Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар
Након подужег убеђивања, коначно је било допуштеno да краљицу у смрт испрате и неке од њених слуга и поданика. Међу њима су били секретар Марије Стјуарт сер Џејмс Мелвил, две дворске даме Елизабета Карли и Џејн Кенеди, два лекара и собар. Ушла је у Велику дворану обучена у црну сатенску хаљину украшену црним везом од сомота са пурпурним дугмадима у облику шишарке. Носила је и велики бели вео оивичен чипканим детаљима, који joj се спуштао низ леђа, све до земље, где су присутни могли да примете да краљица има беле чарапе са сребрним нитним детаљима и ципеле од шпанске коже. У рукама је носила распеће, молитвеник и две бројанице, а око врата огрлицу са помандером. Пред члановима комисије који су јој ономад судили у суседној соби и другим присутнима, Марија се успела на припремљено постоље, где је упркос њеном противљењу парох Флечер ревносно и ватрено држао посмртну проповед. Не обазирући се на реформатског проповедника, у складу са римокатоличким канонима, Марија је клекнула a потом гласно прочитала обележену молитву из молитвеника на латинском језику коју је потом поновила, али овај пут на енглеском. Према устаљеним обичајима, лондонски крвник је замолио за опроштај, а Марија Стјуарт је одговорила да му од срца опрашта уз наду да ће он донети крај свим њеним невољама. Потом су присутне даме помогле својој господарици да се ослободи вишка одеће и накита, после чега је Марија Стјуарт остала у јарко црвеној подсукњи са црвеним прслуком пресвученим урешеном чипком са паром црвених рукава. Импресивно, у црвеној боји мучеништва за католичку веру, четрдесетчетворогодишња Марија Стјуарт је стајала усправно и поносно, као на хриди победе, док joj је Џејн Кенеди прекривала очи белим повезом украшеним златним везом, који је сама краљица одабрала претходне вечери. Марија Стјуарт је последњи пут замолила присутне да не тугују због краја њеног живота, већ да се моле за спас њене бесмртне душе. Поново спустивши колена на јастук, поставила је главу на припремљени дрвени пањ. Затим је свечано изјавила: „У твоје руке, о Господе, предајем своју душу“. Биле су то последње речи шкотске краљице изговорене пре првог ударца секире.
Први ударац секире промашио је њен врат, али је оштрица завршила у њеном потиљку наносећи јој страховите повреде. У том тренутку чуо се шапат шкотске краљице и њене последње речи у животу: „Драги Исусе!“ Други ударац засекао је оштрицу секире дубоко у њен врат, па је крв страховито потекла увис, док је трећи и последњи коначно одвојио главу од тела. Уследио је још један ужасан призор. Када је крвник желео да подигне главу уморене Марије Стјуарт, хватајући је за косу како би је показао присутнима, он је заправо дохватио само краљичину перику, па се глава нагло одвојила, пала на земљу, силовито се закотрљавши по поду од дрвених дасака. Крвник је тада опрезније дохватио Маријину главу и подигао је увис. Присутни су били слеђени призором окрвављене главе једне остареле жене са изузетно проређеном седом косом. Неколико минута прошло је у потпуној и сабласној тишини, а онда је парох Питербароа дрхтавим гласом ускликнуо: „Живела краљица“. У тренутку када су помоћници егзегутора прекрили њено тело и главу црним платном у намери да мртву краљицу изнесу из те дворане ужаса, на ново запрепашћење свих присутних, тело Марије Стјуарт почело је да се грчевито помера. Испоставило се да је њен мали љубимац, теријер Гедон, успео да се подвуче испод великих слојева краљичине одеће, где је био сведок њене смрти. Обливен крвљу и престрављен, упорно је одбијао да напусти тело своје мртве господарице и пријатељице којој је током претходних година био одани љубимац и сапутник.
