Србија пре Немањића

Аутор: Доц. др Борис Стојковски

У маниру добре методологије историјске науке када се разматра једно овакво питање, на почетку треба истаћи који су то кључни историјски извори на основу којих се може сазнати нешто више о српским земљама у раном средњем веку, дакле пре династије Немањића. Најзначајнији је византијски цар и писац из Х века Константин VII Порфирогенит (владао 913–959), који је иза себе оставио низ значајних историјских дела, међу којима се издваја О управљању државом (De administrando imperio, дидактичко дело, посвећено његовом сину Роману у коме цар-писац описује све народе који су се налазили у окружењу тадашње Византијске империје. Због тога, у овом спису цар-писац описује и Србе, као и Хрвате, подручја која су населили и њихово порекло. Први рукопис овог значајног историјског извора потиче из XI века, а постоји неколико сачуваних манускрипата.

За порекло Срба и њихову прапостојбину важна је и Псеудо-Фредегарова хроника, франачки извор који помаже да се прецизније убикује прапостојбина из које су се Срби доселили на Балканско полуострво. Непознати извор Анастасија библиотекара, папског секретара из IX столећа, познат у науци под називом Conversio Serborum et Croatorum, такође је један вероватан и врло значајан извор који говори о најстаријој историји српског народа и настајању његове државе. „Сумњиви” поп Дукљанин са својим Летописом, делом познатим и као Барски родослов, не престаје да потиче интересовање код научника и у земљи и у иностранству. Постоје чак и мишљења да је цело дело фалсификат; њиме су се бавили последњих столећа и многи научници на јужнословенском простору.

Краљевство Словена, дело Мавра Орбина изашло у Пезару 1601. године, није само прворазредан извор за позни средњи век, нити је само прво дело у коме је компилована косовска легенда, већ је и спис у коме има доста података и за рано средњовековно раздобље.

Поред Константина Порфирогенита и други византијски извори дају прегршт значајних података из пера угледних ромејских писаца. Међу њима, нарочито значајан због података о Дукљи и Самуиловом царству јесте Јован Скилица, а походе цара Алексија Комнина на Рашку описује најученија, или једна од најученијих жена византијског света Ана Комнина. Ова ренесансно образована жена, која је живела четири столећа пре ренесансе, описује византијско-српске сукобе и износиважне податке за Рашку. Србија, односно Рашка, у коалицији са Угарском, у периоду од 1127. године па надаље била је најозбиљнији такмац Византији.Врхунац у овоме смислу уследио је у великој бици на Тари 1150. године, када су Византинци извојевали одлучну победу. О свему томе, па и о много чему још,пише лични секретар и пратилац василевса Ромеја Манојла Комнина Јован Кинам, који оставља, уз свог настављача Никиту Хонијата, драгоцене податке о почетку немањићке епохе и директним претходницима Стефана Немање на трону српских великих жупана. Угарске хронике, папски списи, венецијански документи и други латински извори такође су корпус извора који се узима у обзир када се расправља о српским земљама и Србији пре династије Немањића. Међутим, укупно узев, фонд извора којим располажу истраживачи изузетно је мали и скроман.

Критичка историографија се од свог настанка бави и овом тематиком, у научним круговима обрађени су различити аспекти развоја раних српских средњовековних држава, а преднемањићки период је изучаван и научници се и даље баве њиме. Међутим, како је речено, корпус историјских извора је релативно мали, а и сам период историје подложан је различитим погрешним интерпретацијама. Стога треба наново дати сажет приказ прошлости Срба у епохи пре Немањића.

Речени Константин Порфирогенит на следећи начин описује Србију али и све друге српске земље, посебно оне у приморју, дајући кратак осврт на њихове владаре. Због значаја његовог дела, али и због чињенице да је оно често подложно манипулацијама, доноси се овде у целости :

Треба знати да су Срби потомци некрштених Срба, који се још зову и Бели, који живе са оне стране Турске (Мађарске) на месту које се код њих назива Бојки (Бојка), где им је суседна Франачка, као и велика Хрватска, она некрштена, која се још зове и Бела. Тамо су, дакле, ови Срби живели од почетка. 

