Mихајло Пупин и разграничење у Банату

Mихајло Пупин и разграничење у Банату

Аутор: др Милош Савин

Mихајло Пупин је рођен 1858.[1]године у Идвору, српском селу у јужном Банату, недалеко од Ковачице. Идвор је током револуционарних догађаја 1848. године припао тада формираној Српској Војводини, међутим када је одлуком аустријског цара, следеће године формирана посебна област Српска Војводина и Тамишки Банат, цела граница је изузета из Војводине, укључујући и Идвор који се налазио у Банатској граници. Као и већина тадашњих становника Идвора, родитељи Михајла Пупина нису били писмени. Национални и социјални амбијент Пупиновог детињства је значајно утицао на формирање његове зреле личности. Михајло је основно образовање започео у српској православној основној школи у родном месту, а затим у немачкој школи у Црепаји. Средње образовање је отпочео у Панчеву, а залагањем проте Живковића, због изузетних резултата током школовања, добио је стипендију за гимназијско школовање. Српски грађанско-либерални покрет на челу са Светозарем Милетићем је почео јасније да се формулише почевши од 1860. године, а кулминира 1869. године, усвајањем Бечкеречког програма и формирањем Милетићеве Српске народне слободоумне странке. Ова странка ће представљати политичко крило Уједињене омладине српске, а најшири српски омладински кругови постаће крила овог покрета. Михајло Пупин постаје одушевљени активиста српске омладине, али због сукоба са немачком граничарском полицијом, напушта Панчево, те прелази у центар аустријског словенства у Праг, где наставља школовање, користећи исту стипендију. Оптерећен финансијским проблемима остаје у Прагу до 1874. године, односно изненадне смрти свог оца, након чега емигрира у Америку. У периоду између 1850. и 1914. године у СAД, преко североисточних лука, се досељава тридесет милиона усељеника, који задовољавају америчке потребе за радном снагом, али доносе нове културне вредности које значајно обликују америчко друштво. Сам Пупин је сматрао да одласком у Aмерику и лично са собом носи значајну вредност, наслеђену у свом завичају, али крочивши на америчко тло се помало и разочарава. Како је приликом доласка у САД, Пупин располагао са свега пет центи, које је потрошио на храну, све до 1879. године, када је положио пријемни за њујоршки Колумбија колеџ, издржавао се радећи тешке физичке послове. Паралелно са напорним радом, похађао је различите курсеве енглеског, грчког, латинског. Захваљујући изванредним резултатима, али и истакнутом учешћу у спортским тимовима колеџа, Пупин је био ослобођен плаћања скупоцене школарине, а средства за живот је стицао држећи приватне часове и радећи физичке послове. Пошто је дипломирао на Колумбији 1883. године, прелази на Кембриџ у Британију захваљујући стипендији из математике и физике. По завршетку Кембриџа 1885, одлази као стипендиста на постдипломске студије експерименталне физике у Берлин, где брани докторску дисертацију из области физичке хемије 1889. Михајло Пупин се враћа у Америку и постаје један од најзначајнијих научника свог времена, и један од најзначајнијих српских научника, поред Николе Тесле и Милутина Миланковића. Док се Тесла сматра највећим проналазачем, Миланковић највећим истраживачем, Пупина можемо окарактерисати као највећег предузетника у области науке. Причо о Пупиновим неспорним научним дометима ћемо препустити његовим биографима, и стручњацима из домена природних наука, а ми ћемо се усредсредити на његову политичку борбу за свој завичај, српски народ и југословенску државу.

На самом крају Првог светског рата, поставило се питање новог разграничења у послератној Европи.

Дефинисање граница Војводине, односно државних граница нове југословенске државе према Румунији и Мађарској је представљало велики проблем. Само су границе Срема биле неспорне са југословенског становишта. Барања, Бачка и Банат су биле три одвојене жупаније у угарском државно-административном систему, који није препознавао Војводину. На Париској мировној конференцији ће се показати да од војвођанских области није била спорна само Јужна Бачка, те минијатурни подунавски део Баната од Перлеза до Ковина.

            Српска војска је 6. новембра 1918. године без отпора прешла у Војводину. Београдским примирјем 13. новембра, Мађарска је пристала да у потпуности измести војску, која је раније капитулирала, ван линије раздвајања коју су одредили савезници, али је договорено да цивилна управа све до мировне конференције остане у рукама Мађарске. Демаркациона линија је заузимала знатно веће подручје од онога које ће ући у будућу југословенску државу. Крфска и Женевска декларација, и једна од Вилсонових 14 тачака су предвиђале искључиво право народа, али не и земаља, на самоопредељење. Војвођанима се журило са отцепљењем од Угарске, а није било реално очекивати да ће се хрватски и словеначки политичари приоритетно залагати за што повољније спољно разграничење Баната и Бачке са Румунијом и Мађарском, када су и сами имали исти проблем. Србија је, због великих жртава и победе у рату, уживала изванредну међународну популарност и симпатије.

