ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ ИЗ 1918. ГОДИНЕ – БУДУЋНОСТ ВОЈВОДИНЕ
Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар
Један од најважнијих догађаја у историји српског народа, али и на овим просторима догодио се у новембру 1918. године. Нема сумње, Присаједињење из 1918. године припада кругу историјских догађаја који ће заувек остати „уписани златним словима“ у колективној свести и памћењу српског етноса и осталих заједница које су учествовале у реализацији тог догађаја. Импозантни напори државних органа Републике Србије, установа српске науке, уметности, просвете и уопште културе у нашој земљи, да путем пригодних манифестација у обележавању овог јубилеја, јавности приближе сазнања о историјским догађајима, стањима и процесима, којима су „ови простори сведочили“ пре једног века, истовремено су показали и јасну свест, али и намеру да као друштво у целини на достојанствен начин обележимо велики јубилеј – један век од ПРИСАЈЕДИЊЕЊА СРЕМА, БАЧКЕ, БАНАТА И БАРАЊЕ Краљевини Србији, на који је наша држава, путем пригодних програма указала крајем новембра 2018. године. У историјату ових пространстава, као и у историји српског народа, јубилеј вишегодишњице, па и стогодишњице одређеног историјског догађаја, углавном поседује веома специфичне карактеристике, које се обично огледају у чињеници да након више деценија, као и после једног столећа, резултати историјских догађаја, стања и процеса из прошлости, не опстану до дана када би требало да буде обележен тај њихов јубилеј. Присаједињење данашњих простора Војводине матици Србији од пре једног века представља грандиозан успех вишестолетне државотворне мисли пречанских Срба и других националних заједница у северној српској покрајини, који се одржао и након стотину година, али који данас представља и једну трајну и неопозиву категорију савремене политичке збиље. У којим параметрима историјско-научних и политичко-културолошких категорија је потребно да посматрамо чин Присаједињења и који је значај Збора у Руми од 24. новембра 1918. године и Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи од 25. новембра 1918. године, покушаћемо да откријемо у нашем наредном излагању.
Положај српског народа у Банату, Бачкој, Барањи и Срему, као и осталим деловима Аустроугарске, све до септембра 1918. био је неповољан, а њихова будућност крајње неизвесна. Околнoсти су се, међутим, промениле када је пробијен Солунски фронт, а српска војска кренула у јуриш за ослобођење земље. Већ 1. новембра она је ушла у Београд и избила на Саву и Дунав. Било је јасно да је крај рата близу и да ће Аустроугарска доживети пораз који ће запечатити њену судбину. Већ 3. новембра Аустроугарска је потписала капитулацију, а широм царевине наступили су протести и комешања који ће убрзо довести до њеног распада. Сви ти процеси нису мимоишли ни наш народ на простору данашње Војводине. Срби пречани осетили су да је наступио тренутак да њихова вековна тежња за уједињењем ових крајева са Србијом најзад буде и реализована. У свим деловима Баната, Бачке, Срема и Барање, али и других крајева у којима је живео наш народ оснивани су народни одбори који су преузимали власт и почели истицати своје политичке циљеве. Први такав одбор основан је 31. октобра у Великом Бечкереку (Зрењанину) и на његовом челу се налазио Славко Жупунски. Најважнији, новосадски одбор основан је 3. новембра. Њега је предводио Јаков Јаша Томић, свакако наш најзначајнији пречански политичар тога времена, главни уредник листа „Застава” и вођа Радикалне странке. Овај Вршчанин, који је већину живота провео у Новом Саду, а готово цео Први светски рат у заробљеништву, имаће и најважнију улогу у догађајима који ће довести до уједињења Баната, Бачке и Барање са Србијом. Додатну сигурност у борби за своје циљеве пружала им је српска војска која је одмах по капитулацији Аустроугарске прешла Дунав и Саву и прешла на територију данашње Војводине. Још пре капитулације Никола Пашић је војводи Живојину Мишићу упутио депешу у којој се каже: „Примирје са Аустроугарском биће ускоро потписано. Хитајте најбрже ићи у Босну, Банат, Срем и остале крајеве у којима живи наш народ…” То је и остварено. Српска војска је у Нови Сад ушла већ 9. новембра, где јој је приређен свечани дочек, а до половине новембра избила је на линију Бестереце–Мориш–Суботица–Печуј–Драва, која је означена као демаркациона зона до окончања преговора и формирања нових међудржавних граница. Ваља, међутим, рећи да је Нови Сад ослобођен још у ноћи 27. октобра, и то заслугом потпоручника Бошка Павловића, који је, по повратку возом из заробљеништва, с групом војника заузео кључна места у граду и тиме, практично омогућио формирање нове власти. Међутим, тада се још није знало на који начин ће идеја о уједињењу са Србијом бити реализована. У вези с тим појавила су се два предлога.
