ЕЛИЗАБЕТА I ТЈУДОР И МАРИЈА СТЈУАРТ – РЕЛАЦИЈЕ ДВЕ КРАЉИЦЕ НА ОСТРВИМА КОЈЕ СУ ДЕФИНИСАЛЕ СУДБИНУ ШКОТСКЕ

ЕЛИЗАБЕТА I ТЈУДОР И МАРИЈА СТЈУАРТ – РЕЛАЦИЈЕ ДВЕ КРАЉИЦЕ НА ОСТРВИМА КОЈЕ СУ ДЕФИНИСАЛЕ СУДБИНУ ШКОТСКЕ

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Као што смо из ранијих излагања могли да утврдимо, однос између две краљице и рођаке био је изузетно комплексан. Заправо, суморни суседски односи два краљевства у великој мери имали су рефлексије и на релацијске интеракције између две владарке које су у исто време биле повезане и родбинским односима. Ускоро су планови о удаји краљице Марије добили садржајније форме. Сасвим неочекивано за краљицу, интереси о њеном браку понајвише су долазили из Енглеске. Наиме, Елизабета је билa живо заинтересована за дешавања у Холируду, а посебно када је реч о стварима које су се односиле на питање брака и шкотског краљевског наслеђа. Свакако, и за краљицу Марију породични и интимни живот енглеске краљице представљао је значајан предмет интересовања. Компаративном анализом карактерних особина две краљице веома лако можемо да уочимо да је духовни ниво на коме су те две жене у перманентном сукобу међусобно комуницирале, имао прилично висок степен. Мудрост је једна од заједничких особина за коју можемо да кажемо да су је делиле. У погледу спољашње манифестационе репрезентације, обе су поседовале узорно држање, одлично образовање, где посебно убрајамо и виспрене полиглотске склоности. Као и Елизабета и Марија је течно говорила латински, француски, италијански, а Елизабета још и грчки језик, а њихова кореспонденција, како међусобна, тако и са другим значајним историјским личностима, одише пластичном снагом изражавања, а по литерарним стандардима далеко надмашује преписку њихових најбољих министара. Својом интелигенцијом, смислом за уметност и књижевност, као и културним активизмом у начину живота, обе су биле спремне да поднесу критику најстрожијих „судија“ и њима наклоњених културних стваралаца попут Шекспира и Бена Џонсона или Ронсара и Ди Бела. Међутим, поменута висина надахнућа према култури и њеним садржајима уједно исцрпљује и све сличности између ове две жене. Изнад наведене висине наклoности према „културном животу“ и „животу културе“ уопште, супротност њихових менталних карактеристика почиње да доминира у посматрачким процесима судионика епохе коју су обележиле. Књижевници, посебно поете, поменуту супротност су већ од самог почетка снажно уочили и драматично уобличили у својим делима. Веома је уочљива и истовремено методолошки осетљива склоност историографије и књижевних мислилаца да разлоге разлика у карактеру две краљице потраже у супротностима њихових животних путева и историјским „удесима“ тога доба у којима су обе суделовале. Несумњиво је да су животне околности у којима су краљице одрастале и стицале основна знања о друштвено-политичким приликама у приватном и јавном животу неизрециво утицале на формирање опште слике о свету који их је окруживао, а свакако утицао и на карактеристике интиме њихових менталних профила.[1]

