Tрибина „ИВАН СТЕВО КРАЈАЧИЋ – СТВАРНИ ГОСПОДАР КОМУНИСТИЧКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ?“, биће одржана у понедељак, 24. децембра у 19 часовa у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.

Естеван/Естебан Верде, Стево Вердић, Стева Шпанац, Стеван, Брко, Јован Кокановић, Стјепан Томашковић или једноставно Стево… све су то конспиративна имена и псеудоними човека, чија је делатност у свим аспектима њеног постојања, обележила историјат Друге Југославије, а опстају тврдње да је на просторима бивше заједничке државе Јужних Словена утицај те делатности опстао све до данас. Иван Крајачић, познатији под својим конспиративним именом – Стево (Пољане, у близини Драгалића, 29. VIII 1906 — Загреб, 10. IX 1986) био је политичар, државник, обавештајац, комуниста… и можда, својеврсна „сенка“ вође комунистичке Југославије, Јосипа Броза Тита. Радио је у руднику Љешљани од 1922. године, где је изучио занат за алатнога механичара 1925. године, те положио испит за ложача „стабилних стројева 1926“. Од 1928. године био је запослен у радионици Југословенских државних железница (ЈДЖ) у Загребу, где је примљен у СКОЈ 1931. године и у КПЈ 1933. године; постао је члан Месног комитета КПЈ 1934. године и Покрајинског комитета за Хрватску 1935. године. На страни републиканаца, учествовао је у Шпанском грађанском рату, где је стекао неопходно ратно искуство, али и чин капетана. Од 1938. године, активно је сарађивао са безбедносно-обавештајним системом и „апаратом“ Совјетског Савеза, а постоје тврдње да је сарадник поменутих „тела“ остао до краја свог живота. После завршетка Другог светског рата обављао је многе важне дужности у комунистичкој партији и новој југословенској држави. Готово сви савременици и исписници Стеве Крајачића у руководилачким структурама „Титове Југославије“, сведочили су на идентичан начин о његовим специфичним, личним и професионалним релацијама са Јосипом Брозом, где, можда и условно речено, можемо да установимо закључак да су дати односи превазилазили оквире „уобичајене комуникације“ коју је југословенски комунистички председник неговао са својом „ближом политичком околином“. Такође, наведени карактер поменутих односа, изазвао је појаву својеврсних „савремених“ и „историјских“ „закључака“ да је „друг Стево“ био истински „spiritus movens“ у генези и реализацији свих најважнијих политичких процеса и „стања“ који су обележили „живот“ социјалистичке Југославије, па на крају и њен суморни и сурови распад. На који начин можемо да детерминишемо историјске чињенице, те да исте одвојимо од различитих митова и легенди о животу и улози Стеве Крајачића у повесници Друге Југославије, покушаћемо да откријемо у предстојећим разговорима на Трибини младих Културног центра Новог Сада.