Достојевски – „Сан смешног човека“

Достојевски – „Сан смешног човека“

У XIX веку, у времену руског самодржавља, у времену великог процвата руске књижевности када је она дала више генија, Достојевски је написао по много чему јединствену приповетку – „Сан смешног човека“. Приповетка је у форми сна, дакле фантастичног, описала религијски доживљај „смешног човека“. Достојевски је приповетку писао у првом лицу, што нам сугерише да је доживљај, односно суштина приповетке, његово лично искуство. Искуство пре свега вере а потом и начина како је треба остваривати кроз дела и живот.

У веку када су наука и рационализам, што унети из Западне Европе што аутохтоно руски, владали европским и руским друштвом, готово да духовне доживљаје (који су унапред били осуђени на исмевање) није било могуће приказати у класичној форми реалистичког романа. Отуд Достојевски донекле прибегава форми фантастике, мада, као што је горе наведено, он у приповеци не одриче, или бар не отклања, могућност сопственог искуства и доживљаја утканог у ову јединствену приповетку.

Приповетка је написана 1877, после свих великих романа Достојевског, осим романа „Браћа Карамазови“, који је написао непосредно после ове приповетке. „Сан смешног човека“ се на почетку бави духовно-психолошким профилом „смешног човека“. Достојевски нас анализирањем профила уводи у причу, што је од ванредне важности како би могла пратити радња и схватити смисао касније промене главног јунака. Када на почетку приповетке говори о антихероју, ми видимо да је он продукт и савршенија верзија антихероја из романа које је написао.

Смешни човек каже у приповеци да је био смешан од своје седме године, дакле од када памти и откад је свестан себе и света око себе, па додаје: „учио сам школу, касније студирао али што сам више учио то сам више знао да сам смешан, тако је на крају за мене цела универзитетска наука постојала само зато да саобразно усвајању мојих научних знања објасни и докаже да сам ја смешан“.

Пред нама се приказује сложен човек, али његова основна карактеристика је немогућност контакта, или, блаже речено, човека који има слаб контакт са светом. Чак и контакт који успоставља задаје му бол услед тога што он увек, а због дубоких духовних и психолошких девијација, њему али и науци необјашњивих, бива смешан и инфериоран. Услед тога антихерој се пита зашто је то тако. Али не само то. Он грозничаво тражи излаз из сопственог пакла студирајући, проучавајући, делујући у животу и стално постављајући и покушавајући да одговори на питање свог девијантног стања. А оно је такво да после дуготрајног и разноврсног трагања, при чему контакт није значајније успостављен; „смешан човек“ почиње да доживљава свет на њему једино могући начин – као непостојећи.

Контакт не постоји па, према томе, ни свет не постоји – као да тако размишља антихерој (бар у почетку приповетке је антихерој), и стога, као резултат његовог духовног стања, он одлучује да се убије. Проблем није успео да реши, чак не види начин да се икада конфликт може разрешити пошто је, чини му се, све безуспешно покушао. Његова трагедија је у томе што чак не види да својеврсан пакао у ком се налази има уопште излаз, те стога самоубиство делује као логичан завршни чин бекства из смрти – живе смрти коју доживљава несрећни смешни човек из приповетке.

Жива смрт је проузрокована самоћом, одвојеношћу од друштва и немогућношћу да се оствари веза са другима. Антихерој чак неће, саобразно антихероју из „Записа из подземља“, да се отвара, јер га природа и људско друштво детерминишу, баш као што га боравак у изолацији одваја и физички, али и суштински од света. Отуд антихерој из приповетке има осећај потпуног ништавила, нерешивог и пакленог. Но, да покушамо да уђемо дубље у психу и дух антихероја и да видимо шта је то што њега мучи и што производи његово несрећно стање, а што он, као ни било ко други (што је генерално нерешиво човеку како размишља наш јунак), никако не може да отклони.

Смешни човек, како сам себе назива, може да има у психијатријском смислу душевну девијацију, али и не мора. Ово говори да ако хоћемо да уђемо и осмотримо душу јунака приповетке морамо то, не игноришући психологију и психијатрију, да урадимо ослањајући се на нека дубља искуства која објашњавају људску природу. Овде је главно питање шта је то што човека судбински одваја од других, што спречава контакт са другима и што га чини практично духовно мртвим, без могућности да макар минимална струја живота и радости обузме његову душу.