Међутим, уколико опет упоредном анализом покушамо да сагледамо упечатљиве аспекте и главне пресеке у процесима формирања њихових личности, схватићемо да су исти били једнообразног карактера у најважнијим сегментима односа друштвених прилика према њиховом интимном и јавно-политичком животу. Није историјски целисходно, нити методолошки свеобухватно (што је уочљива склоност савремене историографије) афирмисање тезе да је основна разлика у карактерима између Марије Стјуарт и Елизабете Тјудор садржана у чињеници да је шкотска краљица већ од првих дана васпитавана као владарка и да је године одрастања провела у безбрижном заклону француског двора и Католичке цркве, при чему је усуд који је доживела у каснијем добу само последица јаких интимних порива и несналажења у политичком „ковитлацу“ прокалвинистичке политике шкотских лордова. У исто време, оснажено је убеђење да је живот краљице Елизабете био у далеко незавиднијем положају, због евидентног факта да је у најранијем добу и на најсуровији начин изгубила мајку, а потом и сама била проглашена за копиле, док је у годинама владавине Крваве Марије имала заточенички статус нежељене сестре, уз то затворене у злогласном лондонском Тауеру. Истицањем поменутих, несумњивих цртица из живота енглеске владарке, утиче се на формирање става да потоња Глориана своју чувену обазривост у „политичким гибањима“ друге половине XVI века, мудрост у интимним релацијама према сарадницима и поданицима, али и отклон према свим видовима протестантског прозелитизма, заправо дугује вештинама мукотрпне борбе за своја угрожена права, па и сам живот, због чега је била принуђена да исконске страхове и инстинкте чува далеко од „погледа“ бројних „непожељних очију“. У самој основи, наведену тезу можемо прихватити, али са извесним резервама. На ментални склоп далеко „отворенијег“ и плаховитијег карактера шкотске краљице сигурно је утицало њено једнако незавидно детињство и одрастање. Не заборавимо, Марија Стјуарт је као „новорођенче на трону“ изгубила оца, а мајку која је умрла када је имала свега осамнаест година, готово и да није виђала од времена свог инфантилног животног периода. Слично Елизабети, поседовала је сјајно опште и класично образовање и васпитање достојно једне племкиње, уз то краљице, али подсетимо се, у земљи у којој је увек била туђинка и избеглица. Године „избегличког живота“ одвијале су се под будним оком рођачке породице која, када је њен живот у питању, од ње није очекивала ништа више од тога да „доследно одигра своју улогу удице“ за лаким пленом краљевског престола Шкотске. Потребно је да напоменемо да су енглеска историјска наука и историографија о посттјудорској и постстјуартској епохи, уобличиле схватања да је „умерени англиканизам“ елизабетанске златне епохе у односу на „екстремни калвинизам конгрегацијске Шкотске“ у време владавине Марије I, један од главних узрока доминантног тријумфа личности енглеске краљице над њеном шкотском рођаком. Маријина владавина и живот у Шкотској могао би се описати као донекле сличан Елизабетиној прегалачкој борби против заточеништва и понижавајућег одузимања личног и роднокраљевског кредибилитета током година владавине њене полусестре у Енглеској. Дакле, трагедија живота и владалачке улоге Марије Стјуарт и Елизабетин тријумф вишеструко су повезани. Међутим, узроци исхода њихових историјских улога много су комплекснији и знатно превазилазе књижевно-историјске и историографске оквире које су за исте савременици и каснији историчари и литерарни ствараоци одредили.[2]

