ИВАН СТЕВО КРАЈАЧИЋ – СТВАРНИ ГОСПОДАР КОМУНИСТИЧКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ?

ИВАН СТЕВО КРАЈАЧИЋ – СТВАРНИ ГОСПОДАР КОМУНИСТИЧКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ?

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Естеван/Естебан Верде, Стево Вердић, Стева Шпанац, Стеван, Брко, Јован Кокановић, Стјепан Томашковић или једноставно Стево… све су то конспиративна имена и псеудоними човека, чија је делатност у свим аспектима њеног постојања, обележила историјат Друге Југославије, а опстају тврдње да је на просторима бивше заједничке државе Јужних Словена утицај те делатности опстао све до данас. Иван Крајачић, познатији под својим конспиративним именом – Стево (Пољане, у близини Драгалића, 29. VIII 1906 — Загреб, 10. IX 1986) био је политичар, државник, обавештајац, комуниста… и можда, својеврсна „сенка“ вође комунистичке Југославије, Јосипа Броза Тита. Радио је у руднику Љешљани од 1922. године, где је изучио занат за алатнога механичара 1925. године, те положио испит за ложача „стабилних стројева 1926“. Од 1928. године био је запослен у радионици Југословенских државних железница (ЈДЖ) у Загребу, где је примљен у СКОЈ 1931. године и у КПЈ 1933. године; постао је члан Месног комитета КПЈ 1934. године и Покрајинског комитета за Хрватску 1935. године. На страни републиканаца, учествовао је у Шпанском грађанском рату, где је стекао неопходно ратно искуство, али и чин капетана. Од 1938. године, активно је сарађивао са безбедносно-обавештајним системом и „апаратом“ Совјетског Савеза, а постоје тврдње да је сарадник поменутих „тела“ остао до краја свог живота. После завршетка Другог светског рата обављао је многе важне дужности у комунистичкој партији и новој југословенској држави. Готово сви савременици и исписници Стеве Крајачића у руководилачким структурама „Титове Југославије“, сведочили су на идентичан начин о његовим специфичним, личним и професионалним релацијама са Јосипом Брозом, где, можда и условно речено, можемо да установимо закључак да су дати односи превазилазили оквире „уобичајене комуникације“ коју је југословенски комунистички председник неговао са својом „ближом политичком околином“. Такође, наведени карактер поменутих односа, изазвао је појаву својеврсних „савремених“ и „историјских“ „закључака“ да је „друг Стево“ био истински „spiritus movens“ у генези и реализацији свих најважнијих политичких процеса и „стања“ који су обележили „живот“ социјалистичке Југославије, па на крају и њен суморни и сурови распад. На који начин можемо да детерминишемо историјске чињенице, те да исте одвојимо од различитих митова и легенди о животу и улози Стеве Крајачића у повесници Друге Југославије, покушаћемо да откријемо у нашем даљем излагању.

Иван Крајачић-Стево рођен је у многочланој породици, где је живео у заједници са три брата: Јосипом, Николом и Андријом, те сестром Емом-Емицом. Породица Стеве Крајачића није имала завидан материјално-социјално статус и то у мери да његови родитељи нису поседовали средства која би младом Ивану омогућила одређено систематско школовање. Из датог разлога, Иван Крајачић завршио је занатски курс у Београду, где је 1922. године стекао професионално звање алатног механичара, да би 1925. године положио испит који му је омогућио руковање стабилним машинама.