Свети оци кажу да је то гордост. Први грех, који је оборио некада анђела Луцифера, из ког произилазе и остали. Иако смо сви мање-више захваћени овим грехом, он се на различите начине пројављује и за јунака приповетке је фаталан по његову егзистенцију. Свети оци исто тако кажу да постоје две врсте гордости. Једна која напада савршене и друга која је својствена почетницима на духовном путу. Ова друга се карактерише као плотска, окренута је према људима и у основи је свих психичких девијација. Она емитује лошу енергију према околини, она као да не одаје поштовање другима и представља својеврсан позиви другима да беже од вас, а све услед лоше емитоване енергије из вас самих. Овај грех проузрокује неку врсту латентне препотентности. Оне која се не види лако кроз конкретне поступке, али се осети у контакту и одбија људе којима је овладао овај грех. Услед ове латентне препотентности, осим непријатности, људи које је обузела изазивају и смех, и такав човек се чини смешан услед агресије која често прати овакву наивну самозаљубљеност.

Супротност гордости је смиреност – смирење. Оно за разлику од гордости привлачи људе, емитује позитивну енергију и омогућује контакт са људима и светом. Смирен човек је компатибилан са заједницом и за разлику од препотентног, гордог човека, смирен се не истиче, нити трчи да буде у првим редовима и да експонира своју личност. Антихерој из приповетке се не експонира видљиво, али је латентно самозаљубљен и доживљава себе као супериорног у односу на околину. Енергије које пројављује су такве а нереалност његовог унутрашњег доживљаја сопствене личности изазива одбојност код људи. Код њега се неприхватање околине манифестује и има за последицу неозбиљан и смешан доживљај од стране других људи.

Овакав доживљај, и унутрашњи и спољашњи, чини положај јунака приповетке неиздрживим. Отуд он читавог живота трага за избављењем, али пут од гордог до смиреног не може бити осветљен науком, наука не може бити дисциплина која ће овај проблем и муку разрешити. Она можда може олакшати човеку муку, али направити преврат, дакле суштински преображај човека, и потпуно га излечити не може. Гордима, кажу Свети оци може само Бог помоћи, што говори о озбиљности саме духовне девијације.

Исто тако они кажу да је гордима лек сурово потчињавање и неугледно живљење. Чак и када живе као наизглед угледни, свет се према њима односи као према неугледнима. Јер шта је понизније човеку него да је смешан другима, као што је јунак поменуте приповетке. Можемо рећи, иако он по људским мерилима може изгледати као добар па чак и моралан човек, антихерој из приповетке је у односу на људе какав заслужује, али и у положају који му може послужити као најбоља терапија. Но, испоставиће се да ни та терапија није довољна, него да је управо потребна интервенција одозго као би он променио свој живот.

Потпуно очајан, поражен равнодушношћу којом је овладан, враћајући се кући види звездицу која може да симболизује нашу планету, али и њега самог. Видећи звездицу, он одлучује да се убије. Звездица, као симбол његовог живота, пре упућује на промену начина живота, на потребу да умре стари човек и да се променом роди нови. Но, он то за сада не разуме. Ништа узвишено и другачије од његовог пакленог стања антихерој не види и не осећа, те је природно да га та звездица у таквом стању упућује на самоубиство. Чак ни девојчица, коју уз пут среће и која га моли за помоћ, упркос изазваном сажаљењу према детету које њега нервира, јер сматра да не би требало ништа да га дотиче, не мења његову одлуку. Али он не може да не реши питање зашто девојчица у њему буди сажаљење када је одлучио да је он потпуна нула, односно да овај свет не постоји за њега ни он за свет. Размишљајући и покушавајући да реши дилему, тоне у сан.

У сну он извршава на јави планирано самоубиство. И то у срце, а не у слепочницу како је планирао. Као да му се сугерише да живот који хоће да уништи треба да промени, односно да се одрекне старог живота, и отуд пуцањ у сну у срце, центар човековог бића. Лежећи у гробу, он је свестан да више ништа не постоји, али после извесног времена почињу да му сипају капље на око све више га иритирајући. Ово изазива по први пут његово обраћање врховном бићу, или господару универзума, што је велика промена у односу на његову дотадашњу перцепцију света око себе. Из свег бића се јунак окреће и тражи помоћ и излаз из безизлазног положаја. Запажамо да је он до тада тражио излаз у науци, људском искуству, покушавао да успоставља контакте, али све је било узалуд. Сада се први пут моли вишој сили видећи и признајући потпуну, апсолутну немоћ.

