ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ПРВИ ВЕЛИКИ РАТ

Аутор: Љубиша Деспотовић

    Први велики рат, који је избио почетком XX века, по много чему је постао јединствен и надасве парадоксалан међународни политички феномен. Његова јединственост огледала се у чињеници да је постао генератор многих епохалних политичко-економских процеса (глобализација економских односа, изградња новог међународног поретка моћи, експлозија нових држава, развој науке и технологије, релативизација културно-религијских вредности хришћанства, инжењеринг идентитета и сл.), који ће обележити деценије после његовог формалног окончања, али и у чињеници да су неки од најзначајнијих таласа промена које су почеле у времену његовог непосредног избијања и данас актуелне одређујући наше егзистенције.

    С друге стране посматрана, његова парадоксалност је лежала у томе што су појаве и узроци који су припремили енергију за снажну политичку еруптивност у исто време били и процеси који су могли обезбедити трајнији политички мир у Европи, да је постојало више политичке воље за сарадњу и коришћење мирних средстава у међународним односима. Национализам-расизам, колонијализам, криза вредности, нихилизам, наоружавање, тежња ка територијалним освајањима, радикализација политичких идеологија и сл. мучили су тадашња друштва и кварили односе међу државама. Другим речима, рат није био неизбежна појава, он је на неки чудан начин био избор колико и нужност, сплет несретних историјских околности, неиспуњених амбиција династија, политичких предрасуда, расистичке мржње, недостатка такта, али и планских потеза, жеље и воље за моћи, еуфоричног национализма, и нихилистичке потребе за разарањем свега постојећег. У исто време мешала су се осећања код људи тога времена да је рат неизбежан, чак и потребан, са искуством мирног живота и обећавајуће социјално-економске перспективе. Ничеански дух епохе добио је најрадикалнији одушак управо у неутаживој потреби да се насиље чини или да се оно трпи. Сва деструктивност и разарања који ће бити испољени током дуге четири године рата, али и у деценијама након њега, били су најсуровија потврда претходног стања. Тај радикални процес ослобађања затомљених енергија друштава и грађана онога времена врло убедљиво је сведочио до које су мере узбуркане противречности гурале човечанство у један велики и разоран сукоб.

    За неке историчаре тај се рат није завршио чином формалне капитулације Централних сила, већ је директно експлициран у свом другом светском наставку који ће доћи врло брзо, непуне три деценије после последњих плотуна Првог великог рата. И не само то. Поједини историчари, попут Стивена Е. Милера и Шонa М. Линa Џонса, сматрају да период у међународним односима који ми данас сматрамо ером постхладноратовског поретка моћи, много „боље дефинише појам ера после Првог светског рата”. Ова опаска би такође требало да укаже на његов значај у модерној историји човечанства, али још више да су суштински сегменти и процеси које је отворио и данас, нажалост, наша ружна и конвулзивна стварност. Aмерички историчар Дејвид Фромкин стога истиче да је „Велики рат породио страховите силе које ће мучити свет до краја тог века”. С правом Ерик Хобсбаум назива XX век кратким веком, јер му је XIX век откинуо деценију и по времена продужавајући своје суштинско бивствовање и преко формалне временске границе свога трајања. Могло би се у извесном смислу то тврдити и за XXI век. Као да се његов претходник трудио да надокнади свој временски губитак, јер се у многим сегментима и обележјима продужио и до наших дана. Та континуалност и повезаност са нашим временом је вишеструка и забрињавајућа, како год да је посматрамо, у дијахронијској или синхронијској перспективи. Настављају се и убрзавају процеси глобализације, међународни односи клизе у нову радикализацију, свет потресају глобалне економске и финаnсијске кризе, на помолу су велики сукоби религијско-конфесионалног карактера, руши се поредак модерне националне државе а на њеним развалинама конструишу се нови етнички идентитети и сл.[1]

