Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Два главна политичка и општедруштвена проблема у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца која су постојала до 1921. године, али знатно и касније, око којих су се супротстављала политичка мишљења и ставови водећих националних снага, а самим тим и странака, били су аграрно и уставно питање. Поменути проблеми били су основне водиље у одређивању политичког курса готово свих политичких партија још пре оснивања Југославије. Постављамо питање: због чега? Потребно је да имамо у виду да су сви јужнословенски простори у социјалном и привредном смислу одражавали један снажан пољопривредни односно аграрни карактер. Уопште посматрано, осим делова Хрватске са Славонијом, Словеније и Војводине, ниједна друга југословенска историјска покрајина није успела да развије конкурентну и респектабилну индустрију и у вези са њом уносну фабричку производњу, а за поједине области попут Старе Србије, Црне Горе, јужне Србије, делова Босне и Херцеговине, чак и делова „централне“ Србије, у границама пре 1912. године, није могло бити ни говора о извесним напредним методама у пољопривредним и уопште привредним достигнућима ере индустријске револуције, чији је „дух“ тешко „продирао“ на врлетне балканске просторе. Уколико се присетимо само статистичког податка да је 82% грађана Југославије припадало овом аграрном слоју становништва, онда ће и политичка, економска и културолошка слика југословенског друштва прве половине треће деценије XX века бити много јаснија. Као последица поменуте диференцијације југословенског друштва према пољопривредној хомогености његовог најбројнијег социјалног слоја, у претходном времену профилисао се посебан менталитет и индувидуалитет становништва југословенског краљевства. Тај менталитет је на један специфичан начин подстакао духовно и фактичко „затварање“ становништва у ограничене оквире њихових локалних заједница, у којима је пробуђена национална свест у XIX и почетком XX века утицала на то да се у појединим групама у неким регионима устали ксенофобичан отклон од интеграције са подменталитетима других, претежно ближих средина и национа, како би се њихов индувидуални начин живота, за који су сматрали да је врхунац људске креативности и способности привређивања, што дуже очувао.
Поменута заблуда деловала је на то да интелектуални и политички кругови тих заједница обилато користе и подстичу нереалне страхове припадника својих етничких група због ускополитичких и економских интереса, доводећи у релацију питање државног и националног устројства са тежњом за очувањем аграрне културе и у вези с њом егзистенције највећег броја грађана. Можемо да закључимо да је на овај начин дошло до укрштања аграрних и ускоегзистенцијалних интереса са националним интересима унутар разних етничких група у Југославији. Тако су се профилисале и бројне политичке партије, које су се представљале као национални покрети са јасно израженом социјалном оријентацијом према решавању аграрног питања, односно положаја сељака, где се врло често та социјално-политичка конотација странке истиче у први план, већ и у називу партије. Најпознатији пример је Хрватска републиканска сељачка странка, у чијем се називу могу уочити национални профил и оријентација партије као хрватског националног покрета, социјални мотив као „партије хрватског сељака“ и профилисана одредница према тежњи за успостављањем републиканског облика владавине у држави. Комбинацију аграрног и националног питања као посебних израза фрустрације и надања огромног дела становника, политичке странке су у време постајања Југославије до 1941. године успешно експлоатисале. Аналитички посматрано, ова кретања условила су појаву да борба за одбрану аграрног наслеђа код појединих група истовремено постане и тежња за успостављањем и деловањем самоуправних децентрализованих удеоних региона и органа власти који би се заснивали на националном и историјском праву.
У великом броју држава у Европи, услед економских, социјалних и политичких промена које су наступиле након Првог светског рата, организоване су и спроведене опсежне аграрне реформе. Заједничка тежња ових реформи била је ликвидација, или макар смањивање великих и формирање малих и средњих поседа. Доминантан значај у планирању и, потом, спровођењу аграрних реформи имале су социјалне и политичке околности. „Економске тешкоће својствене у системима малих поседа или нису биле предвиђене или су биле игнорисане у присуству политичких и социјалних неопходности“. Спровођење аграрне реформе и промена поседовних односа у новоствореној држави Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца било је нужан и неодложан задатак. Аграрна реформа спроведена у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији, спадала је међу најрадикалније аграрне реформе извршене у Европи након Првог светског рата. У јануару 1919. године објављен је Манифест Регента Александра народу у којем је, између осталог, било речено: „Ја желим да се одмах приступи праведном решењу аграрног питања, и да се укину кметства и велики земљишни поседи. У оба случаја земља ће се поделити међу сиромашне земљораднике, с правичном накнадом досадашњим њеним власницима… Зато сам позвао Моју владу да одмах образује комисију, која ће спремити решење аграрног питања, а сељаке-кметове позивам да, с поверењем у моју Краљевску реч, мирно сачекају, да им наша држава законским путем преда земљу“. Манифест је имао компромисни тон како би и сељаштво и земљопоседници њиме били задовољни. Регентов потез изазвао је жељени ефекат, јер је након објављивања прогласа дошло до смиривања прилично узаврелог расположења међу сељаштвом. Проглас је, с обзиром на чињеницу да је садржао нека начела аграрне реформе која је била у припреми, представљао својеврстан увод у обимну законодавну активност усмерену на решавање аграрног проблема која је потом уследила.
