Нова велика игра: надметање Индије и Кине

Нова велика игра: надметање Индије и Кине

Аутори: Небојша Вуковић и Милорад Вукашиновић

Током последње деценије, на Индијском потконтиненту и на акваторији Индијског океана, заоштрило се геостратегијско надметање Кине и Индије. Када је реч о потконтиненту, реч је о великом полуострву Азије, на којем је Индија традиционално доминирала, политички, економски и војно током више деценија, од стицања независности. Ипак, током задњих двадесетак година, а посебно током последње деценије, на потконтиненту је све видљивија економска, али и политичка пенетрација Кине. Још пре десетак година, Џонатан Холслаг маркирао је неколико „слојева“ кинеско-индијског ривалства који свакако имају геостратегијску димензију. Први ,,прстен“ супарништва чини спор око пограничних територија. Други „слој“ ривалитета односи се на привилегованог кинеског савезника – Пакистан – који је истовремено индијски вишедеценијски такмац. Трећа димензија тиче се индијско-кинеског надметања за утицај у региону, у државама попут Непала или Мјанмара. Када је у питању Пакистан, активност Кине има и војни карактер. Кина је вишеструко увећала обим трговине са Непалом и Бангладешом, и тако ове две земље, које су традиционално биле у индијској сфери утицаја, приближила себи. Осетљивост Индије када је реч о јачању кинеског утицаја у Бангладешу и Непалу, може и треба да се тумачи са геостратегијског становишта. Ове две земље дели Силигури коридор – уски појас индијске територије, чијим пресецањем преко 40 милиона становника неколико источних индијских држава (Аруначал Прадеш, Асам, Мегалаја, Манипур, Мизорам, Нагаланд, Трипура) бива изловано од остатка земље. У евентуалном конфликту већих размера између два азијска гиганта, тај коридор услед његове мале ширине није тешко пресећи, па оперативно-стратегијска ситуација за Индију, и у миру, и у евентуалном рату остаје трајно осетљива и неповољна. Додатни отежавајући фактор за Индију представља постојање и деловање у овим провинцијама различитих терористичко-побуњеничких група, основаних често на етничком принципу, чији циљеви варирају од стицања регионалне аутономије до потпуне независности.

Посебан проблем представљају нерешени гранични спорови између два азијска гиганта. Две државе су водиле погранични рат 1962. године, иза којег је остао нерешен проблем спорних територија, пре свега у области Аксај Чин (коју контролише Кина, а на њу претендује Индија, површине преко 40 хиљада км²) и региону Аруначал-Прадеш (који контролише Индија, а на већи део претендује Кина, сматрајући га Jужним Тибетом, површине преко 80 хиљада км²). Свеукупно, спорне територије имају површину од преко 130 хиљада км².

С обзиром да Индијски океан представља кључну поморску карику за кинески извоз у Европу (спаја Пацифик са Медитераном), Кина је изузетно заинтересована да овај океан буде сигуран, и да се преко њега може несметано да одвија поморски саобраћај. Кинески напори за учвршћивањем властитих позиција у Индијском океану су још 2004–2005. године у САД-у дефинисани као стратегија „ниске бисера“. Ова синтагма упућује на базе и поморске луке расуте дуж поморских рута које повезују Блиски исток са приобалном Кином, потпомогнуте дипломатским везама са важним државама у овим регионима. Постоје и мишљења, која у свом раду сумира Дејвид Брустер, да Кина стратегијом „ниске бисера“ у ствари следи Маханову поморску стратегију изградње ланца поморских база преко северног дела Индијског океана, које би служиле кинеској РМ да обезбеђује трговачке правце и, могуће, доминира овим океаном. Посебно је, у том смислу, индикативан случај сарадње Кине и Шри Ланке. Кина је, поред Пакистана, значајно помогла Шри Ланки да њена армија коначно скрши отпор покрета Тамилски тигрови 2009. године, и тако оконча грађански рат који је трајао више од две деценије. Према једном извору, кинеске инвестиције у Шри Ланки премашиле су вредност од пет милијарди америчких долара. Такође, Кина је значајан испоручилац војне опреме, док кинеска армија врши обуку војске Шри Ланке. Индијске званичнике посебно забрињава партиципација великих кинеских компанија у реконструкцији/изградњи лучких капацитета у Шри Ланки. Упечатљив је случај луке Хамбантота чију је изградњу иницирала и започела Шри Ланка ослањајући се на кинески кредит. Услед немогућности даље отплате кредита, Шри Ланка је ову луку дала у закуп Кини на 99 година, 2017. године. Постоје сумње (страхови), понајвише у Индији, да ова лука може једног дана да постане и поморска база кинеске РМ, иако званични Коломбо одбацује таква нагађања. Ипак, претерана финансијска зависност могла би да утиче на власт Шри Ланке да начини уступке и у погледу базирања кинеских пловила у својим лукама.

