Геополитика Истока
Аутор: Милорад Вукашиновић
Од почетка светске економске кризе 2008. године свет се суочава са фундаменталним променама у међународним односима. Поједини теоретичари заступају занимљиво становиште о краху западноцентричне (американоцентричне) слике света која се у протеклих десетак година испољавала у широком спектру: од краха неолибералног концепта економије, преко демографског опадања Запада, до урушавања једног псеудокултурног модела чији је слоган био „Америка као идеја“.
Један број геополитичких писаца (попут Леонида Ивашова) указује на доскорашњу превласт западног геополитичког модела који је на одлучујући начин утицао на најважније историјске догађаје у прошлом 20. веку. Заиста, од појаве Мекиндерове Географске осовине историје (1904), однос просторног и политичког, уз извесне варијације, одвијао се у складу с геополитичким дуализмом „копно – море“ који је први теоријски артикулисао познати британски научник. Суштина овог геополитичког двојства заснована је на разумевању територије „као политички омеђеног дела Земљине површине“. Отуда и Мекиндерове појмове Евроазије (Светског острва), Срца света (Средишње земље), Источне Европе и контроле Хартленда, треба посматрати у контексту једне класичне западноцентричне (атланске) слике света у чијем су средишту државе ипак опстале као основни субјекти међународне политике.
До квалитативне промене у западнистичком поимању односа просторног и политичког долази шездесетих година прошлог века и то под утицајем феноменалних открића у областима науке и технологије. На тим основама настаје нова парадигма епохе глобализацијe коју је у свом делу Између двају епоха (1970) формулисао тадашњи гуру атлантизма Збигњев Бжежински. Суштина његовог излагања своди се на критику државе као застарелог механизма за решавање све сложенијих проблема у једном свету „глобалне међузависности“ који обликује феномен „технотроничне револуције“. На тај начин бришу се разлике између унутрашње и спољне политике једне државе и ствара ново окружење које обликују растуће информационе технологије и низ транстериторијалних актера (мултинационалнe компаније, невладине организације) повезаних на тој основи. Као присталица „меког глобализма“ Бжежински је допуштао постојање државе у једном периоду „транзиције“ до успостављања „новог светског поретка“ на челу са САД-oм као „првом глобалном постмодерном империјом“, тј. центром глобалног управљања која свој утицај шири на периферију „светског привредног система“. Тако замишљен светски поредак заправо је строго хијерархијски структуриран и треба да служи искључиво интересима „глобалног менаџмента“ који чине представници најутицајнијих транснационалних корпорација. У тако осмишљеном поретку обавеза светске периферије је да све своје стандарде прилагоди интересима центра, независно од својих реалних потреба. Овакав тип западних интеграција данас симболизују ЕУ, НАТО, НАФТА и други слични споразуми.
Насупрот овом концепту од 2008. године до данас појављују се контуре вишеполарности која све више поприма одговарајуће геополитичке карактеристике. У средишту једног „новог цивилизацијског циклуса“ свакако су евроазијски џинови Русија, Кина и Индија, али и земље исламског света, Африке и Латинске Америке. Суштина овог алтернативног концепта је у једној другачијој визији света која је заснована на моделу „прожимања цивилизација“. За разлику од идеологије глобализма која намеће беспоговорну унификацију света, геополитика Истока почива на „начелу солидарности“ што учесницима омогућава да се овом виду интеграција прилагоде у складу са својим интересима и реалним потребама. Основне карактеристике овог геополитичког модела су: развој реалне економије, обједињавање средстава која обезбеђују општи пораст економских активности (дакле у складу са интересима друштва), равномерна расподела остварених бенефита на шире друштвне слојеве (само у Кини средњи слој обухвата 600 милиона људи) и што је најважније обезбеђивање унутрашњих државних механизама за контролу капитала, посебно у области финансија. Нема сумње да је типичан пример овакве концепције кинески геополитички модел „Једног појаса и једног пута“ који ће када буде завршен повезивати Азију, Европу и Африку. На тај начин биће створен највећи светски економски коридор који обухвата преко 4,4 милијарде људи и економије вредне преко 21.000 милијарди долара.
Остави коментар