазиле у орбити Ангелине Бранковић, у првој је њен син Ђорђе (владика Максим) организовао цркву, уз јеромонаха Макарија зачео румунску књигу, а Бранковићи су преко Деспине Милице, постали фундамент целокупне влашке, а потом и румунске културе. Управо преко мајке Ангелине одржавани су односи и са Русијом, а Ангелина је била заштитница светогорског руског манастира Светог Пантелејмона.

Најстарија српска црква на тлу Угарске била је посвећена Светом Луки и саграђена у седишту Бранковића, месту Купиник. А за ову династију, Ангелину и синове јој Јована и посебно Ђорђа (Максима) везује се подизање 1508-1509. године манастира Крушедол и зачетак Свете Горе фрушкогорске чији манастири и данас представљају бисере српске духовности, традиције и културе. Култ Свете мајке од XVI  века до данас је опстао, а уз друге значајне и знамените жене српског средњег века, Српкиње и странкиње, показатељ је и значаја који су жене имале на историју, политику, друштвене процесе, културу и образовање у средњовековној Србији, али и Угарској, Византији, Италији, Аустрији, па и далеко ван њених граница у Влашкој, Русији, Чешкој.