    Такође бисмо могли да констатујемо да постоји извесна неправда када је у питању процена важности и значаја Првог светског рата у друштвеној науци. Други светски рат је често односио више пажње и истраживачког напора, а када се реално сагледају ствари, он и није био ништа друго до наставак првог великог рата, после малог и краткотрајног мировног затишја. Други светски рат сагледан у овом контексту је коначна ратна експликација и довршетак изградње нове геополитичке структуре моћи започете још у првом рату, која ће неке традиционалне империје или трајно или за дуже време одвести у историју, а на светску сцену избацити нове силе, пре свега САД и СССР. „Рат између Немачке са једне, и Русије, Француске, Британије и Сједињених Држава са друге стране, наставио се 1939–41. Ни он није довео до решења питања која ће сила стећи премоћ у Европи – као и да ли ће Сједињене Државе и Британија прихватити ту супремацију. Тај конфликт, које су немачке вође започеле објављујући рат Русији 1. августа 1914, није се завршио све док последњи руски војник није напустио немачко тло 31. августа 1994. године.”[2]

    Оно што на циничан начин још потврђује актуелност овога рата јесте чињеница да известан и не тако мали број аутора (Р. Каплан, Н. Малком, Х. Зундхаузен и др.) и политичара са Запада већ неколико година уназад, а поводом обележавања стогодишњице његовог почетка, на усиљен и нимало дискретан начин чине напоре да се ревидирају његови узроци, пониште исходи и на неки начин устоличи ново виђење рата као резултат потврде садашње економске снаге и геополитичке моћи. Ти покушаји особито су снажни и радикални у земљама које су и суштински и формално биле зачетнице великог сукоба, које су тај рат изгубиле и то морале да потврде чином потписивања капитулације, и нестанком њихове империјалне моћи. Са наведеном ревизијом наше модерне историје дешава се управо оно што је савремени француски историчар Франсоа Фире истицао – да ми у ствари вршимо контаминацију наше прошлости уподобљавајући је потребама садашњости. То се чини методама натегнутих конструкција и нових тумачења историје, како би актуелни интереси и наше акције накнадно добили боље оправдање и утемељење у проблематичним ревизијама савремене историографије. Ова својеврсна мода проширила се и на остале сродне науке, особито политикологију, међународне односе, геополитику, те се и тамо тзв. новим синтезама покушава исконструисати и доградити смисао кога у релевантним историјским чињеницама није било. Та тзв. нова истина, ма колико натегнута и манипулативна, намеће се преко научних, образовних и медијских система као обавезујућа реалност, којој се уподобљавају све остале сфере друштва а нарочито владајући политички дискурси.

    У покушају да што боље објаснимо тај амбивалентни и парадоксални дух времена који је одредио потоње догађаје, поделићемо његову непосредну стварност на два условно независна поља. У првом ћемо изложити оне чињенице које су тој епохи давале оптимизам и веру да је стање мира достигнута реалност али још и више извесна будућност у међународним односима, а у другом пољу, изнећемо чињенице које показују управо супротне тежње и тенденције које су неминовно тадашња друштва водила у велику светску кланицу и разарања.

Ка миру и просперитету у свету

глобализованих економских односа

    Озбиљни истраживачи времена које је претходило избијању Првог светског рата, међу којима је и Дејвид Фромкин, неподељено указују на чињеницу да „већ скоро пола века међу великим силама није било рата, а глобализација светске економије наговештавала је да је рат постао ствар прошлости.”[3] Оно што је посебно обећавало мирну перспективу у међународним односима јесте чињеница отпочињања снажних процеса глобализације међународних економских односа. Том оптимизму није могао да одоли ни највећи светски економиста XX века Џон Мејнард Кејнз, који се са дивљењем сећао тих година „као ере неконтролисане размене новца и робе без царинских препрека”. „У много врећем степену него данас, то је било време слободног протока капитала, људи и добара. Једна одлична студија света из 2000. године показује да је пре рата 1914, степен глобализације био већи него данас.”[4] То је значило да тадашњи свет слободне трговине није трпео данашње препреке и ограничења. Капитал се могао износити, уносити и инвестирати без контроле државе или међународних банкарских и економских организација, извоз и увоз су били слободни и лимитирани углавном само проценом степена ризика од куповне моћи тржишта. Насупрот нашој увреженој представи како је глобализација као процес наметања идеологије глобализма – модерна појава, која је последњих неколико деценија добила на снази и интензитету, са планираним коначним чином формирања новог светског поретка моћи – реални историјски увиди у међународне економске односе показују да је тај економско-политички мегатренд почео да делује и преобликује односе још пре више од једног века. Специфичност те почетне фазе глобализације, за разлику од ове актуелне, лежао је у чињеници да је то био период слободне економске размене, растерећен баријера како оних које су наметале саме државе, тако и оних које данас намећу међународне економске и финансијске организације. Та прва, почетна фаза глобализације економских односа није нужно значила и наметање идеологије глобализма , већ пре свега економску потребу да се нарасла индустријска и технолошка производња реализује преко граница постојећих националних привреда.

