Изложба о логору Шарвар у Малом ликовном салону

Поводом обележавања 72. годишњице Новосадске рације, у Малом ликовном салону новосадског Културног центра, отворена је изложба репродукованих фотографија које детаљно приказују оно што се током Другог светског рата дешавало у мађарском логору Шарвар. Ова изложба је организована у оквиру програма “Ледена тишина” – сећање на жртве Новосадске рације.
Отварању су пристуствовали су и ученици новосадских основних школа, а изложбу је отворила чланица Градског већа задужена за културу, Миланка Бркић. Том приликом, она је подсетила на херојски подухват владике Иринеја Ћирића, који је заједно са представницима Новосадске православне општине, доктором Костом Хаџијем и Јованом Ћулумом, организовао хуманитарну акцију спашавања деце из логора Шарвар.

„У пролеће 1942.године, након што је мађарска Влада одобрила контакте између Новосађана и интернираца у Шарвару, покренута је акција избављања деце из логора. Министарство унутрашњих послова Мађарске одобрило је да се из логора изведу мушка деца стара до 14 година и женска до 15 година, како би била смештена у српске породице у Бачкој, које ће их издржавати и васпитавати. Тако је из Шарвара у Бачку доведено, у шеснаест транспорта, 2.812 деце, 188 одојчади и 184 породиље. Нажалост, ова прича је заборављена. Муке, херојство логораша и подвиг њиховог спасиоца као да су избрисани из нашег колективног сећања. Ово је велико дело Новосађана, обавезује нас и најбоље указује који је пут којим треба да идемо – то је пут човекољубља и доброте.“ – рекла је Миланка Бркић, наглашивши да окупљање поводом отварања изложбе јесте сећање на једну од најужаснијих али у исто време најплеменитијих прича у историји Новог Сада.
Градић Шарвар, у којем је постојао логор чији је званични назив био „Мађарски краљевски логор за интернирање“, налази се западно од мађарске престонице. У овај логор, крајем јуна 1941. пребачени су колонисти који су се у Бачку доселили након Првог светског рата. После окупације, мађарске власти протерале су колонисте са њихових поседа, које су по наредби морали да напусте у року од три дана, да би касније били смештани у привремене логоре.

Познати новосадски адвокат, др Коста Хаџи, покренуо је хуманитарне акције које су за циљ имале спашавање свих недужних људи из логора Шарвар. Његов син, Коста Хаџи млађи, који је присуствовао свечаном отварању изложбе у Малом ликовном салону, уступио је очеве фотографије, које су репродуковане.
„Прва хуманитарна акција била је 1941.године, када су власти прогониле Јевреје, терајући их кроз Пашићеву улицу. Ту је био и мој отац, који је са неколико интелектуалаца на брзину покупио конзерве са храном и дао их Јеврејима. Они су привремено протерани на Сајлово, а након тога губи им се траг. Шарварску акцију, мој отац спровео је уз помоћ владике Иринеја Ћирића, који је био члан Мађарског сената. Акција је успешно изведена, испуњавајући два услова која су наметнуле мађарске власти. Први услов био је да они који су отпуштени из логора не могу да се врате на своја имања, јер су тамо живели Мађари. Други услов забрањивао је бившим логорашима да се баве политиком. „– казао је Коста Хаџи млађи, чији је отац 1970. године одликован Орденом заслуга за народ, који му је доделио председник државе.
Академски вајар, Љубомир Шћепановић, на иницијативу Града Новог Сада и Центра за развој Шајкашке, недавно је израдио бисту доктора Косте Хаџија. Споменик је откривен у непосредној близини стадиона “Карађорђе” јер је др Коста Хаџи био и један од оснивача Фудбалског клуба “Војводина”.
Син истакнутог новосадског адвоката и великог хуманитарца, рекао је да је међу логорашима било веома паметних и спретних мајстора, те да је један од њих направио табакеру, чије је наличје красио лик Милоша Обилића, док је са унутрашње стране било исписано име др Косте Хаџија. Испод имена, стајао је надимак који су логораши сами себи наденули-„Шарварци“. Они су табакеру и поклонили Кости Хаџију.

Изложба фотографија, која је подељена у три тематске целине, реализована је у сарадњи са породицом доктора Косте Хаџија и Музејом Војводине.
На отварању ове изложбе био је и бивши градоначелник Новог Сада Јован Дејановић са супругом. Захваљујући Миланки Бркић, неколицина присутних је сазнала да је Дејановић Шарварац и имала је привилегију да од њега чује део потресне приче.
“Био сам шугав, вашљив, и био јако болестан. Свако је у логору имао следовање од 20 дека хлеба и моја се мајка три месеца одрицала свог дела да би га давала мени како бих преживео – почео је своју причу са сузама у очима Јован Дејановић – У логодру је било страшно. Само дечаци од 14 година су могли да напусте логор са транспортима за Бачку. То је било у мају месецу, а ја сам у јуну пунио 15, а нико ко је имао 15 није могао са тим транспортом да изађе. Спасао сам се захваљујући тој разлици од месец дана! Замислите, само живот може да намести овакве околности: касније, био сам председник Савеза социјалистичког радног народа Југославије и 1984. године идем у званичну посету Мађарској. Како је то уобичајено у дипломатским протоколима, домаћини ме питају, јер имам третман највишег госта, шта бих волео приватно да додам у свој распоред, да ли бих желео нешто посебно да посетим док сам у Мађарској. Ја сам рекао: “Велика ми је жеља да посетим бивши логор Шарвар јер сам у њему био заробљен током рата”. Мађари су ми ту жељу испунили, дочекала ме читава “свита” у Шарвару. Посадио сам дрво крај споменика у логору и када су ме домаћини оставили за тренутак самог, ех, баш сам себи дао одушка и наплакао се, тамо крај споменика.

Када сам дошао у Бачку, био сам смештен код Могин Младена, који је био врхунски мајстор прављења фијакера”, испричао је Дејановић који је у годинама пре те 1984. године и посете Мађарској био градоначелник Новог Сада за чијег мандата је изграђен мост “Слободе”, СПЕНС, Српско народно позориште, а Змај Јовина и Дунавска засијале са “шареним” фасадама…

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=zYYwv9mW0So[/youtube]

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=AUTfUptw-Ng[/youtube]