Током рада у руднику и касније на занату, укључио се у омладински раднички покрет. Године 1927. је отишао на одслужење војног рока. Војску је служио у Главној аутокоманди у Београду. Због читања опозиционе штампе и ширења прокомунистичких идеја међу војницима, био је неколко пута дисциплински кажњаван. После одслужења војног рока, 1928. године, дошао је у Загреб, где се запослио у радионици Југословенских државних железница (ЈДЖ). Исте године упознао је Јосипа Броза Тита, тада политичког секретара Месног комитета КПЈ за Загреб. Године 1931. примљен је у Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Почетком 1933. године је ухапшен, али је због недостатка доказа пуштен после двадесет дана. Због доброг држања пред полицијом, одмах после изласка из затвора примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Тада је добио илегално име Стево, које му је остало надимак до краја живота. Године 1934. постао је члан Месног комитета КПЈ за Загреб, а 1935. члан Покрајинског комитета КПЈ за Хрватску. Због великих партијских провала, у Хрватској 1936. Године, Стево је, по одлуци ПК КПЈ за Хрватску, био одређен да иде на школовање у Совјетски Савез. Али због избијања Шпанског грађанског рата, Стево уместо у СССР одлази у Шпанију. Као борац батаљона „Чапајев“, Тринаесте интернационалне бригаде, рањен је у бици код Теруела, крајем 1936. године. Имао је чин капетана Шпанске републиканске армије. Заједно са Стевом, у Шпанији се борио и његов рођени брат Маријан, који је 1941. године убијен у концентрационом логору у Старој Градишки. После слома шпанске републике,  1939. године, Стево се са осталим југословенским добровољцима, нашао у француским логорима.

У логору је остао око месец дана, када, по партијској директиви, а са туђим пасошем напушта логор, након чега је илегално дошао у Југославију. По доласку у Загреб, Стево се поново запослио у радионици Југословенских државних железница и изабран је у чланство Централног комитета Комунистичке партије Хрватске. Окупација Краљевине Југославије и проглашење усташке Независне Државе Хрватске, априла 1941. године, затекли су га у Загребу. Јула 1941. године одлази у Земун, где организује диверзантске акције, али се по наређењу ЦК КПХ, враћа у окупирани Загреб. Током 1942. године Стево се повезао са појединцима који су заузимали велике положаје у Независној Држави Хрватској и организовао је обавештајну мрежу, која је током целог рата давала Врховном штабу НОВ и ПОЈ драгоцене податке. Такође се повезао и с личностима из културног и јавног живота и укључује их у Народноослободилачки покрет Југославије. У време свог илегалног боравка у Загребу, Стево је постављен за команданта Друге (загребачке) оперативне зоне. Средином 1942. године, заједно с Ивом Лолом Рибаром, је организовао пребацивање др Ивана Рибара на ослобођену територију, где заједно с њим и они одлазе. Непосредно после свог доласка на ослобођену територију Јосип Броз Тито га поново шаље у Загреб, да настави рад на обавештајној служби. Почетком септембра 1943. године, када му је запретила опасност од хапшења, напушта Загреб и одлази у Оточац, где се у то време налазио ЗАВНОХ  и председник АВНОЈ-а др Иван Рибар. Непосредно после Стевиног доласка усташе су напале Оточац. Стево заједно са Јаковом Блажевићем организује успешно одбрану ЗАВНОХ-а, у борбама на раскрсници за Сењ, где је брањена одступница члановима ЗАВНОХ-а, тешко је рањен. Године 1944. на позив Централног комитета Комунистичке партије Југославије, одлази на острво Вис, као организациони секретар ЦК КПХ. При повратку с Виса, у близини Вргинмоста, се срушио авион у којем се налазио заједно са Рендолфом Черчилом (сином Винстона Черчила) и совјетском војном мисијом, том приликом је теже повређен. Био је члан АВНОЈ, на Првом, и члан Председништва АВНОЈ-а на Другом заседању.

На Другом заседању ЗАВНОХ-а изабран је у Председништво, а у јесен 1942. године постао је члан Централног комитета КПЈ. После оснивања Одељења за заштиту народа, 1944. године, постављен је за начелника, а на тој дужности налазио се и после рата, до марта 1946. када је, у чину генерал-пуковника пребачен у резерву и постављен за министра унутрашњих послова у Влади Народне Републике Хрватске.  На тој дужности налазио се до 1953. године, од 1953. до 1963. био је председник Извршног већа Сабора НР Хрватске и члан Савезног извршног већа, и председник Савеза бораца НОР-а Хрватске од 1959. до 1961. године. Од 1963. до 1967. године налазио се на дужности председника Сабора Социјалистичке Републике Хрватске. Биран је за члана Централног комитета СК Хрватске и СК Југославије. Био је члан Главног одбора ССРН Хрватске и Савезног одбора ССРН Југославије. Године 1968. дао је оставку на чланство у Централном комитету Савеза комуниста Хрватске. Умро је 10. септембра 1986. године у Загребу и сахрањен је на гробљу Мирогој. Године 1980. додељена му је титула почасног грађанина града Загреба. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 23. јула 1952. године. Све до сада изнесено можемо да окарактеришемо као скуп чињеница или аутентичних и веродостојних сазнања о Ивану Стеви Крајачићу. Међутим, покушајмо да откријемо где се налази „извор“, односно зачетак гласина о Стеви Крајачићу, као „господару Друге Југославије“, кога се, наводно и сам Јосип Броз Тито плашио?