Све Маријине реликвије биле су уништене, а њено балсамовано тело доживело је праву античку епопеју. Њено срце и унутрашњи органи сахрањени су дубоко испод замка Фодерингеј, али тачно место почивалишта никада није откривено. Други посмртни остаци Марије Шкотске стављени су у тешки оловни ковчег и остали су несахрањени у Фодерингеју до 30. јула 1587. године, када су у ситним ноћним сатима, у предострожности због могућих протеста становништва, пренети у катедралу Питербароа, где су сахрањени према протестантском обреду. Последњи чин трагедије догодио се 1612. године, када је по наређењу Маријиног сина, тада краља Џејмса Шестог од Шкотске и Првог од Енглеске, тело краљице Шкота ексхумирано и свечано пренето у гробницу енглеских краљева, у Вестминстерској опатији. Посмртни остаци Марије Стјуарт положени су у монументалну гробницу у близини вечног почивалишта Елизабете Тјудор. „Сестре“, рођаке, краљице, које никада нису желеле да виде једна другу у животу, немају за то прилику ни у сну бесмртности. Наиме, њихови гробови физички су одвојени навом капеле која је подељена зидом и богатом резбаријом украшеним одељцима, што онемогућава поглед од једне гробнице према другој. Краљица Глоријана у свом животу гајила је страх само од две особе, и то две сестре, иронично од две католикиње истог имена, односно од две Марије. Прва је била „Крвава Марија“, њена полусестра коју је наследила на трону Енглеске. Смрћу Марије I Тјудор, Елизабета је постала владарка Енглеске. Међутим, смрћу Марије Стјуарт, енглеска владарка је постала господарица духовног немира и ноћних несаница у којима је непрекидно слушала страховити одјек удараца сечива самртне секире.
Поједини историчари владавину Марије Стјуарт доводе у везу са почетком „модерне историје“ Шкотске. Поменута тврдња можда и није без одређеног историјско-филозофског основа, али уколико је посматрамо са више кључних аспеката који представљају важне сегменте у детерминисању особености једне историјске епохе, долазимо до закључка да су наведене представе изречене и са извесним степеном претенциозности. Повесним следом догађаја, период владавине Марије Стјуарт десио се у време почетка епохалних турбулентних промена које су у потпуности мењале основну матрицу историјског тока развоја шкотског друштва. Продором протестантске мисли „обавијене калвинистичким рухом“ у немирне врлети шкотске бестрагије, структурални елементи фундамента социјалног устројства шкотског друштва добили су нове оквире. Као што смо имали прилике да приметимо, специфичности устројства шкотског друштва према новим принципима, а који су засновани на протестантским учењима, након изненадне појаве на просторима „северног британског краљевства“, убрзо су нашли веома „погодну средину“ за своју афирмацију. Узмемо ли у обзир претходне наводе, поставља се неизбежно питање: како је било могуће да у временском интервалу од свега две деценије, систем нових доктрина, као својеврсни социолошки и историјски феномен, постигне неопходан ниво подршке у Шкотској, где му је исти омогућио доминантну улогу, а потом и пресудни значај за развој поменутог друштва у наредним столећима? Традиционално, племенски организовано шкотско друштво, са слојевитим и хијерархијски уређеним структурама, где су се његови једини обједињујући елементи састојали у постојању одређених социоетнолошких веза између бројних кланова, али и унутар истих, а са универзалном црквом и круном, као духовним и световнима центрима окупљања етноса, у XVI веку надживели су органске промене у религијском, привредном и културолошком погледу. Као и на другим европским просторима („друштва уопште“), „плима реформацијске револуције“ у значајној мери је одредила правац кретања колективитета шкотског појединачног друштва. Међутим, реформација у Шкотској је дате друштвене промене „надградила“ на већ постојеће фундаменте поменутог устројства, где су племенско-средњовековне норме живота свих становника и њихове организационе структуре, у доктринарно-менталном погледу модификоване, наставиле да обављају основне друштвене функције, понекад и у неизмењеној форми. Заправо, и у деценијама после победе Реформације, средњовековно клановско-феудално устројство државе задржало је примат значаја улоге организационог нуклеуса шкотског етничког колективитета. Међутим, са реформацијско-теолошким, друштвено-теоријским, као и другим променама које су се односиле на практичне стране животне свакодневице и менталне свести становништва, појавили су се и нови центри моћи, попут калвинистичких конгрегација.