Надзор над Маријом Стјуарт и државним пословима Шкотске од стране лорда Мареа, иначе енглеског повереника, у периоду до 1565. године у многоме су умирујући утисак на краљицу Елизабету, јер се показало да шкотска владарка ни у једном потезу не угрожава њен престо и интересе династије Тјудор. Маре је предложио разумније, па чак и пријатељске односе између две рођаке, уз услов да обе своје неспоразуме оставе у прошлости.[3] Елизабета се према таквом предлогу није показала неосетљивом. Као владарка Шкотске и под надзором њеног плаћеника Мареа, Марија Стјуарт за Елизабету није представљала тако велику опасност у односу на време када је била овенчана двоструком круном-Шкотске и Француске. Ускоро по повратку краљице Марије у Шкотску, почела је значајна преписка између „dear sisters“, у којој су две владарке обoстрано изражавале своја најсрдачнија осећања.[4] У знак пажње и поштовања, веома често су биле склоне међусобном даривању, улажући велики труд да и на тим профаним примерима надмаше једна другу. Уколико би Марија својој рођаки поклонила прстен опточен брилијантима, Елизабета би на овај гест узвратила још скупљим предметом. Пред светом и пред собом, обе су притворно „глумиле“ сродничку приврженост. У писмима Марија је уверавала Елизабету како она „ништа на свету не жели толико као да види своју добру сестру“, да ће раскинути савез са Француском, јер наклoност своје сестре цени „more then all uncles of the world“.[5] С друге стране, Елизабетина писма упућена Марији била су исписана великим свечаним словима, која је употребљавала само у специјалним приликама, а њима су исказивана најусхићенија уверења о верности, поштовању и привржености. Међутим, када би дипломатски преговори у вези са организовањем сусрета између две краљице ушли у завршну фазу, обе би одређивање рока сусрета опрезно избегавале. Стари преговори и несугласице у својој основи остали су на мртвој тачки. Марија Стјуарт је желела да потпише Единбуршки споразум о признању права Елизабети на енглески престо, али тек пошто Елизабета призна Маријино раније истакнуто право да трон своје рођаке наследи након смрти последњег „изданка“ династије Тјудор. Наравно, Елизабета ни у ком случају није желела да прихвати овај предлог компромиса. Временом и у приликама које су са собом носиле нове епохе, поново се искристалисала мисао да на британским острвима има места само за једну краљицу. Вероватно су у дубинама својих душа и оне саме биле и те како свесне овог застрашујућег усуда људске гордости и неутаживе глади „Молоха краљевских моћи“.[6]

Вишедеценијска „битка два британска двора“ почела је већ са преговорима у вези са удајом Марије Стјуарт. У претходном излагању смо нагласили да је питање брака Марије Стјуарт и наследства шкотског трона постало веома актуелно готово одмах након њеног повратка у земљу. Разлози дате актуелности имали су двојаки карактер. Један од њих састојао се у намери Конгрегације лордова и Џона Нокса да окончају претходно описане, према њиховим убеђењима, фриволне животне навике шкотске краљице. Други разлог потицао је од „родбинске политике“ шкотског јужног суседа. Није неочекивано што је највеће интересовање за брак Марије Стјуарт показан управо од стране енглеске краљице. Међу потенцијалним супружницима Марије Стјуарт веома брзо нашли су се краљеви Шведске и Данске, надвојвода дон Карлос Аустријски, син шпанског краља Филипа II Хабзбурга, мужа краљице Марије I Тјудор и одбијеног просца руке њене сестре Елизабете. Могућност савеза између Филипа II, „ударне песнице“ католичке противреформације с једне и католичке краљице Шкотске с друге стране, представљала је политичку комбинацију од које је Елизабета понајвише зазирала. У почетку, краљица Марија показала је прилично индиферентан став према преговорима у вези са избором њеног брачног партнера. Наведене преговорe са задовољством је препустила полубрату Мареу који их је водио са егоистичном ревношћу, због сазнања да би његова регентска власт у Шкотској била у потпуности обновљена уколико би краљица „понела“ круну у Паризу, Мадриду или некој другој европској престоници. Снажан отпор према поменутим могућностима пружила је сама Елизабета. Од стране својих шкотских плаћеника добро обавештена о преговорима, Елизабета је Марији понудила склапање брака са извесним протестантским принчевима с Континента или са неким шкотским, односно енглеским лордом. Потпуно је јасно да је могућност шкотске персоналне уније са одређеном „значајнијом“ европском владарском кућом било протестантском или, још горе, католичком, попут Валоа и Хабзбурга, Елизабети представљала опасност по државне и династичке интересе Енглеске. С друге стране, ни Шкотска, па самим тим ни Марија, није желела да преговорима о браку буду компромитовани односи са Енглеском, због једног врло јасног и старог интереса и циља. Наиме, Марија Стјуарт показивала је добру вољу да пристане на „проводаџијску улогу“ краљице Елизабете под условом да јој од стране Енглеске буде обезбеђено наследство „тјудорског престола“. Поменуте намере, свакако су задавале бригу краљици Елизабети, па је под сваку цену желела већ у почетку да их отклони. Након пропасти преговора са Шпанијом [7], краљица Елизабета је као кандидата за брак са Маријом, предложила Роберта Дадлија, свог дугогодишњег блиског пријатеља и саветника. Дипломатски преговори који су потом уследили нису дали очекиване резултате. Личност Дадлија није била подесна за брак са краљицом Шкотске. Марија је чак показала и један резолутно увређени став према могућности удаје за човека који је имао ниже друштвено порекло и статус, а и чију репутацију су пратиле скандалозне вести и говоркања.[8]