    Лично осећање грађана да могу слободно путовати и трговати по Европи и остатку света било је такође значајан индикатор те слободе. Чињеница је да су многи европски грађани пропутовали пола света не само без пасоша већ и без било какве личне исправе, осим ако се у њих не рачунају обичне визит-карте. „Припадници британских средњих и виших класа су себе видели како живе у идиличном свету у коме ће економске реалности спречити европске велике силе да започну међусобни рат.”[5]

    Улога модерне либералне државе још је у то време била сведена на онај базични идеал класичног либерализма који је државу видео као „ноћног чувара” који се има старати за гаранције поштовања власништва и закона; све остало требало је препустити деловању тржишта. Стога не чуди став А. Џ. П. Тејлора који сведочи да је Енглезу који поштује законе свога времена цео живот скоро могао проћи а да и не примети да постоји држава. „Могли сте живети где сте хтели и како сте хтели. Могли сте да одете практично у било који део света, не тражећи било чију дозволу. У највећем броју случајева, није вам био потребан ни пасош, а многи га нису ни имали.”[6]

   Као у највећем делу Западне Европе, тако је и у САД то било златно доба либералне владе, слободне тржишне утакмице, економског развоја и неоптерећујуће државе. Амерички дипломата и историчар Џ. Кенан сведочи о том времену као о добу великог осећања слободе и безбедности за америчке грађане. Американци су, вели он, „имали осећај безбедности вероватно већи него што је иједан народ имао још од времена Римске империје. Нису ни осећали потребу за владом. До 1913. када је одобрен одговарајући амандман на Устав, Конгрес није имао чак ни моћ да наметне порез на приходе.”[7] Аустријски писац јеврејског порекла Штефан Цвајг у својим сећањима као најупечатљивију карактеристику тога времена истиче да је то била златна ера сигурности. Изгледало је, вели он, да у нашој „скоро хиљадугодишњој аустријској монархији све почива на устаљености.”

    Дејвид Фромкин истиче да је нарочито код грађана постојало осећање да живе у свету без великог ризика од избијања ратног сукоба. Стање унутрашње сигурности грађана, када говоримо о безбедоносном сегменту њиховог живота, преносило се некритички и на поље међудржавних односа. И то није било сасвим без основа. Однос између главних геополитичких супарника у Европи још 1913. године био је такав да није наговештавао спремност на ратни сукоб, упркос бројним нерешеним питањима међу њима. Дипломате Немачке, Француске, Русије, В. Британије и др. чиниле су напоре да пацификују ратне тежње и планове својих војних кругова а често и лабилних и превртљивих расположења својих династија. Илустроваћемо то стање духа следећим интересантним цитатом. „Француска би, истина, волела да поврати територије које јој је Немачка отела пре неколико деценија, али добро обавештени кругови били су сигурни да Француска не би започела рат како би их повратила. Русија, као савезница Француске, имала је поуздане информације о француским званичним погледима. Председник руске владе је 13. децембра 1913. известио цара да сви француски државници желе спокојство и мир. Они су вољни да сарађују са Немачком. Изгледало је да Немачка узвраћа та осећања. Џон Кејгер, водећи политиколог тога времена је тврдио: ’Нема сумње да су крајем 1913. француско-немачки односи били најбољи у низу година.’”[8]