Народно веће државе СХС је 24. новембра 1918. године изгласало уједињење са Србијом и Црном Гором свих југословенских земаља укључујући и Војводину. Истовремено је одржан Велики народни збор у Руми који је донео одлуку да се Срем у случају спора Народног већа и српске владе о стварању нове југословенске владе, директно присаједини Србији.

Упркос становишту да је одлуком Државе СХС о уједињењу са Србијом, посебна војвођанска скупштина непотребна, у Новом Саду је 25. новембра ипак почела са радом Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање. Велика народна скупштина је донела две одлуке. У првој одлуци на првом месту је, ради што повољнијег спољног разграничења Војводине, замољена Србија да мировној конференцији заступа интересе Војводине. Истом одлуком проглашено је присаједињење Србији и наставaк југословенског уједињења. Другом одлуком је проглашено отцепљење од Угарске и формирани су Народни савет као скупштинско тело и Народна управа као извршно тело.

Објективно говорећи ове одлуке нису имале међународноправни значај, а њихов циљ је пре свега био маркетиншке природе и стицање предности пред међународну конференцију. Супротно Београдском примирју које је предвиђало да паралелно са српским војним заузећем настави да функционише мађарска цивилна власт, Народна управа је одлучила да преузме сву власт на територији Војводине (без Срема). Управа је именовала нове жупане и затражила је од српске војске помоћ у одржавању реда на својој територији.

Акцијама народне управе потпуно су преузете све ингеренције преосталих мађарских органа, чиме је измењена политичка реалност. Српска војска је у пракси благонаклоно и заштитнички гледала на деловање Народне управе. Пошто су Румуни истакли претензије на цео Банат, Народна управа је издејствовала да српска влада упути демарш. Успостављање власти Народне управе наилазило је на отпор мађарског и немачког чиновништва које је било лојално мађарској влади.  Народна управа се суочила са тзв. Банатском републиком која је такође преузимала органе власти у темишварском Банату, са циљем његовог очувања у оквиру Мађарске. Банатска република је располагала и сопственом милицијом, што Народној управи није дозвољено. Народна управа је 16. фебруара 1919. године успела да смени руководство Банатске републике и забрани рад њеним органима.  Народна управа је преузела и вршила најзначајније функције власти, а том приликом је пропагирала равноправност свих народа и језика у Војводини.

 Након Формирања владе Краљевине СХС 20. децембра 1918. године, затражено је укидање војвођанске Народне управе, пошто је она представљала сметњу стварању централизоване државе. Управа је поднела оставку, али је наставила са радом и последњу седницу је одржала 11. марта 1919. године. Пошто је Народни савет дао мандат Народној управи, она је захтевала да је Савет распусти. Део чланова Народног савета се противио њеном распуштању, али је за четири гласа победио захтев Јаше Томића да усвоји оставка покрајинске владе, али да се она замоли да ипак привремено настави са радом.

Паралелно са процесом југословенског уједињења, дошло је и до уједињења румунског народа. На националном скупу у Алба Јулији 1. децембра 1918. године румунски посланици су донели одлуку о прикључењу Трансилваније и целог Баната краљевини Румунији. Поред Румуније и Мађарска, иако поражена у рату, полагала је историјско, али попут Срба и Румуна и народно право на Банат. До решења напетог геополитичког проблема дошло је тек на мировној конференцији у Паризу, која је почела са радом 18. јануара 1919. године у версајском дворцу. Версајски преговори нису били кратког даха, па је до коначног разграничења Краљевине СХС и Мађарске дошло тек 4. јуна 1920. године, Тријанонским споразумом, а коначно разграничење у Банату са Румунијом извршено је 10. септембра 1920. године.