У покрштеној Србији су насељени градови Дeстиник (Достиника), Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес, и у области Босне Котор и Десник.

Они који сада тамо живе у Захумљу, Срби су из времена оног архонта који је тражио заштиту од цара Ираклија. Они су названи Захумљани по планини која се зове Хум и заиста у језику Словена Захумљани значи они иза брда, јер се на овом подручју налази велико брдо са два града на његовом врху, Бона и Хум, а иза тог брда тече река названа Бона, што значи Добра.

Племе проконзула и патриција Михајла, сина Вишетиног, архонта Захумљана потиче од некрштених који су становали на реци Висли и који су се звали Литцики, они су се населили на реци званој Захлума.

У земљи Захумљана насељени градови су Стон, Мокрискик, Јосли (Ошље), Галумаиник, Доброскик(Дабар).

Земља Травуњана и Конављана је једна. Становници су потомци некрштених Срба, из времена оног архонта (кнеза) који се одселио из некрштене Србије и затражио заштиту цара Ираклија, све до времена Властимира, српског архонта. Тај кнез Властимир удао је своју кћерку за Крајину, сина Белоја, жупана Травуније. У жељи да га учини племенитијим, свога зета, дао му је титулу архонта и учинио га самосталним. Од њега се родио Хвалимир, а од њега Чучимир. Архонти Травуније су увек били под влашћу архонта Србије. Травунија на језику Словена значи утврђено место, и то зато што у земљи има много утврђења.

Овој земљи Травунији подређена је друга земља названа Конавље. Конавље на језику Словена значи теретна кола, због тога што је земља равна па они све своје послове обављају употребљавајући кола.

На подручју Травуније и Конавља налазе се насељена места Травунија (Требиње), Ормос (Врм на Требишњици), Рисан, Лукавец, Затлебље (Зетлив).

Дукља је добила своје име од града у тој земљи који је основао цар Диоклецијан, али је сада то опустели град, премда се и сада назива Доклеја(Дукља).

У земљи Дукљи налазе се велики насељени градови и то Градац, Новиград, Лонтодокла.

Названи су Пагани зато што нису прихватили крштење у време кад су сви Срби примили крштење. Назив пагани на језику Словена значи некрштени али на језику Ромеја њихова земља се зове Арента (Неретва) па се и они називају Арентани (Неретвљани) са стране истих Ромеја.

У Паганији су насељени градови Мокро, Веруља(Вруља), Острок и Славинец (Градац). Уз то они поседују и ова острва: велико острво Корчула, на ком постоји и град, друго велико острво Мљет, које спомиње свети Лука у Делима Апостолским, под именом Мелита, на коме је змија угризла Светог Павла за прст, а коју је он бацио у ватру, друго велико острво Хвар, друго велико острво Брач. Ту постоје и друга острва који нису под влашћу истих Пагана: острво Хоара (?Сушац?), острво Вис, острво Ластово.

Кнез Вишеслав (живео и владао око 780. године)извесно је први српски кнез познат по имену. Далеко је,међутим, познатији владар из наредног столећа, кнез Мутимир, у чије време постоје извори о томе да су Срби имали индиректно додире и са ћирилометодијевском мисијом. Наиме, из писма папе Јована VIII Montemero ducis види се да речени папа позива кнеза Мутимира да свој народ врати у црквеном погледу Риму и панонско-моравској архиепископији на чијем се челу налазио Свети Методије. Иако је христијанизација Срба довршена и иако је без сумње отац српског идентитета Свети Сава, овај је детаљ један занимљив куриозитет раног средњег века и српске историје.

Посве интересантан печат кнеза Стројимира, братакнеза Мутимира, са натписом Боже помози Стројимиру на грчком језику и с византијским двоструким крстом,значајан је артефакт који сведочи о ширењу хришћанства али и постојању некакве администрације у раном средњем веку у Србији. Покрштавање СрбаПорфирогенит смешта у доба цара Ираклија (610–641), али оно тада, како он пише, није пустило корена, те је у време његовог деде цара Василија Македонца (867–886) извршено покрштавање Срба и Хрвата, а раније и Бугара. О тој христијанизацији сведочи и речени печат кнеза Стројимира, али и каснија имена српских владара– Петар, Захарија итд.