    Оваква очекивања и поглед на ствари мира подупирале су многе чињенице. Једна је свакако и период дугог мира између великих европских сила који је уз мале изузетке трајао готово читав век. Ерик Хобсбаум подсећа да „пре 1914. године није било великог рата током читавог века, наиме, таквог рата у који су биле умешане све, па чак ни већина великих сила, од великих играча међународне дипломатске игре, што су у то време биле шест европских ’великих сила’ (Британија, Француска, Русија, Аустро-Угарска, Пруска – после 1871. уједињена Немачка, – а након уједињења и Италија) САД и Јапан. (…) Између 1815 и 1914 године ниједна велика сила се није борила са другом изван свог ужег региона, иако су наравно, биле уобичајене агресивне експедиције империјалних сила или оних које су тежиле да то буду, против слабијих прекоморских непријатеља.”[9]

    Поред наведеног, осећање перспективе давала је и чињеница да је то био период узлета науке, нових технологија, убрзаног индустријског развоја, глобализације економских односа, развоја туризма и опште културне размене. Чак и на плану спорта обновом олимпијског покрета, отварао се простор за нове облике међународне сарадње и мирољубивог општења међу нацијама. Ипак у језгру једног таквог света, на површини мирног и просперитетног, радило је ужарено језгро класно-социјалне напетости, империјалне експанзије, економске похлепе , расне мржње и националне еуфоричности. У једном тренутку то ће језгро еруптирати у до тада највећи ратни сукоб човечанства. Дакле на неким отуђеним и од јавности скривеним нивоима највише цивилне и војне власти ковали су се планови за неизбежан ратни сукоб. „Напротив, као што је то њена политичка и војна елита увиђала, Европу је захватила трка у наоружању без преседана у историји; на унутрашњем плану, велике силе су биле погођене снажним социјалним, индустријским и политичким сукобима; а генералштабови су стално расправљали не о томе да ли ће рата бити, него где ће и када рат избити.”[10]

Идеологије, територије, наоружање и насиље

   Механизми-покретачи Великог светског рата, како смо их условно назвали, били су бројни. У овом делу рада покушаћемо да наведемо неке за које сматрамо да су били од кључне важности за његово избијање. Један од тих важних фактора свакако је и велика неравнотежа снага између европских сила супарница. Свака велика несразмера на том пољу нужно је генерисала неслагања и водила ка трајнијој нестабилности у међународним односима. Несразмера је постојала како у економској снази и богатству, тако и у степену индустријског развоја, наоружања, укупне војне снаге, колонијалне моћи, унутрашњег државног и националног устројства, и сл.

    У тада доминантном ставу да се степен империјалне моћи повећава степеном колонијалне експанзије, налазила се покретачка снага за процесе нових колонијалних освајања или прекомпоновања контроле и утицаја на већ постојећи систем односа.[11] У том погледу привредно и војно експандирајућа Немачка је најгоре стајала. Узнапредовала у својој војној и привредној снази, а превладавајући Бизмаркову скепсу према колонијалним освајањима, постбизмарковска Немачка се убрзано спремала за велики искорак у правцу територијалне и економске експанзије. Проблем је лежао у чињеници да је остало још врло мало територија на којима би се могли задовољити нарасли територијални и колонијални апетити Немачке. „Немачка није више била у ситуацији да стекне империју која би била сразмерна њеном статусу највеће европске војне силе. Није више било довољно света. Није било континената за грабеж: није било више Африка и Америка. Без обзира на то, вилхеминска Немачка је и даље – непромошљено – испољавала интерес за прекоморским територијама.”[12] Једини излаз из овакве ситуације је био или преотимање „туђих”, већ освојених колонијалних поседа, или територијална експанзија у ширим европским и евроазијским подручјима. У оба случаја то је подразумевало велики ратни сукоб са несагледивим економским и политичким исходима. И ако империјални интереси нису били примарни мотив за избијање ратног сукоба, они су свакако били разлог пораста напетости, али и корекције ратних циљева, када је рат већ започео.

