Аутор: Милорад Вукашиновић
Трансформација Запада од либералног ка мрежном друштву тангентално је везана за карактеристике процеса глобализације у 20. веку. У литератури се до данас углавном наглашавају „спољашња“ обележја глобализације која проистичу из развоја науке и технолoгије и последично одговарајућег начина привређивања који има планетарне претензије. За анализу је, међутим, неупоредиво занимљивија „унутрашња“ страна тог процеса (глобализације – прим. аутора) која је посебно у прошлом веку увек била одговор „елита“ на озбиљне кризе у западним друштвима.
Тако је „прва глобализација“ на почетку прошлог века проистекла из краха британских финансија 1900. године. Као одговор на овај унутрашњи изазов настала је Мекиндерова Географска осовина историја (1904) која је на неки начин представљала сценарио оба светска рата, а чија је суштина била у спречавању територијалног повезивања Руса и Немаца. Након Другог светског рата ситуација је додатно усложњена јер је на простору „Источне Европе“ – услед тријумфа совјетског оружја, створена ситуација која се није уклапала у мекиндеровске шеме преуређења Европе у складу са интересима англосаксонског капитала. На тај начин створене су претпоставке за отпочињање Хладног рата.
Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година у круговима западнистичких елита осмишљена је „друга глобализација“. Као и на почетку века узроци ове појаве проистекли су из системске кризе самог капиталистичког система – посебно у САД-у као водећој сили Запада. Као одговор на бројне унутрашње противречности изазване траумама Вијетнамског рата, расним насиљем, огромним социјалним раслојавањима и крахом долара, америчка друштвена и политичка елита је, под изговорима глобализације, осмислила модел преливања кризе на остатак света. Суштина овог модела је у штампању долара као основне међународне валуте без покрића, уз постепено јачање сарадње са Кином као огромним резервоаром јефтине радне снаге којој су у то време грозничаво недостајале савремене технологије. Упоредо с овим тенденцијама у елитистичким круговима у САД–у ојачале су критике самог модела демократије за који је речено „да изазива претерана очекивања код људи“ (видети опширније у: Самјуел Хантингтон, Криза демократије, 1976). Као лек за „кризу демократије“ препоручено је њено „обуздавање“ што је у унутрашњем друштвеном праксису проузроковало огромне промене, уз напомену да је „држава благостања“ проглашена за скуп експеримент. Под утицајем интереса крупног капитала у високим круговима осмишљен је модел „краја идеологија“, после чега су левичарске странке напустиле своју класну идеолошку позицију (заштиту радништва, студената, сељаштва) и почеле да заступају интересе разних мањинских група (националне, расне, сексуалне мањине) не доводећи у питање основне премисе на којима почива капитализам.
Осамдесетих година 20. века појавом Регана у САД-у и Маргарет Тачер у Великој Британији отпочела је нова фаза у реализацији концепта „друге глобализације“ – приватизацијом оних сектора и делатности које су до тада биле у неприкосновеној надлежности државе. Од тог тренутка се на Западу губи јасна представа о јавном интересу јер је све подвргнуто интересима приватних корпорација. После пада Берлинског зида и краха Совјетског Савеза и Источног блока овај процес је добио на убрзању. Славни руски мислилац Зиновјев је био дубоко у праву када је изрекао мисао о томе да је „посткомунизам на Истоку изродио постдемократизам на Западу“.
Као што је процес „транзиције“ на некадашњем истоку Европе текао без великих друштвених потреса (сами узроци овог историјског феномена су веома сложени – прим. аутора), тако је и процес „транзиције либералног у постдемократски Запад“ такође изведен без великих унутрашњих отпора. Амерички теоретичар Стоквел ове промене још 1991. године дефинише „као завршну фазу Реганове циничне револуције“, али и као неспособност америчког система да се трансформише у складу са изазовима времена. Он наводи да је основни проблем у недостатку унутрашње кохезије америчког друштва које није у стању да због природе „неолибералног система“ артикулише било какав групни, класни, национални или други интерес. По свему судећи ништа боља ситуација није ни у данашњој Европи, где су покушаји било каквог политичког или социјалног осмишљавања отпора „постдемократизму“ доживели убрзан крах, пре свега због подела унутар таквих групација али и жестоког одговора апарата силе који је практично у функцији заштите интереса „апсолутног капитализма“ (израз италијанског филозофа Д. Фузара). Нема сумње да се баш због тога савремена западна друштва налазе на историјској прекретници. Као што је неко ових дана написао: „Глобализација је већ одавно попримила обележја Истока“.
Остави коментар