Српско-бугарски односи у IX веку, па све до доба цара Симеона (893–927), обележавали су развој Балканског полуострва. Неретљанско гусарење на Јадрану посебно је значајна епизода из историје српске приморске кнежевине. Више од једног века неретљански су гусари угрожавали јадранске обале а у походу на њих страдао је и један млетачки дужд.

Владавина Симеона Бугарског означила је доба превласти Бугарске на Балкану, па и над Србијом. Кнез Часлав Клонимировић дошао је на престо вероватно управо уз помоћ Бугара, и обнова Србије уследила је после 927. године, односно након Симеонове смрти.

Након смрти кнеза Часлава уследио је један хијатус у изворима, те се све до XI века мало зна шта се дешавало са српским просторима. Извесно је да су ушли у састав Самуилове државе, и тада почиње и успон Дукље. Њен кнез Јован Владимир пострадао је од Самуиловог наследника Јована Владислава 1016. године, и постао је тако први српски мученик. Неколико деценија касније започео је прави успон ове српске земље јер, како сведочи Скилица, Стефан Војислав, архонт Срба, који је био пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протеравши оданде Теофила Еротика дигао је устанак. Битка је уследила у кланцима код Бара, а Војислав је склопио савез са дубровачким стратегом Катаклоном. Устанак Петра (О)Дељана и Алусијана 1041–1042. године наново је уздрмао Балкан, али је угушен.

Када се учврстио Михаило Војислављевић у Дукљи, започео је њен највећи успон. Управо је овај владар први српски краљ, а носио је и значајну византијску титулу протоспатар и могући византијски зет. Круну је добио из Рима, од папе Гргура VII 1077. године. Сачуван је и његов ктиторски портрет из Цркве Светог Михаила у Стону. Наследио га је Константин Бодин, први српски владар који је у Призрену проглашен за цара, а носио је заправо краљевску титулу, о чему постоји сведочанство и у византијским изворима. Након његове смрти уследила је пропаст Дукље, иако постоје мишљења да је настала и самостална Барска надбискупија (?) 1089. године, чиме би ова српска земља имала и црквену самосталност. Крсташи Првог крсташког рата су имали додире са српским земљама и Бодин их је чак угостио.

Опадање Дукље довело је до јачања Рашке. Рашки (велики) жупан Вукан и Византија водили су низ ратова, и цар Алексије Комнин освајао је неколико пута Рас. Сукоби који су избијали у Рашкој доводили су до међусобних завађања, а једна од последица била је и то да је члан династије по имену Завида нашао склоништеу Зети, где му се око 1113. године родио син Стефан Немања. (Велики) жупан Урош I наставио је борбу против Византије. Његова династија ородила се са Арпадовићима, те је Јелена постала супруга краља Беле Слепог. Краљица Јелена и њен брат палатин и бан Белош постали су кључни елементи унутрашње и спољне политике у Угарској, а на српском трону седео је Урош II Примислав.

Поред Јелене и њена сестра Марија од Знојма удала се у Средњу Европу, тачније Чешку, и постала је жена Конрада од Знојма, чешког великаша. Он је ктитор ротунде Свете Катарине у Знојму, где је приказана Марија, и то је први сачувани портрет неке Српкиње. Српска династија у Средњој Европи је тако имала велики значај, преко бана Белоша остварене су везе чак и са Русијом. Битка на Тари 1150. године између угарско-српске војске на чијем се челу налазио речени Белош и византијских трупа цара Манојла Комнина у којој је овај потоњи однео одлучну победу, представља врхунац угарско-византијских сукоба у којима је значајно место имала и Србија.

Српске земље у освит новог доба нашле су се насупрот Византији, а у доба династије Немањића доживеће велики успон и постати сила европских размера и угледна европска култура.