Надљудски вапај за помоћ резултирао је отварањем гроба и појавом бића које га изводи из земље и води кроз велика пространства васионе. Пространства прелазе за земаљске услове незамисливом брзином. Ослобођени времена и простора он и биће, за које јунак каже да има људски лик али није човек, устремљују се одређеном циљу, лако и без икаквих препрека које су познате у реалној земаљској димензији. Постоје разна тумачења какво је то биће, али ми мислимо да је то Анђео Божији, његов Анђео чувар. Циљ се нашем јунаку све више разазнаје, а то је управо звезда, или, како он каже, звездица, већ виђена у његовом земаљском животу, која је симбол његовог живота али и планете Земље. Он све више назире да је та звезда и дупликат наше планете. Како јој се заједно са непознатим бићем све више приближава, наш херој се све више уверава да је то управо Земља – наша планета. На крају пута, сада без двоумљења, уверен да је то планета Земља, спушта се на ту загонетну локацију, која је дупликат, или можда чак и оригинал планете на којој је умро.

Његов однос према непознатом бићу је занимљив. Преносећи модел контаката са Земље, јунак из приповетке сматра да га биће презире, али одједном, без неког видљивог знака, схвата да не постоји ништа од оне непријатности коју је доживљавао на Земљи у контакту са људима. Непознато биће потпуно игнорише његове страхове и захваљујући емитовању позитивне енергије постепено и њега опушта. Одједном он тачно зна да га то биће прихвата, не сажаљева га, не презире нити га доживљава као смешног. Све оно што је осећао у гордом свету са људима одједном нестаје, а његово сазнање о прихваћености, иако му се не зна порекло, јесте апсолутно.

Са таквим бићем, код ког јунак приповетке осети први пут поштовање, стиже на планету. Планета, за коју постоје разна тумачења, у ствари је иста као наша Земља. Она је реплика Земље. Потпуно иста, али ипак по нечему другачија. Први сусрет са амбијентом на тој планети је за прилике старе планете, са које је он отишао и на којој је умро, у сваком смислу фантастичан. Прво што запажа је да „високо дивно дрвеће расло је у свој раскоши својих боја, а безбројни његови листићи уверен сам поздрављали су ме својим тихим нежним шумором и као да су изговарали неке речи љубави. Бујна трава се пресијавала јаким и мирисним бојама, јата птица су летела у ваздуху и не бојећи се мене, слетале ми на рамена, руке и радосно ме миловале својим драгим и дрхтавим криоцима“.

Пошто знамо какав је до тада контакт имао са људима, а услед своје унутрашње латентне гордости, у старом свету и на старој планети, задивљује његов први контакт са људима ново-исте земље: „и најзад сам упознао људе ове срећне земље. Они су пришли, окружили ме и љубили. О како су били дивни, деца сунца, деца свог сунца. Никада на нашој земљи нисам видео такву лепоту у човеку. Једино би се у нашој деци, у најмлађим годинама њиховог узраста могао наћи далеки и слаби одсјај ове лепоте. Очи ових срећних људи сијале су ведрим сјајем, њихова лица била су озарена разумом и неким сазнањем пуним спокоја. Али та лица била су весела. О ја сам одмах од првог погледа њихових лица схватио све, све. То је била земља неоскрнављена грехом. На њој су живели безгрешни људи у онаквом рају у каквом су живели по предању целог света наши родитељи и који су погрешили, само са том разликом што је овде цела земља била рај“.

Многи тумаче да је Достојевски у приповеци одсликао и приказао архетипско рајско стање наших родитеља. И ту се заустављају. Међутим, примећује се да је та планета доживела практично исти развој као и планета са које је „смешни човек“ отишао после своје смрти. Отуд је ова планета потпуно иста, осим греха, са старом, односно она је друго, неоскрнављено грехом, лице планете Земље. Као да је ово приказ паралелне планете, или планете и људи какви су они реално незаражени грехом. Можда можемо чак рећи да се јунаку из приповетке приказао реалан свет, онакав какав је и какав се приказује светитељима када се очисте од греха о прожму божанском благодати.