Новоизграђена друштвена свест код свих слојева становништва формирала је снажну духовну и материјалну везу између потребе афирмације појединца, клана и државе, с једне стране, и социјалне улоге конгрегације, с друге стране. Конгрегације, као конфесионалне али и световне установе посткатоличке Шкотске, заснивањем фанатичне и непрекидне борбе за одбрану свог статуса и улоге, у менталном склопу колективитета установиле су сегмент свести према коме је наведени пут развоја друштва основни принцип премисе за успех целокупног етноса. Формирани на темељима средњовековног феудалног или полуфеудалног устројства, „конгрегативни“ принципи управе над државом и њеном кирк, откривали су и своје велике слабости, посебно у домену организације врховне државне власти и јачања њених централних органских установа. Конгрегацијске религијске заједнице, које су своју изворну снагу црпеле из статуса социјалне моћи клановских организација, односно нуклеуса колективитета, несумњиво су имале пресудан утицај на све токове друштвеног развоја, и то са позиција које су биле у великој мери значајније у односу на положај римокатоличке црквене организације у повесници шкотског средњовековља. Не представља посебну тешкоћу утврђивање релације између положаја конгрегација и врховне централне власти, уколико узмемо у обзир да су основне интенције кланова, као пресудних политичких чиниоца етноса у односу на статус круне, одувек били усмерени према ограничавању компетенција и моћи шкотских владара. У ситуацији када су се аспекти духовне власти и промисли и у формалном смислу нашли под ингеренцијама конгрегација, положај круне постао је апсолутно незавидан. У времену преломних процеса, какав је био период XVI и XVII века, установа апсолутне државе у Европи, односно централизовање врховне државне власти у рукама њихових носилаца, тј. владара (чиме су они постајали апсолутни монарси), показала се као епохални изум државноправне теорије и праксе, а свакако и важних чинилаца политичких прилика у бројним земљама на Континенету. На основу дотадашњег историјског искуства, државе су у знатној мери постајале функционалније, чиме је створена претпоставка за почетак краја преживелих и инертних установа средњовековља и феудалног партикуларизма. Искуствена традиција клановског полуфеудалног устројства шкотског друштва, симбиотичким методама синкретизовала се са политичким и духовним изазовима новог доба, што је омогућило известан степен њене трансформације и сегментарног уклапања у организационо устројство зановано на потпуно новим принципима. Дакле, традиција клановско-конгрегацијских организација није уништена, већ је њена улога афирмисана. Поменути „шкотски спецификум“ није представљао интегративни фактор окупљања етничког колективитета, већ је дата улога, као и раније, припадала краљевској власти, односно круни.
У ранијим излагањима говорили смо и о традицији положаја краљевске власти у Шкотској. Круне, као инокосни органи власти у другим европским земљама, следом специфичних историјско-политичких, привредних и културолошких прилика, „добиле су у посед“ неограничени дијапазон моћи у свим сферама друштвених активности датих земаља, па се од наредног XVII века наведени политички систем, понекад и с правом, карактерисао као деспотски. Међутим, владар у Шкотској, иако инокосни орган власти, као и у многим земљама Континента, није добио прилику да под својом ингеренцијом обухвати претходно описане надлежности. Следећи традицују средњовековног обичајног права у области државне управе, калвинистичке конгрегације, а посебно централна Lords of the Congregation, као колективни органи врховне државне власти, за своје племићке, клановске и религијске интересе обезбедили су примат друштвених моћи и неограничених надлежности када су у питању економски, политичко-световни и духовни послови Шкотског краљевства. На тај начин, формалне владарске надлежности биле су, најблажим речима описано, игнорисане. На британским острвима, дакле и у Енглеској и у Шкотској, отпочео је процес ограничавања владарске власти у корист представничких, колективних државних тела, а који се у примеру „северног краљевства“ заснивао на улози претходно описаних клановско-конгрегацијских традиција земаљске управе, док зачеци каснијег чувеног британског парламентаризма у „јужној краљевини“ своје постојање дугују општем социјалном преображају енглеског сталешког друштва након завршетка Ратова ружа, успеху епохалних промена у сфери економске политике и прилика, као традицији утицаја децентрализованих управа структура локалних и регионалних заједница. Свакако, не смемо да заборавимо ни историјски, можда и пресудни значај „тјудоровске реформације“, и стварања засебне Енглеске цркве, што је умногоме одредило курс повесног тока развоја Енглеског краљевства. Потпуно је јасно да су се развој идејно-политичког устројства заснованог на постулатима државног, обичајног и канонског права у поменутим земљама Острва, кретали у потпуно различитом смеру у односу на историјске токове политичких преображаја у другим државама постхуманистичке континенталне Европе. Притисак сталних политичких тензија између водећих фактора врховне државне власти у традиционално „лабаво“ централизованој земљи, који је био и основни узрок слабљења положаја Шкотске, у потпуности се преклопио са периодом владавине краљице Марије Стјуарт. С друге стране, у одувек привредно надмоћнијој, природним ресурсима и у погледу популационо-демографских и конфесионалних прилика уређенијој „елизабетанској Енглеској“, владали су релативни мир и унутрашња стабилност. Можемо да кажемо да је поменуте опште друштвене и епохалне промене Енглеска дочекала далеко спремније у односу на северног суседа, па је разумљиво што је модерна историографија период владавине Марије Стјуарт окарактерисала као почетак опадања државноправних потенцијала земље. Поменуте прилике на крају су резултирале крахом шкотске државне самосталности и превлашћу доминације утицаја Енглеске у XVIII веку. Веома апсурдно делује чињаница да су се наведени процеси дешавали када се на престолима оба древна краљевства налазила династија Стјуарт, односно потомци шкотске краљице.
Ренесансом „задојена“, а у хуманистичком духу васпитана, најчувенија трагичарка крваве прошлости Шкотске – краљица Марија, остала је потпуно затечена и, можемо рећи, конфузно неприлагођена у беспућима великих историјских прекретница повести европског континента у XVI веку, који нису заобишли ни горовиту земљу потомака неустрашивих острвских келтских племена. Затечена и конфузна, више него обузета страхом услед немоћности пред несавладивим догађајима, краљица је ипак била и остала „стјуартовска кћи“, а као достојна наследница свог оца и потомкиња поносног горштачког народа и саме те поменуте генетске предиспозиције усмериле су судбину њеног приватног живота и владавине према незавидном и суморном крају. Трећа мојра Атропа остала је неумољива пред надама своје друге сестре суђенице немилосрдне Лахезе, према којима је Марија Стјуарт била предодређена да обнови витешку славу поносне Шкотске и припреми је за нове изазове. Међутим, доба витештва остало је заточено и заборављено у мрачним ходницима средњег века, а шкотска краљица, и сама реликт средњовековља, била је обманута, не од суђеница које су увек бездушне, али никад неправедне, већ од ближњег свога кога је увек слушала, али никада разумела, од „слатке“ Француске коју је увек волела, али која јој љубав никада није узвратила, од драге Шкотске, којој је увек служила, али никад упознала, од вере католичке којој је на крају и сопствени живот на вечни олтар принела, али од ње остала напуштена и, на послетку, од свог несавршеног људског Разума жене и владарке, који је увек следила, али му никада није веровала.
Марију Стјуарт није убила Елизабета, нити ју је погубио крвник у Нортхемптонширу, а свакако ни суђенице нису погрешиле у својим очекивањима. Жену и мајку, Марију Стјуарт, убила је шкотска краљица, а краљевску суверенку усмртила је жена и мајка у истој. Заправо, обе Марије страдале су од руке непролазних промена једне епохе за коју нису биле рођене, а где им је било забрањено да се с њом упознају. Као жена, Марија Стјуарт је сазревала у вртлозима политичких страсти и то на положају, због кога јој је и њен сензибилитет нежнијег пола био страховито замеран. Маријина калвинистичка клановско-конгрегацијска домовина није била у стању да „оправда“ намеру Клоте и Лахезе да улогу шкотског месије доделе једној дражесној дами са филигрански обликованим манирима, стеченим у мрској „папистичкој“ Француској. Средњовековна част витеза у Марији Стјуарт остала је вечно испреплетена са хладнокрвношћу постренесансног владара протестантске Шкотске и интимом једне сензибилно надахнуте и чулне жене. Наведени мозаик судбине шкотске краљице, Марији Стјуарт никако није могао да буде опроштен од стране столећа почетка борбе човека са Богом и човеком у себи.
Чинило се да је лична трагедија краљице Шкота и породична историја Стјуарта друге половине XVI века, за енглеску, па и шкотску историографију, дуго времена представљала непријатну епизоду. С друге стране, веома добро је позната пословична теза да народи или појединци који забораве сопствену историју исту поново доживе. Тек што је Марија Стјуарт била по други пут сахрањена у раскоши саркофага Вестминстерске опатије, и то у непосредној близини своје рођаке и убице краљице Глоријане, хладни ветрови са њеног вечног почивалишта као да су оштрим фијуком до шкотских горостасних врлети проносили крик уснуле краљице, сабласну поруку да је Небо опет позвано на изазов, да њеним стјуартовским потомцима на британским престолима, али и свим поданицима шкотске круне, следи нешто горе од њеног заточеништва и страшније од бестијалног уморства, односно да је „вавилонско сужањство“ Њеног величанства само „предговор књиге усуда“ шкотског национа и владаркиних потомака, такође суверена, која ће од сада бити исписивана искључиво „крвавим мастилом“. Заборављена од деце, презрена од поданика, Марија Стјуарт била је принуђена да причека на нову ренесансу открића лепоте и тврдокорне мистичности њене личности, али тек пошто је завет заборава и презира са поруком из гроба доживео своје монументално откровење, које можда можемо да наслутимо и у њеним последњим, готово пророчанским мислима и молитвама. Бесмртан призвук имају њене пророчанске речи: „У мом крају лежи мој почетак“, али вероватно немају само једнозначан утисак који се ствара код читалаца и истраживача прошлости Шкотске и Марије Стјуарт. Почетак … чега?! Свакако, можда је краљица била у прилици да наслути да ће њени потомци преко престола Џејмса Шестог од Шкотске и Првог од Енглеске једног дана загосподарити океанским и континентским пространствима, односно да ће Британска империја владати планетарним доменом у коме Сунце никада не залази. Наравно, заборавни син, који је мислио да је свој морални дуг према несрећној мајци вратио на тај начин што је краљици омогућио да буде сахрањена као енглески суверен (кад већ за живота то није успела да постане), испунио је „стјуартовско право“ на престо Енглеске (што је Марија Стјуарт непрестано истицала), чиме је пут уједињења британских острва био отворен. Међутим, на који начин бисмо разрешили дилему у вези са значењем поменутих речи, уколико бисмо дошли до сазнања да њихов смисао лежи у чињеници неспорног краха шкотске независности у XVII и XVIII столећу и вишевековне (па и данашње) сталне опасности од асимилативне и етнички дезинтегративне доминације Енглеске над Шкотском у духовном, политичком, економском и идентитетско-културолошком погледу. Можда је краљица увидела скори нестанак суверенитета Краљивине Шкотске у њеној персоналној, а од 1707. и 1800. године и реалној унији са Енглеском и Ирском. Можемо да закључимо да су речи Марије Стјуарт имале и троструко значење, ако узмемо у обзир да су краљичини директни потомци све ове престоле, али и главе, губили у револуцијама вођеним за победу будућности нових епоха. Краљ Чарлс I, Маријин унук, погубљен је на крају крваве Енглеске револуције (1642–1649) на сличан начин и од стране сличних крвника као и његова бака. Син Чарлса I – Џејмс II, престо је изгубио након Славне револуције из 1688. године. Дакле, можда је Маријин крај, а не њена владавина, био истовремено и почетак модерног доба, у коме су превазиђени светоназори династије Стјуарт о њиховој историјској улози и мисији у повести шкотског и енглеског народа постали баласт напретка поменутих друштава према светлости нових животних хоризоната. Епски крај живота Марије и династије Стјуарт био је и небески почетак краљичине владавине над бесмртном душом шкотског народа у којој се њен неустрашиви дух чврсто загрлио са исконом поносног горштачког наслеђа.
Остави коментар