Чин додељивања племићког достојанства Роберту Дадлију, када је од стране Елизабете био проглашен за грофа од Лестера и барона од Денбија, није много помогао у остваривању замисли политичких елита Енглеске и њене владарке. Неочекивано, као главни кандидат за положај супруга шкотске краљице, ускоро је у први план постављен Хенри Стјуарт, лорд од Дарнлија (1545-1566). Његова кандидатура припадала је својеврсном „резервном плану“ у случају да се преговори са осталим могућим просцима не заврше повољним исходом. Хенри Дарнли био је син ерла од Ленокса, племића који је као противник краљице Марије након рата против клана Хантли, уз заплену целокупне имовине, протеран из Шкотске. Међутим, избор за просца показао се као подесан из разлога што је Дарнли, за разлику од Дадлија, био у родбинским односима са Маријом, али и са краљицом Енглеске. Наиме, његова мајка, Маргарета Ленокс била је праунука Хенрија VII, а осим тога исповедао је римокатоличку вероисповест, као и шкотска владарка. Наука ни до данас није у потпуности разјаснила основно питање које се „надвија“ над „кандидатуром“ лорда Дарнлија као просца руке Марије Стјуарт. Исто би се састојало у речима: чији је он заправо био кандидат? Увидом у историјске изворе који су у вези са наведеним приликама, открива се извесна доза забринутости код енглеског двора због сазнања о намерама Марије Стјуарт и дела шкотског племства у правцу закључивања брака између краљице и лорда Дарнлија. У првом реду, записи сер Џејмса Мелвила који је и водио преговоре, говоре да су се поменута опција и личност будућег мужа брижљиво сакривали од „погледа“ доушника и енглеских обавештајних структура у служби краљице Елизабете. Потомак Плантагенета, Тјудора, Стјуарта и у исто време рођак Ваола, уз то католик, за Елизабету највероватније и није био „најсрећније“ решење. Непобитна чињеница остаје да је Дарнли имао статус четвртог претендента према реду наследства у односу нa енглески престо. У ситуацији када је Елизабета самовољно одлучила да у историји цивилизацијске свести остане упамћена као „Virgin queen“, брак два законита, и прва у реду наследства, претендента на њен трон, могао је да има несагледиве последице по краљицин живот, али и ток историјске судбине Енглеске и целе Европе. Међутим, помало је зачуђујућа околност да је главна иницијатива предлога личности Дарнлија за будућег мужа Марије Стјуарт потекла управо од лорда Лестера, несуђеног супруга шкотске краљице, а миљеника и повереника енглeске владарке. Без обзира што је сама Елизабета пред сер Мелвилом изразила извесну дозу негодовања према могућности склапања брака између Марије и Дарнлија, није искључена мисао, која додуше остаје у домену хипотезе, да је план финализовања радњи око удаје краљице Шкота и избора прикладне личности за њеног супруга, заправо дело саветника краљице Енглеске, а можда и ње саме. Без обзира на поменуто, преговори су ускоро успешно окончани, па је чак и прошчев отац лорд Ленокс добио дозволу да се врати у Шкотску. Према специјалној дозволи Елизабете, већ у јануару 1565. године, лорд Дарнли одлази код своје будуће супруге. Вечно „клупко“ победе и пораза, односно Елизабете и Марије, почело је да се одмотава.[9]

[1] Alison Plowden, Two queens in one isle: the deadly relationship of Elizabeth I and Mary Queen of Scots, Harvester Press, 1984, 145-188.