Наиме, недуго затим, влада је усвојила Претходне одредбе за припрему аграрне реформе које су објављене 27. фебруара у Службеним новинама. У даљем току аграрне реформе Претходне одредбе за припрему аграрне реформе биле су, стицајем околности, веома значајан правни акт, биле су нека врста основног закона о аграрној реформи иако у тренутку њиховог доношења нису постојале такве претензије. Основна интенција у току формулисања садржине тог прописа састојала се у намери да се, утврђивањем темељних начела аграрне реформе, у пракси створи прелазно стање којим би се омогућило да сељаци добију земљиште од државе у привремени закуп. Брзо деловање имало је за циљ да се предупреде очекивани немири међу аграрном сиротињом у пролеће 1919. године. У трећем, најобимнијем, поглављу Претходних одредаба за припрему аграрне реформе било је прописано да ће се сви велики поседи на територији Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца експроприсати. Међутим, шта ће се подразумевати под појмом велики посед требало је да се накнадно дефинише посебним законом, а у складу с поседовним и економским приликама појединих крајева државе. Изузетно, без обзира на слово претходне одредбе, у десетом параграфу Претходних одредаба одмах су проглашени за велике поседе: а) сва фидеикомисна добра; б) сви поседи са површином од бар 100 до 500 к. ј. обрадивог земљишта који су издати у закуп једном закупцу, или који нису или су само делимично обрађени; в) поседи који имају површину од бар 100 до 500 к. ј. (по 1600 кв. хв.) обрадивог земљишта, према поседовним и економским приликама свог краја. Поред тога, наглашено је да се сви наведени поседи имају одмах подвргнути привременој раздеоби и то редом, од највећег према све мањем. Било је прописано и да ће се за експроприсано земљиште велепоседницима давати одштета чија висина и начин исплате је требало накнадно да буду утврђене одговарајућим законом.
Особеност аграрне реформе спроведене у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца која је умногоме одређивала њен карактер огледала се у њеном етапном спровођењу. Ток спровођења аграрне реформе може се поделити на етапе с обзиром на важење одговарајућих прописа који су одређивали њене оквире. Све до доношења Закона о ликвидацији аграрне реформе на великим поседима 1931. године, којим је отпочела етапа њене ликвидације, односно коначне експропријације великих поседа, трајало је тзв. провизорно стање у спровођењу аграрне реформе. Државне власти, вођене најчешће политичким мотивима, лавирале су између настојања да, с једне стране, заштите интересе великих поседника, односно, с друге стране, да додељивањем земље умире аграрне интересенте и предупреде могуће социјалне немире. Резултат таквих настојања испољавао се у уношењу компромисних одредаба у правне прописе који су регулисали спровођење аграрне реформе, као што је, примера ради, било флексибилно утврђивање максимума велепоседничког земљишта, који је, уз много обзира према интересима велепоседника, био различито одређен за поједине крајеве државе. Велепоседници су, стога, нарочито у току провизорног периода, улагали много напора да остваре своје интересе и што је могуће више земљишта задрже у свом власништву.
У томе су им често од помоћи биле формулације релевантних прописа које су дозвољавале широка тумачења приликом практичне примене. У примеру који смо изложили у раду, велики поседник заснивао је своје захтеве управо на чињеницама да су решења аграрних власти, којима су били „погођени“ његови интереси, била донета на основу подзаконских аката с одређеним роком важења, те да круцијална питања попут вредности експроприсаног земљишта или начина исплате одштете нису била решена одговарајућим законом. Поред тога, у једном од својих обраћања надлежним инстанцама позивао се на злоупотребе са земљиштем које је додељено аграрним интересентима. Очигледно да је недоследност у спровођењу аграрне реформе, која се очитовала, између осталог, и у недостатним нормативним решењима, била један од разлога који је охрабривао велике поседнике да се упуштају у дугогодишње спорове, па и да, сходно околностима, потраже заштиту међународних институција. Започета с веома широко постављеним програмом и принципима, у објективно компликованим економским и политичким околностима у држави, које су свакако утицале на њен ток и резултате, аграрна реформа постепено је ублажавана бројним уступцима велепоседницима и одступањима од првобитних начела. Може се закључити да су аграрној реформи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца недостајале јасно и правовремено утврђене смернице које би биле засноване на брижљиво планираној и свеобухватној аграрној политици, од којих, потом, није требало одступати, без обзира на међусобно супротстављене интересе појединих актера процеса аграрне реформе.