Први је био да се уједињење спроведе преко Народног већа Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу, односно да ови крајеви прво уђу у састав Државе Срба, Хрвата и Словенаца (проглашене 27. октобра 1918. године), па да се онда уједине с Краљевином Србијом. Други предлог, иза кога је стајала већина народа и највећи број војвођанских политичара био је да се Банат, Барања и Бачка прво уједине са Краљевином Србијом, па да онда тако уједињени крену у даље интеграције. Коначна одлука да се прихвати овај други предлог донета је 17. новембра на прилично бурном скупу народних већа одржаном у Матици српској, у Новом Саду. Том приликом Јаша Томић изговорио је чувене речи: „Да ми прво обучемо српску кошуљу, па тек онда југословенски капут.” Тада је одлучено и да 25. новембра буде одржана Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, на којој ће ова одлука бити и озваничена. Избори за ову скупштину одржани су тако што је на сваких хиљаду становника биран по један посланик народног одбора. Избори су вршени јавном акламацијом, а право гласа имали су мушкарци и жене старији од 20 година, што је било напредно за то време. Зато је међу посланицима било и седам жена. Иначе, посланици за ову скупштину су углавном бирани из редова српског и осталих словенских народа, што је објашњавано чињеницом да остали народи већ имају своје одборе који заступају њихове интересе. На тај начин, из свих делова Баната, Бачке и Барање, изабрано је 757 делегата који су присуствовали Новосадској скупштини. Од тога броја, 578 су били Срби, 84 Буњевци, 62 Словаци, 21 Русин, шесторица Немци, петорица Хрвати и Шокци и један Мађар. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи одржана је у понедељак, 25. новембра 1918. Скупштина је одржана у сали Гранд хотела „Мајер” – данашњој згради Војвођанске банке на Тргу слободе, у центру Новог Сада. Скупштину је отворио унијатски прота Јован Храниловић, као најстарији посланик, а председавао јој је Игњат Павлас. На почетку скупштине Јаша Томић одржао је говор који је почео речима: „Косовски мученици, срећно вам ослобођење. Ми нисмо сами. Зар може бити, а да ви то не видите да се у овој дворани налази и српска петстогодишња историја, до сада тужна, а сада озарена и насмејана. Може ли бити да ви у зраку ове дворане не видите наше велике мртве – дух њихов. Може ли бити да не видите како на прозоре ударају пахуљице белог снега, а у тим пахуљицама је дух оних који се још нису ни родили и који ће тек доћи, дух будућности наше. Јесмо ли добро урадили? Ако питамо срце, казаће нам – учинили сте по мени, ако питамо памет – и она ће нам то исто казати.”
На сличан начин, о потреби уједињења са Србијом и стварању јединствене јужнословенске државе говорио је и католички свештеник Блашко Рајић, Буњевац из Суботице. Потом је гласовима свих посланика потврђена одлука о уједињењу са Краљевином Србијом, као и одлука да она убудуће заступа интересе становника Баната, Барање и Срема. Важно је рећи да је на Новосадској скупштини истакнута и обавеза да се свим несловенским народима, који су на простору данашње Војводине тада чинили око половине становника, гарантују сва права: „Несрпским и несловенским народима који остају у нашим границама обезбеђује се свако право које желе да, као мањина сачувају и развијају своје народно биће.” Заштита истих права затражена је и за Србе и остале Словене који ће се наћи изван граница новоуспостављене државе. На скупштини су изабрани и нови органи власти – Народна управа за Банат, Бачку и Барању (покрајинска влада), чији је председник био Јован Лалошевић, као и Велики народни савет. Са одлукама Новосадске скупштине упозната је српска влада, која је од тада заступала њене интересе, али и Народно веће у Загребу, а посредно и друге државе. Своју последњу седницу Народна управа за Банат, Бачку и Барању одржала је 11. марта 1919. године, када су изабрани посланици из ових крајева за привремену скупштину Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Узевши у обзир наведно можемо констатовати и додати да сагледавање позиције Војводине од стране разних политичких, институционалних и ванинституционалних опција и идеолошка усмереност, из које умногоме произилази сагледавање позиције Покрајине, има основу у два кључна политичка, идеолошка, па и цивилизацијка става. Код једног, упражњаваног у проаутономашкој опцији, провејава мишљење да је Војводина пре свега космополитски, мултикултурални, мултиетнички и мултиконфесионални пројекат и да је таква била од својих почетака. Односно да је космополитизам био њена кључна идеолошка компонента, нарочито од XX века, те да су Срби и поред највећег доприноса њеном успостављању и историјском развитку, били само једна од етничких заједница кроз историју грађеног заједничког војвођанског регионалног и над-националног идентитета.
