Аутор: мср Огњен Карановић
Поједини историчари тврде да су после Револуције 1848/49. године Срби и Хрвати награђени оним чиме су Мађари кажњени – националном обесправљеношћу. Одмах након пораза мађарске војске, на територији данашње и ондашње Војводине је заведена војна управа под командом генерала Фердинанда Мајерхофера, који је ликвидирао све њене самоуправне установе. Српски народ у тадашњој Јужној Угарској и Српском Војводству из рата је изашао подељен у неколико политичко-територијалних и административних јединица. Свакако, владало је и опште разочарење због резултата Револуције, из разлога што, готово ниједан циљ српског националног покрета из 1848. године није био испуњен или задовољен. У намери да обележимо трагичан историјски догађај, 170 година од бомбардовања Новог Сада са Петроварадинске тврђаве у Револуцији 1848/49. године, који се догодио 12. јуна 1849. године, али и крах грађанске револуције, која је потресла, не само регион Балкана и Панонског басена (посебно његових јужних крајева), па и данашњих простора северне српске покрајине, већ и целокупног европског континента, сазнали смо да су, и поред чињенице да је у претходних неколико деценија објављено много стручних и научних радова, монографија и других публикација, „прича“ и сећање на 12. јун 1849. године у Новом Саду, (неправедно) „померени“ на маргине интересовања и знања најширих слојева друштва у нашој земљи, а на срамоту свих Новосађана и у самој Српској Атини. Свакако, злочиначко бомбардовање Новог Сада из 1849. године, временом је добило свој значај у процесима детерминисања духовно-идентитетског и правно-политичког статуса данашње Српске Атине, али и целокупне северне српске покрајине.
Током 1848. године гарнизон у Тврђави Петроварадин, који су већином чинили војници мађарског порекла, побунио се и стао на страну револуционара. У наредним месецима и током прве половине 1849. године Петроварадин је био у блокади са сремске стране и долазило је до честих окршаја гарнизона и српске војске. Почетком јуна регуларна војска Аустријског царства, под командом бана Јосипа Јелачића кретала се према Петроварадину. Сазнавши да се банове трупе налазе код Титела, командант тврђаве Перцел им је пошао у сусрет. Јелачић му је поставио заседу у Каћкој шуми и претрпевши велике губитке, Перцел се морао повући. Јелачић је знао да петроварадинска посада поред понтонског моста располаже са врло мало понтона, и желео је да уништавањем понтонског моста изолује Тврђаву и примора је на предају, пошто је са сремске стране она већ била у потпуном окружењу. Први корак ка том циљу било заузимање шанчева (редута) који су се налазили на прилазима Новом Саду. Један се налазио на почетку Темеринског пута, други на Кисачком путу, трећи на Пирошком (Руменачком путу), четврти на Футошком путу и пети на Дунаву код Футошке шуме. Пре поноћи, 11. јуна, Јелачић је поделио своје трупе у три колоне и започео напад. Прву колону предводио је Драшковић и њен задатак је био да другој редути приђе са леђа и заузме је. Будисављевићева колона имала је задатак да заузме редуту на пирошком путу, док је трећа колона под командом Грамона имала задатак да након друге и треће редуте заузме и прву, и запоседне положаје на северној страни Новог Сада у својству резерве. Отингерове и Дитрихове трупе имале су задатак да заузму осматрачке позиције у случају појаве Перцелових трупа. На сремској страни, трупе под командом Хартлиба држале су Петроварадин у блокади. Пола сата пре поноћи, после краће борбе заузете су друга и трећа редута и за мање од сат времена Јелачићева војска је била у Новом Саду.
„Гдекоји Новосађанин је бојажљиво провиривао кроз жалузине, да види која је то војска, што пролази улице. Улице су тутњале од тешких корака силне војске. Новосађани нису могли разабрати, која је то војска, да ли су то хонведи или банови војници.“ Јелачић и Стратимировић, са официрима одсели су у кући Хаџи-Стевића. „Стратимировић је Хаџићевима био неки род. Рекао је Хаџићки: „Пристављајте ручак!“ Чим наше батерије стану пуцати, Варадин ће се својевољно предати“. Хаџићка је са војим куварицама приправила велики ручак. Али чим су наше батерије почеле пуцати на „брукшанац“, мађарски топови са „брукшанца“, и са Варадина, отворише ватру на Нови Сад. У подне, Нови Сад је већ почео горети. Српски лешеви су лежали по улицама. Стратимировић се на коњу једва спасао кроз једну улицу, где су са кућа падале запаљене греде. До предвече, Нови Сад је био сатрт у млево.“ – записао је Михаило Полит-Десанчић. У својим „Успоменама“ Стратимировић је записао следеће: „Тада, гроф Драшковић без нарочита налога покуша да мостобран узме. Са великим губитком мораде од тога одустати, јер Мађари почеше из града Варадина сипати кртач и гранате на нападаче, те отпочеше бомбардање и рушење Новог Сада.“ Манојло Бозо је записао: „Као пљусак падајућих звезда, светлуцале су бомбе, које су над Новим Садом летиле, и та цветна варош постаде за неколико сахата жртва прождрљива огња. Становници јој се разбегли, а здања у пепô претворена. … Јелачић је без сваког трезвеног размишљања нападао и приморао град, да топовима у млево сатре једну настањену и богату варош“.