Каснија, нарочито комунистичка историографија, оптерећена многим идеолошким ограничењим, на један искривљен начин тумачила је и изједначавала улоге Радикалне и Демократске странке, посебно у питању унутрашњег уређења државе које се изражавало и у настојањима за доношњем првог устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Избори за Уставотворну скупштину обављени су 28. новембра 1920. године. Највећи број посланичких места добиле су Југословенска демократска странка (92) и Комунистичка партија (58). Изборни закон од 3. септембра 1920. године је у приличној мери ограничио права Уставотворне скупштине. Њиме је, пре свега, било утврђено да Уставотворна скупштина има да донесе устав и „оне законе, који стоје у тесној вези са Уставом, као и законе финансијске природе, који не трпе одлагање“. Изборним законом је затим предвиђено да рад Уставотворне скупштине не може трајати дуже од две године. И на крају, овим законом је било прописано да ће указ о распуштању скупштине донети владалац. На тај начин су унапред одређени не само предмет и трајање рада Скупштине већ и облик владавине, тј. да ће држава бити монархија. Уставотворна скупштина се састала 12. децембра 1920. године. На основу Изборног закона привремени пословник за Уставотворну скупштину имала је да пропише путем уредбе влада. Овим пословником су даље знатно ограничена права Уставотворне скупштине. Право уставотворне иницијативе имала је прво влада, па онда посланици.
Пословник је такође прописивао да амандмане (као и нацрте устава) не могу подносити чланови скупштине као појединци, већ најмање двадесет посланика. Пословником је такође било предвиђено да „посланик не може вршити своју дужност док не положи заклетву”, што је значило да је питање облика владавине унапред било решено. Након доношења пословника и његове одредбе изазвале су жестоке сукобе у Уставотворној скупштини. Већ на другом њеном састанку, седам од девет скупштинских група захтевало је укидање пословника који је влада прописала. Нова влада са Пашићем на челу, која је у међувремену заменила Веснићеву владу, направила је нов пословник који се скоро ни у чему није разликовао од првобитног пословника. И против овог пословника иступиле су неке посланичке групе – социјалисти, републиканци и муслимански клуб. Нови пословник скупштина је усвојила 28. јануара 1921. године. Уставотворна скупштина је изабрала уставотворни одбор састављен од 42 посланика, који је имао да претресе нацрт устава и своје мишљење достави пленуму скупштине. Према пословнику, одбор је морао да прво расправља о владином нацрту устава. Први нацрт је урадила влада Стојана Протића. Тај нацрт је прерадила Веснићева влада, а њен пак Пашићева влада. Уставни одбор је учинио извесне измене у Пашићевом нацрту. Претрес нацрта устава у начелу је у скупштини трајао четири недеље. До сукоба владе и опозиције је долазило у току начелног претреса, углавном у вези са питањем уређења области. Опозиција је тражила да се или један део законодавне власти пренесе на обласне парламенте, или је тражила федеративно уређење. Међутим, влада није хтела да измени одредбу по којој област не може чинити више од 700.000 становника, а ни одредбе по којима су области „уређене као чисто самоуправне јединице“.
„У раду Уставотворне скупштине“ – како истиче Ф. Чулиновић – „долазило је до оштрих борби између владине групе (радикалско-демократске) и опозиције, и то како с обзиром на социјално питање, тако и нарочито у вези са националним питањима; долазило је до борби између централиста и противника централистичког уређења. Рад на доношењу овог Устава разоткрио је све основне супротности у новој држави, а њезини врховни органи показали су се и том приликом недораслима да их ријеше“. Протићев нацрт је предвиђао постојање доста широке локалне самоуправе. По том нацрту држава је била подељена на девет области. Протићев нацрт је предвиђао дводомни систем Народног представништва (Горњи дом, тј. Сенат, састојао би се од 62 сенатора бирана по покрајинама сразмерно броју посланика и 38 које делегирају комора, земљорадничке задруге и универзитет). Нацрти Веснићеве владе и Пашићеве владе „били су варијанте истог нацрта“. У Уставотворну скупштину нису дошли посланици Хрватске сељачке странке и посланици Хрватске странке права. Скупштину су напустили чланови посланичког Народног клуба, а због прогона Партије – посланици Комунистичке партије, а такође и посланици тзв. Југословенског клуба („због централистичког уређења санкционисаног будућим уставом“).
Објављени извори:
Деметровић, Јован, Аграрна реформа и Демократска странка, Загреб, 1920.
Чулиновић, Фердо, Документи о Југославији, Школска књига, Загреб, 1968.
Литература:
Глигоријевић, Бранислав, Парламент и политичке странке у Југославији 1919–1929, Институт за савремену историју, Народна књига, Београд, 1979.
Димић, Љубодраг, Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941, књига прва, Београд, 1997.
Дракић, Гордана, Спровођење аграрне реформе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца на примеру великог поседа страног држављанина, Анали Правног факултета у Београду, 62, 2, Правни факултет у Београду, 2014.
Екмечић, Милорад, Стварање Југославије 1770–1918, књига друга, Просвета, Београд, 1989.
Остави коментар