Ка новој геополитици

25/12/2018

Ка новој геополитици

 

Аутор: Милорад Вукашиновић

 

Почевши од чувеног Мекиндеровог огледа О географској осовини историје (1904) све „модерне геополитичке теорије“ засноване су на анализи „елемента просторности“ и његовој улози у међународним односима. Британски научник је у геополитички дискурс увео појмове Светског острва, Срца света (Хартленд) и Источне Европе којима је у теоријском смислу артикулисао ондашње англосаксонско виђење поделе интересних сфера на европском (евроазијском) простору. Као представник „атлантистичке закулисе“ истицао је да је њен главни циљ спречавање потенцијала руско – немачке централности које је могуће остварити подршком  једном ширем савезу „лимотромфних држава“ од Балтика до Јадрана, што подручју Југославије – Србије даје прворазредан стратешки значај. Наш угледни геополитичар М. Степић с правом поставља питање о томе да ли је југословенска држава настала 1918. године била плод истинске српске воље или је реч о чину „геополитичке изнуде“ атлантских сила – победница? Према Степићу, геополитичка логика указује да се радило пре свега о наметнутом стратешком пројекту чија је улога била заснована на истовременом спречавању немачког „Продора на Исток“ и руског (совјетског) приступа ка топлим морима.

Разарање југословенске државе могуће је донекле објаснити и променом светске геополитичке парадигме која се наслућивала још шездесетих година 20. века. Под утицајем феноменалног развоја науке и технологије „елемент просторности“ у процесима глобализације добија квалитативно ново одређење. Мноштво друштвених и историјских околности утицало је на промену геополитичке парадигме. Једна од њих је „свест“ хладноратовски сучељених сила (САД и Совјетског Савеза) о катастрофалним последицама могућег „нуклеарног рата“, што је узроковало прве форме међусобног „дијалога“ који се дешавао далеко од очију јавности.  Други разлог је била велика економска криза која је проистекла из бесомучне трке у наоружавању што је изазвало огромне трошкове на унутрашњем плану и озбиљан пад животног стандарда становништва. Почетком седамдесетих година прошлог века догодиле су се тектонске промене. Председник САД-а Никсон потписао је акт којим је омогућио штампање доларских новчаница без златне подлоге, док су у врху совјетске партије поново почеле да се разматрају опције о економској, а заправо стратешкој одрживости Источног блока. Крајем седамдесетих година НР Кина се укључује у глобалне економске и политичке токове користећи огромне људске потенцијале као свој највећи адут. Тако „елемент просторности“ бива све више посматран из „глобалне перспективе“ што доприноси осећају „сужавања светског простора“. На тим премисама настаје идеологија „мондијализма“ која је имала различит одјек на Западу и на Истоку. Док је мондијализација свести код западних политичких елита произвела осећај не само технолошке него и моралне надмоћи, на политичком Истоку (Русија) „породила“ је губитак националног самопоуздања и осећање културне инфериорности. Почетком овог века ствари су се из основа промениле, а теоретичар Хантингтон је после 11. 9. 2001. године у Америци констатовао да „присуствујемо разарању још једне идеолошке утопије“ (идеологије глобализма – прим. аутора) која се коначно урушила објавом светске економске кризе 2008. године.

Светска криза (2008 – 2018) подстакла је утисак о крају западноцентричне (американоцентричне) слике света. На овакав закључак упућују бројни показатељи, од кризе неолиберализма, преко демографске кризе, до краха једног псеудокултурног модела који је изгубио некадашњу привлачност за остатак света (концепт Америке као идеје). У средишту „новог вишеполарног света“ поново је „евроазијскоафрички континент“ с новим – старим актерима, и њиховим перцепцијама светске картографије. У том смислу није на одмет подсетити на једну занимљиву историјску закономерност у политици великих сила. Реч је о њиховој склоности да саме себе кандидују за „предводника света или носиоца цивилизације“. У том погледу изузетак није ни нова глобална сила Народна Република Кина чија концепција „Новог пута свиле“ из основа мења уобичајене представе о односу просторног и политичког као предмету истраживања геополитике.