С друге стране, пошто је Индија природно упућена на овај океан, њен је интерес да на њему не доминира ниједна страна сила. Узајамно неповерење између два азијска гиганта потхрањује њихове опречне интересе и ствара услове за настанак и развој геостратегијског надметања. За разлику од надметања на копну, када је реч о супарништву две азијске силе на мору (Индијском океану), Индија је услед географије (па и историје – традиције „опипљивог“ присуства у острвским државама) у повољнијем стратегијском положају. Када је реч о утицају географије, најпре треба истаћи како „велики троугао индијског потконтинента, који штрчи јужно од Евроазије, доминира целокупним северним делом Индијског океана, дајући Индији природну централност у региону“. Индија, такође, има значајну предност у том смислу да су комуникације које воде до њених база и ресурса краће него кинеске. С друге стране, кинески бродови, зарад упловљавања у Индијски океан, морају да прођу кроз уске и опасне теснаце (понајвише кроз Малајски пролаз), и онда, када уплове, суоче се са врло неизвесном логистичком подршком.

Надметање две силе значајно утиче и на глобално геополитичко престројавање. Сједињене Државе исказују разумевање за Индију, и две земље су данас знатно присније него што је то био случај за време, рецимо, Хладног рата. САД би волеле када би се Индија више везала за њих, и за друге азијске силе, попут Јапана. С друге стране, Руска Федерација, с обзиром на блиске односе са Кином, долази у незгодну позицију да бира у смислу партнерства, ако не и савезништва, између две најмногољудније земље, иако би за РФ најбољи сценарио представљао стратегијски тријумвират Русија-Кина-Индија. С друге стране, приближавање Пакистана и Руске Федерације последњих година, не може да не изазове озлојађеност у Индији, с обзиром да у индијско-пакистанским односима важи правило да је „пријатељ мог непријатеља и мој непријатељ“. Свеукупно посматрано, реч је о изузетно компликованој ситуацији и сложеном надметању које ће захтевати умешно управљање (каналисање) како би се избегао најгори сценарио – конвенционални (нуклеарни рат) између две водеће азијске државе и цивилизације.

За сада, тај ривалитет може да се дефинише као сукоб ниског интензитета, уколико се он схвати као политичко-војна конфронтација супротстављених држава или групација, која је испод конвенционалног рата, а надилази уобичајено, мирољубиво надметање између држава. На срећу целокупног човечанства, Индија и Кина не воде конвенционалан рат, али њихово геостратегијско надметање далеко је од уобичајене политичке утакмице између субјеката међународних односа. Јужна Азија остаће и у деценијама које долазе полигон за геостратегијско одмеравање два азијска гиганта. Њихов ривалитет би могао да задобије следеће насилне форме: а) погранични инциденти и окршаји тактичког нивоа; б) немири који би прерасли у грађанске ратове у земљама Јужне Азије, који би се временом трансформисали у „посредничке ратове“, при чему би Индија и Кина активно подупирале супротстављене стране; ц) ограничени оружани сукоб Пакистана и Индије, уз кинеску асистенцију Исламабаду; д) ситније провокације и инциденти на акваторијама Индијског океана између две ратне морнарице.