Ко је, заправо, био Иван Стево Крајачић, човек ниског раста, слабог образовања, бистрог ума, који је упркос томе, постао једна од најважнијих личности новије југословенске и хрватске повести, једини који је пред Титом смео да стави ноге на сто и каже му да није у праву? Публицистички и литерарни портрети Ивана Стеве Крајачића показују многа лица и карактере, често савим супротне. За многе у Хрватској он је “хрватождер“ али и “Хрватина“, “комуњара“ али и “усташа“, “највећи хрватски шпијун свих времена“ али и “човек који је измишљао фантастичне приче о себи јер је волео да га се боје“; он је био рањен пет пута али је и “кукавица“.Јасно је да је Иван Стево Крајачић моћан, важан, и да изазива силну страст, љубав или, чешће, мржњу. Он је “духовни отац” Јосипа Манолића, Туђмановог најважнијег обавештајца, човека који већ седам деценија испуњава специјалне задатке. Крајачић је био Титов најважнији човек, али и Туђманов анђео чувар у годинама дисиденства. Београдски публициста Миломир Марић је написао да је “друг Стево био најбољи друг нашег Најбољег друга”, односно да се може сматрати да је Иван Крајачић духовни близанац Јосипа Броза и једини човек који је у Југославији могао да ради, заиста, све што му је воља. „Разликовали су се једино по томе што је Броз увек сањао Југославију, а Крајачић Хрватску…“, говорио је Марић. Политички крај Стеве Крајачића започео је у Јасеновцу. Раја Недељковић, шеф борачке организације Србије, у својим мемоарима под насловом “Глуве године”, пише овако: “Три дана после Брионског пленума предводио сам изасланство Србије на откривање споменика Јасеновцу. Годинама је Александар Ранковић инсистирао да се Јасеновац обележи и логор сачува од заборава. Годинама су Бакарић и многи други одбијали и одлагали постављање споменика. И, коначно, ‘Камени цвет’, као трајни споменик невиних жртава усташког покоља, нашао се на том простору.

Предвече 3. јула 1966. године, на месту прославе су се окупиле већ све званичне делегације република и покрајина и изасланства градова Европе где су били Хитлерови логори смрти. Домаћин је био Стево Крајачић, председник Сабора Хрватске… Коначно стиже и службена колона аутомобила. Унутра Стево Крајачић, Мика Шпиљак, Ђуро Пуцар, Џемал Биједић, Марко Белинић … У пролазу, Белинић ми се узбуђено жали да у овој пометњи није стигао да обавести словенску делегацију и још неке стране делегације. За столом се нађох тачно преко пута Стеве Крајачића. У једном тренутку, Крајачић се повишеним гласом обрати Марку Белинићу: „Је ли ти, Марко, јесам ли ја теби наредио да ти гласаш за овог нашег Ђуру Пуцара, који је остао без посла, да он постане председник Савеза бораца Југославије? А ти гласао за Александра Ранковића“. Марко се врпољи и ћути, а Стево се обрати Џемалу Биједићу и прекори га зашто они тврде да су подигли хусинске рударе на устанак, а требало би да знају да је то урадио он, Стево Крајачић, и други другови из Хрватске. Своје отровне стреле Крајачић упери према мени: „А ви, гегуле и репоње? Сељачине, Срби? Хоћете да подижете рафинерије у Новом Саду и Панчеву? Шта ви знате шта су рафинерије? У то се ми разумемо, а ви знате само свиње да товите. И пуно вас је остало, да знаш!“ У Београду сам сматрао да ми је дужност да о свему обавестим Жарка Веселинова и Шанета Петровића. Почео сам да им излажем како нас је напао Стево Крајачић и како је рекао да нас је много остало. Шане ме у пола излагања прекиде: „Твој предлог да се нешто предузме, одбацујемо“. Узалуд сам му објашњавао да Стево Крајачић није увредио мене него жртве Јасеновца и читав српски народ. Десет дана после упалим телевизор и видим свечани дочек неког страног шефа државе. Мислим да је то био фински председник Кеконен. На аеродрому у Пули постројени гардисти, црвени тепих, а на тепиху испред авиона стоји председник Јосип Броз Тито. Поред њега – Стево Крајачић!“