   Један од снажнијих механизама-покретача сукоба био је и национализам у нарастању. Било је то време процвата национализма у Европи. Новонастале националне државе журиле су да изврше процесе хомогенизације и стандардизације својих националних идентитета, било да је реч о великим а младим државама (попут Немачке и Италије) или о малим, пре свега балканским државама, које су своју независност верификовале одлукама Берлинског конгреса. И једне и друге су настојале да преко система образовања, културе, економије, војске, полиције али и све утицајнијих штампаних медија, изврше снажну консолидацију новоформираног националног корпуса, утврде његове симболе и политичку перспективу. Ниједна од новоформираних националних држава, као у осталом ни оне старе, нису сматрале постојећа територијална решења као задовољавајућа. Територијална проширења на рачун суседа сматрана су као основни услов потпуног националног заокружења. Национални покрети тога времена имали су противуречну перцепцију решавања националног питања. Њихова демократичност се огледала у чињеници да су свакој нацији признавали право на националну независност и слободу управљања, али, с друге стране, однос према националним мањинама није био нимало демократичан. Нетрпељивост према мањинском питању ишла је до политике пуне асимилације или пак потпуног физичког истребљења. „Национализам је био мржња према једнима, као израз љубави према другима”, истиче Д. Фромкин. Било је то време снажног доживљаја другости као непријатеља, конструисаног или стварног. Тек ће неколико деценија касније Карл Шмит и теоријски уобличити ту манихејску парадигму пријатељ – непријатељ као модел политичке прецепције другости али и дискурзивне експликације непријатељства као идеолошког става. „Наиме, наше ’колективно сопство’ постоји као дистанца од ’колективног другог’, али тако да то ’колективно друго’ није неки идеал другости, већ ’реално’ дефинисани непријатељ.”[13]

    На простору Балкана ови процеси су додатно били компликовани чињеницом да су се велике силе непрестано мешале у решавање појединих националних питања, и то тако што су у први план стављале своје националне интересе. Цео процес националне еманципације балканских народа одвијао се у контексту решавања тзв. „источног питања”. Његова суштина је лежала у чињеници слабљења војне и политичке моћи Отоманске царевине, и у настојањима појединих сила да те процесе усмеравају у правцу задовољења својих геополитичких интереса, у којима се територијална регресија Османлија употребљавала као повод за ратна сукобљавања народа Балкана.

    „Источно питање се састојало у следећем: која ће европска сила успети за себе да приграби просторе, пре свега, Југоисточне Европе. Према општеприхваћеном мишљењу то је на дуге стазе било најексплозивније питање међународне политике.”[14] Очигледно да је поред много заинтересованих кандидата највећа страст за новим територијалним проширењем била на страни великих германских царевина. У немачкој верзији, то је био територијални план експанзије и географске екстензије исказан у геополитичкој крилатици Drang nach dem Osten (продор на Исток) а у аустроугарској верзији Drang nach dem Sudosten (тежња ка Југоистоку). Иако релативно стара геополитичка константа код германских династија, ова тежња је по мишљењу Андреја Митровића била више геополитичка крилатица и поклич, него до краја осмишљен програм геополитичке трансгресије.[15] Упркос чињеници да није био јасно експлициран програм, ово геополитичко усмерење страствено је надахњивало и припремало две царевине за наступајаћа освајања. На правцу главног удара Централних сила у оба случаја налазиће се Србија, док ће Бугарској бити нуђено савезништво а као награда територијално проширење на рачун суседа, а нарочито Србије. „Други балкански рат (1913) и његове последице јесу оно што је убедило Берхтолда и његово министарство иностраних послова да Аустроугарска мора уништити Србију. Не треба заборавити да је Беч почео да саставља свој меморандум – план за уништење Србије – две недеље пре сарајевског атентата.”[16] Тактика наступања и међусобног сукобљавања балканских држава обележиће процесе тзв. балканизације, у којем ће се деценијама исцрпљивати ионако слаби национални ресурси за рачун интереса ванбалканских политичких фактора.

    Актуелност тзв. источног питања се не може оспоравати ни данас. Разлика је само у смеру кретања његових геополитичких силница – вектора. Данас је оно актуелно тако што је модерна турска држава кроз процесе неоосманизма (који је ауторизовао А. Давутоглу као доктрину „стратешке дубине”) исказала намеру да се врати на просторе своје некадашње империјалне моћи, наговештавајући балканским народима периоде трајније политичке и војне нестабилности. У тим процесима и ванбалканске геополитичке снаге, а пре свега САД и Немачка, настоје да остваре реалну и ефикасну контролу и обезбеде своје геополитичке приоритете на том простору.

    Још екстремнија оптика будућих ратних сукобљавања, од националне, био је расизам. Он се испољавао у најмање два своја вида. У првом, расизам је био покушај апологије империјалних освајања и доказ властитог виталистичког етоса, који у дарвинистичком маниру промишљања даје право јачима да се изборе за свој нови животни простор. У том контексту расизам је и нека врста идеолошке копрене која је често била основа и за такозвану религијско-културну митоманију и стереотипију, која је опет имала функцију оправдања властитих империјалних акција, тумачених у виду једне профетске мисије ширења културе и цивилизације међу примитивним и заосталим домороцима. „Неки су указивали на расне разлике. Њихово схватање варирало је од истицања психолошке надмоћи беле расе у дарвиновској борби између врста до квазитеолошких догми о историјској мисији – а стога и коначној победи европске цивилизације. Неки су наводили друге биолошке аналогије да би доказали да је империјализам неумитан облик све већег надметања за храну и простор између растућих популација.”[17]

    У другом контексту расизам се јавља као најмалигнија форма шовинизма усмереног према неким европским народима, који се виде као фатална препрека судбинског ширења властите нације и њеног права на животни простор. Прошлост а нарочито будућност се сагледавају као коначни и одлучни сукоб с тим силама зла, чијом ће победом отпочети дуго чекана зора националног узрастања. Та расна оптика особито је била снажна у младој немачкој држави. Будуће сукобе су видели као неибежан рат између Германа и Словена, као борбу за животни простор и право немачке расе на управљање светом. „У позадини ових политичких визија лежала је њихова мрачна историјска визија о неизбежном, судбоносном судару између тевтонских и источних народа. Словена и оријенталаца, судара у коме би источни народи, у случају да буду побеђени, постали слуге или робови.”[18] И сам Кајзер је упркос родбинских веза са руским монархом био убеђен у неизбежност и корисност предстојећег сукоба тевтонаца и словена. „Тевтонски против словенског аспекта ове потенцијалне утакмице одсликавали су расну мржњу. Осим тога посматрајући немачку будућност у светлу продора и експлоатације Средњег и Далеког истока, Кајзер је маштао о још једном циљу који је могао постићи само покоравањем словенског света.”[19] У писму аустроугарском министру спољних послова од 23. октобра 1913. године цар Вилхем, између осталог, пише: „На дуге стазе рат између Истока и Запада је неизбежан”, а у наставку и: „Словени нису рођени да владају него да слушају”.[20] А његов начелник Генералштаба Молотке, прижељкујући коначан обрачун, све је чинио да до њега дође што пре. „Ја верујем да је рат неизбежан, и то што пре то боље.”[21]

    Друга царевина, Аустроугарска, иако мултиетничка и мултиконфесионална, са старим ореолом велике силе, и скоро хиљадугодишњим континуитетом постојања, нимало није заостајала у својим расистичким мржњама према Словенима (иако је знатан део словенског живља чинио корпус њених држављана), а особито према Србима. То расистичко дивљање по српској земљи добило је најекстремније форме испољавања. Ратни сукоб био је одлична прилика да се у конкретним условима експлицирају сав нагомилани расни бес и мржња према Србима. О томе Анри Барби сведочи: „Изгледа да је једини објекат аустријске војске био – уништење, и она је почела свој уништитељски посао још од самог уласка у Србију. Каквим су се окрутностима, каквим су се пакленим оргијама војници предавали. Колико сам само пута остао скамењен од ужаса пред резултатом убилачког пијанства, пожарима или садизмом тих војника који припадају једној великој, земљи поносној на своју цивилизованост. Оно што је хтела Аустрија велика и моћна нација, која се бацила на мали народ, било је то да уништи Србију обећавајући себи да ће то чинити систематски, огњем и мачем, затирањем и паљењем градова и села, али и тамањењем, масакром над српским народом.”[22] Овде није било речи само о обичном освајачком рату за територије. Није било речи ни о хладно прорачунатој геополитичкој игри која доноси нове поседе на Балкану. Овде је било пре свега речи о патолошкој и болесној мржњи према једној малој нацији, једној великој хришћанској конфесији и свеукупној словенској групи народа која је у њиховим визијама и плановима имала нестати са лица земље. То се јасно види и у ставу аустроугарског министра спољних послова грофа Леополда фон Берхтолда, који је сматрао да његова земља може опстати само ако потпуно уништи Србију, војно, политички и државно. План је био прост – Србија више несме да постоји. „Он није желео (како је желео Кајзер) вазалну Србију: желео је да Србије у опште више не буде.”[23]

   Парадоксалност и апоричност одређених историјских догађаја понекад достижу своју кулминацију у низу погрешних или апсурдних политичких потеза. Један од великих апсурда је све што се дешавало у вези са убиством престолонаследника Франца Фердинанда али и оним што је уследило после атентата. Узет као формални повод и добар изговор за почетак рата, овај атентат ће врло јасно показати како се тзв. силе историје понекад поигравају са људима и временима мењајући смисао и резултат њихових намера и акција. Један од великих апсурда свакако лежи у чињеници што је убиство Франца Фердинанда покренуло таласе великог оружаног насиља, а да је он сам био један о најгорљивијих заговорника спречавања ратних сукоба и залагања за мирно решење. „Аустријски министар иностраних послова Берхтолд, рекао је Конраду: ’Престолонаследник је у потпуности за мир’. (…) За неразумевање Франца Фердинанда, међутим, није било разлога. Он је и говорио и делао у правцу постизања мира.”[24]

    Франц Фердинанд је био прилично непопуларна личност у оба дела своје државе, у Аустрији, по мишљењу двора, због женидбе погрешном особом, а у Угарској због отвореног антиугарског става, што ће касније поводом убиства неомиљеног брачног пара проузроковати прилично хладне реакције како високих војних и политичких кругова тако и грађанства. Франц Фердинанд је стицајем одређених околности (сумња на намерно излагање атентату од стране безбедоносних служби Немачке и Аустрије) у ствари постао прва жртва овог великог сукоба упркос отвореном залагању за мир и избегавања ратног решења са Србијом. Он се „годину за годином супротстављао плановима за рат против Србије и конфронтације са Русијом, (…) чије је убиство Беч цинично злоупотребио да би започео баш онај рат коме се надвојвода тако ватрено противио.”[25] Жртва је био и наш Гаврило Принцип, чије је свесно жртвовање за ослобођење своје земље од аустроугарске окупације искоришћено и злоупотребљено као повод за отпочињање рата са Србијом. Принципов херојски чин у његовим плановима сигурно није имао никаквих других конотација осим свесног жртвовања за циљеве националног ослобођења. Принцип није могао знати да ће то бити изговор за акте агресије на Србију и изазивање великог рата, који су уследили. Потпуно апсурдно, на крају је испало да су обојицу учесника овог судбоносног историјског догађаја злоупотребили агресивни пропагатори рата за постизање својих деструктивних циљева и интереса. „Али, исто тако, скоро сви се слажу и да ово убиство није било узрок, него само повод да у први мах Балкан, за њим Европа, а онда и читав свет узме оружје у руке.” То само још једном недвосмилено потврђује сву бесмисленост оних покушаја ревизије историје овога периода који без икаквог реалног утемељења кривицу за избијање Великог рата покушавају да пребаце на српску страну. О томе сведоче и следеће речи Дејвида Фромкина: „Сви су сматрали да је немогуће да десетине милиона људи изгуби животе само зато што су животе изгубили један муж и његова жена, двоје људи за које већина света никада није чула.”[26] Узроци за овај рат, дакле, били су на пољу личних одлука и амбиција војних, политичких и владарских интереса двеју германских империја.

Закључак

   Сабирајући наведене чињенице, сматрамо да је коначна оцена Дејвида Фромкина о стварним разлозима за избијање рата тог лета 1914. године поред свих други релевантних фактора било то да је немачки политички а још више војни врх желео да искористи повољни стицај околности који је настао после сарајевског атентата за реализацију њихових планова да се дугоочекивани сукоб са Русијом (и њеном савезницом Француском) изведе у том најповољнијем тренутку. Користећи отворену намеру Аустроугарске да се коначно војно и политички разрачуна са Србијом, немачко вођство манипулише овим намерама у циљу преусмеравања будућих ратних догађаја у правцу судбоносног рата са Русијом и Француском у који није желела а ни смела да пође без отворене и јасне војне подршке Двојне монархије.