Са друге стране, суверенистичка опција је склонија једном „српском идентитетском“ ставу где се Срби доживљавају као носиоци субјективитета овог простора, а Војводина као покушај остварења аутономне српске области, ослоњене на историју и традицију целовитог српског националног корпуса, тада у оквиру мултинационалне Аустроугарске монархије. Дакле, Срби се доживљавају као најконститутивнији фактор „војвођанског субјективитета“ који природно тежи (и кроз историју и данас) повезивању са осталим деловима српког националног корпуса са циљем егзистенције у једној држави. У изградњу субјективитета су позвани и остали народи на тлу Војводине, уз нуђење потпуне равноправности, али са задржавањем нагласка о најконститутивнијем српском народу што треба да усмери област у правцу недељивости и заједничког управљања у правцу изграђивања свеукупне српске државности. Краће речено, из овог става произилази опредељеност Војводине ка Србији и постепеној мањој или већој утопљености у српску државотворну идеју где би покрајини остала њена аутономија, али без суверенистичких и „државотворних“ елемената. Заговорник другог схватања аутономије, условно речено космополитског, био је пре свега Беч и кругови са терена одани Бечу, а касније у XX веку и, ипак, малобројни слојеви грађанске класе. Овај вид аутономије је подразумевао мултинационалност регије, чиновнике делегиране из самог центра Монархије и њој у свему одане (као и противнике „србијанског“ централизма у XX веку), те од стране Беча потпуну контролу свих политичких и друштвених токова на аутономној територији. Данас заговорници космополитиског (или све више прокламованог војвођанског идентитета) имају неретко нешто налик ставу да се центар управљања аутономном покрајином треба пренети из Београда (или макар ослабити везе са главним градом Србије) и изместити у институције ЕУ, са јаким упливом и суседних држава на догађаје и кретања северне српске покрајине, што овакве пројекције за покрајину приближавају оним решењима које је за исту имао Беч током егзистирања овог простора у оквиру Аустријске, а касније и Аустроугарске монархије. Центар нове државе српског и других јужнословенских народа (осим Бугара) после 1918. године био је Београд те је све гравитирало њему па и политичке странке. Међутим, позиција центра Београда је инспирисала многе народе и политичке покрете да гледају у њему, као и у српском народу свеукупно, најодговорнији фактор стабилности и просперитета државе. Отуд су у југословенској држави често прављене широке коалиције против тренутне владајуће коалиције која је неретко карактерисана као великосрпска и хегемонистичка. У таквој атмосфери, упереној најчешће против најбројнијег народа изједначавајући потезе власти са читавим народом, уз сталан рад на дезинтеграцији и слабљењу државе који је најчешће био инспирисан из Загреба, стварале су се основе за промаљање аутонимистичких идеја на простору Војводине. Покрет у том правцу није био јак током периода између два рата. Но, већином се држао космополитске идеолошке парадигме услед тога што су центри који су га инспирисали били ван српског националног корпуса. Најчешће, као што смо горе већ напоменули, у Загребу што потврђује рецимо и судбина Буњевачко-шокачке странке, која се залагала за аутономију Војводине. Она се временом поделила на секуларно-национално крило које је од 1927. године приступило Хрватској сељачкој странци и клерикално крило Блашка Рајића који је основао аутономистичку Војвођанску пучку странку, која је програмски била готово идентична Словенској људској странци и Хрватској пучкој странци. Повезаност са већим центрима малобројних аутономистичких покрета је логична услед немогућности да такви покрети због своје малобројности и слабог упоришта у народу егзистирају на простору Војводине. Но, многе етничке заједнице се нису упустиле у форсирање правца аутономије.
