Демократско утемељење савремених политичких система II

Демократско утемељење савремених политичких система II

Аутор: Лазар Слепчев

Текст који је пред нама, тематски је наставак претходног и има за циљ да нам приближи још неке од фактора и чинилаца, без којих ниједно друштво не може себе одредити као демократско.

Наиме, говорили смо о државним уређењима, моделима политичког система, Уставу и законима, и сви ови фактори су настајали и постојећи облик задобијали, углавном као продукт традиције једног народа и историјских околности које су тај народ пратиле. Те исте околности формирале су и политичку културу народа, на основу чега је и стварана политичка матрица која тај народ уводи у поље политичког живота и политичких, унутрашњих и међународних односа. Чиниоци савремене демократије о којима ћемо овде говорити, а то су избори, политичке партије и медији, изнад свега су продукт управо те политичке матрице одређеног народа. Колико год да нам се чинило да је реч о нечему што је свугде мање-више исто, ипак је сличност присутна само у домену општих принципа. Свака демократска држава, наиме одражава (слободне) изборе, свугде су присутне политичке партије, као носиоци друштвене динамике, и свугде постоје (мање-више), слободни медији. Међутим, управо специфичност политичке матрице неког народа, директно је утицала на то, хоће ли у некој држави партијски систем бити са две, три или више партија, да ли ће изборни принцип бити већински, пропорционални или мешовит, и напослетку, колика је мера слободе медија у том друштву?

Кренућемо од проблематике избора. Наиме, многи аутори управо изборе идентификују са демократијом, јер се модерна, представничка демократија тешко може замислити без избора.

Избори се најчешће одређују као такмичење између појединаца и група, првенствено партија у једном друштву, за добијање политичко-управљачких позиција. Међутим, избори често могу да буду и манипулативно средство у рукама власти.

Када је реч о функцијама избора, политичка теорија их наводи у великом броју. Ми ћемо навести оне најважније:

• Обезбеђују легитимитет власти;
• Избором одређене елите, народ бира пут и стратегију будућег развоја;
• Избори су погодна прилика за информисање грађана о кључним друштвеним питањима;
• Избори су такође и прилика да се пошаље порука и лидерима шта народ жели, те да је и њихова власт привремена и променљива;
• Комуникација елите са народом;
• Избори би требало да буду фактор стабилности и вентил попуштања напетости и евентуалних политичких конфилктности у једном друштву;
• Избори су средство артикулације интереса и захтева појединаца и група у друштву;
• Избори могу бити добар оријентир за политичке партије (корективни фактор за даљу политику);
• Избори могу бити добар барометар или мера демократичности једног политичког система.

Када говоримо о условима под којима се одржавају избори, добро би било и да знамо да уочимо разлику између онога што зовемо слободним изборима и појма фер избори.

Слободни избори подразумевају одређени, висок степен права и слобода као предуслов учешћа на изборима. Ту подразумевамо: слободу говора, удруживања, право на кандидовање, слободу приступа бирачком месту, слободу на тајни избор итд.

Фер избори подразумевају: администрацију избора која није мотивисана и вођена ужим партијским интересима, уставну заштиту изборног закона, објективно извештавање од стране мас-медија, равноправан приступ изворима кампање, транспарентно пребројавање гласова, равноправан и непринудни третман партија, кандидата и бирача од стране владе, полиције, војске и судства.

Када је реч о изборним системима, они у најужем одређењу представљају систематизовани скуп правила за вођење избора. У политичкој пракси, изборни системи представљају неку врсту формуле помоћу које се постиже сразмерно представљање и заступљеност у парламенту, у односу на број бирача на одређеној територији (изборној јединици).

Најзаступљенији изборни системи су:

• Пропорционални изборни систем, заступљен је у највећем броју развијених демократија. Подразумева гласање за кандидате на једној листи.
• Комбиновани (мешовити) изборни систем, није превише заступљен, а подразумева да се, углавном већи део парламета бира пропорционално, док онај мањи у парламент улази директно, по већинском систему.
• Већински изборни систем подразумева да свака микро територија (изборна јединица) даје једног представника у Парламент. Заступљен је у В. Британији, САД и Аустралији.

Поред избора, други, незаменљиви стуб савременог политичког живота у демократским системима, чине политичке партије. Партије и партијски системи чине основу политичког система.

По некој врсти дефиниције, партије су добровољне политичке организације дужег трајања које се боре за освајање или одржавање политичке власти ради остварења одређених идеја или интереса. Схваћене у смислу политичке поларизације, настају још у античка времена, те по многим ауторима, присутне су у свим епохама, додуше, више као табори. Свој модеран облик, партије стичу у 18. веку, да би крајем 19. века постале оно што су данас.

У модерном добу, партије све више постају креатори, организатори и кормилари, како избора тако и парламента. Партије су настајале на различите начине. Негде као парламентране фракције (у САД деоба на присталице Џеферсона и Хамилтона), негде као раднички покрети (Лабуристичка партија Велике Британије) или партије настале из националноослободилачког покрета (Конгресна партија Индије). Најзад, највећи део савремених партија је организован по идеолошким моделима.

Компоненте партија су идеологија, односно програм, социјална структура, односно интереси и организација. Идеологија је скуп или систем оријентација, представа и уверења о стварном или пожељном уређењу политике и друштва. Програм представља неку врсту конкретизације идеологије или њен оперативни израз. Када је реч о сфери интереса, чињеница је да су интереси партијског чланства и општи, државни интерес, често у колизији. И трећи стуб партијског устројства је организација. Што је партија боље организована, боља је и кохезија унутар ње.

Партијски системи су још један од феномена савремених политичких система. Они представљају неку врсту подсистема у оквиру политичког ситема. У најкраћем, партијски систем представља сплет конкурентских међупартијских односа.

Најчешће се као мерило партијских система користе следећи фактори:

• Број релевантних партија;
• Ширина и интензитет партијских подела;
• Природа политичког система, и
• Степен стабилности, односно институционалности система.

Када је реч о типовима партијских система, ону су углавном условљени како бројем политичких партија на политичкој сцени, тако и њиховом снагом и утицајем. Већина аутора, начелно прихвата следећу класификацију:

• Једнопартијски системи;
• Системи са предоминантном партијом;
• Системи са хегемонистичком партијом;
• Двопартијски системи;
• Системи ограниченог плурализма;
• Системи екстремног плурализма, и
• Атомизирани партијски системи.

На самом крају, осврнућемо се и на трећи стуб савремених демократија, а то су мас медији. Значај средстава масовне комуникације, тј. медија, до те мере је порастао, да многи аутори чак заступају и тезу да је „демократија владавина јавног мњења“. Чињеница је да као никад до сада, медији утичу на човечанство, креирају ставове, како политичарима, тако и обичном човеку. Тренутна снага и утицај медија носе у себи и нескривене опасности по сам појам демократије и њену природу: од чиниоца политике, медији све више постају креатори и извођачи радова разних политика, угрожавајући постулате професионалности и објективности, на којима су и утемељени.