Позитивно поражен јаким доживљајем пуноће живота даље говори антихерој, или херој приповетке: „радосно су се окупљали ови људи око мене и миловали ме, они ме ништа нису питали али као да су већ све знали, тако ми се чинило и желели су да што пре уклоне патњу са мог лица. Мени руском савременом прогресивном човеку и одвратном петрограђанину изгледало је на пример несхватљиво како они знају тако много а немају наше науке. Они нису ништа желели и били су спокојни. Нису тежили упознавању живота овако као што ми настојимо да га познамо зато што је њихов живот био комплетан“. Иако нису имали науку, „њихово знање је било на вишем ступњу од наше науке јер наша наука тражи да објасни шта је живот и сама тежи да га позна да би друге научила да живе, а они су без науке знали како треба да живе и то сам ја схватио али нисам могао схватити њихова знања. Показивали су ми дрвеће и нисам могао разумети толику љубав са којом су гледали дрвеће, као да су говорили о бићима сличним себи. И знате шта можда се нећу преварити ако кажем да су они разговарали са њима. Да, они су открили њихов језик и ја сам убеђен да их је дрвеће разумело“, говори „смешни човек“ потресен доживљајима на новој планети, односно можда можемо рећи нашој планети, онаквој каква је она реално и каква би била када на њој не би царовао грех.

Овако јаке доживљаје су имали светитељи, а Достојевски је свој изнео, не случајно, у приповетци која носи назив „Сан смешног човека“. Јер, за обезбожену елиту руску (још више европску) овакав доживљај може бити само немогућ сан. Отуд и изношење благодатних доживљаја јунака приповетке у овој форми. Природа се клања јунаку приповетке а људи га воле, што је чак (на неки начин) и изнад светитељских доживљаја, јер Достојевски представља у тоталу безгрешну планету. Отуда контакт са људима необичне планете и хероја приповетке је највиши могући, а синтеза живота је надземаљска.

Дубља знања људи са ове безгрешне планете, које примећује јунак приповетке, резултат су пуноће живота инспирисане контактом са свемогућим бићем васионе, односно Божанством и његовим енергијама. Ако је обострана гордост, односно претпостављање себе изнад других, онемогућавала конатакт „смешног човека“ са другим људима, овде, на овој планети, смирење бива тај мост који их повезује и стапа преко Божанства у један организам. Виша, тајинска и несхватљива разуму и науци, синтеза живота је онај доживљај који као фантастика прожима јунака. Свест о животу, промишљање о животу и потреба за животом овде су небитни, јер људи са ове планете носе у себи живот у свој својој пуноћи. Ко носи у себи љубав не мора да прича о лепоти и љубави, не мора да доказује потребу љубави, он једноставно воли и његово деловање је усклађено са љубављу.

Људи са ове планете чак нису осећали ни стид. Али и то је последица безгрешности. Тек грех са собом вуче потребу да се стиди. Наравно, стид је врлина грешног човека, јер бестидност је резултат и показатељ потпуног несхватања стања и отупљења осећаја за погрешан пут, као и недостатка емпатије према другим људима. Но, у свету без греха стид је непознат. Људи су и почели да формирају осећаје стида, части, да грозничаво осмишљавају живот и трагају за свешћу о њему када су пали у грех, те су им ова осећања били путокази ка животу. Схватили су науку, схватили су да треба бити хуман, што је занимљиво, тек када су постали зли. Дотле, то им је било природно, толико да је било саставни део њиховог бића те нису имали потребе да промишљају о томе.

Становници планете су свесни да њихово блажено стање није крајње. Они знају, а то спокојно чекају, да ће њихов модел живота бити издигнут на виши ниво, када ће бити, како Достојевски каже, апсолутно сједињени са целином васионе. Ово, наравно, неодољиво подсећа на визију света после Христовог другог доласка, или то и јесте. Ово такође говори да Достојевски када описује стање на планети не мисли само на првобитно блажено стање наших прародитеља. Писац је дубоко свестан развоја и динамике човека и заједнице и да ће оно крајње, есхатолошко, иако се осећа у сваком периоду развитка, ипак доћи тек на крају. Отуд је ова визија Достојевског, коју приказује кроз свог хероја, апсолутно хришћанска, православна и свеобухватна.

Достојевски кроз ову приповетку поручује још нешто, врло важно. То се види кроз моменат када „смешни човек“ зарази грехом ову безгрешну заједницу. Наиме, свет није зао само зато што је такав по природи, него се и сваком од нас приказује као такав услед зла у нама самима. Такође, писац поручује да свет можемо мењати (за разлику од великих светских покрета који су покушавали да промене све око себе, али не и себе) само мењајући сами себе, што је велики подвиг, тежи чак од покушаја промене читавог друштва које нас окружује. Отуд док год је свет овакав какав је истински човек, окренут Богу и промени самог себе, треба да има осећај свегрешности. Зашто? Зато што она поспешује и подстиче смирење које је највећа творачка сила способна да мења свет. Наравно, свегрешност у складу са степеном смирења, јер ако горд човек има овакав осећај, неминовно пада у неки облик психичке оштећености и душевних девијација.

