Трибина „Политичка борба Светозара Милетића од укидања Војводине до усвајања Бечкеречког програма“, одржана је у четвртак 18. априла у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је др Милош Савин, историчар.
Савин је почео предавање констатацијом да је током постојања Војводства Србија (1849–1860) Милетић највећим делом био политички пасиван. Настојао је да по завршетку студија права оствари уносну адвокатску праксу и стекне знање, што није било лако у време строгог апсолутизма. Опозициони рад је могао у то време да у штампи буде афирмисан само кроз неке умерено критичке текстове.
– Цар Франц Јозеф 27. децембра 1860. године укида српску Војводину и инкорпорира је у Угарску. Милетић 4. јануара 1861. објављује туциндански чланак који представља, у суштини, будући програм Српске либералне странке коју ће Милетић предводити. У том чланку, он се обрачунава са дотадашњим српским заблудама и предлаже неку врсту нове политике у оквиру Хабзбуршке царевине – навео је Савин.
Милетић је сматрао да Срби више не треба да очекују од Беча да испуни њихове захтеве, него да покушају да се договоре са Мађарима, те да се са њима залажу за независну Угарску која би морала да буде федерализована. У оквиру такве Угарске неки делови требало би да постану последње жупаније у којима би Срби и друге мањине имали право да, заједно са мађарским, употребљавају свој језик. Позната је Милетићева формулација из тог времена: „Ми смо и Срби и грађани“, што је подразумевало и национална и грађанска права.
Милетићев чланак је позитивно одјекнуо код образоване српске публике. Млади Срби су слали петиције у којима су се сагласили са његовим идејама. Конзервативци међу Србима (патријарх Рајачић, Ђорђе Стојаковић, Ђорђе Стратимировић) нису подржавали политику раскида са Бечом.
Године 1861. Милетић је постао градоначелник Новог Сада, града у којем су Срби чинили већину становништва и бирача. Током годину дана, колико је провео на тој позицији, успео је да се избори да српски буде званични језик у градској власти, а због покушаја да укине немачку реалку, Милетић је суспендован.
Те 1861. године сазван је Благовештенски сабор за који су делегати бирани само са некадашње територије Српске Војводине и Тамишког Баната, док јужни делови Срема, Бачке и Баната нису могли да учествују на том сабору. Сабор је захтевао формирање српске Војводине у чији састав би ушли Банат, Бачка, Барања, Срем и Војна граница.
Бечки цар је то прихватио и упутио захтев мађарском сабору да усвоји српске захтеве, али је за кратко време одустао од тога и то је био последњи покушај Срба да се ослоне на Беч.
У периоду од укидања Војводине па до усвајања Бечкеречког програма (1969), Милетић достиже врхунац своје политичке снаге, а његова либерално-опозициона организација, Српска народна слободоумна странка, постаје одушевљени масовни покрет Срба Угарској.
Остави коментар