У историји Париске мировне конференције можемо уочити две фазе, у првој је дошло до припреме мировног уговора са Немачком, док се друга фаза бавила мировним уговорима са осталим пораженим државама (Аустрија, Мађарска, Бугарска и Турска), те отклањањем спорних питања између победничких и новонасталих земаља. Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Србија је на њу пренела свој међународни углед државе победнице која је страдала и херојски се борила током рата. На мировну конференцију, делегација Краљевине СХС је дошла без изграђене међународне политике. Делегацију су чинила четири члана са мандатом да учествују на самој конференцији и то: бивши председник српске владе Никола Пашић у својству председника делегације, др Анте Трубић, др Миленко Веснић и др Иван Жолгер. Поред њих делегацију су чинила и три члана равноправна за давање предлога, али без права учешћа на самој конференцији: Матеја Бошковић, др Јосип Смодлака и др Отокар Рибарж. Гледано по националном кључу делегацију су чинила три Србина, два Хрвата и два Словенца. За разлику од осталих делегација у југословенској није било најодговорнијих представника државне власти. Такође, уочавамо да међу њима није било ни представника Срба из Војводине, о чијој се судбини одлучивало, а који нису имали разлога да верују да ће хрватски и словеначки чланови бити превише заинтересовани за што повољније разграничење са Банатом, Бачком и Барањом, обзиром на то да питање разграничења са Италијом и Аустријом није било решено. Српски чланови делегације имали су добро разрађен план разграничења са Мађарском и Румунијом „Пешићев план“, назван по генералу Петру Пешићу, шефу војне мисије при мировној конференцији. Овим планом у оквиру Краљевине СХС остали би Бела Црква, Вршац, Темишвар, Кикинда, Суботица, Баја, Печуј и Сигетвар. Пешићева линија је била подложна критици чланова југословенске делегације који су сматрали да је можда опортуније жртвовати делове Баната и Бачке, зарад што веће добити на Јадрану. Временом је Пешићеву линију, наследила Пашићева линија, названа по Николи Пашићу, која је званично пропагирала умерено решење док је реално стајала на позицијама Пешићеве линије. По Пешићевој линији југословенском  Банату би припало око 685.000 становника, од чега око 265.000 Срба и око 95.000 Румуна, док би оквирима Пашићеве линије било око 656.000 становника, од чега 258.000 Срба и 85.000 Румуна. Насупрот југословенској делегацији, Румуни су као максимални компромис били спремни да одустану само од минијатурног парчета Баната, троугла између Перлеза, Панчева и Београда, неопходног за војну одбрану Београда. Југословенска делегација је имала велику подршку Француске, Енглеске и САД-а. Једино на подручју Баната, Французи су водили веома избалансирану политику узмеђу Румуније и Краљевине СХС. Иако многи историчари споре, нови докази поткрепљују тезу да је по питању разграничења у Банату, значајну улогу имало и лобирање Михајла Пупина. Пупин је још 1912. постао почасни конзул Србије, а потом и СХС у САД. Својим угледом и друштвеном проходношћу кроз кругове америчке елите, Пупин је цео рат лобирао за српску ствар. Током ратне 1916. године уредбом америчког председника Вудроа Вилсона, формиран је амерички Национални савет за научна истраживања, са циљем да помоћу њега најсавременија научна достигнућа искористе ради победе Сједињених држава у Великом рату. Једно од водећих улога у овој институцији која ће касније прерасти у НАСА, имао је управо Михајло Пупин. Како су преговори о разграничењу запали у ћорсокак, те је наступила пат позиција, на конференцији се по позиву председника владе Краљевине СХС Стојана Протића, обрео лично Пупин. Он је лично још са студија познавао председника Америке Вудроа Вилсона, који се лично налазио на челу америчке делегације у Паризу. Такође је био у личном пријатељству са академиком Дагласом Джонсоном, професором геологије са Универзитета Колумбија, који је у Паризу био председник америчког одбора за разграничење. Поред поменутих Пупинов близак пријатељ из младости је био и члан америчке делегације резервног генерала Джона Картија, иначе електроинжењера. Пупин је 19. априла 1919. године упутио званични меморандум америчком председнику на основу добијених података о етничким и историјским карактеристикама спорних граничних подручја нове југословенске државе. Сматра се да је управо на основу овог документа, Вилсон три дана касније дао изјаву о непризнавању Лондонског уговора, по коме би Банат припао Румунији, а Далмација Италији. Упркос подршци, велике силе су одуговлачиле са признањем Краљевине СХС стављајући до знања да њено коначно разграничење, као и мађарско и румунско, пре свега зависе од њихове воље. Било је и изразито непријатељски настројених сила победница попут Италије, која је у стварању југословенске државе видела претњу по своје геополитичке интересе, пре свега на Јадрану. Територијална комисија Париске мировне конференције није прихватила ниједан српски, али исто тако ни румунски предлог о разграничењу у Банату. Поморишје је остављено Мађарској, а југословенско-румунски спор је решен тако да у Румунији остане око 65.000 Срба и других Словена, у југословенском Банату око 75.000 Румуна. Град Темишвар и скоро цела Тамишка жупанија је припала Румунији, док је остало у већини закључено по принципу Пашићеве линије. Што се Бачке тиче, комисија је заузела став да се граница повуче јужно од Сегедина на Тиси и јужно од Баје на Дунаву тако да Краљевини СХС припадну „велике гломерације полуурбане и полусељачке Суботица и Сомбор. Комисија је заузела став да по питању целе Барање нема превише аргумената да се она прикључи новој југословенској држави, те јој је додељен само јужни део са центром у Белом Манастиру. Након одлука комисије дошло је до политике малих територијалних измена. О ангажману и доприносу Михајла Пупина приликом разграничења, за време његовог живота писано је мало, па се мало и знало. Пупин је сам о томе са дозом сете крајем 1934. године писао Миливоју Матићу, истичући да је његов допринос разграничењу много боље познат америчкој него југословенској јавности. Француз Марк Хелис је дао сличну оцену – „Михајлу Пупину, дугује онај Банат који је српски по свом народу и по својим обичајима што није предат Румунима.“

[1] Неки извори наводе да се Пупин родио 4 године раније.