Tрибина „Крцун – трагедија једне епохе: биографија Слободана Пенезића“ биће одржана у петак, 22. фебруара у 18 часова у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.

Слободан Пенезић Крцун рођен је 2. јуна 1918. године у породици Спасоја Пенезића кафеџије, као прво дете у његовом другом браку са текстилном радницом Видосавом, која је родила још троје деце — Сретена, Предрага и Милену. За време велике привредне кризе отац је банкротирао и умро 1934. године. Сав терет око издржавања деце пао је на мајку Виду, којој је Крцун, као шеснаестогодишњи дечак, покушао да олакша живот, помажући јој у кући око шивења, у башти и око стоке. Његова љубав према мајци и помоћ трајала је током целог његовог узбудљивог живота. Вероватно да је губитак оца и брига о мајци и млађој браћи и сестри утицала да је понављао трећи разред гимназије. Васпитаван у духу грађанског патријархалног морала био је послушан и предусретљив дечак, али и немирног и бунтовног духа. Напад сила Осовине на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године, га је затекао у Београду и он је истог дана кренуо кући. У Ужицу је покушао да се пријави у војску, али је био одбијен. Када су Немци заузели Ужице, отишао је у Санџак, и ту је остао до краја априла 1941. године. У току маја успео је да се врати у Београд, где је добио задатак од Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију да се врати у Ужице и повеже се са тамошњом партијском организацијом КПЈ. По задатаку Окружног комитета КПЈ за Ужице, у златиборском срезу је радио на припреми устанка и формирању Златиборске партизанске чете. После формирања те чете, на позив Окружног комитета, отишао је у Штаб Ужичког партизанског одреда „Димитрије Туцовић“, где је одређен за заменика политичког комесара Одреда. После ослобођења Ужица, септембра 1941. године, имао је задатак да у ослобођеном граду организује борбу против „пете колоне“. Поред овога, радио је и на организовању „народне власти“, организовању позадине и др. У ослобођеном Ужицу је остао све до пада Ужичке републике, 29. новембра 1941. године. У село Радоињу, где се тада налазио Врховни штаб НОП одреда Југославије, стигао је 5. децембра 1941. године, и био задужен да ради на обезбеђењу чланова Врховног штаба. На тој дужности је остао све док је Врховни штаб боравио у ослобођеној Фочи. Приликом повлачења партизанских јединица из Санџака, јуна 1942. године, постао је руководилац Политодела Друге пролетерске ударне бригаде, а ускоро, код Мркоњић-Града, постао је заменик политичког комесара бригаде. Априла 1943. године, после смрти Алексе Дејовића, постављен је за политичког комесара бригаде. Септембра 1943. године одређен је за политичког комесара Друге пролетерске дивизије, и с њом је учествовао у ослобађању Санџака. Са ове функције је смењен 7. децембра 1943. године, због пораза дивизије код Пријепоља. После тога, налазио се са Другом и Петом крајишком дивизијом, које су ишле у Србију до Ибра, и натраг у Црну Гору, где се оформила група руководилаца за Србију, који су од манастира Мораче, јуна 1944, отишли на Вис. На Вису, Крцун је изабран у Покрајински комитет КПЈ за Србију и одређен за начелника Одељења за заштиту народа (ОЗНА) за Србију. Са Виса је, почетком јула, отишао у Бари, а одатле је, са групом других руководилаца, авионом пребачен на ослобођену територију јужне Србије. Тамо је почео да ради на формирању првих организацијa Одељења за заштиту народа, а потом је прешао у ослобођено Ваљево, затим у Аранђеловац, па у Београд, где је постао начелник Одељења за заштиту народа Србије. Један од највећих успеха службе коју је водио, било је хапшење Драже Михаиловића. После ослобођења Југославије, обављао је многе одговорне друштвено-политичке функције у републици и федерацији. Од новембра 1946. до децембра 1953. године обављао је дужност министра унутрашњих послова у првој, другој и трећој Влади Народне Републике Србије. Од 16. децембра 1953. био је потпредседник, а од 9. јуна 1962. године председник Извршног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије. Од новембра 1954. године био је члан Савезног извршног већа. Новембра 1944. године је био посланик Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС), а касније је у више сазива, биран за народног посланика Скупштине Србије и Савезне народне скупштине. На Оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије, маја 1945. године, изабран је за члана Централног комитета, а на Петом конгресу КПЈ изабран је за члана Централног комитета Комунистичке партије Југославије. Имао је чин генерал-пуковник у резерви. Погинуо је 6. новембра 1964. године у саобраћајној незгоди на Ибарској магистрали, у близини села Шопић код Лазаревца. Тог дана, заједно са високим републичким функционерима – Светоликом Лазаревићем Лазом и Љубомиром Мијатовићем, кренуо је на Среску конференцију Савеза комуниста у Титовом Ужицу. Био је ожењен Грозданом Зином Белић-Пенезић, са којом је имао троје деце – синове Срђана и Рељу и ћерку Виду. Пошто није био миљеник Јосипа Броза Тита, јер је знао да му каже шта мисли о њему, често је његова погибија довођена у везу с тим…