Иван Стево Крајачић цело је послератно раздобље тврдио – и то му је било најважније – да након 1948. године није био совјетски обавештајац. Међутим, та тврдња данас нема посебну тежину и није могуће схватити зашто толико перипетија због ње, али у оно време је имала велико значење, јер је значила да је човек био лојалан страној и, успут, релативно опасној, па на моменте и непријатељској држави. Русија је, иначе, ‘70-их и ‘80-их година претходног столећа сарађивала и са хрватском емиграцијом, па и оном заиста екстремном. Др Бранко Јелић се котирао као сарадник совјетских служби, а Тито се прилично плашио удара Руса ослоњених на сепаратистички расположене хрватске организације – ту је видео велику опасност. Мало је оних којима је јасно како је Иван Крајачић Стево не само успео да дочека природну смрт, него и да оствари и ужива владарски статус у социјалистичкој Југославији све до самог краја. Можда је разлог томе сасвим једноставан – за разлику од других, он се није замарао одгонетавањем збрканих догађаја које неки називају нашом новијом историјом. Концентрисао се на то да схвати Тита. Као предратни металац, једини је у југословенском врху био у стању да схвати све суптилне финесе функционисања генијалног Брозовог мозга. Као совјетски ђак и службеник, најдубље је схватио Брозов морал и политику коју је понекад и одређивао… Ивана Стеву Крајачића сматрали су духовним близанцем Јосипа Броза Тита и јединим човеком који је, не изузимајући ни Тита, могао заиста да чини шта му је воља. Није имао пријатеља, а због обиља идеолошких и других дужника, мало ко је могао веровати да ће заиста надживети цара Трећег света. Умро је, ипак, природном смрћу шест година касније, не одавши ни једну тајну…

Можда је Стево Крајачић имао ту импозантну моћ и снагу, из разлога што је добро разумео политички, тоталитарни систем који је и сам креирао, те је успешно користио „полуге тог система“. Такође, умео је беспрекорно да манипулише чињеницама, околностима, догађајима, људима, стањима и процесима, управо у том систему, заједно са Јосипом Брозом Титом, не „мимо њега“, „не испод њега“, „не изнад њега“, него заједно са њим. Да ли је Стево био „србомрзац“, како су га окарактерисали савременици и његово сарадници, чак је и мање важно за исправно разумевање његове личности и делатности. Без обзира на монструозну изјаву у Јасеновцу из 1966. године, принуђени смо да свеобухватно разумемо: „шта значи бити србомрзац у контексту схватања Крајачићевог политичког профила“. То што је он желео самосталну Хрватску; то што је њему Хрватска била на првом месту, па је ли Крајачић ондашњим српским политичким елитама и народу крив, због тих чињеница, а за „српски промашен претходни век“?! Ко је српском народу крив, уколико је кривца потребно тражити, што српски комунисти и ондашње политичке елите „испред себе нису видели Србију“ или, макар ту Југославију, него су само видели своје синекуре и видели су своје добро плаћене и претплаћене положаје и позиције у истом том политичком систему, где је наводно „господар“ био Стево Крајачић. Није он морао бити господар да српски комунисти нису то желели и то, управо, ти који су седели заједно са њим, ти који га нису ни укорили због скандалозног понашања у Јасеновцу. Није крив Стево Крајачић за српске пропуштене шансе. Криви су они, српски комунисти, који су „преспавали“ XX век.