По свему судећи, Кина ће бити прва светска сила која је у стању да изгради једну до сада невиђену интегралну таласократску (поморску) и телурократску (копнену) моћ. Реч је о амбицији која очигледно произилази из стратешког концепта „Један појас – један пут“ који се састоји из „економског пута свиле“ и „поморског пута свиле за 21. век“. Телурократски (копнени) пут свиле на евроазијском континенту трасиран је по „паралели од Далеког истока до Западне Европе“, уз напомену да су неколико његових меридијански оријентисаних вектора усмерени ка „поморском путу свиле за 21. век“ (индокинески, пакистански, средњоазијски, балкански). Таласократски (поморски) пут свиле такође је хетероген. Он се простире дуж далекоисточне обале Пацифика и има правац по „меридијану“, затим кроз Индијски океан апроксимативна траса је по „паралели“, да би се од Баб – ел – Мандеба, кроз Црвено море, Суецки канал и Средоземље, поново оријентисао по „меридијану“. Према томе, реч је о концепцији која има особен просторни израз и оригиналну геополитичку димензију која озбиљно угрожава досадашњи монопол евроатлантиста у светским пословима.

Користећи атмосферу која је у међународним односима настала на темељима економске и финансијске кризе после 2008. године, кинеска дипломатија отпочела је нову фазу деловања. Пре тога, свакако најважнији догађај било је потписивање кинеско-руског уговора о пријатељству (јул 2001. године) који представља темељни документ којим се регулишу међусобни односи две гигантске државе у 21. веку. Њихов заједнички интерес је стабилизација прилика у Евроазији, регулисање међуграничних евентуалних спорова, као и вишедимензионална сарадња у многим привредним секторима – посебно у области гасне инфраструктуре. Руско – кинески савез употпуњује став о томе да је сложена војнобезбедносна питања потребно решавати у оквиру војне организације ШОС–а, а заједничке привредне интересе усклађивати првенствено кроз деловање геоекономског савеза БРИКС-а, што не искључује сарадњу са оним актерима који прихватају „нову економску реалност“ и моћ која се несумњиво померила на Исток. На тај начин створене су претпоставке за реализацију глобалног геополитичког концепта „Један појас – један пут“ који има и свој балкански европски крак. На тој основи настало је и окупљање европских држава у оквиру Самита 16 плус 1 у Београду. Кинеска успешна инвестиција у луку Пиреј (2009. године), улагања у саобраћајну инфраструктуру на тзв. Западном Балкану, планирана изградња брзе пруге Београд – Будимпешта, као и дубока криза концепта ЕУ, свакако из основа мењају уобичајене геополитичке представе о европском простору „од Балтика до Јадрана“ као ексклузивној зони англоамеричких интереса на Старом континенту.

На Светском економском форуму у Давосу почетком 2017. године, председник Си дао је своју дијагнозу последица светске економске кризе која је била пре свега „резултат прекомерне тежње за профитом, а не последица глобализације“. Он је истакао да највећи проблеми у свету нису последица економске глобализације, додајући да „сваки покушај заустављања кретања капитала, производа и људи неће успети“, пошто је у супротности с историјским трендом.

Разуме се да кинески председник није говорио само у име своје државе, него и других растућих економија (Индија) које указују да је ниво економске неједнакости забрињавајући, као и да је највећи проблем глобалне економије у недостатку мера за подстицање раста. Поједностављено речено, земље БРИКС-а сматрају да проблем није у глобализацији као таквој колико у расподели светске добити, што подразумева неминовну трансформацију постојећих или стварање нових глобалних институција. То је за сада свакако најзначајнија поука светске кризе и програмски темељ нове геополитике.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања