Заједничке акције српске опозиције и сарадња немађарских народа Угарске у последњој деценији XIX века

Заједничке акције српске опозиције и сарадња немађарских народа Угарске у последњој деценији XIX века

Аутор: др Милош Савин

Марта месеца 1893. године на Угарском сабору је покренуто питање реформи које су подразумевале увoђење грађанског брака, вођење државних матичних књига (матрикула) и одређене либерализације везане за Јевреје и нетрадиционалне хрићанске цркве. Иако посматрајући кроз историјску призму, ови предлози делују савремено и напредно, за српске опозиционе партије изузимање склапања бракова и вођења матрикула из ингиренција српске цркве, је представљало велики ударац на српска аутономна права. Испред Српске либералне странке, први је реаговао др Илија Вучетић крајем марта 1893. истакавши: „Та голема опасност која нам прети од црквено политичких реформи, што се у нашој држави спремају, као да се код нас слабо увиђа… На угарском сабору води се скоро две недеље дана жива дебата о тим реформама… Говорници од свију странака без разлике отворено и без зазора исповедају, да су те реформе баш зато и нужне, да немађарске народности што лакше помађаре.“

Како је парламентарна дискусија напредовала постало је јасније да иза поменуте иницијативе стоји чврста воља угарске владе. Став Српске либералне странке по овом питању је био резолутан и најбоље га је изразио др Стеван Малешевић, који је констатовао да: „Oсобито увoђeње државних матрикула и обавезног грађанског брака дубоко врeђају животне интересе и  права српске православне цркве и народно-црквене аутономије наше, а и посредно и српске народности.“

 Против наведених реформи на којима је инсистирала угарска влада једнодушно су биле обе српске опозиционе странке, па је 1893. године у Великом Бечкереку одржан и први заједнички протесни збор либерала и радикала, усмерен против реформи. Лидери Српске либералне странке Полит и Вучетић су као чланови градске скупштине Новог Сада заједно са католичком већином гласали против предложених реформи. Приближавање између Српске народне либералне и Српске народне радикалне странке по овом питању је било евидентно. „Приближавање, међутим, није ишло без извесног неповерења па и отпора, али је ипак напредовало. Оно је више било плод добре воље појединаца, него новог курса обеју странака у међусобним односима. Емил Гаврила међу радикалима и Стеван Малешевић међу либералима допринели су највише овом приближавању.“

Исте 1893. године дошло је и до издвајања Независне српске народне радикалне странке из редова радикала, која је покренула свој орган, односно новину под називом Стража. Независни радикали, односно Стражари су били окупљени око Стевана Јовића, смењеног уредника Заставе чије смењивање је и довело до раскола.

До извесне сарадње Српске либералне странке са радикалским дисидентима окупљеним око Страже дошло је почетком 1894. године на изборима за поједине црквене општине, што је изазвало и извесне дисонанце у самој Српској либералној странци. О овоме најбоље сведочи писање чувеног либерала Аркадија Варађанина др Стевану Малешевићу у коме каже: „Ми смо наше радикале сјајно побили на последњим општинским изборима, самим њиховим људима, које су отуђили својим безобразлуком и којекаквим прљавим пословима. Нису то Стражари били као што Застава петља, већ наши старији и трезвенији људи, а што су се томе придружили и такозвани  Стражари, то су опет они криви који су поступцима својим дали повода да се ствара и нова радикална странка… Добили смо 136 гласова више од њих… Наше вође нису хтеле да учествују јер су тврдо држали да ћемо пасти, и шта више осуђивали су нас који смо то коло покренули (ја, др Станојевић, др Ћирић), а сад нам честитају.“ Јовић је ускоро обуставио излажење Страже и преселио се у Србију. „Јовићевим одласком растурена је и малобројна група његових присталица и ликвидирана је криза у радикалној странци, али је Јовић знатно допринео њеном дискредитовању у масама, откривајући јавности закулисне махинације неких лидера странке.“

Обзиром да је угарска влада након дебате поднела Сабору захтев да усвоји закон о црквено-политичким реформама који је предвиђао грађански брак и државне матичне књиге, дошло је до кулминације незадовољства међу српским опозиционарима. Крајем марта 1894. године др Стеван Малешевић је инсистирао на организовању општег српског збора, односно збора који би подржали и либерали и радикали. Малешевић је потребу заједничке опозиционе акције образлагао речима: „Ту би се могао народ српски оградити против свих нападаја, који су управљени против његовог племенског опстанка, ма они с које стране долазили – било мађарске, било хрватске – у тој борби за народна права могла би се изрећи солидарност српског народа са румунским и словачким и означити начин како да се та заједница оствари. Са тог збора могли би се послати и заступници српски на конгрес народности угарских, што се има овог пролећа састати, да се саветује, како да удеси обрану своју против разбукталог шовинизма мађарског… Наше привилегије биле су и остају један главни извор нашег права и ми на њих никад заборавити, никад их збацити не можемо… Права слобода треба да поштује и узакони не само природна права појединца, него и природна права појединих племена.“

Иако није могло бити речи о стварању неког заједничког координационог тела обе српске опозиционе странке су се сагласиле око организовања протесног збора српских бирача за чије место су одређени Сремски Карловци. И Браник и Застава су апеловали на све Србе карловачке митрополије да се одазову на збор заказан за 19. април 1894. године и радили су на томе да се приликом првог већег заједничког збора не понови ситуација из 1887. године. На збору је по Политовим речима присуствовало 15000 Срба, а збором је председавао барон Јован Живковић.

Испред Српске либералне странке збору се обратио Михаило Полит Десанчић, који је рекао: „Господо и браћо! Велики Галилеј рекао је: „E pur si muove!“. Рекао је да се земља окреће, а ја велим креће се српски народ, он се није успавао, он је будан, он је свестан, па је стао на браник своје цркве и народности. Клета неслога није му могла одузети ону снагу, да стане на браник својих права… Данас се не каже Србину: остави своју православну веру, али се хоће нешто друго: хоће да се обеснажи православна вера и српска народност и у томе лежи опасан значај тих злогласних политично-црквених реформи. Шта су политично-црквене реформе? То су преинаке у законима на штету наше вере и народности… Питам ја, шта је тај грађански брак? Од куд је он код нас дошао кад за њега потребе нема… У нас Срба је брак црквена установа, она је једна од седам тајни. Србин познаје и признаје само онај брак, који се у цркви пред свештеником склапа. Па зар данас да се венчава пред натарашем, пред каквим потчињеним државним чиновником… Други је део црквено-политичких рефорама увађање грађанских матрикула, грађанских матица. Те матице хоће да се одузму од нашег свештенства, које их је до сада савесно водило, па хоће да се предаду потчињеним државним чиновницима… Трећи део тих политично-црквених рефорама јесте једна звучна фраза под видом неког либерализма, а то је фраза о слободи вероисповести. Рекао би човек да та реформа заиста значи неку слободу вероисповести…Али то није та слобода коју хоће да данас уведу, већ је то данас право безверје. То је слобода да сваки који хоће, може бити без сваке вере и да може казати: ја немам никакве вере! А да могу људи како им је воља, стварати као каква грађанска друштва и нове вере како им је воља. Та слобода вероисповести дакле је право безверје и нека врста безбоштва… На угарском сабору рекло се: ваља да немађарске народности осете на сваком кораку у животу, да су у мађарској држави и да им се пише и говори на језику те мађарске државе. Ваља да мађарски чиновник, кад се дете роди да га у државну матицу забележи, да га забележи кад се венча, па да га забележи кад оставља овај живот.“

Збор је завршен акламационим доношењем одлука. „Одлуке донете на овом збору показују да учесници, у иначе оправданој борби против шовинистичке политике владе, нису били у стању да реално процене степен опасности од појединих владиних мера, концентришући понекад, своју пажњу и снаге на споредну линију. У одлуци збора најодлучније се протестује против реформи владе, које подривају темељ аутономних права нације, заснованих на историјским привилегијама; изражена је пуна солидарност са свим народностима Угарске које су дошле у исти положај; за сва времена се преноси потомству презрење оних Срба, посланика Угарског сабора, који су гласали за ове реформе; најзад одлучено је да се што пре сазове Народно-црквени сабор, како би се преко њега повела борба против реформи.“ Обзиром да је доњи дом Угарског сабора већ усвојио поменуте реформе, очекивања српског збора била су усмерена ка горњем дому. Упркос исказаном значајном јединству српских и румунских епископа и католичких великодостојника заступљених у горњем дому, ипак је обезбеђена већина за усвајање реформи. Покрет из 1894. године је специфичан у томе што су се први пут у једном тренутку против идентичне појаве борили и Српска либерална странка и Српска радикална странка и високи православни клер.

Септембра 1894. године, одржан је први заједнички састанак представника Српске либералне и Српске радикалне странке, који су по овлашћењима својих централних одбора покушавали да нађу модус заједничког деловања по питањима о којима су обе партије имале исти став и политички интерес. У име радикала, Емил Гаврила је предложио уједињење странака, до ког би дошло фузијом страначких органа и организација. „Изузев Малешевића, који је најдаље отишао у компромису са радикалима и сложио се са њиховим предлогом о спајању два страначка органа, остали либерали су се оградили и изјаснили да и даље желе да имају посебан страначки орган. И Гаврила је у својој странци био усамљен у настојањима да се у приближавању странака иде до њиховог фузионисања.“

У овом периоду у Угарској је почео да се јавља и нагло јача аграрни покрет. „Аграрци су насупрот развитку индустријског и финансијског капитала и даље грчевито бранили традиционално аграрно друштво, са приоритетном аграрном производњом.“ Не одступајући од дотадашње политике несарадње са било којом мађарском политичком фракцијом, Српска либерална странка је појаву аграрног покрета оценила као позитивну. Либерелни став према овом покрету формулисао је крајем 1894. године др Илија Вучетић, истаквши: „Ми Срби пратимо са симпатијом тај нови покрет, коме је цел, да стање земљорадника поправи и унапреди, те да се бар колико толико олакшају терети који су земљу притиснули. И наш народ припада великом већином земљорадничком сталежу, па зато се можемо само радовати, ако се бар на том пољу учини нешто, што ће и нама Србима као грађанима ове државе од користи бити.“

У јеку интензивног помађаривања и притисака угарских власти против опозиционих покрета народности, почетком 1895. године, орган Српске либералне странке је констатовао да: „Док према народносним захтевима постоји потпуна равнодушност, донде утицај мађарских шовиниста бива све јачи, те и сама влада подлеже том утицају. Цел им је та, да Угарску претворе у једнонародну државу.“

О притисцима државних органа на опозициону штампу, чиме је дошло и до извесне ауто-цензуре, како би се избегла одмазда, у фебруару 1895. године, најбоље говори ситуација везана за штамање расправе Јована Ђорђевића О српско-мађарским односима, коју је Браник преузео на себе. Уредник гласила Српске либералне странке, обавештава аутора расправе речима: „Нека места дабоме морали смо ублажити због наших овдашњих прилика, а нека смо морали и изоставити… Сматрам за пријатну дужност своју, да Вам јавим да се та ваша студија особито допала г. дру Политу и осталима.“

Обзиром да је нотабилитетски покрет следом историјских догађаја био потпуно обесмишљен, у марту 1895. године је дошло до интензивније комуникације између либерала и нотабилитетских елемената који су били и даље бројчано јаки у некадашњим центрима овог покрета – Сомбору, и нарочито Панчеву. Спона у комуникацији између Српске либералне странке и панчевачких нотабилитета је био Каменко Јовановић, који је отпочео интензивну комуникацију са Илијом Вучетићем и Николом Јоксимовићем везану за „прилике у српском народу и питање преустројства српске народно-црквене аутономије“.

Притисак угарских власти на слободу штампе је за једну од последица имао и почетах хапшења истакнутих румунских публициста који су се најтемељније почели борити против интензивне мађаризације. Румунска опозиција је ступила у контакт са Словачком, а ускоро су њихове делегације посетиле и српске опозиционе представнике у Новом Саду. Договорено је да Срби, Румуни и Словаци, сачине заједнички програм и одрже велики заједнички конгрес народности. Закључено је да је најцелисходније за ефекат конгреса да се одржи управо у срцу угарске политике, у главном граду Угарске – Будимпешти, 10. августа 1895. године. Браник је упутио позив Србима на народносни конгрес. Срска либерална странка и Српска радикална странка нису званично сарађивале у организацији народносног конгреса, али су њихови истакнути чланови попут Николе Јоксимовића и Емила Гавриле руководили организационим одбором. Конгрес је одржан у великој сали будимпештанског хотела Национал, а како би се спречио припремани уплив провокатора организованих од стране угарских власти у салу се улазило искључиво са улазницом издатом од надлежног одбора. У трочлано председништво, у ком је сваки члан представљао по један народ, испред Срба је изабран др Михаило Полит Десанчић, вођа Српске либералне странке. Утврђено је да се на конгресу као званични језици користе искључиво српски, словачки и румунски уз помоћ преводиоца. Полит се обратио конгресу народности говором чија је суштина била захтев за реконструкцију Угарске у правцу равноправности свих народности.

У програму који је акламацијом усвојен је поред исказане жеље да се трима народностима придруже Русини и Немци из Угарске, наглашени су захтеви за демонополизацијом Угарске од стране мањинског мађарског народа, стварањем аутономних народносних области, језичким арондирањем жупанијских граница и све дотадашње захтеве везане за очување народносних права и коришћење матерњег језика на народносним подручјима. Народносни конгрес је имао значајан ефекат пре свега у европском јавном мњењу, а због њега је председник угарске владе Банфи, организовао хитне консултације са српским и румунским митрополитом, где их је подвргао оштрој критици због тога што нису осујетили организацију конгреса.

Суштину народносног конгреса одлично је формулисао и српској јавности презентовао истакнути либерал др Стеван Малешевић, истакавши: „Народности Угарске склопиле су савез узајамне одбране… За одбрану најсветијег права, права на опстанак и развитак своје народне индивидуалности… Једина му је цел да уставним и законитим путем одбије нападај, да отклони опасности, које се сваким даном све више нагомилавају против опстанка и развитка народне индивидуалности свих немађарских народа угарске… Mи нећемо да смо туђи у нашој рођеној отаџбини… Па кад једнаке терете сносимо, једнаке жртве приносимо, једнако плаћамо, једнако гинемо,  зар не треба да и једнака права уживамо. То је права уставност и равноправност, то је слобода и једнакост…“

На крилима народносног конгреса у октобру 1895. године дошло је и до поновне иницијативе да дође до спајања српских либерала и радикала у јединствену странку. Др Емил Гаврила је сачинио предлог споразума који је послат средишњем одбору Српске либералне странке, иако овај споразум вероватно никада не би био у целости прихваћен ни од већине релевантних чланова Радикалне странке. „Са своје стране, либерали нису ни у преговорима хтели да иду далеко у компромису са радикалима. Они нису могли да забораве губитак Заставе, убиство Мише Димитријевића и поразе у аутономним органима. За њих је фузија са бројнијом Радикалном странком значила утапање у њу. Никако нису хтели да се лише Браника, чије је покретање по схватању многих радикала, било главни узрок сукоба. Либерали су тактички одуговлачили са преговорима, у циљу да до споразума и не дође, али да се пред јавношћу не прими одговорност за његов неуспех.“ Даље преговоре о спајању две српске опозиционе партије прекинуо је повратак са издржавања затворске казне Јаше Томића у априлу 1896. године, али појачани мађаризаторски притисци Бафијеве владе и предстојећи избори сачували су оперативни ниво међусобне комуникације.

Поводом новог удара владиних притисака, прославе хиљадугодишњице мађарске државе и политике пролонгирања у недоглед одржавања Српског народно-црквеног сабора крајем априла 1896. године, др Илија Вучетић је упитао српску јавност: „Зар и за нас Србе и нашу цркву у овој држави, ништа не важи закон државни?“ Надовезујући се на Вучетићеву констатацију, др Стеван Малешевић је неколико недеља касније констатовао: „На освитку новог миленијума од мађарских шовиниста истакнутој и на пијадестал државног начела подигнутој теорији о једнојезичном народу у Угарској као једином спасу државе – стављају народности немађарске насупрот: начело правог хуманизма и цивилизације, начело праве слободе и једнакости: начело задовољења свију народности у земљи на основу узајамне слоге и љубави.“ Аналогно претходној двојици истакнутих либерала, будући секретар Српске либералне странке млади др Бранислав Станојевић син чувеног либерала Лазара Станојевића непотврђеног председнинка Матице српске, апеловао је крајем јуна 1896. на српско јединство, рекавши: „Данашње стање у Европи није природно, оно је само привремено. Питање је времена када ће се оно заменити трајним, природним. Питање је и то хоће ли се оно моћи решити мирно или не. Но једно стоји: да ће до крупних судбоносних догађаја морати доћи. Те догађаје мора Српство спремно дочекати. Први услов за ту спрему је слога“

Српска слога о којој је Станојевић писао, била је неопходна и пред наступајуће јесење изборе за Угарски сабор 1896. године. Српска опозиција се спремала за учешће на парламентарним изборима. Обзиром на велике неправилности у погледу бирачких спискова и притиске угарских власти, усмерених пре свега на мађарску опозицију, Српска либерална странка је проценила да је за њу најопортунија политика пасивности односно бојкота предстојећих избора. После дугог периода колебања и унутрашњих дискусија и радикали су напокон решили да и они позову на бојкот избора, па је дошло до међустраначке координације по том питању. Већ половином августа 1896. органи обе странке су се сагласили да своју агитацију усмере ка бојкоту избора. Непосредно пред само гласање у срезовима са хомогеним српским становништвом  18. октобра 1896. године објављен је „Заједнички проглас централног одбора Српске народне радикалне и Српске народне либералне странке Србима бирачима“ да се не одазову изборима и да не гласају за мађарске кандидате.

Владина странка Дежеа Банфија је тријумфовала на изборима освојивши 44 посланика више него у претходном парламентарном сазиву. Апоњијева национална странка изгубила је половину, а Независна странка трећину броја мандата из претходног сазива. Ови избори су дали додатни политички кредибилитет и моћ Банфију да отпочне са још радикалнијом политиком усмереном против народности, коју је још раније испланирао.

О последицама поновне Банфијеве победе и малодушности која је завладала међу Србима, јануара 1897. године, писао је др Бранислав Станојевић речи утехе: „Издржао је наш народ и тежих времена па ће издржати и ова, ако само и даље буде чувао свест и понос свој народни, и ако све Србе без разлике вере, покрајина и странака буде и даље задахњивала непоколебива једна нада у бољу будућност, једна вера у животну снагу народну, и једна љубав народна, која ће нас и неуједињене ујединити и поцепане вером, покрајинама и странкама, у једно коло српско народно спајати.“

Угарска влада је проценила да у новим условима уз помоћ српског клера и владиноваца може да на Српском народно-црквеном сабору издејствује већину за усвајање јединственог устава-статута, до чега није дошло 1892. године, па је Сабор заказан за 11. јул 1897. године, на Петровдан. Почетак предизборних активности везаних за избор саборских посланика Српска либерална странка и Браник су дочекали са видно смањеним ентузијазмом у односу на претходне године. Почетком априла, приметну пасивност у вези српских аутономних питања др Илија Вучетић је правдао у писму Каменку Јовановићу, објашњавјући тренутно стање у Српској либералној странци и антиципирајући след политичких потеза. Вучетић је написао следеће: „Ћутање Браника у неким стварима немој друкчије тумачити него просто тиме што о „аутономним стварима“ нема ко да пише. Ја не могу на све стране да доспем а Јоксимовић је болешљив… Знам да ово време није згодно за организациони рад, али сам потпуно уверен, да ће нам влада ако сабор не успе градити устројство, цело устројство октроисати. По томе ја држим за паметније ако би ми имали већину на сабору, да ми треба да израдимо устројство и то без обзира на другу коју страну, онако како ми држимо да ће добро бити. Нема сумње да би влада при потврди много шта октројисала, али с једне стране те октројке ипак не могу велике бити као кад нам цело устројство октројише, а са друге стране против појединих октројки да се у згодно време лакше војевати.“

Током априла либерали су се стабилизовали и прешли у акцију. О аутономним стварима почео је да пише млади секретар странке др Бранислав Станојевић. Већ 13. априла 1897. године Станојевић се обратио српској јавности речима: „Хоћемо ли имати автономије или нећемо? Хоће ли она бити автономија или име? Ко ће господарити у православној цркви и српској школи? Да ли православни срби или мађарски министри и шолгабирови (срески начелници – потиче од сеоски слуга – прим. аут.)?… Хоће ли се наш народно-црквени сабор својевољно одрећи своје автономије, хоће ли он у облику саборских закључака дозволити да се узакони владина свемоћ у нашој цркви и школи, хоће ли пристати да у нашој кући туђин господари?… Хоћемо ли бити самоубице?“

Саборски одбор који је формиран на претходном саборском сазиву од тзв. аутономне странке, још увек је функционисао и припремио је за сазвани сабор нову верзију јединственог статута, који је писан по упутствима угарске владе и садржао све спорне тачке због којих 1892. године није усвојен. Увереност клерикалних кругова да ће уз подршку свих расположивих државних структура обезбедити већину на изборима за Сабор, изазвала је велики страх и код либерала и код радикала и натерала их први пут почну да размишљају о предизборној коалицији, односно подели епархија и срезова. Либерали су при томе рачунали на подршку некадашњих нотабилитета у Јужном Банату са којима су били у контакту посредством Каменка Јовановића, а сами су пружали подршку самосталцима у Хрватској.

О ситуацији међу либералима видимо доста из преписке др Бранислава Станојевића са Каменком Јовановићем, либералима наклоњеном представнику некадашњих панчевачких нотабилитета. Станојевић пише: „Ми смо држали у понедељак конференцију која је била врло добро посећена. Осим једног јединог среза имамо извештаје за све изборне срезове целе митрополије. Ми смо у конференцији саставили коначан пројекат подела срезова у 5 епархија, који ћемо поднети радикалима с којима имамо судбоносни састанак у суботу у два сата поподне. За љубав слоге и у интересу ствари дали смо им и Нови Сад. Ако се погодимо, у шта не сумњамо, одмах ћемо прећи на организацију, и судећи по извештајима, надам се великом успеху. Са свију страна чујемо, ако се сложите победа је сигурна. У пакрачкој епархији раде наши људи са „србобранцима“ увелико. За горњу Крајину чекамо др-а Медаковића да коначно удесимо ствар, а то је тим нужније.“ Станојевић наводи: „Као чланови централног одбора ми смо се изборили за своје поуздане људе из свију срезова.“ Истичући да су путем тих поузданих људи либерали извршили својеврсно анкетирање бирача, што ће има олакшати кампању и завршни договор са радикалима.

Занимљиво је да је поред преговора који су вођени са радикалима, извршена потпуна синхронизација либерала са панчевачком групом некадашњих нотабилитета око др Стевана Касапиновића. У коресподенцији са панчевцима Бранислав Станојевић, секретар Српске либералне странке је формулисао став либерала о тренутној ситуацији рекавши: „Данас у интересу народне ствари морају престати страначки и политички интереси и ћефови“ Већ 2. јуна 1897. године, постало је јасно да ће управо Јужни Банат бити главна изборна база вођства Српске либералне странке, па је Станојевић обавестио Јовановића и Касапиновића да: „Централни одбор према вашој молби узима слободу препоручити: за Панчево: госп. др-а Илију Вучетића, за Белу Цркву госп. др-а Мих. Полит-Десанчића, за Црепају честитог брата Пају Ј. Јовановића, за Перлез: госп. др-а Милоша Ђорђевића.“

 Српским бирачима је почетком јуна др Стеван Малешевић јасно ставио до знања отворене притиске угарских власти на српску аутономију опоменувши: „Министар председник је … сасвим јасно и отворено обележио своје становиште које се укратко у oвоме састоји: или се одреците свога права својевољно, ил’ ћу вам га силом одузети –октројком!“

До почетка јуна је дошло и до коначног договора око коалиције Српске либералне и Српске радикалне странке. Срезови су подељени, формиран је заједнички централни одбор и започела је синхронизована кампања.  Српске странке су путем својих органа 1. јуна 1897. године на Спасовдан, објавиле заједнички проглас србима бирачима у коме су позвале на јединство. Једина ситна, али занимљива измена је извршена, тиме што је упркос првобитној одлуци централног одбора уједињених народних странака, Бранислав Станојевић по наговору панчеваца, заменио свој срез за црепајски у Јужном Банату, што је успео вештим политичким маневром да реши и у Српској либералној странци, али и да изглади са радикалима. Иако у Станојевићевим политичким размишљањима и јавном дискурсу нема ни најмање примеса политике која би заступала умерени курс и инклинирала ка нотабилитетству, његови лични односи са Каменком Јовановићем  пре свега, успели су да за Српску либералну странку обезбеде и ресурсе којима је некада господарио Светислав Касапиновић, укључујући и његову личну подршку.

Цео агитациони посао у изборном срезу у Јужном Банату за Станојевића, као кандидата Српске либералне странке у оквиру коалиције са радикалима је на себе преузео Каменко Јовановић и група некадашњих нотабилитета. О зближавању либерала са овом групом показују међусобне консултације о проблемима које су либерали имали са радикалима око утврђивања заједничких кандидата. Др Илија Вучетић је писао Каменку Јовановићу и панчевачким нотабилитетима: „Између нас и вас била је много година велика затегнутост због некадашњег кикиндског програма. Трази те затегнутости показивали су се скоро све до у најновије време. Ја сам се бојао да моја кандидатура неће бити угодна многима код вас.“ Успостављање сарадње са некадашњим поклоницима великокикиндског програма, који су након 13 година показали велику наклоност ка Српској либералној странци, а потпуну одбојност према Радикалној, осигурало је велико јединство бирача у Јужном Банату и сигурну победу на изборима Политу, Вучетићу и Станојевићу. Насупрот јединству бирача које су либерали остварили у Банату, радикали су доживели фијаско у Срему. Дошло је до сукоба око истих изборних срезова између радикала и својих некадашњих партијских другова, а сада осамостаљених самосталаца. Поред овога и један инцидент је потресао саму Српску народну радикалну странку. Мимо договора са централним одбором уједињених странака нити са самом Радикалном странком двојица истакнутих радикала, Красојевић и Михајловић, су правдајући се изборном тактиком, пактирали са клерикалцима којима су уступили мандате у митровачком и ердевичком срезу.

Српски бирачи су поздравили јединство опозиционих покрета својим јединством – избори за Српски народно-црквени сабор су довели до велике победе уједињених либерала и радикала. Клерикалци су на изборима освојили свега 8 мандата, а уједињена опозиција 65, од чега је било 37 либерала и либералних самосталаца и 28 радикала.

У страху од снаге уједињене опозиције која је победила на изборима, патријарх је хитно отпутовао у Пешту на консултације са мађарским властима, како би издејствовао подршку за своју политику и спречио формирање заједничког опозиционог клуба у Сабору. Патријарх је имао намеру да задобије и подршку за спречавање формирања саборског одбора.

О ситуацији и односу либерала и радикала пред састанак сабора и страху да патријарх не изврши утицај на барона Живковића да оснује посебан саборски клуб и поремети опозиционо јединство говори нам писмо Бранислава Станојевића у ком он каже: „Био сам данас са др-ом Гаврилом, па ми он рече, да се боји и он и радикали да се барон Живковић, не долази с намером, да оснује клуб самосталаца, који би се састојао из огромне већине Крајишника и људи а’ла Косовац, Павловић итд. Тај би клуб од три клуба народна био најјачи, управо Гаврила држи да би, тај клуб, боље рећи барон, помоћу тог клуба, био господар ситуације, а шта би то значило, да у оваквим временима барон буде господар ситуације, то сви добро знамо. Он би кадар био да пактира и са јерархијом и са патријархом. Стога морамо бити врло опрезни. Наша је жеља била да барон не уђе у сабор, јер нам сада не требају људи од којих морамо презати. Али барон као барон, увукао се лепо у сабор, као лопов и после изјаве да се „не мисли кандидовати“! С друге се стране опет чује да радикали пактирају са патријархом и да су преговори у току, и да су због тога одбили позив на заједничку конференцију која је данас требала бити и о којој сам данас писао. Говори се да су они исфорсирали мандат барону, који им је кандидат за потпредседника, да би преко барона приказали Банфију…Уместо дакле да сви заједнички пазимо да нас Банфи, а нарочито патријарх не изгурају – морамо пре свега да се чувамо – барона и радикала. О могућности да ће се наћи издајника овде нико не сумња, само се још не зна број ни личности, али већина држи да ће то бити из радикалскога табора кандидати.“

Петровдански сабор је отворио комесар мађарске владе, односно краљевски комесар, барон Федор Николић, који је позивајући се на краљевски рекрипт октроисао дневни ред Сабора и наметнуо као обавезу да се Сабор изјасни о уставу који је поднео саборски одбор. Овакав поступак је био супротан свим важећим правним актима. Као реакцију на ово либерали, на челу са Политом су предложили адресу цару, коју је саборска већина усвојила. Радикали су били против ове адресе захтевајући јачу реакцију у виду граваминалне адресе. Због гласања за либералски предлог и сврставања уз Српску либералну странку, радикали су из својих редова искључили Милана Божеског, дугодишњег истакнутог члана, који је након туцинданског убиства, преузео уређивање Заставе, оправдавајући Томићев поступак често и неумесним аргументима.

Међутим, већ за следећу саборску одлуку којом је констатована немогућност рада, а која је донета 26. јула, гласали су јединствено и либерали и радикали и самосталци.  Након доношења ове одлуке, комесар је даљи рад Сабора отказао на неодређено.

Како би одблокирао рад Српског сабора и издејствовао усвајање одредби у свом интересу, председник угарске владе Банфи је планирао да покуша да се договори са либералима. Вест о састанку представника српске либералне странке са Банфијем први је дојавио Бранислав Станојевић Каменку Јовановићу: „Слободан сам поверљиво вам јавити да су јуче г. др М. Полит и Вучетић – добили од Банфија дискретан позив на конференцију, која ће бити код Банфија у понедељак 6. септембра. Да ли је још ко зван и ко – не знамо. Овај позив тумачимо ми као повољан… Господа ће се одазвати томе позиву када се претходно међусобно споразумела буду о свим евентуалностима.“

Заиста до конференције, односно  консултација код Банфија је дошло али на њима је поред представника либералског клуба у Српско народно-црквеном сабору, барона Живковића, Полита, Вучетића и Евгена Думче (градоначелника Сентандреје), присутвовали и представник радикалског клуба Ђорђе Красојевић, као и Павле (Пал) Дракулић угарски парламентарац биран више пута у Сомбору као кандидат мађарске опозиције, такође изабран у Сомбору за посланика на Српском народно-црквеном сабору. Иначе Банфијева пракса је била да сазива сличне конференције, па су Вучетић, Дракулић и Живковић и пре него што се знао став српских странака о изласку на угарске парламентарне изборе учествовали са групом нотабилитета и владиноваца на сличним консултацијама у марту 1896. године. Конференција код Банфија се завршила без икаквог ефекта, пошто је председник угарске стране остао на својим претходним позицијама, српски опозиционари нису одступили од својих.