Тог дана у Каменици се налазио и Јован Суботић одакле је посматрао бомбардовање Новог Сада. Записао је како су „наши“ запалили мост, на шта су војници са Тврђаве, вероватно топовима, запалили неколико кућа у Новом Саду те се пожар почео ширити. Нагло повлачење војске изазвало је панику међу становништвом које је почело нагло бежати. Напуштајући куће, често голих руку и како су се затекли, „пусте гомиле народа бегале су Темеринском, Кисачком, Футошком и Пирошком улицом“ уз „јаук и лелек жена и деце“ који „ужасно беше слушати“ док је банова војска пожуривала „онај народ пред собом да се што брже спасава.“ – записао је Суботић. Драшковић се налазио на главном тргу код католичке цркве и претрпео је велике губитке у току бомбардовања. На молбу Јелачића, из пламена га је извукао Стратимировић. Приликом поновног уласка Стратимировић је затекао град у страшном пламену. „Куће и цркве су се рушиле, у мањим сокацима лежаху баријере горућих греда од корвова, – тако да сам се ја, који сам родном Новосађанин, једва могао оријентовати.“ – записао је Стратимировић. Прошавши поред Успенске цркве, Стратимировић је видео и кућу свога деде у којој се родио, која је такође горела. На изласку из једног сокака у Футошку улицу, пред њим се срушио кров који је закрчио улицу. Греде које су гореле имале су висину од најмање пет стопа. „Страшни пламен и прштеће варнице опрљише ми косу а коњу гриву. Из те ме опасности спасе моја енглеска кобила Барбара Белл. Нагоњена на горуће балване, храбро их с одважним скоком прескочи.“ – записао је Стратимировић, описујућу извлачење Драшковићевих трупа према Футошкој улици. Током ноћи многи грађани су се вратили у град да из својих кућа покушају нешто спасити. „Највећи део новосађана изгинули су. Тог дана била је ужасна врућина, а ноћу се спусти киша бујица, те се они који нису имали добра одела, готово сви разболеше. Хаџи-Стевић са женом и децом, мој старији брат Пера са пословођом Шутићем и са његовом старом мајком, спасу се, те преко Ковиља и Карловаца оду у Земун. За Нови Сад то је била страшна катастрофа. Од тада се Нови Сад никад више није опоравио.“ – записао је Полит-Десанчић. Заузимање Новог Сада и нада Јелачића да ће можда успети да заузме Тврђаву – „били су велики стратешки греси“ – јављао је пуковник Ланг генералисимусу Хесу. И Јован Хаџић је потврдио да су и особе из Јелачићеве околине очекивале да ће се посада из Тврђаве предати. У свом оптимизму, Јелачић није ни извршио евакуацију цивилног становништва. Генерал Павле Киш, командант Петроварадинске твђаве, који је издао наређење да се бомбардује Нови Сад, писао је мађарској влади да је био приморан на такву акцију да би спасао понтонски мост.
Бомбардовањем је порушен центар града са Господском, Футошком, Каменичком, Ћурчиском, Хлебарском и другим улицама. Срушена је Саборна црква са оближњом Грчком школом, Николајевска и Алмашка црква са околним блоковима, варошка кућа, стари владичански двор који је сазидао још владика Висарион Павловић. Ту је изгорела епархијска архива, владичина библиотека, те зграда српске гимназије са архивом; тешко је оштећена Јерменска црква, а изгореле су све школе, хотели „Зелени венац“, „Камила“, те стари Хан код Николајевске цркве, саграђен над кућом некадашњег граничарског капетана Секуле Витковића, са околним блоковима; изгорела је Хајлова пивара, оштећена је Градска кућа са њеном архивом. Слична судбина је стигла малу реформатску цркву и архиву, а порушена је и мала евангеличка црква са парохијским домом, којом приликом су изгореле архива и матрикуле. Изгорела је и јеврејска синагога, а изгореле су „Доња шума“, „Врбаци“ и градска „Дудара“. Избомбардована је штампарија др Данила Медаковића и између осталих и обе Хаџићеве куће, са његовом библиотеком од 3000 књига, сакупљеном грађом за српску историју.
Од 2.812 зграда које су тада биле у граду, 2.004 су потпуно уништене. Уништавање Новог Сада је било толико трагично да је непосредно након бомбардовања у самом граду остало тек неколико стотина становника, а крајем 1849. године, када се после гашења мађарске побуне предала и последња посада са Петроврадинске тврђаве, у Бечу се разматрало да се преостали становници раселе. Новосађани су тада успели да измоле да се одустане од те идеје. Након добијања кредита и друге помоћи, почела је обнова града, а тек 20 година касније ће Нови Сад поново имати становника као пре рата и постати „Српска Атина“. Oстало je мало споменика који чувају успомену на овај трагични догађај, а један од њих је спомен крст који се налази на Темеринском путу непосредно након моста на Клиси, као и неколико ђулади која су узидана у фасаде кућа у Дунавској улици.
Извори и литература:
Ђурђев, Петар, Бомбардовање Новог Сада 1849. године, у: Анализе/историја, Центар за друштвену стабилност, Novi Sad, 2019, <http://czds.rs/bombardovanje-novog-sada-1849-godine/?script=cir> (9. VI 2019).
Šeguljev, Nenad, Svedočanstva o bombardovanju Novog Sada 12. juna 1849. godine, u: Tvrđava iz pravog ugla, Novi Sad, 2019, <https://tvrdjavadotblog.wordpress.com/2019/03/24/bombardovanje-novog-sada-12-juna-1849-godine/> (10. VI 2019).
Остави коментар