После 1931. године долази до обнове политичког живота након престанка Шестојануарске диктатуре, те окупљања око Војвођанског покрета, пре свега од стране самосталних демократа, али у њему су били и Хрватска сељачка странка која је деловала на овим просторима предвођена Јосипом Ђидом Вуковићем. Покрет је прављен у контексту уједињења читаве опозиције против владајуће Стојадиновићеве Југословенске радикалне заједнице која је владала у коалицији са Словенцима Корешеца и Муслиманима Мехмеда Спахе, а њој се приклонио и део демократа, па чак и неки незадовољни радикали. Овај покрет је био хетероген па се може рећи да су о евентуалној аутентичности простора Војводине његови припадници имали различита мишљења. Малобројни радикали и демократе су имали практично једини циљ обарања владајуће коалиције. Националне мањинске заједнице су се, како су веровале, позиционирале око носилаца будуће власти, док су јачу жељу за аутономијом, али ипак недовољно искристалисану, имали Самостални демократи. Са друге стране ХСС је природно гравитирала Хрватској где је, некад отворено а некада прикривено, видела и просторе Војводине те је зато њено аутономаштво космополитског карактера више било тактичког типа. Дакле, аутономија „српске идентитетске идеолошке парадигме“ није ухватила корене између два рата из једноставног разлога што су војвођански Срби сматрали Југославију за своју државу те нису имали потребу за истицањем аутономних захтева. Једина српска странка која је имала нешто налик на аутономашке аспирације је ипак била без значајнијег упоришта у народу, Самостална демократска странка, али су њени савези са војвођанским крилом ХСС, као и гравитирање аутономаша из Буњевачко-шокачке странке према истом ХСС, давали малобројном аутономистичком крилу значајан вид коресподенције са просепаратистичким тежњама Загреба. Малобројна аутономашка опција између два рата је сталним отпором централистичком Београду (како је он доживљаван са те стране тадашњег безмало читавог опозиционог политичког спектра), временом све више увијана у аутономашко-космополитску идеолошку парадигму чиме је ударила основу да се један суд (који се зове аутономаштво и тежња Срба да остваре територијалну аутономију у оквиру Хабзбуршке монархије) временом испуњава новим садржајем што је дошло до изражаја у комунистичкој Југославији.
После Другог светског рата комунисти су кренули у правцу конституисања ових простора у аутономну покрајину узевши за основу аутентичност Војводине као историјске категорије. Но, њихов наум је имао спорне основе. Наиме Војводина до тада, осим периода 1848-49. године када је постојала непризната Српска Војводина и периода 1849-60. године када је егзистирала област Војводство Србија и Тамишки Банат, у дугом историјском периоду није ни постојала. Присаједињење Србији 1918. године су извршили одвојено са једне стране Банат, Бачка и Барања и са друге Срем те су Срби питање Војводине сматрали мање више закљученим. Но, током трајања „Прве Југославије“ питање Војводине почели су да активирају малобројне странке и појединци из српског националног корпуса (мотив је био економске природе најчешће пореска оптерећеност становника овог простора), као и странке са центрима у Загребу, најчешће са тактичким мотивима у циљу притискања централне власти зарад остварења својих националних, често сепаратистичких захтева. Реторика ових покрета најчешће је била усмерена ка представљању космополитског карактера аутономаштва чиме је његова историјска, српска идентитетска суштина преиначавана у складу са интересима нових заговорника аутономије. Са тог становишта се пошло и када се конституисала Војводина у оквиру нове Југославије. Она је произашла из идеолошког концепта нове државе који је подразумевао априорну кривицу великосрпске буржоазије, а самим тим посредно и српског народа што јој је давало обележје творевине аустријског стила, а што је створило услове, али и потребу обезбеђивања механизама притиска на доминантни народ у држави и одржавања истог у положају перманентног обуздавања. Поменути концепт противан је аутентичном историјско-идентитетском принципу на коме је рођена идеја о Војводини, он је временом захватао најпре новоформирану покрајинску елиту, која је борбу за аутономију све више схватала као борбу за очување сопствених привилегија, али је и међу најбројнијим српским народом, иако се није никада пресудније укоренила, покушавала да изгради неку врсту двојног идентитета. Циљ је био створити јак регионални субјективитет на темељима мултиетничности и наднационалности који временом може да прерасте у нешто више. Поменути концепт данас је побеђен, вероватно и заувек, а основа вредности те победе налази се, управо у чину Присаједињења из 1918. године.
Остави коментар