[2] Gordon Donaldson, Scotland: James V-James VII, Oliver and Boyd, 1965, 78-121. Упореди и: Stefan Cvajg, Marija Stjuart, škotska kraljica, One su vladale svetom, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2005, str. 77-88.

[3] Лорд Маре дирљивим речима је опомињао Елизабету да са краљицом Шкотске склопи „поштено пријатељство“: „Ви сте обе младе, истакнуте краљице и ваше Вам порекло не допушта да своју славу увећавате ратом и крвопролићем. И једна и друга знате којим се поводом изродио између Вас осећај непријатељства и, тако ми Бога, камо среће да моја господарица, краљица, није никад преузела на себе да истакне своје право или правни вид у односу на државу Вашег величанства. Упркос томе, требало би да Вас две будете и останете пријатељице. А пошто је она једном са своје стране ту мисао изрекла, ја се бојим да ће међу Вама увек владати неспоразум, све док тај камен спотицања не буде отклоњен. Ваше величанство не може да попусти у том погледу, а њу би опет могло да боли што с њом у Енглеској, којој је она тако блиска по крви, поступају, као са неком туђинком. Нема ли ту могућности за неки средњи пут?“, види: Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 65.

[4] Thomas Dalrymple Duncan, The Relations of the Earl of Murray with Mary Stuart, The Scottish Historical Rewiew, Oct. 1908, pp 49-57

<http://www.jstor.org/discover/10.2307/25518037?uid=3738928&uid=2&uid=4&sid=21102057391717> (28. III 2013).

[5] Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary v Elizabeth: The Thistle and the Rose, <http://www.marie-stuart.co.uk/index.htm> (28. III 2013).

[6] Исто

[7] Исто. На пропаст преговора у вези са удајом краљице Марије за Дон Карлоса, делимично је утицала и ментална болест шпанског принца.

[8] Све до данас није у потпуности разјашњена улога Роберта Дадлија у вези са трагичном смрћу његове прве супруге Ејми Ропсарт. У критично време кружиле су озбиљне гласине, па и отворене оптужбе да је Дадли убио своју супругу. Један од разлога тако негативне репутације Роберта Дадлија састојао се и у чињеници да је он од ране младости био близак пријатељ Елизабете Тјудор, што је њиховим савременицима, а у првом реду противницима, послужило да компромитују ту везу и прикажу је као интимно-емотивну. Данашња историографија са великом сигурношћу сматра да је Дадли заиста био емотивни партнер краљице Елизабете, али постоји веома мала вероватноћа да се у наведеној околности крије и разлог трагичне смрти његове прве супруге. Исто тако проблематична је и тврдња да је њену смрт прижељкивала и сама енглеска владарка. Сасвим је невероватна теза појединих историчара, а још више бројних савременика Елизабете и Дадлија да су „као резултат те везе њих двоје оставили“ и потомство, тачније сина кога су затајили пред јавношћу. Те сумње су подстицане из политичких разлога од стране дворских кругова шпанског краља Филипа II, види: Gordon Donaldson, Scotland: James V-James VII, Oliver and Boyd, 1965, 93-98.

[9] Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 84-91. Постоји озбиљна сумња да је уговорени брак између Хенрија Стјуарта, лорда од Дарнлија и краљице Марије, заправо, генијално дипломатско и политичко „дело“ енглеског двора. Приватни записи сер Мелвила о појединостима у вези са идејама и дипломатским потезима Елизабете и Марије око склапања брака шкотске краљице, веома лако су могли доспети у руке сјајно организоване енглеске обавештајне службе. С друге стране, у историографији исти се наводе као непобитан доказ одсуства сваке улоге краљице Елизабете у датим догађајима.