Достојевски има снажан осећај свегрешности и то нам показује кроз процес кварења ове фантастичне планете, који објашњава и приписује (с правом) себи јунак приповетке. Он говори да не зна како је то почело, али један покрет, један поглед и све је почело да се квари. Људи са ове планете су ускоро потпуно били искварени а планете је постала оно исто што је јунак напустио смрћу, пуцњем у срце. Односно, постала је потпуно иста као и пређашња планета.

У приповеци се процес кварења планете приказује кроз исповест „смешног човека“. Јунак каже буквално: „мислио сам да вам не кажем али морам да вам кажем, ја сам их уствари све покварио“. Они су, наставља јунак, почели да се понашају другачије, и ту је приметно да Достојевски кроз јунака приказује историју човечанства. Не у емпирији, него у моделу како су се људи и заједнице понашали у прошлости, а захваћени грехом и његовим разорним последицама. Да је то тако видимо из наредних описа. Објашњавајући све ово, антихерој (пошто је опет постао антихерој) приповетке каже: „не знам како сам их покварио али ускоро се пролила прва крв. Они су се зачудили, ужаснули и почели да се разилазе и разједињују. Појавили су се савези али већ једни против других. Почели су прекори и укори. Познали су стид и стид су прогласили за врлину. Појавило се схватање части и сваки је савез подигао своју заставу. Почели су да муче животиње и животиње су побегле од њих. Доживели су тугу и заволели су тугу. Чезнули су за мукама и говорили да се истина постиже само патњом. Тада се код њих појавила наука. Када су постали зли почели су да говоре о братству и хуманости и схватили су те идеје“. Све ово говори да тек када се изгуби нешто, у овом случају живот, онда почиње да се прича о изгубљеном и потреби за изгубљеним рајем.

Потом су измислили законе и подигли гиљотину, каже јунак приповетке. Логично је да се грешно друштво штити законом, јер је закон у таквом друштву непходност која га чува од потпуне пропасти. Дакле закон, до ког су дошли људи са ове планете (односно наше планете), резултат је палости друштва и покушај усмеравања заједнице ка бољем, али они нису били потребни људима који нису сагрешили. Они су имали пуноћу и живели су изнад закона не потребујући коректив које закони носе. И што је занимљиво, ти људи су се једва сећали шта су изгубила. Чак покушај „смешног човека“ да им објасни какви су били није имао успеха. Грех и охолост су толико њима овладали да су мислили како су потпуно у праву у свим својим чињењима. Услед тога блаженог стања нису ни хтели да се сећају.

Каже се у приповеци да су једва осећали шта су изгубили. Тек можда у неким фрагментима. Нису хтели да верују да су некада били невини и срећни, а ту могућност називали су фантазијом. Планета на коју је дошао „смешни човек“ је постала идентична са нашом планетом, али се променио јунак приповетке. Спознао је истину и због тога је имао осећај свегрешности, односно свест да је он крив за кварење свих људи ове некада блажене заједнице. Овде Достојевски кроз свог јунака објашњава и свој дубоки осећај свегрешности, који имају само ретки људи.

Но, оно што је најбитније, спознаја истине је променила јунака приповетке. Овај сан се може посматрати и као интервенција божанске благодати, која је јунаку објаснила смисао његових патњи. Објаснила му немогућност остваривања пуноће контакта са људима и друштвом кроз науку. Такође је спознао да није кривица у другима, него управо у њему самом. Јунак је спознао истину и истина га је ослободила заблуде да је друштво криво, као и да је сваки појединац крив за његове недостатке и немогућности прожимања са другима, који су код јунака приповетке ишли дотле да је он свет и све око себе доживљавао као непостојеће.

Највиша синтеза живота, коју је он гледао и видео, а која је њега обузела целог (што није могла наука и сви други његови покушаји да схвати његов положај него су, штавише, учвршћивали његову одвојеност од света) дали су му мотив и смисао за живот. Због тога он и кличе и говори да ће кренути у свет и проповедати истину. Истину коју је он видео, доживео и дубоко, до дна свог бића осетио, те да је то смисао живота. Али и да је то онај живот који он хоће да достигне, као и да га покаже свима, јер га је и сам видео у свој његовој пуноћи и величини.