    Фромкин, наиме, сматра да забуну истраживачима који истражују узроке Првог светског рата прави чињеница која се није одмах дала назрети у перцепцији овог епохалног догађаја. Можда су и његова величина и значај допринели да се у послератним рецепцијама није одмах јасно видела чињеница да је у његовом почетку било заправо речи о два рата који ће се касније стопити у један и из европских оквира прерасти у велики светски сукоб. Фромкин истиче чињеницу де је реч о два рата, један који је Аустроугарска вођена својим интересима повела против Србије у намери да је потпуно уништи и други рат, који је Немачка повела против Русије и њене савезнице Француске објавивши рат Русији 1. августа 1914. године. Ова ће се два рата касније, а нарочито после пропасти ратне кампање коју је Двојна монархија повела против Србије, практично стопити у један, јер је немачко војно вођство преузело потпуну контролу будућих ратних догађаја сматрајући да је војни врх Аустроугарске после војног дебакла у Србији неспособан да даље води ратна дејства.

         Показало се тако да су одлуку о отпочињању ратних сукоба донели пре свега високи војни и политички фактори две царевине мотивисани основном потребом да сачувају свој политички, економски и војни значај, а у случају повољних ратних исхода за њих да то искористе за даља империјална проширења своје моћи. На срећу великог дела човечанства, њихови ратни циљеви нису се остварили.

Литература:

1. Војводић, М. (1988), Србија у међународним односима крајем 19. и почетком 20. века, САНУ, Београд.
2. Гаћиновић, Р. (2014), Млада Босна, Одбрана, Београд.
3. Деспотовић, Љ. (2014), Конструкција и деконструкција идентитета, ФЕПС, Нови Сад.
4. Дамјановић, Р. (2014), Распеће Србије, Итака, Београд.
5. Фромкин, Д. (2006), Последње лето Европе, Жагор, Београд.
6. Хобсбаум, Е. (2002), Доба екстрема, Дерета, Београд.
7. Робертс, М. Џ. (2002), Европа 1880–1945, Клио, Београд.
8. Митровић, А. (2011), Продор на Балкан и Србија 1908–1918, Завод за уџбенике, Београд.
9. Стојановић, Ђ. (2010), Идеациона формулација непријатеља: случај Србије, у зборнику „Нације, држава дијаспора на простору бивше Југославије, ЦХДР, Сремска Каменица.
10. Група аутора (1975), Први светски рат I и II, Обод, Цетиње.

[1] Видети: Деспотовић, Љ. (2014), Конструкција и деконструкција идентитета, ФЕППС, Нови Сад.

[2] Фромкин, Д. (2006), Последње лето Европе, Жагор, Београд, стр. 275.

[3] Исто, стр. 19.

[4] Исто, стр. 20.

[5] Исто, стр. 19.

[6] Исто, стр. 19.

[7] Исто, стр. 20.

[8] Исто, стр. 20.

[9] Хобсбаум, Е. (2002), Доба екстрема, Дерета, Београд, стр. 24.

[10] Фромкин, Д., нав. дело, стр. 237.

[11] Видети: Гаћиновић, Р. (2014), Млада Босна, Одбрана, Београд.

[12] Фромкин, Д., нав. дело, стр. 27.

[13] Стојановић, Ђ. (2010), Идеациона формулација непријатеља: Случај Србије, ЦХДР, Сремска Каменица, стр. 144.

[14] Фромкин, Д., нав. дело, стр. 51.

[15] Видети, Митровић, А. (2011), Продор на Балкан и Србија, 1908–1918, стр. 11–13.

[16] Фромкин, Д., нав. дело, стр. 238.

[17] Робертс, М. Џ. (2002), Европа 1880–1945, Клио, Београд, стр 115.

[18] Фромкин, Д., нав. дело, стр. 60.

[19] Исто, стр. 84.

[20] Исто, стр. 91.

[21] Исто, стр. 88.

[22] Анри Барби у зборнику „Распеће Србије” (2014), Итака, Београд, приредио Р. Дамјановић, стр. 72.

[23] Фромкин, Д., нав. дело, стр. 261.

[24] Исто, стр. 95.

[25] Исто, стр. 273.

[26] Исто, стр. 15.